Film o Van Gogu – spoj slikarstva i filma
Ceo tekst

U duhu svega onoga što je predstavljao Van Gog, ovo je prvi u potpunosti oslikani
 film i to u skladu sa slikama i stilom velikog umetnika. Možda baš onako kako bi i 
sam slikar ispričao svoju priču o životu i umetnosti. Svaki od 65.000 frejmova filma 
su zapravo ulja na platnu, koja su oslikala 125 slikara iz celog sveta, koristeći istu 
tehniku koju je koristio sam holandski slikar. Stvaranje ovog filma je neka vrsta 
istorijskog poduhvata jer je istovremeno spojeno slikarstvo i film. Ovaj revolucionarni
 tehnički posao trajao je šest godina. Među umetnicima iz celog sveta koji su učestvovali
 u stvaranju su i naši Vladimir Vinkić i Biserka Petrović.


[You must be registered and logged in to see this image.]



[You must be registered and logged in to see this image.]



“Rad na ovom filmu bilo je potpuno novo iskustvo. Imao sam već neka iskustva
 sa animiranjem, jer sam godinama pre filma radio kao ilustrator u gejming industriji,
 ali se slikanjem i crtanjem bavim celog života. Rad na filmu je je bio savršen spoj 
mojih veština. Brzo sam ušao u dobar ritam i radovao se svakom novom frejmu
 odnosno slici”, objašnjava proces rada Vinkić, koji kaže da je do ovog “posla” na 
koji je konkurisalo više od 4.000 ljudi došao preko oglasa koji mu je drugar poslao
 na Fejsbuku.



[You must be registered and logged in to see this image.]



...............

Citati iz pisama Vincenta van Gogha

o ljubavi

„Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno, da je nekome, ko voli,
jednako nemoguće ugušiti taj osećaj kao i ubiti samoga sebe.

Ako mi odgovoriš, pa ipak, neki ljudi ubijaju sami sebe, ja ću ti jednostavno odgovoriti,
ne mislim ja da sam taj čovek koji ima takvih sklonosti.
Zato bih i ja hteo, da se i ti zaljubiš, ali za to je potrebna jedna „ona“, no što se tiče te „one“,
sa njom je kao i sa ostalim stvarima: ko traži, naći će, mada je naći sreća, a ne naša zasluga.“

Ime Vincenta van Gogha slovi danas kao jedno od najvećih u slikarstu 19. veka. Bio je poreklom Holandez, pa ga smatraju holandskim slikarem,a pošto je glavni deo svoga života proveo u Francuskoj (doduše svega 6 i po godina) Francuzi gatakođer smatraju svojim. Život mu
je bio veoma kratak: trideset i sedam godina.

Rodio se 30. marta 1853.u Zundertu u holandskoj pokrajini Brabant; otac mu je bio pastor kalvinske konfesije.Kako su u toj zemlji uvek poštovane trgovačke tradicije i Vincenta su roditelji uputili na taj put; poslali su ga da izuči praktičnu trgovinu kod jednog trgovca umetničkim predmetima. Ovaj pokušaj roditelja da sinu obezbede solidnu građansku
egzistenciju potpuno se izjalovio. Nakon sedmogodišnjeg trgovanja mladi Vincent ne
samo da se nije snašao na poslu, već je čvrsto odlučio prekinuti s tim načinom života.
Kako je po prirodi bio ono, što se naziva neuravnoteženim, prešao je u drugu krajnost:
hteo je postati pastor. Međutim, već kod pripreme za studij slomila se njegova želja, jer
mu nedovoljno obrazovanje i njegova nestrpljivost nisu omogućili ni da položi pripremne
ispite. Ovaj neuspeh nije mogao obuzdati Vincenta da se posveti pozivu za koji je mislio
da je stvoren.

Putuje u rudarska naselja i tamo se, svim žarom svog ternperamenta, baca u ulogu misionara.
Drži propovedi, posećuje bolesnike, održava časove za decu, stavlja na kocku i zdravlje i život zalažući se za obolele prilikom epidemije tifusa. Stanuje u najsiromašnijoj rudarskoj kolibi.
Njegovo misionarsko delovanje učinilo se pretpostavljenima veoma sumnjivo i oni ga lišavaju dužnosti. Otada će život Vincenta van Gogha biti ispunjen lutanjem kroz Holandiju, Belgiju i Francusku u traženju rada i lične afirmacije

Još kao trgovački putnik zavoleo je umetnost, i sada otkriva svoj pravi poziv: biti slikar. To je najzad i postao i to veliki slikar. Samo što je veličinu morao platiti besprimernim žrtvama, odricanjem i čitavog jednog dela života, užasnom bolešću i najzad smrću. Slikarstvo je učio u raznim mestima, manje na školama i kod raznih učitelja, a više sam, studirajući stare majstore i prirodu, međutim kada je došao u „posed" svojih najjviših mogućnosti, Vincent van Gogh dobio je napade shizofrenije koji su delovali da je 1890. izvršio samoubistvo. O njegovoj umetnosti napisano je mnoštvo knjiga, i nemoguće je u par reči sažeti njen značaj. Van Goghove slike, karakteristične po izvanredno originalnoj formi i neobičajnoj snazi izraza, nastale su periodu kada se evropska umetnost nalazila na odlučnoj prekretnici: one same znače tu prekretnicu, a izvršile su, u istom smislu, ogroman uticaj na skoro čitavo slikarstvo 20. veka. koje se gotovo ne može ni zamisliti bez ovog vangoghovskog uslova, iako u vreme kad su nastajale, niko u njima nije video ni slutnju onoga što se naziva umetnost. Prijatelja je van Gogh imao malo u životu. Najveći i možda jedini prijatelj bio mu je mlađi brat Theo s kojim je vodio stalnu prepisku. Zahvaljujući ovoj veoma plodnoj korespondenciji među braćom, lik velikog umetnika našoj generaciji mnogo je jasniji. I bliži.

Upoznati delo Vincenta van Gogha znači videti mnoga ona žuta ljubičasta zelena i crvena platna sa sejačima, drvosečama, rudarima žitnim poljima, voćnjacima, barkama, suncokretima, kiparisima, portretima i autoportretima. Upoznati van Gogha samog, čoveka koji se jednom rodio i umro, moguće je takođe preko vatre njegovih slika jer je njegov plamen spalio njihove požare; upoznati ih bolje, znači videti ih još jednom, a da bi ih upoznali još dublje, čoveka i delo, pomoći će nam njegova pisma.

Ima jedna pletena stolica, u tom opusu, od žute slame, sa krupnim prugama; Objasniti ovu stolicu kao umetničko delo, adekvatno ili možda ravno El Grecovom Velikom inkvizitoru Velasquesovom Inocentu X., Rembrantovim autoportretima, u Vincentovo doba bilo je savršeno nemoguće, kao što je danas nemoguće isto to učiniti sa adekvatnim igrarijama astratista. Doduše, posle njegove smrti postalo je to nešto više mogućim, a danas skoro sasvim moguće.

Na tu žutu slamnatu stolicu sedao je slikar često; sedao je da piše pisma. Većinom je bio žalostan sedajući na stolicu sa prugama od žute slame, iako je bilo i drugih raspoloženja koja izviru iz njegovih pisama. Ta pisma su danas jedini autentični dokumenti retko potresnog zbivanja u čoveku, u stvari slika jedne grčevite i tragične borbe za afirmaciju životnih nagona u obliku koji se naziva umetnost.

Van Goghova pisma svedoče o neobično snažnom unutrašnjem doživljavanju, o dubokom životu skoncentrisanom u njemu samom.

Sve štoje bilo kraj njega, pored njega, sve ono kraj čega je mogao proći i kroz čega je mogao proći zauzimalo je relativno veoma malo prostora u njegovom životu; ali ga je ipak zauzimalo i čitava nadčovečanska borba, koju je proživljavao, vodila se na planu odnosa između njegove vanredno potencirane individualnosti i onoga što je okruživalo tu nevidljivu, nečujnu i neopipljivu, a ipak izrazitu individualnost; počev od fizičkog tela i njegovih elementarnih potreba pa do one beskrajno komplikovane forme oko tog fizičkog tela, forme koja se zove društvo.

Ova pisma su ne samo prilog životnoj biografiji umetnika već i prilog psihologiji njegovog stvaralaštva za čiji uvod služe ovih nekoliko pasusa kao skica: ovaj deo skice, izuzimajući usputne komentare, prepustimo samom Vincentu, njegovom peru i njegovim rečima iz prepiske sa bratom Theom i prijateljem slikarom Rappardom.

Najpre o ličnosti i uslovima pod kojima je direktno živio i radio. Bio je retko skroman Vincent van Gogh; u životu istinski običan čovek, ali koji je bio uveren da ta reč, čovek, obavezuje veoma mnogo. U čitavom nizu pisama ponavlja se u raznolikim varijacijama misao koja ga progoni, muči i rukovodi: za šta je i zašto bio podesan, u ljudskom društvu „da li bi na bilo koji način mogao biti upotrebljiv i koristan"? To je osnovni lajtmotiv njegovog bitisanja i odavde zapravo počinje Van Gogh-čovek i umetnik.

Imao je prilično „nemoguće poglede i detinjaste grižnje savesti" punu glavu iluzija i neiskustva; mnoštvo iluzija o životu i njegovim oblicima koje su omogućile njegovu beskrajnu prostodušnost čoveka koji se veoma malo kretao među ljudima, on je hrabro zamenjivao u času razočarenja sa drugim:

„Ne bih hteo da izgubim iluzije, koje sam imao... kad sam dolazio ovamo, nego ću ih radije izmeniti i napraviti razliku između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti" (Theu 2. I. 1883).

Zbog toga je u životu pretrpeo mnogo bola, mnogo gorkih časova, a na samrti reći će Theu: „Očaj neće nikada imati kraja."
Međutim sva razočarenja nisu ga ipak slamala, naprotiv rastao je i uzdizao se je kroz njih možda zato, jer je posedovao ono što sam naziva „vatrom duše" (Theu 9. I. 1878) i neobično razvijeni osećaj za ljubav prema životu, ljudima i stvarima: „Čovek koji mnogo voli, kadar je da učini velike stvari" (Theu, Amsterdam 9. I. 1878) To je možda jedini osećaj, koji je hranio vatru njegove duše.

Živeo je kratko, ali sve što je doživljavao, proživljavao je duboko. Koliko bi slikara i ljudi uopšte moglo reći videći jednu sliku na izložbi: „Juče sam video Corotovu izložbu. Tamo među ostalim bila je slika Maslinik sretan sam što je on to naslikao" (Theu, Paris, S1. V. 1875).

„Ako samo možemo zapamtiti ono što smo videli, nikada nećemo osetiti dosadu, nikada nećemo biti usamljeni, ili zaista sami" (Theu Loecken 15. XI. 1878).

A Vincent je bio veoma, veoma sam. Strašan je vapaj njegovog pisma Theu iz Bruxellesa 1878:

„Neki ljudi imaju velika ognjišta u svojoj duši, a niko nikada ne dolazi da se na njima ogreje".

Samoća mu je podarila neizrecive bolove, ali i neocenjive usluge, kad je shvatio Tibulov savet: ,,In solis sis tibi turba locis."