Proročanstvo
Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.

I onda: živeti prostran.

Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja, biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda što se u večnost pali.

Poruka
Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.

NEZABORAVNI MIKA ANTIĆ: Boem koji je živeo svoju poeziju i kršio sva pravila


Najautentičniji pesnik domaće književnosti i najveći srpski boem druge polovine prošlog veka napisao je stihove uz koje se i najgorča pilula života žvaće kao “mocart kugla”, a sve što je želeo bila je “jedna odlična biografija”

Miroslav Mika Antić (14. 03. 1932, Mokrin – 24. 06. 1986. Novi Sad)otišao je sa ovoga sveta pre tačno trideset godina, a ostao besmrtan. Njegovu fejsbuk stranicu, koja se svakodnevno ažurira, danas prati više 345 hiljada ljudi!!!

Ostavio nam je u amanet čistu istinu: “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
Bavio se svim ovozemaljskim profesijama, bio je čak i bokser, i to prvak Banata, a ostao upamćen kao pesnik koji topi naša srca bilo da govori o ljubavi, prepričava detinjstvo ili veliča život.
Družio se sa nazanimljivijim ljudima svoga vremena, sa mnogima drugovao u kafani. Neki ga pamte po tome što je dao ime čuvenoj beogradskoj krčmi “Poslednja šansa”, drugi po pesmama iz školskih čitanki, a anegdote o njemu odavno su postale urbana legenda.

“Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima” rekao je Mika Antić o sebi.

Ali nije potrebno izmišljati – sam Mika je o sebi zabležio da je rođen 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde je išao i u osnovnu školu.

“U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama…”, napisao je o sebi autor “Plavog čuperka”.

“Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca”, zapisao je.
Prvu pesmu objavio kao 16-godišnjak
MIka Antic 4“Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam” ili uređivao Zmajev “Neven”, sam je na posletku sročio svoju kroki biografiju.



Mika Antić, večiti dečak domaće poezije, prvu pesmu objavio je 1948. godine kao 16-godišnjak u beogradskom časopisu “Mladost”, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća” dve godine kasnije.

Od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku” i tu je, i u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini…

Opomena
Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željen tek ako želi –

I ako sebe celoga damo,

tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo

reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.

Prema njegovim stihovima komponovano je nekoliko zabavnih pesama koje su bile zapažene na domaćim festivalima šlagerske muzike.

Izjava ljubavi Miri Stupici, za kafanskim stolom
U svojoj autobiografskoj knjizi “Šaka soli” Mira Stupica poisala je kako to izgledalo kada se glumačkoj divi udvarao najautentičniji liričar naših prostora.
“Da se unuka hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče”, napisala je u svojoj autobiografiji Mira Stupica o susretu sa Mikom Antićem
Kad joj je preminuo suprug Bojan Stupica, glumica se trudila da što više radi kako bi se otrgla depresiji u koju je lagano klizila. Prihvatala je sve poslovne ponude:

“Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika i ja.

Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.

– Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom.
– Misliš – kažem.
– Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom?
– Pa ne osećam ništa. Radim. Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.
– Jesi li sama? Imaš li nekoga?
– Ne, nemam.
– A ja sam zaljubljen. Smešim se.
– Blago tebi.
– Zaljubljen sam u tebe.
– Šališ se?
– Ne šalim se. Jesam.

Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.

– Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.

Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.

– Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen. Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.
– Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj, i sve te obožavaju.
– Da, ali ja volim tebe.
– Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.

Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.

– Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen.
– Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika. Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.
– Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.
Mika, razljućen, vadi list papira i piše:
– Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.
– Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.

Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski:
– Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče” – zapisala je Mira Stupica u svojoj knjizi.
Mika Antić napisao je oko 30 dela – zbirke pesama “Plavo nebo”, “Roždestvo tvoje”, “Psovke nežnosti”, “Garavi sokak”, “Koncert za 1001 bubanj”, “Kikinda”. Pesme za decu “Plavi čuperak”, “Poslednja bajka”, “Nasmejani svet”, “Šašava knjiga”, “Prva ljubav”, “Svašta umem”, radio-drame “Otužni marš” i “Povečerje”… Radio je na filmskim projektima “Sveti pesak”, “Široko je lišce”, “Strašan lav”.

Genije za život
U knjizi “Sutradan posle detinjstva” Nemanja Rotar predstavio je život velikog pesnika, a o onome čega nema u romanu pisac je rekao:
Opirao se da robuje ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u stadu zvanom čovečanstvo
– Mika je bio poput Oskara Vajlda. Sav svoj talenat je uložio u pisanje, slikanje i pravljenje filmova, a sav svoj genije u život. Pamtim ga kao eruptivnu i pričljivu ličnost. Kada bi dolazio u dom moje bake Melanije sve je bilo podređeno tom svečanom činu. Servirala su se jela koja je on voleo, pratilo se šta on priča, Antić je dominirao u svakom smislu. Miroslav je živeo svoju poeziju. On je svakako prezirao banalnost i monotoniju malograđanskog svakodnevlja. Opirao se da robuje svim tim ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u ovom stadu zvanom čovečanstvo, rekao je Rotar i objasnio:



– Kršio je pravila kada god je to mogao pa i po cenu vlastite slobode. Jedanputa mi je moja tetka Mirjana pričala kako je u mladosti provela samo jedan dan sa Mikom. On je pozvao u Novi Sad da vidi kako on živi i gde radi i čime mu je ispunjen dan. Krenuli su rano zorom u redakciju, pa svratili prvo u jedan, pa potom u drugi bife, najposle stigli u redakciju, pa onda opet posetili jednu, pa drugu kafanu, pozorište, književni klub, obišli kuće dunavskih alasa, kusali prvorazredna jela i sve to vreme se susretali i razgovarali sa mnoštvom ljudi. Vratili su se kući u sitne sate. I tek što je granulo novo jutro Mika je drmusao svoju sestru da ustane ne bi li sve to ponovili, a ona je samo umorno rekla: „Miko, ne mogu, zaista, ja se vraćam u Pančevo.” Izdržala je samo jedan oktanski, pesnički dan, ispričao je Rotar.

Pesme Mike Antiće prevođene su na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački… U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta “Novi smerovi “objavljeni su i njegovi stihovi.

“Ako ti jave: umro sam – ne veruj, to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.”, napisao je Mika.

Pa ipak, onoga dana kada je napustio ovaj svet, otvoreno je pismo napisano za Dudu iz komšiluka, u kome Mika Antić nalaže da ga i u poslednjim trenucima poštede suvišnih konvencija:

“Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor”.

Mika Antić se ženio se tri puta, i iz tih brakova imao je šestoro dece, a prema njegovim rečima, doživeo je mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju. Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.

OVAKO JE GOVORIO MIKA ANTIĆ

Za tom razbarušenom pesničkom gromadom ostali su stihovi i citati kojima će se, ne samo ove sadašnje, nego i neke nove generacije udvarati, iskazivati ljubav ili prosto šarmirati:
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog”

“I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas”

“Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo”

“I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš”

“Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost”

“Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.”

“Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!”

“Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.”

“Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.”

Kakve žene je voleo Mika Antić: Smrtno zaljubljen samo u jednu!
Ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo

Danas ne pišemo o “Miki Antiću sa Facebook-a” koga svi znaju, daćemo prednost ovom pravom koji živi u sazvežđu, igra se svojim plavim čuperkom, piše svoje besmrtne pesme i daje nam “poslednju šansu” da ispijemo turu s njim u kafani sećanja.



Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao. Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik, zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete.



Ako ti jave, umro sam: Svi životni brodolomi Mike Antića! (FOTO)



Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja, koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe – vreme se meri samo našim delima. Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.



Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj, za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu, nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore. “Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”

Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima. Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”.



Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne. Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom. Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.



O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:
“Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”

Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo. A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju.



Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje, a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka. I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi. Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete. Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene. Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao.

Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”. Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke, a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina. Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.



- Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. – rekao je Mika Antić.

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obicne srece
i nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca.
A gresno mi je smesno
ako me neko cacne
u ove oci placne
nije to neutesno:

Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znas:
divno je nemati plan!

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

"...U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je to tako vezalo...

Miroslav Antic

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.

To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.

Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostariš.

Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.

Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto sto mi je dalo znak da odem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.


Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar sve to ne liči na slobodu?



Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega sto izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.

Eto, to je moj život i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Iz knjige "Hodajući na rukama" M.Antić

пустиња

све чешће ми се догађа да око себе запажам
обиље нечег половичног чему се одаје почаст

обиље несигурног, прикривеног и крњег,
а тако уваженог

можда пренагло растем
а можда пренагло расте овај свет
око мене и губи осећање праведности и образа

нешто није у реду

рецимо: видим почетак
сви около се диве
а мени нешто засмета
осећам, треба другачије

препознам старост новог
јаловост захукталог
препознам где се мешају
великодушности и похлепа
и бесловесност и сложеност,
и сарадња и изазов, и давање и крађа

избришем све рукавом и све поново започнем

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži,
a sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

velike ruke imaju usce koje ih pretvara u
okean
veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

u zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim

i uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi

evo najmanje pesme
manja je od zrna maka

u njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog decaka

ako znas ko ga salje
sta da ti pricam dalje?

ako ne znas ko salje,
sta te se tice dalje

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

er sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj mogućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo- sem čoveka.


...Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem...


Nasloni glavu na moje rame i oslušni.Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao yvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.


...Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati...


...Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja...


...I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.


...Stići će samo onaj, koji ide.



iz zbirke „Horoskop“

IGRAČKE
-odlomak-

…Postoji glupi izgovor
Da je najveća ljubav
To, ako između sebe
Zarastemo daljinama,
Pa nam se ruke izduže
Od naše čežnje za drugima
Do čežnje drugih za nama.

Ja ne verujem u to...“

"...Ne pitaj otkuda kise odjednom pljusnu jace.
To mozda i nije pljusak,
vec neko zbog ljubavi place
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen rucak i kao okeani.

Uostalom,
sta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako-ti kazi,
a ako nije isto-onda sve ovo ne vazi...."

vodopad ima bradu kao grof l.n.tolstoj

to se
u stvari
jutro po sebi peni i razapinje dugu

ja sam priznao jednoj zeni
da je zivot nesto prosto u meni,
- a nije bas tako prosto

ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu

nasli su me posle lutanja
srozanog od vriska do saputanja

prošao je oktobar

medju nogama drveca
polako zaudara na vlagu i krv

ulica poslednji put kisne na sirovom suncu

sedite malo kraj mene kao kraj groba

minut poste za moje preminulo najrumenije doba

sedite malo kraj mene
vidite: opet sam dobar

iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
- a mi ih sacuvali nismo

nesto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do plača

dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpodjici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno
kao sto pisu senilni penzionisani admirali
preziveloj posadi sa potopljenog razaraca

gospodjice,
kazacu,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo

ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše

i sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije samarao drvored
i po oknu se pleo

gospodjice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasosem,
to sto sam odjednom sed ne znaci da sam beo

ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna

jedina si bila sita od ono
malo mojih noktiju i dlanova

voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede boju moga glasa
i kceri nose moju tugu u prslucicima od svile

voleo bih da sacuvas moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneses moje oci kroz tisinu tudjih ociju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tudje aprile
Poslednji put ažurirao

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjij klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Cega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

neko na vratima zvoni
traze me
sta vredi i da otvaram, kad nisam tu
ko zna gde sam ja...

Ko zna gde smo mi

I pocela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – nista.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom
ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Pestu, u Bec, u Beckerek.
Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici,
kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i cekali voz.
I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi.
i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene
bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom,
iz neke metalne case.
Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane,
odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova,
i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam.
Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim,
setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza.
Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrazati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdrzavam na svoj nacin.
Ali izdrzavam na svoj nacin.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.
Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja nista.
Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh,
pridjem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama,
ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela.
Duse su nase – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

Sam sam opet kod kuce, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna,
pocetkom jula, pocetkom avgusta...
A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica,
a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni.
Traze me.
Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.

ne uzvisuj se prenisko
skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine
stvarnost je kao odeca
nije vazno sto nosis, nego kako ti stoji
prekini sa oblacenjem,
moda je sezonska umetnost
i budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras,
sanjaru nad sanjarima
govor je umetnost budnih

kada bi prostori ovako umeli da vole - kao ja,
vec bi postali beskonacnost

kad bi vreme ovako umelo da voli - kao ja
vec bi se pretvorilo u vecnost

kad bi zemlja ovako umela da voli - kao ja,
vec bi odavno bila zvezda

(tako zamisljam nebo)

I
oduvek sam se divila onima
koji umeju da nacrtaju dugacko,
siroko i visoko
oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere
oduvek sam se cudio onima
koji razumeju znake u kalendarima,
datume, mesece, stoleca,
ili stanu pred sat i procitaju vecnost
to mora biti suluda i neobicna hrabrost
usuditi se komadati i usitnjavati vreme
kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom
sklapam oci i osecam:
sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada,
jos uvek nisam ja
to je tek priprema za mene
koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada

II
mene je neko od malena zatvorio u prolazno
i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog
dresiran da mislis zajedno
zato i ne volim zakletve
i zajedno da pevas
zato i ne volim horove
i zajednički da tugujes
zato i ne volim sahrane
jedino si sam kad ostaris
bas zbog te samoce u starosti,
koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,
hvatao me je strah
i vecito sam sumnjao u to što su me učili
ucitelj obicno kaze:
"ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom"
te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,
dogodilo se nesto sto
mi je dalo znak da odem sam sa sobom
prohodao sam na rukama

III
rodjen sam u ravnici
to je zemlja bez odjeka
tu nista ne vraca dozive
popiju ih daljine
jata lete u mestu, i mogu se uzabrati
sve se priginje zemlji
sve je nadohvat ruke
tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki
mlecni put je do kolena, kao prosuta slama
ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju
samo se uputis ravno,
pa vrezama od zlata i posle desetak koraka
vec hodas po nebesima
zar sve to ne lici na slobodu?

IV
objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega
sto izgleda isto reci su iskracale
iznosene
i krpljene
mereno od pre vremena i mnogo posle vremena
ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja
razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osecao sam nejasno
da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva
i hodao sam na rukama
i nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima vasione
eto, to je moj zivot i moja biografija
to sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle

mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
mada smo razlicitim putevima koracali
tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
i uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali

mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
i u leta kovrdzava sa preplanulim licima
pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima

u novembru su oblaci kao buktinje rudely
i vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
a putevi se duzili i raskrsca se zudela
za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo

u zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
da sivookom putniku ne bude zima u svetu

pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
i pod krov neki svratices da se sklonis od kise

spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
i sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
i pred necijim vratima skinem torbu sa ledja