ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave

i tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis

biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja

ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude

zato bezim od kuce

nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa

u bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim

lebdim nad samim sobom
tako zamisljam nebo

onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci

ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila

otvaram vrata i ulazim
ne u svet, vec u sebe

i ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem

i dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

pocetak pocetka je svuda
kraj kraja je u nama

IN MEMORIAM

postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antic

zdere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela

sa mojom zenom leze u krevet
na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu

i taj antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, Boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni?

a sta se, izvinite za izraz,
bas njega tice
kako je meni i dokle mi je?

o meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima kljuc od mog ateljea

ljudi, taj me tera da citam knjige
petlja sa mojim plavusama
dere se u mojoj kuci
ogovara me
svasta
laze

deca mi lice na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tusira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
cini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled

bio sam mornar
bezao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se cebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronadje, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci
i rasplace me

mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, vise ga voli vise mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik

on je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio

kad sam ja, na primer, skocio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke
kad me je doktor savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom

gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mesao se u moje snove
jedan licemer

jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada necu trpeti

i koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo

zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat.

mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi.

nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case.
ne placi za mnom kad se vratis niz drum.
ne masi ... ni ja necu da masem ....

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste

ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.

mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.

i sme se vise od svega!

jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.

mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.

ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

Crvena Jesen

Kad dodje crvena jesen i čokot krvlju rodi,
devojke neka raspletu kurjuka debeli švigar.

Gologlav ću se kroz polja klatarati po vodi
pijan od vetra, a iskren k’o materina briga.

Poliću košulju vinom preko celih nedara.
Pevaću nešto iz grla i otegnuto niz kuće.

Još sam toliko momak, još imam toliko para
da kupim usne sveta mokre, crvene i vruće.

Žene, čuvajte oči! Ja sve odreda ločem.
Sakrijte negde ramena. Gladan sam belih tajni.

Budem li malo divalj, oprosti meseče – oče,
do umora sam željan krovova zavičajnih.

Neće mi biti teško ako sve nije plavo.
Nisam ja ovom kraju daleki putnik stran.

Ionako sam uvek bio i Bog i Đavo
zbog neke pahulje retke što zadocni na dlan.

Kad dodje crvena jesen, berite vinograde.
Devojke, rvaću se. Otimaću vam grudi.

Doćiću da veselje točim u serenade
uz kikot, vrisku i lavež teških harmonika ludih.

Daj, neka pesme reže! Cvokoću dirke kroz veče.
Vina, birtašice, tugo! Vina! Napravi požar!

Ja sam ostao isti kao zid neokrečen
i na detinjstvo davno miriše moja koža.

Željan sam da mi kiše ližu kosu sa čela
i da me čaša zdravlja pred kapijama sreta.

Kad bude crvena jesen, neka dodju sva sela.
Još imam dosta zuba za mokre usne sveta.

Oci

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veca od kuce" , kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu". Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

*Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.
*Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.
*Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.
*Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg…

Stojte!
Čekajte! – vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak – bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani…

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu-gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
– nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Evo zašto je poezija Mike Antića za sva vremena

Proleće nas nekako inspiriše za čitanje poezije, a kada čujete reči: poezija i proleće, ne znam na koga pomislite vi, ali mi svakako pomislimo na Miku Antića!

Večiti dečak, velikih snova, buntovnik koji čvrsto stoji spram neminovnosti odrastanja, pesnik boja, sna i ideala, sve je to Miroslav Antić.

Da li je on najbolje što je srpska poezija ikada ponudila? Verovatno nije, ali je svakako najnevinije, paperjasto i kao od šećerne pene. Njegova poezija donela je nešto istinski veliko u književnost za decu. Odrastanje je predstavljeno kao traumatično iskustvo, kao opraštanje od istinskih emocija, od bezbrižnosti i sna. Ovaj vagabund naterao nas je da se zapitamo da li se odrastanjem udaljavamo od sopstvenih ideala i da li zaboravljanjem sopstvene plave zvezde idemo upravo u naručje kompromisu, koji prećutno sklapamo sa životom.

Šta nas je naučio? Ako smo pažljivo čitali, mnogo čemu nas je naučio. Spremili smo za vas neke od najdirljivijih stihova ovog nikad odraslog čoveka.

Bosonoga pesma
Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Kao pesma
Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.
Dalje će ti zenice zelenilom rađati
i znam da ćeš, kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela, ostajati čista.
Al’ u sebi, zbunjena, dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki k’o seoski zvonik, a
vrelom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati zubat k’o harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćeš me traziti.
Možda će te boleti.
Al’ se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

mena
Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti – isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti – takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti – istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti – divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.