U kavezu je bila pitoma ptica,
slobodna ptica bila je u gori.
Kad je došlo vreme, susretoše se;
tako je hteo usud.


Slobodna ptica peva:
"O, draga, vinimo se u goru".
Ptica u kavezu cvrkuće:
"Hajde da živimo zajedno u kavezu":
Slobodna ptica reče:
"Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?"
"Avaj", vapije ptica u kavezu,
"gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?"

Slobdna ptica kliče:
"Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava".
Ptica u kavezu veli:
"Sedi do mene da te naučim govoru mudraca".
Šumska ptica kliče:
"Ah, ne, ne" Pesme se ne mogu nikada naučiti".
Ptica u kavezu veli:
"Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava."


Njina je ljubav žarka, puna žudnje;
ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.


Kroz rešetku na kavezu gledaju se
i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju:
"Hodi bliže, drago moje!"
Slobodna ptica kliče:
"Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu".
Ptica u kavezu cvrkuće:
"Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva".

Zašto se ugasi žižak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sačuvam od vetra,
zato se ugasi žižak.


Zašto uvenu cvet?
Pritisnuh ga na srce svoje strepeći od ljubavi,
zato uvenu cvet.


Zašto usahnu reka?
Podigoh nasip da bih je sačuvao samo za sebe,
zato usahnu reka.


Zašto puče struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,
zato prepuče struna.

Tajnu svoga srca ne zadrži za se,
prijatelju!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako ljubazno, šani
tiho, moje će te srce čuti, ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem, ptičja gnezda
obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze, kroz drhavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Ako me ikada ne pozoveš



Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Molitva



Tamo gdje je misao bez straha i glava se drži uspravno
Gdje je znanje besplatno
Gdje svijet još nije polomljen u komade
Tijesnim poznatim zidovima
Tamo gdje riječi izlaze iz dubine istine
Gdje neumorna težnja pruža svoje ruke prema savršenstvu
Gdje bistra struja razuma još nije izgubila put
U turobnoj pustinji mrtvih navika
Tamo gdje je um vođen tvojom rukom
U uvijek rastuću misao i akciju
U tom slobodnom raju, moj Oče,
Probudi moju zemlju

Čini mi se da sam te morao voljeti

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

Nijedan narod ne moze se spasiti sam odvajajuci se od drugih. Ili se spasavajmo zajedno, ili zajedno propadnimo.

Ako zatvorite vrata svim manama, i istina ce ostati napolju.

Izaci iz granica nase senzibilnosti i nase mentalne predodzbe te postici beskrajnu slobodu, takvo je znacenje besmrtnosti.

Nesavrsenstvo nije negacija savrsenstva; konacnost ne porice beskonacnost. To se samo cjelina iskazuje u dijelovima, to se beskraj otkriva u granicama.

Civilizaciju ne smijemo suditi i cijeniti na temelju toga koliku je moc ostvarila, vec po tome koliko je u svojim zakonima i djelima izrazila ljubav prema covjeku.

Do istine mozemo doci samo onda ako nam je data sloboda da grijesimo.

Nista lakse nego u ime vanjske slobode unistiti unutrasnju slobodu covjeka.

Samo ono sto cinimo iz ljubavi cinimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizaslo...

Cvijet sa tugom gubi latice, ali umjesto njih s radoscu ocekuje plod.

Mali pupoljak rastvara latice govoreci: "O dragi svijete, nemoj uvenuti!"

Rijeka moze postati more, ali ona nece moci nikada postici da more bude dio nje same.

Covjek je od oruzja ucinio svog boga.
I kad oruzje pobjedi, covjek ce ostati porazen.

Gradinar, 33.pevanje

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi moj bol.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi moj bol.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi radost moju.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje, ako ti kao Boginja poklonim svoju milost, podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

AKO ME NIKADA NE POZOVEŠ


Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
i druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta ako me se ne setiš,
ako me nikada ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?


Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

MOLBA


Kada si sama moja ljubavi,
S ljubavlju i pažnjom ispiši moje ime
U hramu tvojih sećanja;
U taktu pesme
Što u duši mi peva
Nauči prstene da zvone, koje oko nogu nosiš.

Evo moje ptice pričalice, uzmi je
I tepaj joj umilnim rečima
I čuvaj je u vrtu svog dvorca.
Ne zaboravi u čvor ljubavi da zavežeš
Obojeni konac oko moje ruke
Za svoju narukvicu od zlata.

Uberi cvet iz moje bašte
I zadeni ga nehajno
U pletenice svoje kose;
Neka sećanje na mene bude skerlet
Znamenja sreće, i stavi ga
Pored znaka od sandalovine na tvom čelu.

Uzmi miris strasti moga srca
I pomešaj ga i čuvaj
S mirišljavošću tvojih udova;
Otrgni mi i odnesi
Moj tegobni život i smrt
U svom neizmernom sjaju.

Zasto se ugasi zizak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sacuvam od vetra,
Zato se ugasi zizak.

Zasto uvenu cvet?
pritisnuh ga na srce svoje strepeci od ljubavi,
Zato uvenu cvet.

Zasto puce struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,
Zato prepuce struna.

S mislima na proljeće...

Ko si ti, čitaoče,
koji ćeš posle jednoga stoljeća čitati pjesme moje?
Ne mogu ti poslati nijedan cvijet od ovog proljetnog bogatstva,
nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore.
Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu.
U svom cvijetnom vrtu skupljaj mirisne spomene
na minulo cvijeće prije stotinu ljeta.
U radosti svoga srca da osjetiš živu radost
koja je pjevala jednog proljetnjeg jutra
šaljući svoj veseli glas preko stotinu ljeta."

Tuzne su tvoje pronikljive oci.
Ispituju dusu moju kao mesec
kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj zivot
pred ocima tvojim od kraja do kraja,
i nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svez i malen i sladak,
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznajes medje toga kraljevstva
i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti,
on bi procvetao u laki osmejak,
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala
njegova najdublja tajna,
tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
beskrajne su njene zelje
i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot,
pa ipak je na mozes potpuno poznati.

Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!
Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

Čeznem da ti kažem najdublje riječi - Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež

Ako me nikada ne pozoveš

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povracima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Ti si moja

Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja koja obitavaš u mojim
beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca,
ti koja žnjes moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja koja obitavaš u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, draga, i uhvatio u mrežu
svoje svirke.
Ti si moja koja obitavaš u mojim
besmrtnim snovima!

Задрхтаћу без сумње
ако се икад будемо срели
у другоме животу,
у светлости удаљеног света.

Заустављајући се,
препознаћу твоје очи,
тамне као јутарње звезде,
и знаћу да су припадале
заборављеном сумраку
пређашњег живота.

Рећи ћу:
чар твог лица није само у томе,
у њу се уткала жарка светлост
мога погледа при сусрету
који се не памти,
и моја љубав јој је дала
тајну која се изгубила.

Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута,
У животу након живота, у добу након доба, заувек.
Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама
Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине
У животу након живота, у добу након доба, заувек.

Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол,
Та стара прича о раздвојености или заједничком животу,
Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш
Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена:
Постајеш симбол онога што се памти заувек.

Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора
Срца времена љубави једног према другом.
Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту
Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка –
Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова.

Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби,
Љубав човека свих времена, прошлости и вечности:
Универзална срећа, универзална туга, универзални живот.
Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу –
И песме свих песника, прошлости и вечности.