Еrih Marija Remark

Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970)
 је псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка.



Биографија

Ерих Паул Ремарк (Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача.

Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године.

Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард.

Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота.

Романи

   На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929.
   Повратак (Der Weg zurück), 1931.
   Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936.
   Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941.
   Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946.
   Искра живота (Der Funke Leben), 1952.
   Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954.
   Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956.
   Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961.
   Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963.
   Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971.

Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

~~Jednom izgubljeni nikad se više ne stiču.

~~Živi li čovek iznutra napolje ili spolja iznutra ?

~~Ono što nismo dobili izgleda uvek bolje od onog

što imamo .U tom je romantika i idiotija ljudskog

života.

~~Zateturao sam se u duši , spolja se smejem. . .

~~Želeo bih da sam glup.Blistavo glup.To je najveći poklon

za naše vreme.

~~Bes mi je uvek jači od stida , kao i uvek kad smo

stvarno postiđeni i znamo da to treba da budemo.

~~Šta vi mislite o životu ?

Ujutru drukčije nego uveče ,

zimi drukčije nego leti ,

pre jela drukčije nego posle jela ,

a u mladosti verovatno drukčije nego u starosti.

~~Po svoj prilici , svi se malo bojimo velikih reči .

Tako užasno mnogo laži rečeno je njima.

Možda se bojimo i svojih osećanja , ne verujemo im više.

~~Pogledaj kišu. . .To se nebo znoji . . .

~~Ja o ljubavi znam sve.Duhovnoj ljubavi , mislim.

Tu mi ništa više nije potrebno.Ono što mi je potrebno

jeste strast , brutalna , mahnita strast.

~~Izvolite da mi ne dajete savete.

~~Najjevtinije neznanje i plitki materijalizam ,

prisno povezani kao uvek.

~~Ranije nam je bilo dobro , danas nam je loše – dakle ,

daj opet staru vladu ! U stvarnosti to znači : danas nam je

loše , jer smo ranije imali staru vladu – dakle , neka ide

dođavola !

~~Zašto sve što hoćeš da imaš treba da pokvariš uvek

čim ga imaš ?

~~Kad ti se jednom neko dopadne , onda baš

mora da bude takav kao ti – koji ti ne pristaje.

~~Kad sam sebe može da muči , čovek retko

propušta priliku da to ne učini.

~~Ponovo me muči sećanje koje se ne seća.

~~Čitao sam jednom negde da su svi ljudi braća.

To je da se čovek još iznenadi kad pogledaš kakav je svet.

~~Nemoj nikad ništa da radiš komplikovano , ako moze biti prosto.

To je jedna od najvećih životnih mudrosti koje postoje.

Vrlo ju je teško primeniti.Naročito intelektualcima i romantičarima.

Kramer – Remark



Nemački književnik Erih Marija Remark se proslavio svojim prvim romanom “Na Zapadu ništa novo”, objavljenim 1929. godine. Zbog pojave nacizma u Nemačkoj, on je emigrirao i živeo najpre u Švajcarskoj, zatim u SAD, dok su njegove knjige u Nemačkoj zabranjene. Nekoliko njegovih sledećih romana rado je prihvatila široka čitalačka publika, neki su i filmovani, kao što je “Trijumfalna kapija”.

Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Teoriju da je Remarkovo pravo ime Erih Paul Kramer prihvatili su mnogi biografi i prema njima on je prezime Kramer duhovito okrenuo, čitajući ga obrnuto – odnatrag, dobivši tako francusku varijaciju, koju je i ispisivao francuskim pravopisom: Remarque. Iako ova informacija nikada nije dokazana, veoma često se pojavljuje. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života.

Erih Marija Remark "Crni obelisk"




"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."

" Covek mora sam sebe da hrabri. Drugi to nece uciniti. "

" Covek ne treba da vuce uspomene sa sobom.One su tezak prtljag kada covek
 nije toliko star da bi bile jedino sto mu preostaje.Covek ne treba da gaji uspomene,
 vec da se drzi toliko daleko od njih da ga ne uguse kao ljiljane u prasumi. "

" Senke u raju "

" Mrznja je kiselina koja razjeda dusu, bilo da samo mrzimo, bilo da nas mrze."

" Noc u Lisabonu "

" Sreca, kada je dozivljavamo, nikada nije potpuna.Tek u secanju postaje potpuna..." 

"Noc u Lisabonu "

" Ranje, u drevno doba covek je bio ono za sta se predstavljao.
Danas je nosilac isprava. Isprave su nas isisale - one zive, mi smo njihove senke."


" Noc u Lsabonu "

"Sad sam ushteo da se rasirim preko nje kao neki pokrivac,  zazeleo sam da imam
 hiljadu ruku i usana, da postanem savrsen konkavan oblik , preko i oko njenog
konveksnog, bez igde ijednog medjuprostora, da bih je svuda dodirivao, koza uz
 kozu, santimetar uz santimetar, i ipak jos sa starim bolom sto je to koza na kozu, 
i sto ne moze biti krv u krvi - spajanje umesto sastavljanje. "

" Noc u Lisabonu "

Remark ponovo na srpskom

Branislav ĐORĐEVIĆ - 04. april 2015.


Slavni nemački pisac Erih Marija Remark, koji je neponovljivo opisao 
surovost oba svetska rata, ponovo na srpskom jeziku. Zbog romana 
u kojima “blati nemačku vojsku”, u domovini važio za izdajnika.







VOLEO je otmene žene, luksuzne automobile, jaku kafu i cigare, skupa odela i život na visokoj nozi. Bio je bestseler pisac veličan u celom svetu, koji je Veliki svetski rat video iz blatnjavog rova na prvoj liniji Zapadnog fronta. Knjige su mu sa istim oduševljenjem hvaljene pa spaljivane, da bi ga zauvek odvele van domovine, zbog pokušaja da u njima obavesti o “jednoj generaciji koja je ratom razorena, mada je izbegla njegove granate”.

Da popularnost Eriha Marije Remarka (1898-1970), ne jenjava ni 45 godina posle smrti, potvrđuju i nedavno na srpskom ponovo objavljeni romani “Na zapadu ništa novo” i “Trijumfalna kapija”, u izdanju “Nove knjige”.
Veliki nemački pisac, vatreni borac za slobodu govora, u životu i u književnosti svedočio je o kataklizmi oba svetska krvava sukoba i metežu 20. veka. Poput Hemingveja, sa kojim su ga često poredili, neponovljivo je pisao o vojnicima u borbi, užasima ratnih naleta, nemoći čoveka da brani sopstevni identitet.
Rođen je u severnonemačkom gradu Osnabriku 1898. godine. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu, u borbama na Zapadnom frontu. U prvim borbenim redovima nije, međutim, boravio ni puna dva meseca, pošto je ubrzo ranjen, pa je ostatak rata proveo u vojnoj bolnici u Duizburgu.
- Uprkos tome, doživljaji iz ovog perioda trajno su obeležili njegovu ličnost, njegove političke stavove i njegovo književno stvaralaštvo - kaže za “Novosti” Jelena Kostić Tomović, profesor nemačke književnosti, na Filološkom fakultetu. - Po završetku ovog rata, Remark je radio kao nastavnik, a zatim kao novinar. Prvi roman “Soba iz snova” objavio je 1920, ali je on prošao nezapaženo. Narednih godina objavio je niz kraćih proznih tekstova u novinama i časopisima. Probio se, međutim, srazmerno brzo, romanom “Na zapadu ništa novo”. Ovo je delo prvo tokom 1928. izlazilo u nastavcima u novinama “Fosiše cajtung”, godinu dana potom (1929) objavljeno je kao knjiga, a 1930. čak je i ekranizovano u Holivudu, donevši piscu svetsku slavu, koja će ga pratiti do kraja života.


Film slavnog Luisa Majlstona dobio je dva Oskara - za režiju i najbolji film, a nominovan je i za scenario i kameru. U romanu “Na zapadu ništa novo” Remark je obradio i sopstvene doživljaje iz rata, ali pre svega doživljaje svojih ratnih drugova i priče ranjenih vojnika koje je slušao u vojnoj bolnici u Duizburgu.
Za ovu knjigu koja je samo u godini objavljivanja prodata u tiražu od milion i po primeraka i odmah prevedena na 29 jezika, Remark je 1931. godine nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.

- Savez nemačkih oficira protestovao je protiv te odluke, tvrdeći da Remark u knjizi blati nemačku vojsku. Od tada će Remark u Nemačkoj važiti za izdajnika, za nekog ko, kako se to na nemačkom kaže, “prlja sopstveno gnezdo” - kaže Jelena Kostić Tomović. - Remark je bio nepokolebljivi pacifista, što jasno dolazi do izražaja i u njegovim književnim delima. Veran antimilitarističkim uverenjima, Nemačku je napustio već narednog dana po dolasku Hitlera na vlast. Njegove su knjige u Trećem rajhu bile zabranjene kao “štetne i nepoželjne”, a poput drugih književnih dela koja su tako ocenjena, javno su spaljivane. Nacistička vlast oduzela mu je 1938. nemačko državljanstvo, koje mu ni po završetku rata nije vraćeno.

Drugi svetski rat Remark je proveo u emigraciji, prvo u Švajcarskoj, a zatim u SAD. Ženio se tri puta, od toga dva puta istom ženom, plesačicom Jutom Ilze Cambona, a potom bivšom suprugom Čarlija Čaplina Poletom Godar. Bio je u vezi sa Marlen Ditrih, Hedi Lamar i sa Gretom Garbo, vozio “lanču” kabriolet i sportski “bugati”, družio se sa Čaplinom, Kolom Porterom, Skotom Ficdžeraldom, Hemingvejem...

- Zahvaljujući uspehu romana i filma “Na zapadu ništa novo” on i njegova dela već su bili poznati američkoj publici, tako da su Remarkov materijalni položaj i društveni status u emigraciji bili neuporedivo bolji nego položaj većine drugih umetnika i kulturnih radnika koji su u tom periodu morali da emigriraju iz Nemačke. Zato su mu mnogi i prebacivali to da živi u mondenskom društvu, okružen luksuzom, gradeći književnu slavu na patnjama onih koji takve privilegije nemaju - kaže naša sagovornica.
Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD i u Švajcarskoj. Nakon nekoliko srčanih udara preminuo je od aneurizme, u Lokarnu 1970. godine. Sahranjen je u Švajcarskoj, u kantonu Tičino, koji je smatrao svojom izabranom domovinom.

Pored romana “Na zapadu ništa novo” poznata su i Remarkova ostvarenja “Tri ratna druga” (1938), “Ljubi bližnjega svoga” (1941), “Trijumfalna kapija” (1946), “Crni obelisk” (1956), “Nebo nema miljenike” (1961), “Noć u Lisabonu”(1962)... Knjige su mu prevedene na više od 60 jezika.

- Ključ Remarkovog uspeha kod čitalačke publike svakako treba tražiti u njegovoj sposobnosti da razumljivo, uverljivo i zanimljivo prikaže sudbinu običnog čoveka u zlim i burnim vremenima, odnosno borbu pojedinca da nekako prebrodi razorne potrese sa kojima ga suočavaju politički i istorijski vihori. Kako se njegovi romani ne odlikuju ni osobitom umetničkom vrednošću, a ni naročitom književnom originalnošću, Remark nikada nije bio miljenik književne kritike, a nije bio ni u žiži interesovanja književne istoriografije. Nasuprot tome, čitaoci širom zapadne hemisfere voleli su njegove romane i u vreme kada su prvi put objavljeni, ali ih podjednako rado čitaju i danas, gotovo vek kasnije - kaže Jelena Kostić Tomović.

Iako je neosporno reč o popularnoj književnosti, dodaje ona, Remarkova je proza jasna i zanimljiva, pa se čita lako i sa zadovoljstvom. Radnja njegovih romana po pravilu je vezana za sudbinu Nemačke i Nemaca tokom prve polovine 20. veka, ali uprkos tome Remark uvek uspeva da prikaže brige, probleme i patnje kakve u ratovima, previranjima i emigraciji muče sve ljude, bez obzira na nacionalnost.

- S obzirom na to da previranja, sukobi, ratovi, progoni i dalje suvereno vladaju političkom i istorijskom pozornicom, razarajući ljudske živote podjednako nemilosrdno kao i u Remarkovo vreme, njegovi će romani izvesno i nadalje privlačiti pažnju čitalaca, koji će u njima otkrivati delić sopstvene sudbine i sudbine svojih bližnjih. U tom će smislu i srpska čitalačka publika, koja odavno poznaje i voli Remarkova dela, svakako ponovo pokazati veliko interesovanje za ove romane, nalazeći na njihovim stranicama humanost, razumevanje, a možda i utehu - kaže Jelena Kostić Tomović.

BORAC ZA MIR - IAKO nikada kao stvaralac ne može zauzeti mesto među korifejima nemačke književnosti, u Nemačkoj se Remarku danas odaje veliko priznanje zbog njegovog zalaganja za mir i toleranciju - kaže Jelena Kostić Tomović. - Sećanje na njega naročito revnosno neguje rodni grad Osnabrik. Tamo je, između ostalog, 1986. godine osnovano i Remarkovo društvo, sa ciljem da čuva piščevo nasleđe i da tako doprinosi humanističkoj misli u književnosti, nauci i kulturi. U istom gradu 1996. otvoren je i Centar za mir “Erih Marija Remark”, koji pored Remarkovog arhiva i trajne postavke posvećene piščevom životu i delu obuhvata i Istraživački centar “Rat i književnost”. Od 1991. godine Osnabrik svake druge godine dodeljuje i Nagradu za mir “Erih Marija Remark”.


novosti.rs

Žena koju želi neko drugi, pa ma to bio i kakav majstor za mrtvačke sanduke, smesta biva draža nego ranije. Čovek, šta da se radi, živi mnogo više od relativne nego od apsolutne istine."
Crni obelisk