ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
МАЈКА
есеј о подвалама
 
 

            Нестао је њен лик. И док са свог лица скидам паучину дволично огледало наставља са подвалама. Само је она знала како да му се одупрем. Учила ме је чекању. Научила самоћи. Имала је примедби на моје слабости. И сада је чујем када ме пита: "Да ли си јео?" Дуги су наши разговори. Иза зида. Заједничке снове смо пребацили у моје песме. И држали на оку речи. Нарочито, њихове подвале.

ZORAN M. MANDIĆ

LJUBAV
(esej o opstanku)
 

            Istorija počinje od nje. Najsrećniji su oni koje nije zaobišla. Ona je najviši vrh sa koga čovek ulazi u sebe. I pomaže samom sebi. Malom i velikom Ja. Sve ostalo je nasilje samoće u kojoj crvena pevaju etide belim krvnim zrncima. Dok usred Dunava pesnik sriče svoj vodeni lik. I polako zauzima mesto u prošlosti.

ZORAN M. MANDIĆ

SAN
(esej o fantastičnoj zoologiji)
 

            Mozak se nikada ne odmara, čak, ni u snu, koji je njegovo najomiljenije skrovište. U njemu on čita svoje odložene likovne i memorijske zapise. Upoređuje ih, kao nezasita žena svoje ljubavnike. Niko te spise nije pročitao. Njihova tumačenja pripadaju snazi nagađanja, kojima Bog, preko pesnika, zbunjuje sanjare. I drži ih u večnom siromaštvu, da bi ga pamtili dok on njih zaboravlja. Zabranjuje i ostavlja bez potomaka. San je plaža na kojoj se fantastična zoologija hrani ljudskim mesom.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОЛИТВА
(Важан дијалог са мајком)
 
            Молити је дивно, говорила је мати, а још дивније пронаћи место молитви. Место на коме се не говори гласно, нити дише (пре)брзо. Место на коме узбуђења добивају господара у смирености. У разумевању потребе да се сагледају све чињенице о доброти и доброчинствима. Потреби да живиш без прохтева, који удаљавају од посвећења искрености
            Молити не значи деобу у осећањима између добра и зла. Између анђела и демона. Између оних, који се моле и оних других, који то не чине. Ни за себе, ни за друге.

            А, где пронаћи место молитви, још као дечак питао сам мајку. Да ли у „дебелим“ очевим књигама о војној доктрини, крстачким ратовима или подизању успомена на темељима сувишних бирократских црквених зграда? Или, негде сасвим горе. Где птице промичу слободно лебдећи у својим уписаним и неуписаним путањама? Где је неважна свака подела горњих и доњих простора на север и југ, исток и запад. На овострано и онострано. Где је време без људи једнако људима без времена.
            Не знам, рекла је мајка, али сигурна сам да не треба да се молиш ако ниси пронашао место за своју молитву. У себи. У победама и поразима налажења. Уписаних и не уписаних путања душе и срца. И Разума, који дечаче носи светло испред тебе.

(Једна реконструкција тајне погледа)
 
            Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала  отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
            У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса  у експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом, трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског, Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне њене суверене библиотеке.
            Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле животне средине.
            У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.

            Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.

ZORAN M. MANDIĆ
 
PRINCEZA I MAZA
 
Kako da ti objasnim neobjašnjivo
Nevreme tvoje autonomije za koju sam
Založio sve svoje rukopise
Stari i Novi zavet mojih versa
Prvopozvano čitanje Remboa
Moje verbe za verbalizaciju tvog
Unutrašnjeg lika
Zato
Nikada me nećeš odgovoriti da napišem
Sonet o Princezi i Mazi
Da ne otpišem svaki dan bez ijedne
Tvoje poruke
Dok sam te nervozno šetajući usred grada
Slikao očima
Spajao božanske linije tvog lica u
Jedini portret koji sam naslikao
I evo njegove izložbe u mojim pesmama
Darujem te u njima muzikom svetaca
Jovana i Andreja
Sa kojima pijem crno vino sa ukusom
Tvojih usana
Tvojim nepristajanjem da mi budeš sve
U ovim godinama
U čudu da zaista postoji čudo
Princeza iz mojih crvenih krvnih zrnaca
Usred patetike s kojom je prekidam dok govori a
Ja umirem
Od straha da je sve privid
Igra Jovana i Andreja
Koji mi na taj način saopštavaju zamerke na neke
Moje verse
Ali i oni znaju da je između patetike i ljubavi
Ljubav
Dan usred koje noć podiže ugled propasti
Opšteg
Jer ljubav ne može da se prepisuje i baca kroz
Prozor Rembovov
Kroz Usekline, prozor
Ljubav je svetlost koja dolazi sama iz svoje
Neopštosti
Iz onog što jesam
Što ne može iz prvopozvane pojedinačnosti
 
2.
 
Da li onda Maza (tvoja imenica za
Strah)
Može da se oslobodi konfuznosti u
Pripitomljavanju opisa
Muške intuicije u opsadama suprotnog
Pola
Nedovršenog dara u predskazanjima
Među polovičnim prijemima slika u
Njihovim rebusima
Ali
 Zar nisam pomenuo njihovu izložbu u
Mojim versima
Izložba je otvorena
Put  obeležen
Put između mene i tebe je put
Ka tebi
Jedini put na kome se ne osvrćem čak ni na
Svoje verse
I verbe izolovane u jednom aluminijuskom kovčegu
Među nekim drugim godinama
Iscepkanog vremena
Kada te nisam čuo
Kada si šaputala uspavanke svojoj deci
Svojim mazama
Sada učim da pišem
I prepisujem
Tvoje svevreme u sebi
Za sebe
Ne moraš da me kinjiš esejima o tvojoj slobodi
Iako volim te eseje i kada dugo čekaju da ih
Odštampaš
Možda ću ovaj rukopis nekada završiti

Tvojom rukom

ZORAN M. MANDIĆ
 
AUTOPORTRET
 
Nisam ovo ja
Krov autobiografije curi na sve strane
Ptice panično uzleću sa balkona
lakomislene bibliografije
Objavljuju me
neki iz nehata
neki iz straha od  povlačenja sa
scene onog koji je ja
koji usred foknerovskog besa
Gramatike opalog lišća u 
prodavnicama vazduha
nadzire krajnosnu tišinu  presahlog
potoka razlike
magično disanje trave na žegi trenutka
Liniju lica podupire lirika  označenog
detalja proze nasleđa
Na majku si - govorili su mi u detinjstvu
Zbunjivala ih je
jednstavnost njenog izraza lica sa
kojim sam izlazio na ulicu
pešačio predragađem kroz nasilje
tokova postmoderne arhikteture
Ne plašeći se u šetnji  slučajnih litijaša
kolekionara razbojničkih maski
bibliotekara balsamovanih mirisom prašine
Gledao sam da prođem  
skučenim hodnicima napuštenog lavirinta
bez bojazni od onog što se ne vidi kada
Bog prolazi
U  mojoj šetnji prostor se smeškao sa slike
Spring Inke Essenhigh
Ostavljao sam na ulici razglednice proleća
Opise u kojima loši pesnici puše marihuanu
Ophrvani opusom  gustog zelenog dima
Praznine
Ovo zaista nisam ja
čak ni onaj sa sahrane majke
Panično uplašene ptice videle su je
kako na pijaci kupuje prve lubenice iz Deronja
kako pevuši –
Viteški je umreti od infarkta
Odjednom
kao kada se zapali srce
eksplodira misao ispred ulaznih vrata
Pakla
Autoportreti gube bitke
naliki na muke malih zelenih gnjida
Iz Metohije
oteranih belosvetskih prosaca
Nestaju u ponorima požutelih slika
Zaborava
U dvorištu precrtanog Raja srušeno je
ognjište Čistilišta
Povučeni su božiji nacrti iz
Priručnika fantastične čovekologije
Bespovratno je odložena berba jabuka
Na kraju pesme poručuje mi majka –
prespavaj u nesebičnom muzeju
Neće ti naškoditi komad sačuvanog vazduha
u njemu
Možda će baš tamo prodisati tvoj

Autoportret

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ОПУС
Скица за биграфију Homo opusa
 
                Дефиниција појма опус најближа је констатацији да она обухвата количину појединачног или целокупног дела, приноса и доприноса, одређеног ствараоца (писца, композитора, научника, или пак врхунског ликовног уметника и спортисте) у смислу хронолошког и вредносног  утврђивања, и критичког уређивања, пописа и броја објављених радова (књига, студија, расправа, уметничких одредница идругих референци). У извесном смислу именица опус је метафоричка заменица за мерач „километраже“, коју је неки аутор прешао, или још увек прелази, у свом стваралачком пољу, или на његовом креативном „аутопуту“. Комплексност дефинисања појма опус сугестивно, скоро метастазнично,  извире на површину сваки пут када се дефиницијатор одмакне од обилних понуда језичких образаца, када из укупности проблема строге дисциплинарне номенклатуре различитих кодификација и каталогизација  апастрахује чињеницу да су за послове и радње дефинисања „задужени“, међу осталим систематизованим обавезама, филозофски и филолошки факултети са „кућама“ њихових: гимназија, језичких и креативних радионица, института и завода, као њихових кровних покрића. Речју опус је без оно dei, иманентно везано за човеково дело, за паралелизам његовог чистог и практичног ума. И, за вибрантне пулсације његовог творачког искуства.
                Ширина дефиниције појма опус упоредно је пустила корен у: двориштима, лабараторијама и атељеима: научних, музичких и спортских остварења, па се зато као један од најсензационалнијих примера велике научне магије истиче опус идеја, изума и патената Николе Тесле,  космичког великана светске науке. Такође, не треба заобићи ни истицање најрепрезентативнијих спортских опоуса међу којима се све више поминње опус  грен слем тенисиких турнира (Отоворено првенство Аустралије, Ролан Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД), које су освојили Федерер, Надал и Новак Ђоковић. Једна од поредбених акција везана је и за навођење опуса у музици који се вежу за ознаке дела композитора: Бетовена, Моцарта, Шуберта, Дебисиа или Доминика Скарлатиа. Али, много важније од те поредбености је истина која интегритет исконских опуса одваја, значењски и вредносно, од њихових: безвредних, лажних, преписивачких, помодарских, аматерских и других неважних разноликих и разнотоних компилација. И профаних угледања.
 

                Зато се опус може означити као најпоузданији сведок и доказ имена и презимена вредности у свим пољима људског стваралаштва. Сваки такав опус је нераскидиви део supstance Opusa dei (Božjeg dela). Опус је институција ауторитета и суверенитета вредности с којима Створитељ дарује и проглашава најдаровитије представнике историје људског рода...

ZORAN M. MANDIĆ
 
 NEŠTO ŠTO NIJE MISAO
 
Svaku noć pre konačnog sna
na ploču drvenog stola u
kuhinji
istresam sve misli i
pokrivam ih krpom zbog
muva
Onda me neki vrag iz kuhinje
baci u krevet
Pamtim da na početku sna
stoje
velika vrata
pred kojima nekad satima
čekam
Čim se vrata otvore od
potmule škripe
sve zaboravim
šta je dalje bilo
Ne znam ni kako se iz
kreveta
zatičem za stolom u kuhinji
ni kako postajem živ
Pamtim da u kuhinji osetim
prvo
nešto kao ubod
da se stresem
ustanem od stola sa
sendvičem
koji se nalazio ispod krpe
Treba mi onda dugo da prvi
put zagrizem
pipkajući prstima
po nečemu što nije misao a
hleb mi u ruci i
 
ne sanjam više

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ПУСТО ОСТРВО
 
Мало је на земљи места на којима
постоји пусто острво
као нешто сасвим
друго
између бројних питања самоће помешане са
тишином са
њеним неотуђивим правом на описе пристајања у
које их увлаче несмотрене опструкције мисли
њихов дијалог са натрпавањем речи
Анализа
посрнулих у осетљивом раскораку осећања
разваљеног цртежа
света који постоји само унутра и његове
наглашене игре са фигурама визуелних отисака
њихових пописа
тетоважа
Оно
назначено непрестано измиче
сваком
обележавању поседа
горњих и доњих вртова фикције
О
наслутама са хипотекама прошлог
ритма
проницивљијег од сваке нежности наслоњене на
имагинарне доказе оног што се десило као
безумна себичност и још безумнија
љубомора
Пусто острво је острво цвећа
љубоморе и њених квартета у чије
партитуре надзорници квартова тишине
одлажу речи
цвркут
не враћајући их у лежишта њихових
тематских речника
каталога мелодија
Нико
не треба да се троши на сећање других
оних који не верују у мистерију савршенства
у надменост с којом се мења
променљивост горњих и доњих светова
Све је свет чак и
прозори олако подлегли трачевима пејсажа са
еналаприлом и вазоталом са
примирјем у себи
после кога је све другачије
Пусто острво
његова имагинарна географија
привид да се на њега могу искрцати
други тумачи тишине
Из њега се стиже из сна
Припада онима у тајни
Тајна је Богиња Љубави
Неко је давно рекао
Постеља се може купити
 

Сан не

ZORAN M. MANDIĆ
 
PORUKA, LAVANDA


Našao sam hartiju
ispod jastuka moje majke
koju je čuvala na dnu škrinje
u lavandi
Na hartiji je bila poruka
ispisana mojom bivšom rukom
u nekom drugom vremenu
na nekom drugom mestu
Otisci slova svedoče
o hrastovoj ploči stola
ali ne znaju ništa o tome
ko sam bio
kako sam se odazivao
koju sam slavu slavio
U kratkoj poruci je stajalo
da i dalje ne grešim
da se u čula uzdam
da ljubim češće
i često se zaljubljujem
Ništa od mudrosti filozofa
nijedne aluzije u poruci
Nežno sam savio hartiju
i zaklopio oči
slika se sama otvorila
Naspram mene sedeo sam
za velikim hrastovim stolom
i pisao sebi poruku
A onda ustao
i s puno ljubavi je odložio pod
jastuke na dnu mamine škrinje 
u lavandu

ZORAN M. MANDIĆ
 
DOKAZ
 
Samo su čula dokaz koliko srce
može da izdrži danonoćne diskusije
osećanja
njihove geohemijske nalete i prelete
iz
jednog u drugi uzdah vremena u
oticanju
kada među njima misao popušta
nespretna u ophođenju sa tajnim
računom samoće sa
noćnom muzikom svetaca u
vašarištu podmukle ontologije
Između Norvaska presretača od
pet miligrama i dvadesetmiligramskog
snizivača iz porodice Prilenapa
Samo su dokazi čula koliko moć
može da izdrži danonoćne udare srca
kada melodija u jednoličnom ritmu
prestaje da se dopisuje sa javnom
samoćom
onog drugog nerubriciranog daha
koji je uvek razlika
čak i kada prepakovani Kafetin
poskupi
Kada te prijatelj obraduje digitalnim
Klinički ispitanim Aparatom za
merenje krvnog pritiska na članku ruke
(za obim članka 13,5-21,5) sa kutijom za
Čuvanje i uključenim baterijama
RS RS3 Intelli sense
 
 

Wrist blood pressure monitor

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
БИЗАРНА МАТЕМАТИКА
 
Нешто је почело
И река брже тече
И облак црни све билижи је
И сам сам много простији
Гледам како лик мој у огледалу расте
И како све више не видим
Како се око у бескрај раширило
Како све несношљивија бука из срца допире
КАКО звони КАКО
У:
Ресторанима
            На улицама
                У болницама
                    На стадионима
                        У кревету
Сабира, одузимам, читам формуле
Служим се бизарном математиком
И сам број у некаквом рачуну као нпр.
Колико литара стане у мене када сам тужан
Колико веселих литара могу
Колико нелитара постоји у мени када нисам
А НИСАМ ДА НИСАМ
И ИГРА САМ
И ЈЕСАМ ДА ЈЕСАМ
СВЕ ЈЕ ЖУСТРИЈИ ГЛАС МОГ СТИХА,
                                    СВЕ БОЉЕ ПЕВАМ
УСПЕШНО СПАЈАМ ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ И
ОПЕТ РАЧУНАМ
КОЛИКО КОШТА ПЕСМА
КОЛИКО ПЕСАМА ИДЕ НА РАЧУН СТРУЈЕ КОЛИКО
НА РАЧУН: воде, угља, берберина, јогурта,
новина, деце
СВЕ РАЧУНАМ
НА ЛИЦУ МИ ПИТАГОРИНА БРАДА ИЗРАСЛА
ЈА САМ ПИТАГОРА
То већ није бизарна Математика
Окрени лист
Вичу моји живци
И ЈА СЕ ОКРЕЋЕМ ОКО СУНЦА, КОЛИКО МОГУ
ОКРЕЋЕМ СЕ
Преподне, послеподне, увече. И сутра ћу

НЕШТО ЈЕ ПОЧЕЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ



СВЕ ЈЕ КРАЈ
 
Они који ме не знају
обогатиће се у незнању
чињеница о постојању
непотребног знања
Облаци ће им помоћи да не
гледају небо
Кретање дуге кроз стешњене
квадрате сна
Тамо где су цветови
несрећнији од полцијских
преметачина изнајмљених
станова
Богатства живе у антисликама
Хране се нијансама
Главобољом самоће
Неприпадника
Само у изузентиним тренуцима
вољна су да ступе у дијалог са
лицемерним подстанарима
Тишине
Све је крај
Рецензије за Речник анђела
Стенограм интервијуа са
Нечастивим
Исказ поремећеног меридијана
Бусола у напуштеној
родитељској кући
Амерички сан на Јужном
Пацифику
Отпуштени Срби из столарских
радионица Пакла
Они који не знају богатији су
на почетку знања о
Зољама које кријумчаре мед о
издајницима количине никотина у
плућима заборављеног Змаја о
Верности неверника пред шалтерима
Банака плаћеника о
Брату који предаје математику на

Институту за васкрсење

ZORAN M. MANDIĆ
 
ČITANJE OCA
 
(recenzija za objavljivanje neprozirnog rukopisa)
 
Oca sam neretko čitao u metaforama
priča o majci
Začudio sam  nejaku Poeziju
Opisom
fotografije sa nadgrobnog spomenika
Kravata moga oca
Naslov je eseja objavljen u
novosadskom Dnevniku
Reč je više o literaturi
U praznoj rubrici sećanja napisah
Oca nisam upoznao
Rano je otišao da bi me vodio na izlet u
Budućnost
Godine njegovog odsustva neretko su me
svraćale u njegovu biblioteku
Knjiga o majstoru ljuljaški
Uz Frunzeove memoare
čita se sa lakoćom razumevanja
Piščeve samoće
Izbledeli
tužno žuti papirići iz
gornje fijoke očevog stola navode na
ogledala njegovih zapisa
O čemu je to pisao moj otac proveravam u
fusnotama razbacanih snova
Da li se dopisivao sa bukom koju snovi
zataškavaju u vodi prezira isticanja recimo
Modela anonimnih uspomena
Na jednom krivom mestu postoji stih
U mnogim uspomenama nema više
Praznih mesta
Vlastodršci se boje onih koji ih iritiraju
nepristajanjem na veličanje praznoumlja
Njihovog sećanja
Otac je bio ratnik
Poštovao metu gledajući joj pravo u
Oči
Verovao je u božija nepodržavanja
Ni strelca
Ni mete
Tiho je disao izbušenim plućima
Nisu ga plašili pogledi unazad
Prolaznost je naselio tomovima iz
svoje biblioteke
Tačno je znao kome koju knjigu ostavlja
Antimemoare namerno nije završio
U jednoj od fusnota zapisao je
Vreme je slučajna nada
Mogu da očekuju potpisnici
ugovora sa sobom
Čitanje Oca pomaže razumevanju
Beleške o autoru
U kupeu nade vreme liči na
Majčin savet
Kreći se
Ko zna da li to čini
Zemlja
Umorna sunčeva ljubavnica
Čitanje neprozirnog rukopisa donosi
Sreću piscu
A
Sreća je lažno vreme nade
 

rekla bi Mati

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ПРАЗНИНА

Дубока
дубља од безданог кланца историје
непреводива на физичке мере уздаха
Помера се, шири и тоне
По Солжењицину 1460 колико дана
толико и неједначина слика
сабијених умом на дну срца
Празнина
сликати је бојама Поезије покреће
наопаки страх, изазива га усред рачуна у коме
природни послују и гину у рату са
комплексним бројевима
У сећању подизање незаборава једне личне
генијалности
воде ме к њему доле и горе
кроз пурпурне пределе кланца историје
наше породице
Умео је, готово до савршенства, боље од ње,
зауставити време
нахранити уздахе даховима удисања чистог
ваздуха у чистичишту
Био је сам по себи, као и сада, као и јуче, 
као и свако будуће сутра на чијим полицама га
нестрпљиво чека на хиљаде томова
речника, зборника, збирки и филозофија
Математике
Јуче смо, цео јули, у мојим сновима даривали
улице његовим именом
А, сутра
обећао је да ће нас дочекати по киши на

једној од раскрсница вечности

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ТРЕН 
Мом Дулету

Заједно смо одрастали
Често сањам његову усамљеност
Некада га дозивам у сновима
Пишем му писма
Чекам да се јави
Када склопим очи његово лице је
Одмах испод капака
Беље од белог
Ушушканије од звука залуталог у
Времену одрастања
Када сам само наизглед био мали
У великом простору
Испред зида иза кога је нестао
Учио ме је како да гледам
Непролазно кретање пролазности
Једном смо заједно с њом
Чекали свитање
Освит је удахнуо наше сећање
Његов осмех завршио се у 
Ваздуху
Међу стаблима орезаних слика
Снови не сведоче о чекању
Правилима њихових живота господари
Заборав
Можда је тајна у тишини коју сам

Изабрао за његов вечни дом

ZORAN M. MANDIĆ
 
POČINJE KAD KRENEŠ
 
Poljubac u obraz, moraš krenuti.
Kašnjenje ne opravdava, vernici
umiru u hodu. Na domak linije koja ih
deli u hodu. Život je prečica, čitaj snove.
Nema najboljih od najboljih, ni u kampu
za obuku trulenja. Drži glavu dole, kreći se.
Bog je stvorio sve, raj, Gospođin vir, čak i njega.
Ono što radimo zavisi o nama. On nam daje izbor,
slobodnu volju. On zna šta ćemo uraditi
pre nego što to uradimo. Predodređenost, da li?
Sve je određeno po njegovim željama. A, mi smo
ovde dole, zbog čega? Njegove zabave? Hira? Mi
smo sveci? Kako god bilo on uvek koristi svoje ja.
Poljubac u obraz, opametiti se i otići dalje. Na opasno
mesto, još opasnije.Promena uvek koristi. Nakon
vrućine hladnoća je ugodna. Čitaj! Listaj, smrt svake
nade, pita od bundeve, ovde mi se ne sviđa. Niko ne zna
kako mir izgleda. Postoji rat. Treba se vratiti pre nego što
drugi odu. Zauvek. Na odmor od svega. Život je odurna
vežba. Dolazi iz crvenog lanca ćelija. Kao sigurnosni pojas,
kao odskočna daska za invaziju na osećanja, koja se
slobodno šetaju. Kao pacovi. Počinje kad kreneš. U prvom
dodiru sa majčinom sisom. Da li? Ne ignoriši đavola, biće ti
lakše kad ostaneš sam na obali sedam mora. Drži glavu dole,
ne osvrći se. Ne ostajemo iza sebe.

ZORAN M. MANDIĆ
 
LEGENDA 
 
(Seni mog brata Dušana)
 
Legende nisu u knjigama
Ilijdama i Odisejama
Rađaju se u zasebnosti Duha
rukom vazduha napisanog na
ontološkom
pergamentu vremena
U Pitagorinom pesku
Na sred poljane gde je mladi Galoa
branio čast ljubavi
dvoboja i matematike
Legende umiru u zoru
žurno
prolazeći kroz magična vrata
razobručene istorije
herbarijuma
akvarijuma i provizorijuma
nicanja
odlaze da bi ostali
imenima ulica sa
potpisima neobrisive stvarnosti
ostavljajući je budućnosti da ih
čeka
sačekuje rađanjem nove zore
bez njih
Sa Godoom u vozu
putuju i šestare svetom iluzije
U čijem soblju žive utetovirane u

svojim znacima

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
ИЗДАЈА
 
            Са етичког становишта издајништво се увек може објаснити. Његова историја је дубока, мрачна и старија од религије. У моћним памћењима издајништво се попело до станишта феномена, који је у њему (памћењу) изградио праву аутономију. Аутономију са: управном зградом, музејом, берзом, пијацом, прес-центром и „народном кухињом“ за: улизице, ласкавце и клеветнике. А, још је Сократ говорио да од питомих животиња најљуће уједају ласкавци, а од дивљих клеветници.
                У речнику издаје  налази се попис свих њених модела. Од издаје сопственог текста, па све до оне у којој се у улози издајника нашао евнух. Несмотреност главног Атилиног евнуха коштала је Атилу главе. Стаљин је сам најбоље мотрио на своје издајнике. Зато је сваког од њих предухитрио лишивши га живота. Ни инквизитори нису праштали. Иако се у нашем народу говори да је људски праштати, никада се од памтивека није праштало неверној „друзи“. А, најдубље се ћутало о издаји вере.
                Филозофи и социолози мало су се бавили „естетиком“ издајништва. Углавном су се исцрпљивали у испитивању његових парадокса. Оних који неовлашћено настају изненада као естетско чудо. Као чињеница да се од свих издајничких жанрова највише манипулисало издајништвом интимног, личног и колективног сопства. А у тај жанр спадају издаје: части, достојанства и пријатељства. Издаја љубави је гнуснија од мржње. Од неспособности пристајања на туђи успех. И доживљавање туђег успеха као свој неуспех. Богобојажљиви Клаузевиц никада се није молио за издајничке душе генерала.
 

                Издаја отаџбине највише говори о човеку као нечовеку, као антрополошком бићу које се вратило у своје зоолошко окриље и унижење. Зоолошко биће је метастаза данашњице. Оно је гнусна звер, која алаво једе све што је претходно створила у домену културе. У домену племенитих навика и склоности. У сфери знања. Владања равнотежом „прозирности зла“. Господарењем царством разлика. Хоћу да кажем на крају, као Св. Августин, како постоје божија блага чијом издајом издајемо Бога и претварамо се у животиње које ће појести друге животиње.

ЗОРАН М. МАНДИЋ
 
СИСТЕМ
 
 

                Овај текст не припада жанровској заједници ни „малих“ ни „великих“ есеја. Једноставно, као штиво наслоњен је, попут примицача мишића у људском организму, на покушај да се једна важна тема приближи разумевању фигуре „система“, као битне категорије, за анализе друштвених, политичких, па и поетско-филозофских, или поетичких уређења. Наравно да се у таквој акцији треба присетити сугестије да се први озбиљни осврт на ово важно значењско и језичко питање налази у Старом завету, или ближе сугерисано, у наводима „Десет божијих заповести“ с којима започиње постављање основа за изградњу парадигме морала. Управо наведене заповести представљају програмску орјентацију с којом је категорија „система“ са категоријом „логика“, као својом неразлучивом „сестром“ близнакињом, основа за успостављање "уставног" карактера „система“ на било ком нивоу организованих механизама: рекета, кампова и њихових структура, који треба да чине „буквар“: правилника, пословника, протокола и процедура и то заједно с њиховим пажљиво лекторисаним фуснотама написане са још пажљивије одабрним језичким формулацијама. Речју, то значи да се, како конкретно, тако и апстарктно, тумачење категорије „система“ може дефинисати на начин по ком се категорији „система“ даје улога устава у креирању функција и односа „разнобојних“ и разнотоних“ људских заједница. Систем, као такав, је „заповест“ изнад које нема ни једне друге алтернативе, па било да су у питању државне, породичне, религијске, војне или уметничке форме и њихови кабинети. Отуда и постоје дијагностичка уверавања да свет галопирајуће пропада, ближи се катастрофичном крају, због непоштовања система и његове позитивне „радијације“. Ово питање је данас посебно осетљиво у друштвеним заједницама опако зараженим вирусима и бактеријама озлоглашених коруптивних понашања и пракси. Без система било који део људске цивилизације и њених организационих шема, форми и формата је мртав. Не постоји ни једно модерно или постмодерно друштво које може да функционише без система, као устава друштвене, социјалне и политичке једнакости људи, без обзира на њихове расне и језичке предикате. И разлике, које су највећа потпора и подршка за функционисање сваког система, нарочито у: образовању, спорту, економији и реформама њихових установа и кровних институција. У круговима флоре и фауне такође постоје системи, као што су системи хлорофила, кисеоника, озона и других изотопа за чију одбрану је и природа почела да се „наоружава тешком артиљеријом и ракетним системима“. О улози „система“ толико тога је изговорио и Христ, али многи читаоци као да су се окренули од његових беседа из Новог завета. Бесциљно лутајући кроз наопаки и извитоперени свет који су својом непажњом учинили таквим. Срозаним и јадним. Без враћања ауторитета система у темеље свакодневице свет све дубље тоне у опасности проклества, себичности, корупције и хипокризије и њихових метастаза, које разарају људску душу и осећања љубави, оптимизма и наде у макар боље сутра.

Pismo


Draga
Evo me zauzvrat
Sebi
Zavist
Dana polomljenih rebara
Pretnja je
Emocionalnoj kulturi
Tame
Šta sa snom
Na granici razmene
Obuka vojnika
Liči na
Bezlični otpad iz usta
Kosmosa
Svet je greška
Senzacije nazvane
Našim imenom i
Prezimenom
Zaudara na pijanstvo
Mentora
Obuke preimenilaca