Crvenu kosu (ili riđu) kosu ima oko 1 – 2 posto od ukupne svetske populacije. To je čini najređom bojom. Češće se javlja u zemljama severne i zapadne Evrope (oko 2 – 6 posto). Kod riđokosih osoba se javlja retka mutacija MC1R proteina zbog kombinacije gena, koja dovodi do drugačije boje kose. Genetsko poreklo prirodne crvene kose je otkriveno tek 1997. godine.

Boja kose varira od tamno narandžaste do svetlo braon. Riđokosi ljudi imaju svetliji ten, svetliju boju očiju, pege i osetljivost na ultraljubičasto zračenje.

Istorijski izvori beleže pominjanje riđokosih ljudi baš u našim krajevima, od Tračana, starih Grka i Slovena. Isto tako su zabeleženi riđokosi ljudi u delovima Kine i Polinezije.

Danas se ova pojava najviše vezuje za Irce, Engleze i Škotlanđane. Na primer, oko 13 procenata Škotlanđana su riđokosi, dok je taj broj kod Iraca 10%. Kod jednog dela Jevreja se takođe beleži ova pojava.

U Africi se poneka riđokosa osoba može naći u Maroku i Alžiru. U Aziji ih najviše srećemo na bliskom istoku, delovima Japana i Indije.

Osobe rođene sa crvenom kosom su često bile meta progona u mnogim kulturama. Živi su spaljivani ili mučeni na raznorazne načine. Smatralo se da su đavolske ili veštičje prirode. Na primer, sam đavo se na određenim mestima prikazuje sa crvenom kosom.

S druge strane, su istovremeno bili cenjeni kao lepši i atraktivniji. Na primer, crvenokosi robovi u starom Rimu su imali veću cenu. Isto tako vlada mišljenje da imaju veću seksualnu energiju.

Dete se može roditi sa riđom kosom od roditelja koji nisu riđi. Potrebno je samo da oba roditelja nose odgovarajuću kombinaciju gena. Svojevremeno je bila procurilo u javnost predviđanje da će prirodna crvena boja biti iskorenjena. Međutim, kasnije se pokazalo da je to bila lažna vest koju su plasirale kompanije koje proizvode farbu za kosu. Riđokosi gen se lako prenosi i opstaje, te postoji kod velikog broja ljudi. Stoga se uvek može desiti da se uz odgovarajuću kombinaciju rodi riđokoso dete, i ne može se smatrati da će riđokosi ljudi prestati da postoje. Mada, njihov broj će se nesumnjivo smanjiti.

Ove osobe moraju da se čuvaju sunčevog zračenje pošto imaju manju otpornost na ultraljubičasto zračenje od ostatka populacije.

Isto tako, neke studije pokazuju da riđokosi imaju drugačiju osetljivost na bol i povrede. Na primer, neki stručnjaci smatraju da se riđokosima treba da se daju jače doze anestezije, jer normalne doze ne deluju. Zubarima se preporučuje da više vode računa o svojim riđokosim pacijentima jer mogu da izbegavaju tretmane zbog velike osteljivosti na bol.

Najpoznatiji riđokosi ljudi kroz istoriju su bili: Kleopatra, Napoleon, Oliver Kromvel, Emili Dikinson, Antonio Vivaldi, Vinsent van Gog, Mark Tven, Džejms Džojs, Čerčil, Vladimir Lenjin i mnogi drugi.