Istorija civilizacije - Vil Djurant 


STVARANJE CIVILIZACIJE
 "Želim da znam kakvi su bili koraci kojim su 
ljudi iz varvarstva prešli u civilizaciju." 


Volter

Poglavlje /I/ 


Definicija - Geološki uslovi - Ekonomski - Rasni - Psihološki 
-Uzroci raspada civilizacija 


Civilizacija je društveni poredak kojim se unapređuje stvaranje kulture. Nju sačinjavaju četiri elementa : ekonomska obezbeđenost, politička organizacija, moralne tradicije i kontinuitet znanja i umetnosti. Ona počinje tamo gde haos i nesigurnost završavaju. Jer, kada se strah savlada, radoznalost i konstruktivnost su slobodni, i čovek po prirodnom impulsu ide ka razumevanju i ulepšavanju života.
 Postoje određeni faktori koji uslovljavaju civilizaciju i oni mogu da je podstiču ili ometaju. Civilizacija je interludij između dva ledena doba : u bilo koje vreme bujica glacijacije može opet da nastupi i prekrije ljudska dela ledom i kamenom, a život svede na neki mali deo zemljine kugle. Ili se može desiti da demon zemljotresa, u čijem odsustvu gradimo naše gradove, slegne ramenima i ravnodušno nas proguta. 
Drugo - geografski uslovi. Vrućina žarkog pojasa i bezbrojni paraziti koji ga pustoše predstavljaju neprijatelje civilizacije; letargija i bolest, i prerano sazrevanje i propadanje, skreću energiju sa onih sporednih životnih stvari koje čine civilizaciju, i apsorbuju je u borbi protiv gladi i brizi za reprodukciju; ništa ne preostaje za igru umetnosti i duha. Kiša je neophodna; jer voda je sredstvo za život, važnije i od svetlosti sunca; neshvatljivi hir elemenata može da isuši i na propast osudi regione koji su zahvaljujući dobroj upravi i proizvodnji bili na vrhuncu moći (kao Niniva ili Vavilon), ili pak da ubrza razvoj moći i bogatstva gradova udaljenih od glavne linije transporta i komunikacija, poput gradova VelikeBritanije ili Pjudžet Saunda (zaliv na Pacifiku u kom se nalazi Sietl). Ako je zemlja plodna ili bogata rudama, ako reke omogućavaju lak put robne razmene, ako je obala razuđena i ima prirodne luke za trgovačku flotu, i ako se, pre svega, država nalazi na značajnom putu svetske trgovine, kao Atina ili Kartagina, Firenca ili Venecija - onda geografija pogoduje civilizaciji i jača je, mada nikada ne može da je stvara. 

    Ekonomski uslovi su još važniji. Jedan narod može da ima uređene institucije, visok moralni kodeks, pa čak i dar zaneke niže oblike umetnosti, kao američki Indijanci; a ipak, ako ostane u lovačkom stadijumu, ako mu egzistencija zavisi od nesigurne sreće u lovu, on nikada neće moći da u potpunosti pređe iz varvarstva u civilizaciju. Nomadski soj poput arapskih beduina, može da bude izuzetno inteligentan i snažan, može da manifestuje uzvišene karakterne osobine kao što su hrabrost, velikodušnost i plemenitost; ali, bez onog jednostavnog /sineljua non/ kulture, kontinuiteta ishrane, njegova inteligencija će se rasipati na opasnosti lova i trgovačke varke, pa ništa neće ostati za čipke i ukrase, pozdravljanje i lepo ponašanje, umetnost i konfor, koji su za civilizaciju karakteristični. Prvi oblik kulture je agrikultura - poljoprivreda. Čovek nalazi i vremena i razloga da se civilizuje onda kada se naseli da bi obrađivao zemlju i ostavljao zalihe za nesigurne dane koji dolaze. U okviru tog malog kruga sigurnosti - pouzdanog snabdevanja vodom i hranom - on gradi svoje kolibe, hramove i škole; pronalazi alatke za proizvodnju i pripitomljava psa, magarca, svinju i, napokon i sebe samog. On uči da radi redovno i sistematično, obezbeđuje duži život, i potpunije nego ranije, prenosi mentalno i moralno nasleđe svoga roda. 


.......................

..........................

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kultura u svom pojmu uključuje agrikulturu, a civilizacija uključuje grad. U jednom aspektu, civilizacija je običaj uljudnosti (engl. /civility/ što potiče od lat. /civilis/, tj. građanski, uljudan, prim.prev.); a uljudnost je uglađenost za koju su građani, koji su stvorili tu reč, smatrali mogućom jedino u gradu (/civitas/). Jer u gradu su sakupljeni, bilo to pravedno ili ne, i bogatstvo i pamet koji su proizvedeni na selu; u gradu$2$ pronalasci i proizvodnja uvećavaju konfor, raskoš i slobodno vreme; u gradu se trgovci sastaju i razmenjuju robu i ideje; u tom unakrsnom oplođavanju umova na trgovačkim raskrsnicama,  inteligencija se pojačava i usmerava na kreativnu moć. U gradu su neki ljudi izuzeti od pravljenja materijalnih stvari i oni proizvode nauku i filozofiju, književnost i umetnost. Civilizacija počinje u seljačkoj kolibi, ali tek u gradovima počinje njen procvat.


Ne postoje rasni preduslovi za civilizaciju. Ona se može javiti na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj boji : u Pekinu ili Delhiju, u Memfisu ili Vavilonu, u Raveni ili Londonu, u Peruu ili na Jukatanu. Nije velika rasa ta koja stvara civilizaciju, već velika civilizacija stvara narod; okolnosti geografske i ekonomske stvaraju kulturu, a kultura stvara određeni tip. Englez ne stvara britansku civilizaciju, već ona stvara njega; ako je on nosi sa sobom kud god da krene i oblači se za večeru u Timbuktuu, on tu ne stvara svoju civilizaciju iznova, već čak i tamo priznaje da ona vlada njegovom dušom. U sličnim materijalnim uslovima i neka druga rasa stvorila bi slične rezultate; Japan u dvadesetom veku reprodukuje istoriju Engleske u devetnaestom. Civilizacija je povezana sa rasom samo u tom smislu što joj prethodi postepeno međusobno povezivanje različitih rodova i njihova postepena asimilacija u relativno homogen narod. 


Ovi fizički i biološki uslovi su jedini preduslovi za civilizaciju; oni je ne sačinjavaju, niti je stvaraju. Suptilni psihološki faktori moraju da uđu u igru. Mora da postoji politički poredak, pa makar se on graničio sa haosom kao u renesansnoj Firenci ili Rimu. Uopšte uzev, ljudima je potrebno da osećaju da na svakom koraku ne moraju da očekuju smrt ili poreze. Mora da postoji nekakvo jedinstvo jezika koje će služiti kao sredstvo razmene ideja. Kroz crkvu, ili porodicu, ili školu, ili na neki drugi način, mora da postoji jedan ujedinjujući moralni kodeks, neka pravila životne igre koja priznaju čak i oni koji ih krše, i koja ponašanju daju neki red i pravilnost, neki smer i podsticaj. Možda takođe treba da postoji neko jedinstvo osnovnog verovanja, neke vere, religiozne ili utopijske, koje podiže moralnost od proračunatosti ka ljubavi i odanosti, i životu daje plemenitosti značaj uprkos našoj smrtnosti t.j. kratkoći života. I, konačno, mora da postoji obrazovanje - neki metod, ma koliko primitivan, radi prenošenja kulture. Bilo kroz oponašanje, inicijaciju ili podučavanje, bilo preko majke ili oca, učitelja ili sveštenika, tradicije i nasleđa plemena - njegov jezik i znanje, moralna načela i ponašanje, njegova tehnologija i umetnosti - moraju da se predaju mladima, kao onaj pravi instrument pomoću kojeg se oni od životinja pretvaraju u ljude.


Nestanak ovih uslova - ponekad čak samo jednog od njih - može da uništi civilizaciju. Geološka kataklizma ili velika klimatska promena; nesavladiva epidemija, kao ona koja je zbrisala polovinu stanovnika Rimske Imperije pod Antoninom, ili crna smrt koja je doprinela kraju Feudalnog doba; iscrpljivanje zemljišta, ili uništavanje poljoprivrede kroz eksploataciju sela od strane grada, što uzrokuje neopravdanu zavisnost od snabdevanja hranom iz inostranstva; nedostatak prirodnih resursa, bilo goriva, bilo sirovina; promena u trgovačkim putevima, koja neku naciju ostavlja daleko od glavne saobraćajnice svetske trgovine; duhovno ili moralno propadanje uzrokovano iskušenjima, podstrecima i dodirima urbanog života, kao i slomom tradicionalnih izvora društvene discipline i nesposobnosti da se oni zamene; slabljenje loze (roda) zbog razuzdanog seksualnog života, ili zbog epikurejske, pesimističke ili kvijetističke filozofije; propast vođstva zbog neplodnosti sposobnih, i relativno malih porodica koje bi mogle najpotpunije da zaveštaju kulturnu baštinu svoga roda; patološko zgrtanje bogatstva koje je izazivalo klasne ratove, razorne revolucije, i finansijsko iscrpljivanje : to su neki od načina na koji neka civilizacija može da odumre. Jer civilizacija nije nešto urođeno i neuništivo; nju mora svako pokolenje da stiče iznova, i bilo kakav ozbiljan prekid u njenom finansiranju ili njenom prenošenju može da je dovede dokraja. Čovek se razlkuje od životinje jedino po obrazovanju, koje se može definisati kao metod prenošenja civilizacije. Civilizacije su generacije duha ljudskog roda. Kao što su porodični odgoj, a zatim i pisanje, povezali generacije, predajući mladima znanja onih koji umiru, tako štampa i trgovina i hiljade načina za komunikaciju mogu da povežu civilizacije i da za buduće kulture očuvaju sve ono što je za njih vredno u našoj vlastitoj kulturi. I zato, sakupimo našu baštinu pre nego što umremo i ponudimo je svojoj deci.



................

...............

[You must be registered and logged in to see this image.]



Poglavlje /II/ EKONOMSKI ELEMENTI CIVILIZACIJE 

 U jednom važnom smislu "divljak" je takođe civilizovan, jer on deci brižljivo prenosi nasleđe svoga plemena - onaj skup ekonomskih, političkih, duhovnih i moralnih običaja iinstitucija koje je ono razvilo u naporima da se održi i uživa život na zemlji. Naučni pristup tu nije moguć; jer, kada druga ljudska bića nazivamo "divljacima" ili "varvarima", mi možda neiskazujemo nikakvu objektivnu činjenicu, već samo snažnu naklonost prema sebi, i svoju plašljivost i nepoverenje pred drugačijim oblicima ponašanja. Nesumnjivo je da potcenjujemo te jednostavne ljude koji imaju mnogo čemu da nas poduče u pogledu gostoljublja i morala; ako nabrojimo osnove i sastavne delove civilizacije, ustanovićemo da su neodeveni narodi pronašli ili stigli do svih osim do jednog, a nama nisu ostavili ništa da dodamo osim ukrašavanja i pisanja. Možda su i oni nekada bili civilizovani, pa od toga odustali kao od neke besmislice.Moramo biti obazrivi u upotrebi izraza kao što su "divljak" ili"varvarin" kada govorimo o našim "savremenim precima". Bolje će biti da "primitivnim" nazivamo sva plemena koja prave malo ili nimalo zaliha za dane oskudice, plemena koja se malo ili nimalo ne koriste pisanjem. Za razliku od njih, civilizovani su pismeni ljudi koji stvaraju zalihe . /I/. Od lova do zemljoradnje Primitivna neštedljivost - Počeci stvaranja zaliha - Lov i ribolov - Stočarstvo - Pripitomljavanje životinja - Poljoprivreda - Hrana - Kuvanje - Kanibalizam "Uzimanje tri obroka dnevno predstavlja veoma naprednu instituciju. Divljaci se ili prežderavaju ili gladuju." Kod divljijih plemena među američkim Indijancima čuvanje hrane za naredni dan smatra se nedoličnim i karakterističnim za slabiće. Urođenici Australije nisu sposobni ni za kakav rad čija kompenzacija nije neposredna; svaki Hotentot je plemić dokolice; a kod afričkih Bušmana uvek je "ili gozba ili glad." Ima neke nemušte mudrosti u ovoj neštedljivosti, kao i umnogim oblicima "divljaštva". Onog trena kada čovek počinje da razmišlja o sutrašnjici, on prelazi iz rajskog vrta u dolinu briga. Bleda boja zabrinutosti se spušta na njega, pojačava se pohlepa, nastaje svojina, a dobro raspoloženje "bezbrižnog" urođenika iščezava. Američki crnci danas prolaze kroz ovu tranziciju. "O čemu razmišljaš ?" upitao je Piri svog eskimskog vodiča. "Ja ne moram da razmišljam," glasio je odgovor, "Imam mesa u izobilju." Ne razmišljati osim ako ne moramo - mnogo ima da se kaže o ovome kao sažimanju mudrosti. Pa ipak, u ovoj bezbrižnosti je bilo teškoća, a ona bića koja su je prerasla došla su u posed značajne prednosti u borbi zaopstanak. Pas koji je zakopao kosku koju čak ni njegov pseći apetit nije mogao da savlada, veverica koja je sakupila lešnike za kasniju gozbu, pčele koje su napunile saće medom, mravi koji su ostavili zalihe za dane oskudice - spadaju među prve tvorce civilizacije. Upravo su ta bića, ili neka druga, slične umešnosti, naučila naše pretke veštini obezbeđivanja za naredne dane tako što su odvajala od trenutnog viška, ili se pripremala za zimu u letnje vreme izobilja. Sa kakvom su samo veštinom ti pretci, iz zemlje i iz mora iščeprkali hranu koja je bila osnova njihovih jednostavnih društava ! Oni su golim rukama vadili jestive stvari iz zemlje; podražavali su ili koristili kandže ili kljove životinja i oblikovali oruđa od slonovače, kostiju ili kamena; pravili su mreže i zamke i omče od rogozi ili vlakna, i smislili razna lukavstva za ribolov i lov. Polinežani su imali mreže duge hiljadu lakata kojima je moglo da rukuje tek stotinu ljudi. Na taj način ekonomska obezbeđenost je rasla naporedo sa političkom organizacijom, a združena potraga za hranom doprinela je stvaranju države. Ribar naroda Tlingit (naAljasci) stavljao je na glavu kapu koja je izgledala kao glava foke, skrivao se između stena i glasom podražavao foku; foke su mu prilazile, a on ih je probadao kopljem, čiste savesti primitivnog ratnika. Mnogi narodi su bacali opojna sredstva u potoke da bi omamili ribe koje su tako postajale lak plen za ribare. Tahićani su, na primer, u vodu ubacivali opojnu smešu pripravljenu od oraha /huteo/ i biljke /hora/. Riba je opijena tom smešom bezbrižno plivala po površini, a ribari su je hvatali kako su hteli. Australijski domoroci su, plivajući pod vodom i dišući na trsku, hvatali patke za noge i povlačili ih pod površinu i držali ih tamo dok se ne smire. Tarahumarasi su lovili ptice tako što su nizali semenke na čvrsta vlakna upola zakopana u zemlju; ptice bi pojele semenke, a Tarahumarasi bi pojeli ptice. Lov je danas za većinu ljudi zabava, čija se privlačnost izgleda zasniva na nekom mističnom, u krvi nataloženom, sećanju, na davna vremena kada je za lovca i za lovljenog to bila stvar života i smrti. Jer, lov nije bio samo potraga za hranom, već je to bio rat za sigurnost i prevlast, rat pored kojeg su svi ratovi zabeležene istorije samo slabašna buka. U džungli se čovek još uvek bori za svoj život, jer mada jedva da i postoji životinja koja će ga napasti osim ako nije u očajničkoj potrazi za hranom ili gonjena i saterana u tesnac, ipak hrane nema uvek za sve, a ponekad je jedino ratniku, ili roditelju ratnika, dopušteno da jede U muzejima vidimo ostatke toga rata među vrstama, u obliku noževa, toljaga, kopalja, strela, lasa, bolasa, mamaca, zamki, bumeranga i praćki pomoću kojih su primitivni ljudi osvajali zemlju i pripremali se da nezahvalnom potomstvu prenesu dar sigurnosti od svake životinje izuzimajući čoveka. Čak i danas, posle svih tih ratova eliminacije po zemlji se kreću tolike brojne populacije! Ponekad, u toku šetnje po šumi, čovek je zapanjen mnoštvom jezika koji se tu govore, milijardama vrsta insekata, reptila, mesoždera i ptica; oseća se da je čovek uljez na tom prenaseljenom mestu, da je objekat sve opšte groze i beskrajnog neprijateljstva. Možda će jednoga dana, ovi brbljavi četvoronošci, ove umiljate stonoge, ti umilni bacili, prožderati čoveka i sva njegova dela, i osloboditi planetu od tog pljačkaškog dvonošca, od sveg misterioznog i neprirodno goružja, od tih neodgovornih nogu ! 

..................