Mea ::Divna ti je tema a uvod u temu izuzetan

Klovn Kad Zaplače

Nije jesen uvek na licu,
ni male kapi u očima.
Ne izdaje pesma veselu pticu,
još uvek bije srce u grudima.

Klovn kad zaplače
suze se ne vide.

Piće ne prestaje da žari,
sećanje mi misli draži.
Moj dobri kelner stari
nosi porciju osmeha i laži.

Klovn kad zaplače
suze se ne vide.

Ljubav nije samo misao.
Ako je ne deliš,
ona izgubi smisao.

Klovn kad zaplače
glas se ne čuje.

Ljubav je da dušu leči,
da je nekom daješ,
a ne da se pred tobom kleči.

Klovn kad zaplače
glas se ne čuje.

Bojan Tasic

[You must be registered and logged in to see this image.]

lana ::

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mala istorija klovnova
Reč klovn je verovatno nemačkog porekla i po svom obliku srodna je frizijskoj reči klönne – nespretan čovek i staroj engleskoj reči clyne – metalna grudva. Jedna od najranijih upotreba reči javlja se u jednoj od Šekspirovih predstava i ima značenje „nespretnog, šašavog smotanka„, a u korenu ove reči je i stara danska reč klunni koja nosi isto značenje.

U svakom slučaju, u upotrebi je od polovine 16. veka u današnjem značenju i ima bezbroj varijanti u svim jezicima sveta. Oxford dictionary u najkraćem definiše klovna kao „zabavljača u cirkusu, koji je našminkan i obučen u tradicionalni kostim“ (vrećaste pantalone, široku košulju, velike cipele). Pridevi koji se daju osobi koja izigrava klovna (u cirkusu ili van njega) su: bezazlen, razdragan, ekstrovertan, luckat i nespretan.

Klovn je tema o kojoj bi se mogao napisati serijal knjiga. Što se mene tiče, uvek ću pamtiti jednog nestvarnog klovna iz horor romana Stivena Kinga „It“ u kom je zlikovac koji tera strah u kosti maskiran u klovna. U Engleskoj su se ozbiljno bavili klovnovima, postoji nekoliko dobrih knjiga o toj temi: „Clowns„, Douglas Newton, „Bring on the Clowns“ , Beryl Hugill; „Clowning Through“ Frank Foster i „Clowns & Pantomimes„, M. Willson Disher.

Znate li – odakle nam dolazi klovn?
Kroz istoriju sveta uvek su postojali muškarci (i žene) koji su umeli da nasmeju ljude oko sebe. Međutim, kako istorija beleži važne činjenice za društva i nacije – od antičkih vremena istorija je puna velikih događaja, odigranih bitaka, važnih odluka… Događaji i životi običnog čoveka izgubili su se, među njima i životi klovnova. Njih se retko ko sećao. Ipak, postoje i neki istorijski zapisi o prvim klovnovima – nazovimo ih tako iako ova reč dolazi u upotrebu tek u 16. veku.

U drevnom Egiptu pre 5000 godina kraljevi velikih dinastija u svojim odajama držali su malene pigmeje iz Afrike iz plemena Dangas; zabavljali su faraone i kraljevsku decu. Bili su obučeni u leopardovu kožu i nosili čudne maske, plesali i oponašali egipatske bogove, kao što je Bes – patuljasti Bog plesa i ratnih pohoda.

Drevna Kina imala je klovnove na carskom dvoru, istorijski podaci spominju zabavljače na dvoru cara iz dinastije Zu (Zhou) (1046.-256 p.n.e)

Stara Grčka pamti klovnove sa kratkim tunikama („chiton„) koji su na crtežima bili groteskno predstavljani sa pletenim čarapama i uveličanim veštačkim pletenim simbolom falusa pričvršćenim oko bedara.

Rimski klovnovi za razliku od većine drugih nisu nosili maske. U starom Rimu bilo je i „specijalizovanih“ klovnova: zabavljači, pantomimičari koji su licima i telom pravili smešne grimase zvali su se Sannio. Postojao je i Stupidus (lat. „ponašanje budale“odatle nam reč stupudity, glupost) koji je obično imao obrijanu glavu ili nosio visoki šiljati šešir i šarenu odeću (prethodnik Arlekina).

Umeo je da oponaša i neki put „stvarno glumatao„. Bio je poznat po začkoljicama koje je smišljao, zagonetkama, a na pozorišnim daskama sa svojim kolegama borio se u burlesknim tučama u tipičnoj „slapstick“ varijanti. Kasnije, u 16. veku u Italiji, iz ovih smicalica nastao je umetnički žanr Commedia dell’arte. U pravom „klovnovskom stilu“ pretvarao je skandale koji bi se dogodili tokom dana u skeč – ništa nije bilo sveto da nije moglo da bude centar ismevanja i humora.

Bilo je i klovnova nižeg ranga – Scurra (odakle dolazi reč scurrilous, pogrdno, uvredljivo) fizički neugledan, ružan i zdepast, za razliku od prethodnih „uglednih“ kolega. U Rimu su radili i oni sa mentalnim smetnjama Moriones, Stulti i Fatui. Uobičajeno je bilo da velike, ugledne kuće i dvorovi u posebnim odajama goste ove čudne ljude, nazivali su ih budalama, ali bili su ljubazni prema njima. Ljudi su neke od njih smatrali posebno nadarenim od bogova pa ih smatrali amajlijama.

Tokom Festivala „Saturnalije“ kojim se slavio najkraći dan u godini i preporod života, najniži od slugu bio bi postavljan za domaćina koji je par tih dana festivala „vladao“ kućom. Običaj se nastavio u srednjem veku u Engleskoj pod nazivom „Lord of Misrule“ („Gospodar gluposti„).