S anđelima te nisam poređiv’o

I nisam hteo – ne razumi krivo! –
Da svoju dušu ljubavlju spašavam.

Zamerali su Ćurčinu kako su njegova osećanja u ljubavnim pesmama plitka. Mislite li i vi tako nakon još samo nekoliko njegovih ljubavnih stihova, ili biste se rado i vi – pesmom podstaknuti- s nekim u proleće zdruzili, baš ovako:

U vrtu smo se sreli,
Gde jarko sunce sja,
Proleće, ti i ja.

U bezbriznom zagrljaju,
Idemo druga tri:
Proleće, ja i ti.

Al’ kad zarko leto dođe,
I mladost ružu prođe

Ljubavi leptir se mane…

… “U troje”

Ćurčin je pesnik koji se boji misli svoje i od straha se pita da li je nešto u njemu umrlo…
Pesnik koji ne zeli da se stopi sa masom koja ne misli, jer on je čovek od ideje:

…

Moje su misli nestalne, i nove;
Ja imam snova, a puk mirno spava.

(“Pučina je stoka jedna grdna”)

Zanimljiv i drag je Ćurčin kad piše stihove humorom obojene, a sa sadrzajem koji svuda oko nas srećemo… tada su njegove pesme oslobađajuće jer ne beže od toga da se govori o našem običnom životu koji se sa lakoćom zadovoljava šalama koje se svakodnevno ponavljaju.

Tako se kroz pesme smejemo sami sebi – ukoliko se u njoj prepoznajemo, ili prepoznajemo druge – i mozda poželimo da se vidimo u nekom drugom, lepšem svetlu. Jer u svakoj njegovoj pesmi rečeno je mnogo više od šale… Pomenusmo već smešnu zenu kojoj treba lepeza i nešto za meze, još ćemo s istom šaljivošću proći selom da “vodimo ljubav” i tako tu, Bože moj:

Na selu

Jedne noći izneverio me je san.
Otvorio sam prozor, pa čeko dan.

Na dvorištu u polumraku
Budio se život: u budžaku
Spremala se mačka, da skoči
Na bure; peto je trljo oči
Onda se s lestvica sišo
I zevajući đubretu je sišo
Da kukuriče.
Ko da ih se to ne tiče,
Spavali su dalje na drveću
Pilići. Okolo, po travi i cveću
Blistala je rosa.
Odjedared začujem korak, i gle’ bosa
Devojka na bunar dođe po vodu;
Šta ću; upotrebih zgodu,
Skočih kroz prozor, pak joj –
I tako tu, Bože moj,
Nebirajući teme
Prekratismo vreme.

…berući ljubičice izgubio sam put…
(“Ne beri ljubičice”)
…ja volim kad pada lišće…
(“Na stranputici”)

Pesme koje će Ćurčin nadalje objavljivati napredovaće u slobodi forme i slobodi pevanja. Pisao je uporedo sa velikim pesnicima moderne poput Šantića, Rakića, Dučića… ali je u potpunosti različit i od svojih savremenika – modernista. Bio je u prepisci sa Rakićem… Njegova “modernost” pristaje i današnjici, kao da iz nje peva i o njoj peva.
Kako pesmom, tako i polemičkim tekstovima uzburkao je književnu javnost svog vremena…

Rodio se u imućnoj trgovačkoj porodici 14.novembra 1880.godine u Pančevu. U Pančevu završava osnovnu školu, a gimnaziju uči u Novom Sadu. Studirao je u Beču. Doktorirao je 1904.godine germanistiku i slavistiku braneći tezu “Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi”. Sledeće godine doktorat je objavljen u Lajpcigu, a na naš jezik prevedena je 1987.godine povodom dvesta godina od Vukovog rođenja. Neko vreme predavao je u svojstvu docenta germanistiku na Univerzitetu u Beogradu. U to vreme objaviće i urediti dve knjige “Sprpskohrvatskog almanaha” (1910-1911). U Zagrebu će živeti u perodu između dva svetska rata. Uređivaće (i pisati) časopis za kulturna, politička i društvena pitanja“Nova Evropa”.

Za vreme rata živeće u Splitu. Posle rata radiće u Leksikografskom zavodu FNRJ u Zagrebu.
Umro je u Zagrebu 20.januara 1960.godine.

Objavljivao je pesme u najpoznatijim književnim časopisima ( “Brankovo kolo”, “Carigradski glasnik”, “Srpski književni glasnik”…), objavio je dve zbirke pesama u mladosti (1906 i 1911.god.), pisao studije iz književnosti, političke studije, o Meštroviću… bavio se prevodilačkim radom …

Ćurčin je tražio i svojim rečima pokrenuo jednu ozbiljnu raspravu o “pojmovima” u poeziji. Stare forme pesničkog izražavanja zahtevale su prekrajanje kako bi se prokrčio put razvoju poetske misli. Svoj stav prema poetskom stvaranju iskazao je svojom pesmom:

Pustite me kako ja hoću
Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis’o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute – Pustite osećaj!