Henri de Montherlant



Puno ime Henri-Marie-Joseph-Millon de Montherlant, (rođen 20. aprila 1895, Pariz, Francuska - umro 21. septembra 1972. godine u Parizu), francuski romanopisac i dramatičar čiji stilski čvrsti radovi odražavaju njegovu egzentričnu i autokratska ličnost.

Montherlant je rođen u plemenitoj rimokatoličkoj porodici katalonskog porekla. Njegova rana dela inspirisana su njegovim ličnim iskustvima: La Releve du matin (1920) nagoveštava intenzivni unutrašnji život njegovih katoličkih školskih dana; i Le Songe (1922; The Dream), poluautobiografski ratni roman, suprotstavlja muževu hrabrost i samopožrtvovanje sa ženstvenim sentimentalitetom. Les Bestiaires (1926; The Bullfighters), roman o borbi bikova, beleži grozničavu potragu za mirnim ekvivalentima fizičkog uzbuđenja, heroizma i društva koje je na frontu pronašao tokom dvogodišnjeg služenja u Prvom svetskom ratu.

Najvažniji rad fikcije Monterlanta je ciklus od četiri romana koji su postali sukces de skandale. Napisana većim delom u slovima, tetralogija se sastoji od Les Jeunes Filles i Pitie pour les femmes (oba 1936, "Devojke" i "Žaljenje za žene"), Le Demon du bien (1937, "Demon dobrog"), , i Les Lepreuses (1939; "The Lepers"). (Anglijski dvostruki prevod tetralogije pod naslovom The Girls: tetralogija romana.) Ovaj sardonski i mizoginistički rad opisuje odnos između lažnog romanopisca i njegovih obožavajućih žena žrtava. Uzdiže zadovoljstva tela i umetničke kreacije dok prezira odbacuje žensku posesivnost i osećanja. Slična arogantno virilna perspektiva označava Montherlantov jedan drugi važan roman, L'Histoire d'Amour de la Rose de Sable (1954; Desert Love); ova knjiga je takođe veoma kritična prema francuskoj kolonijalnoj vladavini u Severnoj Africi.

Posle 1942. godine Monterlant se okrenuo pozorištu sa istorijskom dramom La Reine morte. Samit njegove dramske produkcije su Malatesta (1946), postavljeni u italijanskoj renesansi; Le Maitre de Santiago (1947), postavljen u španskom zlatnom dobu; Port-Roial (1954), jansenistička drama postavljena u francuskom samostanu krajem 17. veka; La Ville dont le prince est un enant (1951), postavljen u francuskom katoličkom koledžu sredinom tridesetih godina; i La Guerre civile (1965), postavljeni u Cezarskom Rimu. Sve su drama karaktera čiji protagonisti nastojaju da se drže do svojih visokih, ponekad opasno napraženih, ideala o sebi. Oni otkrivaju preokupaciju sa ponosom i samoupravljanjem, kao i dvostrukom privlačnošću za senzualno zadovoljstvo i još strožijim oblicima hrišćanstva. Monterlant je izabran na francusku akademiju 1960. godine. Bojajući slepilo, umro je sopstvenom rukom.

Čuven po tetralogiji „Devojke“, koja je izazvala pravu književnu revoluciju kad je reč o ženama, u knjizi „Ljubavnici i besmrtnici“ (Albatros Plus, Beograd, 2009), jedan od najprovokativnijih pisaca dvadesetog veka, Francuz Andri de Monterlan ne napušta svoje omiljene izazovne teme: opojni miris mlade devojke, lice i naličje strasti, ljubavi, želje, ispitivanje svih stadijuma ženske duše u koju se muškarac projektuje, večito suparništvo između majki i kćeri, donžuanizam.


Strasni ljubitelji života, telesnih i duhovnih uživanja i veliki protivnik braka - kroz dnevnike Lava Tolstoja i njegove žene čuveni pisac nas upoznaje sa paklom Tolstojevog braka, ali i braka uopšte. Raskrinkava glupost patnje, koju književnost i politika uzdižu, ali ulazi i duboko u sentimentalno vaspitanje mladih devojkaka. Bavi se i sentimentalnom usamljenošću kao modernim fenomenom. Muškarci su, po njemu, večiti dečaci, što u ženama traže uvek devojčicu, a žene nikad ne žele da saznaju koliko u muškoj ljubavi ima laži, koristoljubivosti, umora. Ženskoj humanosti i ženskoj poeziji on daje sasvim posebno mesto.
Surovi razotkrivalac tajni muško-ženskih odnosa, na duhovit način razotkriva i naličje želje za slavom i besmrtnošću kroz priču o antičkom filozofu Peregrinu, koji se, pred gomilom koja je navijala, spalio u nadi da će mu to doneti večni život.
Kad je zapisao da se njegov život sastoji od dve stvari - sklonosti ka telesnom uživanju i ka književnom stvaranju - dodao je i ovo: „Šta će mi ostati kad dođe dan da mi, zbog godina, te dve snage posustanu? Ništa. Preostaće mi da umrem“. Tako je i bilo. Ubio se hicem iz revolvera 21. septembra 1972, zagrizavši i kapsulu cijankalija - da svoju smrt ne promaši.
Pored čuvene tetralogije „Devojke“, Anri de Monterlan je napisao romane „Olimpijske igre“, „Neženje“, „Zverinjak“, „Ljubavna istorija ’peščane ruže’“ i druge, kao i drame „Gospodar Santjago“, „Don Žuan“, „Španski kardinal“, „Građanski rat“ i druge.
Preuzeto sa sajta "Knjige"

Henry de Montherlant "Les Jeunes filles les lépreuses"
Anri de Monterlan "Devojke"

N A P O M E N A

Kostalov karakter je u izvesnom smislu karakter "raspusnika" ili "mangupa" (kao što se nekada govorilo). Stoga je bilo potrebno da ima i osobine koje bi pristajale uz ovakav karakter. Svakako da je pisac uneo nešto od svoje ličnosti u ovu osobu, ali ima u njoj i puno osobina čisto objektivne prirode, koje umetničko stvaranje nalaže, i koje se ne mogu pripisati ličnosti samoga pisca.

Ova primedba se uostalom odnosi i na glavnu ličnost "Sna" i "Toreadora".
_ _ _ _ _ _ _

"Gospodjica Tereza Panteven
Morijanski Dô
Preko Avranša (Manš)

Gospodinu Pjeru Kostelu
Ulica Anri Marten
Pariz


26. decembar 1926


U ime Hrista Spasitelja

Hvala vam, gospodine i najdraži moj, što nikada niste odgovorili na moja pisma. Ona su bila nedostojna mene. Tri pisma za tri godine, a nijednog odgovora. Kucnuo je čas da vam otkrijem svoju tajnu.

Zavolela sam vas već od prvog vašeg dela koje sam pročitala. Kada sam ugledala vašu sliku u jednom listu, probudila se u meni strast. Tri meseca, od 11. novembra 1923. do 2. februara 1924. pisala sam vam svakog dana. Ali pisma vam nikada nisam slala, stidela sam se. Samo jedno sam vam poslala. Niste mi odgovorili. Medjutim, posmatrajući vašu sliku, vaš pogled i lice otkrili su mi moju srećnu sudbinu. Ne volite me, ali bar mislite na mene.

U pismu od 15. avgusta 1924. - na praznik presvete Bogorodice - poslala sam vam svoje pozdrave. Nekoliko dana posle toga nazrela sam nešto u izrazu vašeg lica na istoj slici što mi je posvedočilo da ste dobili moje pismo.

Treći put sam vam pisala 11. aprila ove godine. Ali toliko sam strahovala da vam se neću dopasti zbog moje preterane smelosti, da vam upućene reči, bez sumnje, nisu mogle jasno izraziti moja osećanja. Nisam smela da vam govorim o svojoj ljubavi a umirila sam od čežnje za vama.

I tako sam vam napisla pismo od šest stranica, u kome sam vam sve priznala. Započela sam ga poslednje subote u mesecu velikog posta, a završila ga uoči Blagovesti. Ni to pismo nisam poslala.

Mislim na vas, patim, moram sve da vam kažem: "Volim vas". Ne želim vam nikakvo zlo.

Koliko sam patila! Kada me upoznate, razumećete. Nisam žena koja je samoj sebi dovoljna. Daleko od vas nisam značila ništa i ništa nisam mogla. Jecala sam, molila se, razmišljala, i taj unutrašnji život bio mi je sve. Zašto da iznosim svoja osećanja, kada ne mogu da ih poklonim čoveku zakoga sam stvorena? Bog je stvorio čoveka u slavu sebi, a ženu u slavu čoveka. Oh, šta biste sve mogli da učinite za mene! Udahnite mi život, prijatelju moj, jer dok vas nisam upoznala, nisam živela. Potrebno mi je samo da budem voljena i osećam da mogu mnogo voleti.

Volim vas i znam da govoreći vam to ispunjavam volju Božiju. Prijatelju moj, zar niste nikada pomišljali kakva bi bila naša ljubav u Večnosti?

Bliži se oktobar. U polju cveta poslednje cveće. Htela sam da ono ne umre uzalud. Brala sam ga krsteći se. U vaše i u svoje ime stavila sam četiri stručka na grob dva mačeta blizanca, koja su uginula pre dve godine. Šaljem vam tri struka, a za sebe zadržavam ostala tri, koja ću položiti pred moj mali kip Srca Isusovog.

Ovoga puta t r a ž i m od vas da mi odgovorite, kako bih mogla slobodno da izrazim svoju ljubav i, ako mi vaše srce odgovori, da se priviknem na sreću.

Prijatelju moj, naša je dužnost da ponovo uspostavimo carstvo Božije. Ako želite to carstvo i carstvo srca moga, stavite mi to do znanja.

Ljubim vaše pero i potpisujem se


Marija Rajska



jer "Tereza Panteven" više ne postoji.
(Ne stavljajte svoje ime na koverat)

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora.)

Kraj pisma koje je Pjeru Kostelu pisala gospodjica Andre Akebo:

"Oprostite što je ovo pismo tako dugačko. To je jače od mene. Obećavam da ću pisati tek za petnaest dana.

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora)"

Dalje, Monterlan piše:

"2.501. - Mlada devojka, plavuša, stara 28 godina, 20.000 uštedjevine, katoličke vere, udala bi se za gospodoina na položaju.

2.529. - Devojka, stara 25 godina, crnomanjasta, vitka, veoma lepa, lepih nogu, bez imanja, daktilografkinja, iz unutrašnjosti, udala bi se za gospodina sa obezbedjenim položajem. Ljubav pre svega.

2.530. - Gospodjica, četrdeset godina stara, plemićkog porekla, jedinica, pomalo intelektualka, živi u dvorcu, 200.000 franaka miraza, udala bi se za veoma otmenog gospodina katoličke vere, ne mora da bude imućan, prednost imaju kandidati plemićkog porekla.

2.550. - Devojka, dvadeset i jednu godinu stara, kći pomorskog oficira, bez roditelja, veoma ljupka, svetlo kestenjaste kose, smedjih očiju, mlada, vitka, lepo gradjena, živi u Finisteru, ne očekuje bogatstvo.

2.554. - Udovica, stara četrdeset i devet godina, vesele naravi, vrlo nežna, osetljiva, osećajna, bogatog unutrašnjeg života, veoma bogata, otmena, izvanrednog zdravlja, idealna žena za porodični život, puna vrlina, 25.000 prihoda, ima imanje, želi da se dopisuje u cilju braka sa poverljivim gospodinom sličnog materijalnog stanja, da bi obezbedila miran i siguran život u uzajamnom poverenju i obostranoj ljubavi. Samo ozbiljne ponude dolaze u obzir. Dostaviti tačnu adresu.

2.563. - Mlada umetnica, izrazito individualne prirode, srčana i samopouzdana, slobodna i sama, želi da se uda za simpatičnog mladića.

2.565. - Markiza, veoma visoka, zelenkasto-plavih očijiu, prirodna plavuša, lepo gradjena, lepa, veoma elegantna, svetska dama, veoma otmena, ima nakita, udala bi se za gospodina lepe spoljašnosti, američkog stila.

2.574. - Devojka, poštena, zdrava, živi na selu kod majke, želi da se uda.

2.576. - ponovo - Smedja činovnica, dvadeset i devet godina stara, mila, krotka, marljiva, mesečnki prihod 600 franaka, boluje od lako izlečive tuberkuloze, udala bi se za gospodina do četrdeset i pet godina, koji bi iskreno želeo da je usreći. Ne mora da bude imućan. Napustila bi unutrašnjost.

Izvod iz "NAJLEPŠEG DANA", mesečnog časopisa za udaju i ženidbu, oktobar 1926.

1.899. - Neženja, tridesetih godina, lepe spoljašnosti, visok 1,70 m, obrazovan, pun vrlina, oženio bi se devojkom sa povećim mirazom.

1.907. - Činovnik, dvadeset i tri godine star, srednjeg rasta, sportista, oženio bi se ženom koja bi mu obezbedila samostalno zanimanje.

1. 910. - Veterinar, star 24 godine, imućan, lepe spoljašnosti, visok, lepih očiju, tip Ramona Novara, traži braka radi osećajnu suprugu sa najmanje 600.000 franaka miraza.

1.929. - Udovac, 63 godine star, elegantan, zdrav, Belgijanac, slobodne profesije, odlikovan Leopoldovim ordenom, 4.000 franaka, oženo bi se ženom ili devojkom lepe spoljašnosti, malo punijom, umiljatom, štedljivom, sa prihodom od najmanje 20.000 franaka. Mnogo je patio.

1.930. - Učitelj iz Majena, star 28 godina, očekuje skoro unapredjenje, oženio bi se slobodoumnom koleginicom sa povećim primanjima.

1.931. - Mladić, visok 1,80 m, vrlo zgodan, izvrstan igrač, sportsita, rekorder, želi da upozna ženidbe radi mladu i samostalnu plavušu. Šetnje automobilom.

1.940. - Gospodin sa diplomom, pedeset godina star, dobar, nežan i nekoristoljubiv, čezne za nežnošću, traži u cilju ženidbe mladu osobu po mogućnosti do dvadeset i tri godine, zgodnu, otmenu, lepo vaspitanu, obrazovanu, nežnu, odanu, besprekornog ponašanja, veoma lepu, dobru domaćicu, na izgled skromnu ali zavodljivu, sa mirazom od najmanje 500.000 franaka i po mogućstvu sa izgledima na nasledstvo.

1.945. - Podoficir u kolonijalnim trupama, bez mana, vitak, talasaste kose, plav, plavih očiju, orlovskog nosa, duguljastog lika, osećajan, svira na violini, živi u unutrašnjosti Tunisa, oženio bi se devojkom od sedamnaest do dvadeset godina, koja ima miraz, voli blistavo sunce i večno plavetnilo zemalja fatamorgane i beskrajnog peska.

1.947. - Mehaničar, neženja, star dvadeset i osam godina, traži u cilju ženidbe odgovarajuću osobu koja bi mogla da mu pomogne da preuzme neku trgovinu.

1.950. - Kapetan, star 33 godine, sa visokom školom, uskoro komandant, oficir Legije časti, lepe spoljašnosti, smedj, otmen, elegantan, umeren u jelu i piću, vesele naravi iako je mnogo patio, veoma iskren, želi da usreći mladu osobu, može i sa detetom, visoku, milu, osećajnu i punu ideala, lepo vaspitanu, katoličke veroispovesti, da bi zasnovali srećnu i trajnu zajednicu u kojoj će vladati duboka ljubav i visoki moralni principi. Imovno stanje nije važno.

1.958. - Mladić, star dvadeset i jednu godinu, lep, skromnog imovinskog stanja, traži srodnu dušu i imućnu.

1.962. - Vikont, jedinac, dvadeset i sedam godina star, sa verodostojnim plemićkim rodoslovom još od XV veka, trenutno bez lične imovine, ali sa velikim i osnovanim nadama za skoro nasledstvo, savršen u svakom pogledu, oženio bi se veoma bogatom osobom, čiji bi roditelji obezbedili zetu zanimanje. Veroispovest i starost nisu važni.

1.967. - Pomoćnik čuvara pruge, star dvadeset i devet godina, bez imovine, živi u okolini Pariza, nada se da će naći mladu ženu.

"NAJLEPŠI DAN", oktobar 1926."

Nakon oglasa, nastavlja Monterlan:

"Kada čita list sa ženidbenim oglasima, čovek može postepeno da otkrije u sebi više ličnosti: čoveka koji se smeje, pohlepnog čoveka, čoveka koji razmišlja. "Čovek koji razmišlja" može i da plače.

Čovek koji se smeje! Ah, taj će se smejati do mile volje. Lepom mišljenju koje ova jadna bića većinom imaju o sebi. Velikoj važnosti koju pridaju plavoj kosi i katoličkoj veri; propisnoj visini gospode. "Nadama" raznih gospodjica, ali kakvim "nadama"? Čovek uživa u lakrdiji kada čita te oglase.

Na drugoj strani lista "Uprava" je spremna da pruži svojim čitaocima sve potrebne recepte kako uspešno da ostvare svoje želje, a po potrebi (sic!) i da piše svojim pretplatnicima prema njihovim željama, po ceni od dva i po franka za pismo.

Na poslednjoj stranici otvoreno nudi svoje usluge: "Dama detektiv i njene uhode spremne su da prate sumnjiva lica, itd..." Sjajno. Kada stupa u brak, čovek mora na sve misliti. (Ali da ta dama detektiv nije ustvari direktor lista, Penelopa, spremna da uništi sve što je izatkala?). A i oglas "Hitni zajmovi" za svaku je pohvalu. Zna se šta staje jedna žena.

Kada se "čovek koji se smeje" dobro nasmejao, prezreo sve to... morao je na kraju da pomisli, ako je iole zajedljiv: "Baš bi bilo dobro došao jedan rat da rastera svu tu maskaradu" (istina, dodaje on, zaboravlja se da u ratne strahote spada i to što žene ostaju poštedjene). A kada se dobro nasmejao, on okreće list i postaje pohlepan čovek.

Ne može da pročita: "Devojka od 22 godine", a da ne zadrhti.

Iz svakog ovog oglasa stoji jedno lice, jedno telo, nešto što je možda i ljudsko srce. Iza ovih pet štampanih stranica stoji sto pedeset živih žena, živih bića, i svaka od njih traži muškarca - a zšto to ne bih bio ja. Svaka je došla u tako jadan položaj da se nude prvom koji naidje, i spremna je, kada je već na to spala, na svaku zakonitu i nezakonitu pustolovinu, iako je zakonita hiljadu puta gora od one druge.

Muškarci, pak traže "poveće miraze". Pročitali smo i ovo: "Gospodin želi da se upozna, ženidbe radi sa mladom i lepom osobom, veoma bogatom". Samo to i ništa više. Vi, mladi, lepi i veoma bogati. A ja... e, pa ja sam "gospodin", zar niste zadovoljni? Većina devojaka ipak jasno naglašava "dobro situirani gospodin" - znači traži se hleb i krevet. Krevet pre svega. Ima li šta prirodnije i dostojnije poštovanja od ovog zahteva? "Ispod pokrivača beda se više ne oseća", divno je rekla jedna laka žena iz Marselja (tamo se ponekad oseća neka druga beda, ali o tome sad nije reč). Kada pohlepni čovek pogleda ove novine, pred njim se žene zatalasaju kao more i komešaju se kao rimska arena kada su se u nju puštale divlje zveri. Suviše ih je, čovek gubi hrabrost, kao ljubitelj umetnosti koja se nadje pred nekoliko hiljada primeraka u nekom muzeju. Čopor žena u zatvorenoj areni. Opasne kao zveri, ali i nevine i bespomoćne kao one. Sve su žrtve, pa i one najgore. Samo treba pustiti strelu u tu gomilu. Pokvarenjaci, grubijani, nitkovi, varalice i ucenjivači, svi strelci su gore na okupu i biraju plen. Kakva opasnost preti ženskom rodu! U ovom bračnom pogledu vri kao u veštičinom loncu, i najveća čednost i najveće pokvarenjaštvo, sva moguća razočaranja, sve društvene drame, pa čak i serća. I smešno i dirljivo, kao što je sve u životu, pa i sam život ustvari - suština života.

"Čovek koji razmišlja" vidi u ovom malom ženidbenom listu, ma koliko da je i on u izvesnom smislu smešan, veoma značajan društveni mehanizam.

Jednom smo pročitali u oglasu koji je hvalio neki banjski hotel, ove primamljive reči: Probrane veze. Često čujemo kako neko kaže: "Idite tome i tome. Tamo ćete steći veze". Na ovo mora da se zgrane svaki pristojan čovek. Priseća se reči one otmene stare gospodje kojoj su bez sumnje i na samrti dosadjivali nametljivci, i koja je ostavila u amanet svojim unicima: "Naročito ne stvarajte veze".

Medjutim, kada se čovek pribere, postaje svstan kakve sve nedaće mogu da iskrsnu ako nema veza. Kada se to kaže, izgleda tako obično, a ipak ljudi to možda manje znaju i shvataju no što izgleda. Iznenadjuje vas koliko sreće ljudi propuštaju samo zato što nisu imali veza i nisu znali na koja vrata da zakucaju. Prava je tragedija što su ova vrata, koja je samo trebalo otvoriti pa da se ukaže raj, ostala zatvorena i neprimećena.

Ima bića koja celog života očekuju nekog ko je stvoren za njih - on uvek postoji - i umiru a nisu ga sreli, kao i bića koja ne mogu da ispolje svoje spostobnosti i rasipaju snagu u bezvrednim zanimanjima. Ima devojaka koje se ne udaju, a usrećile bi nekoga pa i same sebe. Neki ljudi propadaju u bedi, a ima toliko dobrotvornih ustanova koje kao da su stvorene za njih. I sve to zato što nisu upoznali neko biće, ili dobrotvornu ustanovu, ono što im je nedostajalo. Taj problem može da muči čoveka.

To se dogadja i u krupnim i u sitnim stvarima. Ima knjiga koje bi vas nekada okrepile, a za koje ne znate, predela koji bi bili dostojan okvir vaše ljubavi, lekova koji bi vas spasli, dovijanja koja bi vam uštedela toliko vremena. Sve vas je to očekivalo, ali niko vam nije na to ukazao, jer niste imali dovoljno veza. Obećana je zemlja svuda oko vas, a vi to ne znate. Tako i zolja dugo zuji i udara o prozorsko okno da bi izašla iz sobe, a poluotškrinuti prozor je sasvim blizu nje. Bacaju me u vodu vezanih ruku, niko me nije naučio veštini koja bi mogla da me spase, a ona postoji.

Ove ponude i dozivanja prepliću se kao ptice čiji se let ukršta u beskrajnom prostranstvu. Neke od njih se ipak sreću i odleću zajedno. Montenj nam kaže kako je njegov otac želeo da u svakom gradu postoji "odredjeno mesto kuda bi mogli da dodju svi oni kojima nešto treba. Neko traži društvo za putovanje u Pariz, nekome je potreban sluga sa tim i tim svojstvima, a nekome gospodar...itd.". Zatim navodi primer kako su "dve uvažene osobe" umrle u bedi, iako im se moglo pomoći da se za to znalo.

Treba podići spomenik onome koji je izmislio novine, gde ljudi mogu da nadju ono što traže. Sve što dovodi do susreta zaslužuje pažnju, čak i kada su u pitanju sentimentalni susreti, ma koliko oni bili glupi i beznačajni. Stara gospodja koja je ponosno i uzdržano preporučivala svojim rodjacima: "I naročito ne stvarajte veze" pripremala je one koji bi je doslovno shvatili na sve drame društvenog i telesnog nezadovoljstva i na gorko žaljenje za svim mogućnostima koje su se ukazivale a nisu se ostvarile. Samo izuzetne i snaže prirode mogu da podnesu povlačenje u sebe, i to samo ako je delimično i povremeno. Ostali to skupo plaćaju.

Čovek ne može nekažnjeno da se izdvaja od sveta, da živi sam, ili da se otarasi svojih bližnjih. Dobro je što je tako jer povlačenje u sebe - ako ga ne nameću neki viši razlozi intelektualne ili duhovne prirode - najčešće nastaje iz lenjosti, sebičnosti, nemoći, ukratko iz "straha od života", i još se nije dovoljno naglasilo kakvo značajno mesto taj strah zauzima medju nedaćama koje pustoše čovečanstvo."