Sveti Sava

Sa obrazovanjem jedinstvene države Nemanjića nastaje i nova epoha u istoriji stare srpske književnosti. Književnost se osamostaljuje; u okviru sistema žanrova, nasleđenog iz staroslovenskog razdoblja, pišu se dela na nove, srpske teme; ma koliko srednjovekovna poetika isticala u prvi plan univerzalne vrednosti i karakter stvaralaštva, ono što je opšte i što je iznad pojedinca, javljaju se sada i snažne autorske ličnosti, pisci čije delo nosi i obeležje njihova dara, pamti se po njihovom imenu. Novo razdoblje, koje počinje prvih godina XIII veka, obeleženo je utvrđivanjem i normiranjem raške redakcije staroslovenskog jezika, iza čega stoji i visok stupanj pismenosti: veoma živa prepisivačka delatnost, ali i razvoj književnosti, intenzivnije prevođenje sa grčkog i sastavljanje originalnih dela, i to sve u raškim centrima i u novom, svetogorskom srpskom centru, manastiru Hilandaru.

Epoha XIII veka nije prva u istoriji srpske književnosti. Nje ne bi bilo bez onog prethodnog razdoblja u kome su za nešto više od dva stoleća stvorene osnove, kada je određen smer i karakter literature, izgrađen elementarni sistem žanrova u svojim glavnim odrednicama, izabran i modifikovan jezik književnosti. Ipak, tek sa delom Svetog Save i razvojem autokefalne srpske crkve srpska književnost dobija onu svoju sadržinu koja će je učiniti ravnopravnim i aktivnim učesnikom u književnom životu pravoslavnog slovenskog sveta. Otuda je trinaesti vek ne samo nova nego i glavna etapa u konstituisanju srpske srednjovekovne književnosti. Ta etapa se završava nešto pre kraja stoleća, sa konačnim normiranjem raške ortografije u pismenosti i zaokrugljivanjem stvaranja u glavnim žanrovima razdoblja: žitiju i službi. Do kraja XIII veka se konačno formiraju i glavni književni centri rane nemanjićke Srbije - Hilandar, Studenica, Žiča, Mileševa, Peć, u kojima se fond staroslovenske opšte literature popunjava delima srpske, domaće književne radionice. U toku ovog stoleća srpska književnost nastoji da uhvati korak, da dosegne visinu vizantijsko-slovenske literature, da se priključi njenoj zajednici. Motiv te delatnosti, njen glavni pokretač, nalazi se u stvaranju srpskih pravoslavnih kultova, kultova svetorodne dinastije i autokefalne crkve. Za ulazak u svet vizantijske i evropske civilizacije srednjeg veka bila je potrebna ne samo svoja, nezavisna država i samostalna, autokefalna crkva nego i svoj ulog u opštu hrišćansku kulturu toga sveta, pogotovu učešće u svetosti, u jednoj višoj duhovnoj zajednici, gde bi srpski narod bio zastupljen preko "svojih ljudi". Sopstvena književnost je otuda bila neophodan izraz društvene i nacionalne samostalnosti, ali u isto vreme i one integrisanosti u duhovnoj ekumeni hrišćanske civilizacije kojom se pokazuje zrelost i opravdava čak i sama politička egzistencija države na svetskom planu.

Na tom se osnovu razvila sva specifičnost stare srpske književnosti, koliko i njen univerzalni, svetski identitet: specifičnosti se izražavaju u ostvarivanju opštih žanrova, najviše u žitijnoj književnosti, gde se može govoriti o tzv. "vladarskoj istoriografiji"; daleko su manje izražene u himnografiji, u pesništvu, gde su kanoni vizantijske poetike sasvim vidljivi.

Ulogu začetnika osamostaljene srpske književnosti trinaestog veka ima Sveti Sava, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, tvorac i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve (oko 1175-1235).(1)

Još kao mladić Rastko on je napustio upravu Humskom oblašću, verovatno 1191, i u Svetoj Gori primio monaški čin. Izvori složno govore o njegovoj neutoljivoj žudnji da živi svetim, isposničkim životom. Ne samo himnografski tekstovi nego i biografije Savine opisuju veoma podrobno Rastkovu monašku motivaciju; zato neuverljivo izgledaju domišljanja, jedno vreme omiljena u srpskoj istoriografiji, da je Rastkov odlazak u Svetu Goru i njegovo monašenje planirao sam Nemanja iz političkih razloga. Sava je primio rasu u Starom Rusiku, a zamonašen je u Vatopedu, gde je 1197. godine dočekao oca, tada već monaha i shimonaha Simeona. Sa očevim autoritetom i duhovnim ugledom što ga je sam za kratko vreme stekao na Atosu, Sava je u nameri da zasnuje srpsku obitelj u Svetoj Gori tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195-1203) u Carigradu 1198. godine zlatopečatni sigilij, a nešto kasnije i hrisovulju kojom se zapusteli manastirčić Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni, nezavisni manastir.

Osnivanje srpskog manastira u Svetoj Gori, središtu pravoslavne duhovnosti, i dobijanje akta o njegovoj nezavisnosti, otkrivali su težnje prvih Nemanjića i nagoveštavali razvoj srpskoga crkvenog pitanja i srpskog duhovnog života.

Posle smrti Simeonove 1199. godine Sava je neko vreme u obnovljenom, srpskom Hilandaru, okupljajući bratstvo. Posle pada Carigrada i uspostavljanja Latinskog carstva 1204, on se vratio u Srbiju sa očevim moštima, izmirio braću Stefana i Vukana i ostao u Studenici kao arhimandrit sve do 1217. Tada ponovo odlazi u Svetu Goru, možda povodom Stefanovog krunisanja latinskom krunom. U Nikeji 1219. godine dobija čin arhiepiskopa i status autokefalnosti za srpsku crkvu. Organizaciju srpske crkve izveo odmah po povratku iz Nikeje i Soluna, 1220, na saborima srpske zemlje i crkve, potiskujući grčke i latinske episkope i pomerajući granice istočne sfere na zapad; time je bio omogućen i viši stupanj integracije srpskog naroda na osnovama istočno-pravoslavne orijentacije. Sukob sa ohridskom arhiepiskopijom povodom dobijanja autokefalnosti u Nikeji, iste godine, nije dobio težinu raskola; prevaziđen je širokom diplomatskom akcijom Svetog Save na međunarodnom crkvenom planu - na putovanjima Savinim u Svetu zemlju i posetama istočnim patrijaršijama (1229-30, 1234-35).

Organizacija crkve u Srbiji sa pripojenim područjima postavljena je na sasvim nove osnove. Razvijena je delatnost velikih manastira; staranje o misionarskom radu stavljeno je u dužnost protopopovima. Pravno uređenje srpske crkve je konstituisano zbornikom nove, samostalne Savine kompilacije, Nomokanonom ili Krmčijom; sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već na početku XIII veka dobija kodeks čvrstoga pravnog poretka i postaje pravna država, u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Sveti Sava je na taj način više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije.

Naročiti značaj imalo je Savino staranje o pravoslavnosti crkve i naroda u strogo vizantijskom, ortodoksnom duhu. Monaštvo je usmereno svetogorskim putem. Staranje o monaštvu pokazuje se kao jedna od glavnih Savinih preokupacija na putovanjima po Istoku 1229. i 1234. godine. Već za Nemanje, do 1196 (kao godine njegove abdikacije), podignuto je dosta manastira u dolini Lima, Ibra, Toplice i Morave: Sv. Petra i Pavla (Bijelo Polje), Bistrica, Končul, Đurđevi Stupovi, Studenica, Sveti Nikola kod Kuršumlije i Bogorodica Toplička. Među ovim manastirima bilo je i ženskih. Iz ranijeg perioda nasleđeni su takođe neki manastiri: Stara Pavlica na Ibru, Sveti Nikola u Dabru i Sveti Đorđe u Dabru, Arilje i Gradac Ibarski (Bogorodica Gradačka). To znači da je monaška tradicija u srpskim zemljama postojala još u XI i XII veku, pa i ranije, i da je u toj tradiciji ona baza na kojoj se posle razvija srpska autokefalija. Isto tako u ovoj značajnoj mreži manastira treba gledati prenosnike i rasadnike onih monaških i književnih tradicija koje iz ohridske oblasti dolaze u srpske zemlje preko zone transmisije severno od linije Tetovo - Skoplje - Kratovo, zone u etničkom pogledu već srpske, u sferi starijih monaških kultova pčinjsko-osogovskog kraja (Prohor Pčinjski, Gavrilo Lesnovski, Joakim Osogovski). Na drugoj strani, Hilandar, van srpskog političkog i etničkog područja, nosilac je i pokretač svetosavske reforme i organizacije monaštva u Srba. Nemanjini sinovi podižu do 1243. godine i nove manastire: Žiča, Hvosno, Peć; u ovaj poslednji manastir biće premešteno i sedište arhiepiskopije posle provale Mongola i prvog spaljivanja Žiče (1284). Osim toga, Budimlja odn. Đurđevi Stubovi u dolini Lima, Morača, a u Primorju Vranjina, Prevlaka (Arhanđel) i Bogorodica Stonska. Svaki je ovaj manastir u manjoj ili većoj meri preuzeo ulogu književnog, ne samo monaškog središta. U nekima od njih moralo je još od Savinih vremena biti organizovanih skriptorija.

Sveti Sava je umro 14. januara 1235. (ili 1236) godine u Trnovu (Bugarska), na povratku sa drugog hodočašća u Svetu zemlju. Uoči toga putovanja, 1234. povukao se sa arhiepiskopskog prestola u korist svog učenika Arsenija. Mošti Savine, sahranjene najpre u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu, prenete su oko 1237. godine u Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava (oko 1234-1243); tu je odmah nastao onaj značajni kult Svetog Save koji će trajati kroz srednji vek u tursko doba, i koji neće biti ometen ni spaljivanjem moštiju Savinih 1594.

U Svetu Goru je Sava otišao već pismen i formiran na delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti. Njegovi biografi ističu naročitu zaokupljenost Rastka Nemanjinog knjigom, i to svakako nije samo opšte mesto žitija. U njegovoj lektiri, kako se ona može prepoznati u delima što ih je za sobom ostavio, nalazila su se ne samo jevanđelja, apostoli i parimejnici, a pogotovu psaltir, nego i duhovno štivo prologa i paternika, Lestvica Jovana Sinajskog, besede ranovizantijskih crkvenih otaca (pre svih - Jovana Zlatoustog), kao i crkveno-pravna literatura bar u onoj verziji Zakona sudnog za koju se veli da ju je sa vizantijske Ekloge preveo još Metodije Solunski uoči moravske misije (863). Boravak u Svetoj Gori omogućio je Savi da proširi krug svoje lektire onim knjigama koje su, prirodno, morale imati naročitu ulogu u životu svetogorskih monaha. Smisao za organizovanje manastirskog i liturgijskog života govori bez dvoumljenja o Savinom širokom poznavanju liturgijske i monaške književnosti u grčkim tipicima i naročito velikim himnografskim zbornicima kakvi su oktoih, triod, minej, gde su već dokazani uzori i neposredni književni izvori onih tekstova koje je Sava napisao. Tu su i razni molitvenici sa akatistima i kanonima, čiji je uticaj na Savu očigledan. Odnos Svetog Save prema književnosti ogleda se i u njegovim manastirskim ustavima (tipicima), gde je čitanju knjiga i biblioteci dato važno mesto u duhovnom životu monaha, a možda još više - u sastavu prvih srpskih biblioteka, koje se bar donekle mogu rekonstruisati, kakva je biblioteka manastira Hilandara, osnovana kada i manastir, 1198. godine.(2)

Prva su Savina dela posvećena isposničkom i manastirskom životu: Karejski tipik i Hilandarski tipik. Po svojoj prirodi to su crkvenopravna, strogo uzevši neknjiževna dela, ali su u njima došli do izražaja neki momenti od posrednog značaja za stvaranje atmosfere u kojoj su nastajala Savina originalna i u užem smislu reči književna dela. Sem toga, i tu dolaze do svetla osobine Savinoga jezika i stila, pogotovu u onim paragrafima koji su njegova posebna interpretacija ili njegov samostalni dodatak.

Karejski tipik(3) je u osnovi prevod sa nekoga standardnog grčkog pustinjačkog, skitskog tipika. "Skit" je naročiti vid monaške isposničke naseobine, poznate i razvijene naročito u hrišćanskom Egiptu tokom IV i V veka; sama ta reč je koptskog porekla (šiit=široka ravnica) i naziv je cele jedne pustinjske oblasti u Egiptu gde su se javile prve monaške isposnice i kolonije pustinjaka. Kako veli Lazar Mirković, "po skitskom ustavu podvizavaju se i Bogu mole monasi usamljenici, koji svoje molitve vrše u ćeliji, a ne u hramu, dok oni monasi koji žive zajednički u opštežiću, vrše svoje molitve, zajednička bogosluženja u crkvi po punom ustavu bogosluženja. Za vršenje skitske službe nije potreban sveštenik, i skitska služba je sastavljena iz psalama, molitava i metanija. Iz molitava, čitanja psaltira i poklona skićana razvio se od IV stoleća oblik posebnog, usamljeničkog, skitskog bogosluženja, skitskog ustava. Za razvitak skitskih pravila mnogo je doprinela Sveta Gora, gde je cvetalo monaško usamljeništvo, a gde se javio i ovaj svetogorski skitski Karejski ustav sv. Save".(4) Taj skitski ustav je postao obrazac srpskom pustinjačkom ili eremitskom monaštvu i van Svete Gore. Odlikuje se time što težnju za usamljenošću, za pravim pustinjaštvom, koriguje udruživanjem dvojice ili trojice monaha. Po tome ustavu, usamljenik se postaje ne samo po sopstvenoj želji, nego i odlukom čitavog manastirskog sabora, pošto se procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig. Ovaj se, pak, sastoji u skoro neprekidnom postu i molitvi, mada ne i u apsolutnoj izolaciji. Zanimljivo je i veoma karakteristično da srpske isposnice u srednjem veku nisu bile stroge velikoshimničke i zatvoreničke klauzure. Ovakve su se ćelije ili "posnice" pretvarale redovno i u žarišta književnog rada: Karejska i Studenička, kasnije u XIV veku Dečanska u Belajama, Pećka u Ždrelu i druge. Sava je Karejsku ćeliju podigao u središtu Svete Gore odmah posle podizanja Hilandara, upravo radi takvoga uslovnog i duhovnog plodnog osamljivanja. Crkvicu u njoj posvetio je svom monaškom patronu, prepodobnom Savi Jerusalimskom (Osvećenom). Povlačio se u tu ćeliju više puta, a u Srbiji je po obrascu te "isihastirije" podigao Studeničku isposnicu. Tipik ili ustav ("ustavac", kako ga još zove) Sava je napisao za Karejsku ćeliju 1199. godine. Bez obzira na to što je u pitanju liturgijsko-pravni tekst, on nije lišen izvorne topline i poetičnosti, bilo da je u pitanju prožimanje teksta psalamskim i apostolskim stihovima ili pogrebnim pesmama Jovana Damaskina, bilo da je reč o izrazima bratskoga obzira i ljubavi prema podvižniku koji će živeti u strogim uslovima ćelije.

Hilandarski tipik(5), iz iste godine (1199), ali posle Karejskog, namenjen je Hilandaru, a sastavljen kao prevod i adaptacija uvodnog dela grčkog Evergetidskog tipika iz Carigrada. Carigradski manastir Svete Bogorodice "Evergetide" (Dobrotvorke) osnovao je još 1049. godine neki Pavle, Carigrađanin, na svojoj baštini, nasleđenom pustom imanju van zidova Carigrada. Manastir je unapredio tek Pavlov učenik Timotej, koji je podigao hram Bogorodici Dobrotvorki i druge crkve u kompleksu te obitelji, podigao i ćelije za stanovanje monaha, opremio i ukrasio manastir; u drugoj polovini XI veka napisao je i tipik za svoj manastir, kasnije dopunjen i prerađen (sredinom XII veka). Tu verziju Evergetidskog tipika imao je pred sobom Sveti Sava kada je redigovao tipik za svoj manastir Hilandar. On je preveo samo neke delove; nije uzeo tzv. sinaksar, u kome je raspored i pravilo bogosluženja tokom godine, već samo uvodni deo ili "prolog", sa propisima za ustrojstvo i život manastira; pa i tu nije preveo sve glave, već samo neke (istina, veći deo), dodajući sa svoje strane nove i drukčije odredbe prilagođene potrebama Hilandara. Lazar Mirković postavlja pitanje, zašto je Sveti Sava preveo baš prolog tipika Evergetidskog manastira za ustrojenje reda i života u Hilandaru, i objašnjava: "Nemanja je za svoga bavljenja u Carigradu na neki način došao u vezu sa ovim manastirom; Nemanja i Sava bili su dugi ktitori ovoga manastira, jer su mu davali mnoge priloge činili dobročinstva; Sava je ovaj manastir nazivao svojim, na svojim putovanjima u Carigrad svraćao je u ovaj manastir, i svakako mu se svideo red i način života u ovom manastiru".(6) U svakom slučaju, to je u ovoj Savinoj verziji prvi tipik jednoga velikog srpskog opštežića, po kome će se upravljati uglavnom i drugi srpski manastiri: sa manjim prilagođavanjem, Sava je isti tipik propisao i manastiru Studenici 1208. godine: to je Studenički tipik.(7)

Hilandarski tipik sadrži propise za duhovni život u manastiru i organizaciju raznovrsnih službi manastirske zajednice, opštežića. Kinovijski (opštežiteljni) manastiri organizovani su kao čvrsta zajednica duhovnog života i materijalnog privređivanja, bez lične svojine i na principu bezuslovne poslušnosti i stroge podele rada. Manastirom upravlja iguman sa širokim ovlašćenjima, ali u dogovoru sa saborom staraca. Svaka funkcija je u manastiru "služba" i svaki rad "poslušanje", pa ni vlast igumana nije mogla da bude neograničena. Pored dužnosti da se o svemu dogovara sa starcima, iguman se morao oslanjati i na druge manastirske funkcionere: ekonoma, eklisijarha, dohijara i dr. Igumane većih manastira biraće potom kralj i arhiepiskop zajedno, iz čega proističe ne samo visok društveni ugled ovog zvanja nego i status monaštva i manastira u srednjovekovnoj Srbiji, kakav je izgradio Sveti Sava i organizaciono postavio svojim tipikom. Svi su monasi morali strogo poštovati svoja tri zaveta - devičanstva, siromaštva i poslušnosti. Međusobni odnosi su bili pod duhovnim i discipliniranim nadzorom igumana odnosno duhovnika, pri čemu se naročito nastojalo da se odneguje duh ljubavi i pomoći. Staranje o bolesnima dovelo je i u srpskim manastirima do stvaranja prvih pravih, mada zatvorenih bolnica.

Savina verzija tipika za manastir Hilandar govori dosta o njegovom razumevanju za posebne navike, običaje i mogućnosti Srba u sredini svetogorskoga monaštva; ima tu odstupanja od prestrogih pravila posta i bogosluženja, a upadljivo je isticanje načela bratske ljubavi u većoj meri nego što ga ima Savin evergetidski izvornik. Stil kojim je ovaj tipik pisan ni u grčkoj verziji nije suv i neknjiževan, ali u Savinoj interpretaciji i naročito u njegovim dodacima dobija svežinu darovite ekspresivnosti i obogaćenog jezika. Nema nikakve sumnje da je u njemu prepoznatljiv pisac Žitija svetog Simeona; više od toga, mora se pomišljati na izvestan uticaj ovoga teksta na hilandarske autore XIII i XIV veka (Domentijan, Teodosije, Danilo i dr.), ali taj odnos do sada nije bio predmet istraživanja.

Crkvenopravnim delima pripada u punom smislu reči Savina kodifikacija nomokanonskog prava, Krmčija.( To je zbornik državnih ("građanskih") zakona i crkvenih pravila ili kanona, sa tumačenjima čuvenih vizantijskih kanonista, koja su i sama bila svojevrsni izvor prava. Kao i vizantijski nomokanoni, sa tumačenjima ili bez tumačenja, i srpska svetosavska Krmčija je predstavljala kapitalni izvor i spomenik prava; u srednjovekovnoj srpskoj državi, to je izvor prvog reda kao "božansko pravo"; tek posle toga dolazi, na primer, zakonodavstvo srpskih vladara uključujući i Zakonik cara Stefana Dušana. Pitanje autora srpske Krmčije sa tumačenjima, međutim, do sada nije definitivno rešeno, ali je dilemu: da li je sastavljač i prevodilac Nomokanona Sveti Sava ili je taj prevod delo drugih, starijih i ne srpskih slovenskih autora - Sergije Troicki rešavao veoma kategorično u prilog Savinog autorstva. Time, doduše, nije do kraja razjašnjena Savina uloga u sastavljanju ovog kodeksa ukoliko je reč o tome ko je neposredno preveo grčke tekstove koji su ušli u ovaj Nomokanon, ali nema razloga da se sumnja u tezu da je Krmčija u svojoj konačnoj formi nastala trudom Svetog Save u Solunu 1220. godine, na povratku iz Nikeje u Srbiju i radi organizovanja nove autokefalne srpske arhiepiskopije. Savina je inicijativa i staranje oko izrade ove kompilacije, a prevod je verovatno delo raznih autora, i starijih i Savi savremenih. Bitno je, međutim, da je izbor ove Krmčije jedinstven: nema ga u sačuvanoj grčkoj rukopisnoj tradiciji. Sa svoje strane, opet, izbor je u crkvenopolitičkom pogledu veoma karakterističan, jer se suprotstavlja u to vreme važećim pogledima na odnose crkve i države u Vizantiji i obnavlja neka starija shvatanja, kojima se insistira na suverenosti božanskog zakona.

Liturgičke propise sadrži Ustav za držanje psaltira, koji je Sava preveo sa grčkog, ili je i ovde, kao u slučaju nomokanonskog zbornika, bio samo pokretač i organizator pa i nadzornik prevođenja.(9)

Književnosti se potpuno približilo Savino Pismo igumanu Spiridonu, upućeno sa jednog od dva Savina putovanja u Svetu zemlju, verovatnije sa drugog. To je prvo delo epistolarnog žanra koje se sačuvalo u staroj srpskoj književnosti. "Sa puno osećaja i čežnje prema otadžbini u dalekom svetu i brige za stvari u otadžbini, piše sv. Sava ovo pismo Spiridonu, izveštava ga o sebi i svojoj pratnji, kako su se poboleli na putu, kako su se poklonili sv. mestima, kuda namerava još da putuje, i uz pismo šalje mu darove: krstić, pojasac, ubrusac i kamičak. Krstić i pojasac polagao je sv. Sava na grob Hristov, i otuda ovi darovi dobijaju veću vrednost. Ubrusac je možda sv. Sava našao u Jordanu".(10)

Prava se književna priroda Savina otkriva, međutim, tek u njegovim žitijnim i pesničkim sastavima. Svaki u svom žanru, oni stoje na počecima razvoja odgovarajućih književnih rodova u osamostaljenoj srpskoj literaturi.

U Hilandarskom tipiku je Kratko žitije svetog Simeona Nemanje,(11) osnivača (ktitora) manastira Hilandara, koje se ograničilo samo na istorijat Simeonovog dolaska u Svetu Goru i sažeto kazivanje o njegovoj smrti. Tekst je sastavljen odmah posle smrti sv. Simeona, 1199. ili 1200. godine. Po svome žanru, ovo kratko žitije je samo jedna žitijna beleška, kojom se fiksira dan "spomena svetog". Razvijeno žitije Sveti Sava piše tek u uvodu Studentskog tipika, u Studenici 1208. godine.(12) Žitije svetog Simeona pisano je kao ktitorsko žitije osnivača Studenice, po svim pravilima ovoga žanra vizantijske književnosti. Žitije je jedan od osnovnih proznih žanrova u Vizantiji naziva se još i "hagiografija", životopis svetoga.(13) Razvoj ovoga žanra ima svoju zanimljivu i složenu istoriju i specifičnosti, ne samo prema kategoriji svetoga o čijem se životu i podvigu piše nego čak i prema nacionalnoj žitijnoj tradiciji, koja se tokom vremena stvarala u pojedinim pravoslavnim narodima. To se mora imati u vidu i prilikom razmatranja Savinog Žitija svetog Simeona. Čitava žitijna književnost je bez obzira na svoje regionalne ili nacionalne posebnosti u nečemu ipak jedinstvena. Jedinstvena je u ideološkom pogledu: svako žitije služi stvaranju ili širenju kulta određenog lica, a ovaj kult je živa uspomena na činjenicu jednoga moralnog preobražaja, jedne uspešne realizacije Hristovih zapovesti i jevanđelskih ideala. Žitije je stoga nužna dopuna i produženje Biblije. Svetac je dokaz da se može živeti i umreti hrišćanski, a ujedno ilustracija kakvim duhovnim snagama i dobrima raspolaže čovek koji je sebe potpuno podvrgao zakonu Hristove vere. Žitije saopštava odlike i vrline jedne ličnosti. Ukoliko je to sasvim određena istorijska ličnost, žitije svoj sadržaj gradi na podacima istorije ili legende o toj ličnosti i može da služi kao istorijski izvor prvog reda. Ukoliko nije u pitanju istorijska ličnost, žitije daje karakteristiku jednoga tipa svetosti. I u jednom i u drugom slučaju ono je hagiološki usmereno.

Ovaj ideološki momenat je od bitnog značaja i za poetsku strukturu žitijnog žanra. Nju obeležava izvestan metafizički istorizam. Žitije prati tok svečevog života, posmatrajući ga u jednom metafizičkom aspektu, otkrivajući ono što je važno za ocrtavanje svečevog religioznog, "večnog" lika. Zato su biografski podaci sa stanovišta žanra sporedni, ponekad i nevažni. Kada se i daju, oni imaju karakter opšteg mesta, kao biografija tipa više negoli biografija ličnosti. O rođenju se govori samo ako je ono obeleženo kakvim znamenjem potonjeg svetaštva; o detinjstvu - samo u njegovim vrlinama; o poreklu - ako je "od dobra korena još bolji izdanak"; pohvala svečevog zavičaja ističe, obično, hagiološke tradicije jedne zemlje ili rodnoga mesta svečevog, opet sa ciljem da se ukaže na Božju blagodet i božansko proviđenje, i na to kako ništa u ovom životu, a pogotovu u nicanju jednoga svetog čoveka, nije slučajno. Taj momenat providencijalnosti, božanske brige i plana o svetom čoveku, bitan je i za priču o školovanju, braku, opredeljenju za podvig. Sam svetački život i smrt, kao i posmrtna čudesa, treba da navedu čitaoca na misao da je Bog "slavan u svetima svojim" (Ps. 67, 36). Međutim, u okviru ove osnovne ideološke strukture žitije može da bude prilagođeno konkretnim ličnostima i okolnostima, a može da ponese i pečat književnih sposobnosti i darovitosti svog pisca. Otuda velike razlike i pored tipoloških sličnosti u okviru ovog žanra.

Svako žitije ima svoju kultnu, obrednu funkcionalnost, bilo u okviru liturgijskog čina ili u sastavu monaške, manastirske obrednosti. Time se objašnjava i unutrašnja diferenciranost ovog žanra, gde se kao podžanrovi izdvajaju, pored opširnog ("prostranog") žitija i kratkog žitija, još i prološko žitije, sinaksar, stihovno žitije, mučenije ili stradanije i drugo. Stoga se i o žanru biografskih tekstova stare srpske književnosti ne može govoriti van autentičnog sistema srednjovekovnih žanrova. Bez obzira na sve osobenosti, koje, videli smo, mogu da formiraju i svojevrsni nacionalni lik jedne grupe žitija (to je upravo slučaj sa srpskim vladarskim žitijima, srpskom "dinastičkom istoriografijom" odn. "biografijom", svaka je srpska "biografija" čvrsto uklonjena u sistem vizantijsko-slovenskog žitija i mora se posmatrati u okviru tog sistema. Tipološka raznolikost žitija, poznata, uostalom, i u vizantijskoj književnosti, ne protivreči žanrovskoj suštini žitijnog dela. Štaviše, žitije kao žanr ima važnu osobinu, da nije uvek jednostavan, osnovni ili primaran žanr: često tekst žitija obuhvata i neke druge književne oblike i vrste. Kao prozni žanr, na primer, on može sadržavati i delove koji pripadaju kakvome pesničkom žanru (pohvalu, pesničko moljenje, plač) ili nekome drugom proznom žanru kao karakterističnom retorskom obliku (na primer, slovo ili besedu). Mogućnosti kombinovanja su u okviru opšteg žanra žitija veoma velike, tipologija žitija je veoma bogata.

Ovaj pogled na opšte odlike vizantijsko-slovenskog žanra hagiografije činio nam se neophodan kao pristup Žitiju svetog Simeona od Svetog Save zbog izvesne težnje u srpskoj književnoj istoriografiji, da se sve srpske biografije u izvesnoj meri izdvoje iz žitijnog žanra, pa čak i suprotstave tom žanru kao nešto bitno drukčije, i uvek navodno svetovnije, laičkije. Ne ulazeći ovde u raspravu tog pitanja,(14) mora se istaći da Savino Žitije svetog Simeona nije izuzetak iz žanra žitija ni po formi ni po idejama i poetici teksta. Usredsređen na monaški lik Simeonov, Sava je stvarne biografske podatke iz života Nemanjinog podredio ideji odricanja od prestola, moći i veličine u ovom svetu radi nebeskog carstva. Simeon je prikazan kao dramatičan primer odricanja, osnovne jevanđelske pouke i temelja svake, a pogotovu monaške duhovnosti. Stoga je i uobičajeni retorski uvod u Savinom žitijnom delu spojio elemente biografske predistorije (osvajanja, tekovine Nemanje vladara) sa elementima retorične pohvale svetome, čija se veličina gradi na protivrečnosti samoodricanja. Tek za ovom pohvalom sledi kazivanje o monaškim podvizima Simeonovim i o njegovoj smrti. To je glavni biografski deo Žitija, koji se ne završava pohvalom već molitvom Savinom, obeleženom snažnim poučnim i propovedničkim tonom.

Vrlina je Savinog Žitija svetog Simeona neposredno i jednostavno, odmereno pričanje bez razvijene retoričnosti, u kome se prepoznaje bliski svedok i pratilac, učesnik u životnim zbivanjima Simeona Nemanje, Nemanjin sin. Opis Simeonove smrti, sav u smenjivanju slike i dijaloga, uzdržan i uzbuđen u isti mah, spada u najlepše stranice stare srpske književnosti. "Biografiju Nemanjinu Sava je napisao za monahe, ne za svetovnjake", napominje s pravom Milan Kašanin. "Namenjena bratstvu manastira koji je Nemanja osnovao i u kome je i sam živeo u prvo vreme kada se zamonašio, Nemanjina biografija, ovakva kako ju je njegov sin Sava sastavio, neposredna je kao usmena priča i intimna kao dnevnik". Kašanin zaključuje da "nijedan naš stari životopis nije tako malo svečan i tako malo retoričan, nije tako srdačan i čovečan kao Nemanjin životopis koji je sastavio sv. Sava".(15)

Žitije svetog Simeona ima i svoje književne izvore. Verovatno je da je Sava pravi autor Nemanjine osnivačke Hilandarske povelje iz 1198. godine;(16) "autobiografski" elementi povelje imali su svoje mesto i u genezi Savinog žitija. Još važniju i neposredniju ulogu odigrala je druga Hilandarska povelja, Stefana Nemanjića iz 1200-02. godine, čiju je kompoziciono-biografsku i retorsku shemu Sava iskoristio za konstrukciju svoga žitija.(17) Stefan je u arengi i naraciji ove povelje, čiji je original i danas u Hilandaru, izložio život prvoga hilandarskog ktitora, sv. Simeona, u istorijskom i alegorijskom svetlu, na izuzetno pesnički način. U prvom planu su svetogorski dani sv. Simeona. Motiv raja, koji je razvijen u Stefanovoj povelji, nadahnuo je potom i mnoga dela stare srpske umetnosti,(18) a otkriva duhovnu stvarnost Svete Gore ne samo u viziji svog autora i izdavača nego i Save. Stvaralačka uloga povelja, njihovih uvodnih delova (arenge) i naracije, u nastanku vladarskih žitija, specifičnost je srpske hagiografije.(19) Povelja se, naime, kao dokument pravnog karaktera odlikovala nekim posebnim književnim elementima upravo u svom uvodnom delu. Tu se kriju, u stvari, dva žanra. Bliži je poslaniju, a sa vrlo mnogo ispovedništva i autobiografije onaj deo povelje koji se zove naracija (ekspozicija). Autobiografska kazivanja izdavača povelje, najčešće vladara, mogla su da budu saopštena u vidu izvanrednih poetskih slika, kao na primer već pomenutoj Stefanovoj povelji Hilandaru ili znatno kasnije u povelji Stefana Lazarevića Hilandaru iz 1404-05. Međutim, za staru srpsku književnost važnije su arenge. Arenga je uvod povelje, nimalo pravnog sadržaja, već poseban književni žanr, u kome dolazi do izražaja duhovna, ideološka motivacija (i samo utoliko pravna zasnovanost) povelje, oblikovana u poetskom duhu. Ono po čemu se stara srpska arenga razlikuje od arenge u vizantijskim poveljama, veći je uticaj psaltira na stil arenge, zato i prisustvo mnogih pesničkih elemenata, tropa i simbola. Stvaralačka uloga povelja se da objasniti jedinstvom motivacije i ideja: srpske povelje i vladarska žitija objedinjeni su na jednom dubljem planu identičnošću vladarske ideologije: vladar je u svojoj providencijalnoj ulozi opravdan tek posvećenjem, tek potpunim podređivanjem božanskoj volji. Božansku harizmu na sebi vladar dokazuje odgovarajućim, "bogodoličnim" ponašanjem, bogougodnim delima i poslušnošću crkvi, a najviše sposobnošću da se odrekne svega i da se posveti duhovnim podvizima, u kojima se ispoljava njegova prava, "besmrtna" moć. Otuda prirodno mesto povelja u genezi žitijnog žanra u Srba kada je reč o vladarskoj biografiji, upoređenoj, ponekad, i sa starim ruskim "kneževskim žitijima", u kojima je takođe dosta posebnih odlika.

Smisao Savinog žitijnog stvaranja potvrđuje se i dopunjuje službom svetom Simeonu,(20) izrazito kulturnim, liturgijskim sastavom, koji se sasvim podređuje poetskim zakonima složenog vizantijskog žanra akolutije, sastavljenog od stihira, tropara, kanona, kondaka, ikosa i drugih pesničkih oblika u utvrđenom liturgijskom poretku. Služba je glavni i po prirodi veoma složen žanr liturgijskog pesništva u Vizantiji i među pravoslavnim Slovenima. Tako se naziva jedna književno-liturgijska celina, koja predstavlja pesnički žanr složen iz većeg broja liturgijskih pesama, molitava i obrednih struktura u strogo utvrđenom poretku i ritmu. Osnova službe je kolektivni ritual; ona je liturgički fenomen, a u isto vreme književna celina. Njom vlada tzv. "latreutički" momenat, momenat "služenja" Bogu ili svetome, a služenje je odavanje dostojne pošte i proslavljanje onoga koji je predmet kulta. To, dakle, nije prosta "glorifikacija", kako se ponekad kaže, već višeslojan i višeznačan vid ispoljavanja religioznog osećanja. U religioznom smislu govori se posle ovoga o jednom još suptilnijem momentu, harizmatičkom ili blagodatnom momentu, koji prema teološkom tumačenju predstavlja ostvarivanje odnosa između božanskog i ljudskog u aktu služenja, i to dejstvom samog Boga, izlivanjem njegove milosti na ljude. Objektivno, i jedno i drugo, zajedno sa trećim, didaktičkim ili poučnim momentom, čini kompleksan religiozni izraz kojim se potvrđuje pripadnost jednoj zajednici ideje i života, njeno vidljivo obeležje.(21)

Savino himnografsko delo, stoga, ne može se razumeti kako treba bez uvažavanja ovih okolnosti ne samo formalnog nego još više od toga semiotičkog karaktera. Njegova značenja i čitava književna struktura leže u modelu vizantijske službe. A tu je zastupljen bezmalo sav repertoar žanrova liturgijskog pesništva. Služba se stvarala tokom dugog vremena od više stoleća, a nastavlja se na tradiciju stare hrišćanske liturgije odnosno organizovanog molitvenog okupljanja sa čitanjem iz Svetog pisma, molitvama i pevanjem. Ona se razvija postupno, akumulacijom i odbirom tekstova, mnogo više nego prostom zamenom jedne strukture drugom. Prvobitnu jevrejsko-hrišćansku i monašku strukturu bogosluženja, koja se izgradila uglavnom oko klasične jevrejske psalmodije, ugrađivale su se nove tvorevine, nove molitve i pesme, tako da je građevina rasla i čitavo bogosluženje dobijalo u svojoj složenosti i obimu. Prvobitno jezgro, tekst psalama i biblijskih oda, sa čitanjima iz Svetog pisma i obaveznim molitvama i besedom, ostali su i dalje okosnica bogosluženja, ali popunjena i ponekad upravo pretrpana novim tekstovima, pesmama i molitvama novih crkvenih pesnika. Prema svojoj obrednoj funkciji, služba može da pripada određenim ciklusima ili krugovima crkvenog rituala, po kalendarskom redu za pokretne i nepokretne praznike. Ona može da bude i prigodna. U svakom slučaju, najčešće je vezana za kult svetoga ili praznika, i tada se komponuje od tekstova iz raznih liturgijskih knjiga po strogo utvrđenom pravilu, izloženom opet u knjizi, koja se zove tipik.

Među primarnim pesničkim žanrovima iz kojih se sastoji složeni žanr službe, pa i sastav Službe svetom Simeonu, izdvajaju se tri osnovna: tropar, stihira i kondak. Tropar je kraća crkvena pesma, od nekoliko stihova ili kolona, čiji naziv upućuje na pevanje ( modus pevanja). Crkveno pesništvo je namenjeno pevanju, ono se poje, pa su i oblici crkvenih pesama, njihova poetska struktura, podređeni toj svojoj funkciji. U načelu, pesma je i melodijski organizovana tako da se njeni stihovi ili koloni (ritamski nizovi) javljaju u isto vreme i kao melodijski odseci.(22) Tada se pisana pesma peva po utvrđenoj melodiji, čija je simbolična oznaka data uz svaku pesmu ("glas"). Tropar je žanr koji se odlikuje pohvalnim, proslavnim karakterom: u njemu se proslavlja praznik ili spomen svetoga. Razlikuju se, prema temi i liturgijskom mestu ili funkciji, čitav niz podžanrova tropara (vaskrsni, otpusni, bogorodični itd.). Stihira je strogo vezana za druge tekstove, u načelu za stihove iz psalama; ne razlikuje se od tropara, osim po tome svom kontekstu, po nešto većem obimu (mada ne uvek) i po drugoj melodijskoj formuli. Ni stihira nije jednostavan žanr; podžanrovi stihire su podobni, samopodobni, samoglasni i dr. Kondak je prvobitno velika i složena pesma, sirijskog prekla, a sada po jedna manja strofa, povezana sa drugim žanrom - ikosom, koji je pesničko-retorska varijacija na temu kondaka, a ovaj himnično proslavlja sveca ili događaj. Kondak sa ikosom gradi složenu pesničku strukturu akatista, dok se tropari sa irmosom na teme iz devet ili osam biblijskih pesama (oda) slažu u kompleks kanona (počev od VIII veka). U osnovi biblijskih oda leži providencijalna i mesijanska ideja. Otuda je osnovna tema svakog kanona spasenje, ostvareno u svetosti onoga koji se proslavlja službom ili u događaju samoga iskupljenja Hristom.

Savina Služba svetom Simeonu pripada po svim svojim osobinama tome vizantijskom pesničkom žanru i ima sve glavne elemente te razvijene strukture. U celini služi liturgijskom kultu (ne prostoj "glorifikaciji") sv. Simeona. Karakterističan je i jedan posebni književni izvor i uzor Savine službe: to je minejska Služba svetom Simeonu Stupniku (1. septembra). Neke večernje stihire su preuzete i prilagođene za službu Simeonu Srpskom, verovatno zbog hagiološkog tipa kome pripadaju obojica Simeona, prepodobnih podvižnika na višem stupnju odricanja i "velikog anđelskog lika". Ali su to ipak i dva diferencirana tipa, pa nije slučajno što je podudarnost samo u malom, najmanjem delu službi. Sve ostalo je u Savinoj službi originalno, razume se u onom smislu u kome se uopšte može govoriti o originalnosti u srednjevekovnom vizantijsko-slovenskom pesništvu: kao izvorno nadahnuće i osećanje, i otuda proširivanje i obogaćivanje već utvrđenog, standardnog repertoara stilskih izraza i oblika na srpskoslovenskom jeziku.

Ne zna se tačno kada je Služba sastavljena. Ako je tačno kazivanje Domentijana, Sava je ovu službu sastavio delimično još u Hilandaru 1200. godine, o prvom godišnjem pomenu svetoga. To bi bili "kanoni i stihire"; verovatno samo neki elementi za kanon i večernju službu. S obzirom na "studeničke" motive, mora se ipak pomišljati na to da je ona konačno sastavljena tek po povratku Savinom u Studenicu oko 1207. godine. U svakom slučaju, Služba svetom Simeonu je prvo srpsko književno delo ovog žanra. Njome započinje niz liturgijskih celina u kojima je motivisan i formiran kult svetih vladara dinastije Nemanjića i svetitelja srpske autokefalne crkve. Ta služba, po svima svojim poetskim obeležjima u vizantijskoj tradiciji, pravi je početak srpskog pesništva, u kome će se bogatom topikom i stilom vizantijske himnografije odnegovati sopstveni pesnički jezik srpske literature srednjeg veka.

SVETI SAVA, SABRANI SPISI

Hilandarska povelja Simeona Nemanje

Iskoni stvori Bog nebo zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svim stvorenjem svojim. I jedne postavi careve, druge knezove, druge gospodare, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje nailazi na nj. Zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima, i svaki narod razdeli, i zakon dade i naravi ustanovi, i gospodare nad njima, po običaju i po zakonu rasporedivši svojom premudrošću.

Stoga po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom srpskom, i Bog svakojako upravljaše na bolje ljudima, ne hoteći čovečje pogibli, i postavi me velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju. I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu. I Božjom pomoću i svojim trudom to sve pridobivši, pospešenjem Božjim, pošto je moja vladavina odasvud primila mir i tišinu, počeh podsticati misao svoju i poučavati um svoj da želim i da se brinem za dušu svoju, u koji ću broj biti ubrojan u dan strašnoga suda, i kako bi mi bilo moguće primiti anđelski i apostolski obraz, i posledovati Vladičinim rečima: "Uzmite jaram moj na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem; jaram je moj blag i breme moje je lako".(1)

Kada je prošlo mnogo vremena, Vladika moj premilostivi ne previde moljenja stvorenja svoga, no kao štedri trudopoložnik i nagraditelj, koji reče prečistim svojim ustima: "Ne dođoh prizvati pravednika, no grešnike na pokajanje",(2) i pošto mi se po milosrđu njegovu iznenada ukazalo pogodno vreme, i sve ovoga sveta, čast i slava dođe mi kao ništa, i sva krasota ovoga života i divan izgled, pokaza mi se kao dim, a Hristova ljubav sve više se vezivaše za mene, makar i nedostojnog, ja odmah ostavih vladavinu moju i sve moje, različno moje, pošto se tako izvolelo Hristu i presvetoj Gospođi Bogorodici. I udostoji mene grešnoga svoga jarma blagoga i satvori me zajedničara časnog i anđelskog i apostolskog obraza maloga i velikoga. Kada se ovo svršilo sa mnom, pošto se ovako ustrojilo, ostavih na prestolu mojem i u Hristom darovanoj mi vladavini ljubljenoga mi sina Stefana, velikoga župana i sevastokratora, zeta Bogom venčanoga kir Aleksija, cara grčkoga. I makar i nedostojan da se narečem sluga Hristov Simeon monah, blagoslovih ga svakim blagoslovom, kao što blagoslovi Isak Jakova sina svojega, da on napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i da bude dobrosrdan prema krstijanskom svetu, i da se brine za crkve i za one koji služe u njima, i da ne bude nikako zazoran od Tvorca svih i Gospoda.

A posle ovoga, voljom Vladike moga Isusa Hrista, kao što objavljuje Pismo: "Nijedan prorok nije primljen u svome otačastvu",(3) poče se podizati misao moja da napustim poznate moje i decu i nađem neko mesto, i da tu dobijem spasenje. I ne ostavi mene Vladika moj, ni moje želje, jer se još više raduje zbog grešnika koji se kaje.(4) Iziđoh iz otačastva svoga u Svetu Goru, i nađoh manastir nekada bivši, zvani Hilandar, Vavedenje svete i preslavne Vladičice naše Bogorodice, gde ne beše kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen. I potrudivši starost svoju, uz pomoć sina mi velikoga župana Stefana, udostoji me Vladika moj da mu budem ktitor. I delove njegove uništene potražih i obnovih ga po volji Vladičice Bogorodice, i pošto isprosih parike od cara u Prizrenu, dadoh od njih manastiru u Svetoj Gori Svetoj Bogorodici, Tetivlju, Trnje, Retivštica, Trnovac, Hoča i druga Hoča i trg tu, i dva vinograda tu nasadih; i 4 pčelinjaka: jedan u Trpezama, drugi u Dabšoru, treći u Goliševu, četvrti u Paricima, a za svakim pčelinjakom po dva čoveka; i planinu Bogaču; a od Vlaha, Radovo sudstvo i Đurđevo, a svega Vlaha 170. I dadoh od stoke što sam mogao, i u Zeti kobile i soli 30 merica. I ako ko od manastirskih ljudi ili Vlaha pobegne pod velikoga župana ili kod koga drugog, da se opet vraćaju; ako li od županovih ljudi dođu u manastirske ljude, da se opet vraćaju. I sve što dadoh manastiru u Svetu Goru, da ne treba ni mome detetu, ni mome unučetu, ni mome rođenome, ni kome drugome. Ako li ko ovo izmeni, da mu Bog sudi i da mu je sveta Bogorodica suparnica na strašnom sudu onom i ja grešnik Simeon.

Karejski tipik 1199.

"Početak je mudrosti strah Gospodnji, razuma su dobra svi što tako tvore".(1) Kao što kaže veliki apostol Pavle:

"Što oko ne vide, ni uho ne ču,
niti na srce čoveku ne dođe,
ugotova Bog onima koji ga ljube".(2)

I zato, slušajući ovo, svaki koji hoće da se spase treba da se podvizava, da ide uskim i tesnim putem.(3) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim hodimo. Dim je život naš, para, zemlja i prah; za malo se javlja i brzo nestaje. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro kao nagrada.

Stoga i ja, od svih poslednji i grešniji, svagda slab i trom za podvizavanje duhovno, došavši u Svetu Goru nađoh bogoizabrana svetila gde na razne načine hitaju na podvig duhovni. Te i ja, ukrepivši svoju nemoć, potrudih se koliko mi snaga dozvoljavaše, podigoh manastir sveti, dom presvete Vladičice naše Bogorodice, Prisnodeve Marije, svetoga opštežitija, i ćelije mi dovoljne u Karejama, gde da prebivaju iguman i sva bratija kada dolaze.

Potom, opet, podigoh i ovde u Orahovici mesto za tihovanje, svetog i prepodobnog oca našeg Save, za stan dvojici ili trojici, po rečima Gospodnjoj: "Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam ja među njima".(4) Zato ovu zapovest dajem, svi da znaju: ni prot nema vlasti nad tom ćelijom, ni iguman svetoga našeg manastira, niti ko drugi od bratije da ne uznemirava onoga koji živi u ovoj ćeliji svetog Save. I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće, da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da ne daje, već naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira radi spomena, sveća svetom Savi, ulja 60 litara.

A o svemu drugome na volju ostavljam igumanu i svoj bratiji; ako čime budu mogli da pomognu bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga da vam neće nedostati pregršt brašna ni čanak ulja, ako i moju makar i grešnu molitvu, hoćete da imate u pomoć sebi. Jer onaj koga ja ostavim posle smrti svoje u toj ćeliji, on da prebiva do kraja života svojega nezamenjen ni od koga.

Potom, pak, dajem ovakvo pravilo da se primenjuje, da se skupe iguman svetoga toga manastira i sva bratija, i da biraju muža bogobojažljiva, koji je podoban da živi u ćeliji u mestu tom. Ili ako bude ko - kao iguman, ili neko drugi od onih što su služili u mestu tome svetome, da se šalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad tom ćelijom, kao što i gore pisasmo. A manastir, ni iguman, da nema nikoje vlasti nad ćelijom tom. Niti, pak, za mito da se ne postavlja neko u ćeliji toj, nedostojan pravila duhovnog.

Ovaj, pak, ustav propisujem u ćeliji toj, da drži koji hoće da živi u njoj. Ponedeljkom, i sredom, i petkom - niti ulja jedi, niti vina pij; a u utorak i u četvrtak - ulje jedi i vino pij. I u svih ovih pet dana jedanput dnevno da jedeš. U subotu, pak, i u nedelju - ribe, i sir, i sve drugo; i dvaput dnevno jede se.

A u post veliki, subotom i nedeljom jedi ulje i vina kušaj; a u druge dane - ni vina, ni ulja.

A za post Rođenja Hristova - kao i u druge dane što propisasmo, neka i tada bude isto.

A u post svetih apostola, da jede isto kao i u druge dane obično što propisasmo.

U pojanju da se drži ovakav ustav: jutrenja i večernja - kao što je običaj, na jutrenji preko cele godine da se poju po 3 katizme psaltira, a navečernji "Ka Gospodu, kada" bez tropara.

Časove pojemo razno. Prvi čas sa jutrenjem bez psaltira. Na trećem času, i na šestom, i na devetom, pevamo po 3 katizme psaltira, sa metanijama, kao što imamo običaj. Na svakom početku, na "Priđite, poklonimo se", po 3 metanije. I opet, kad se završi psalam i kaže "Aliluja", po 3 metanije. Bilo na večernji, bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kad se služe kraj, tamo gde se kaže "Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas" - po 12 metanija.

A polunoćnica se poje u crkvi sa "Blaženima", i tri katizme, i kanon Bogorodici. A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i noć.

U subotu uveče biva, po našem običaju, agripnija. A ovo pojemo na agripniji: pošto se kaže "Trisveto" i "Pomiluj me, Bože", potom pojemo kanon agripnije. I potom se čita jedna glava tetrajevanđelja. Ako li bude nemoguće, da prepolovi. I potom se počinje služba jutrenje. Otpojavši posle Šestopsalmija "Bog Gospod", a onda otpojavši 3 katizme, i četvrtu katizmu "Blaženi" sa pripevom "Anđela sabor"; potom sedilne, potom čtenije, i posle ovog Stepena, "Sve što diše", jevanđelje, po jevanđelju "Vaskrsenje Hristovo" i potom "Pomiluj me, Bože" i pesme zajedno da poje sam. I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom - ako imaš. I potom se završava, kako je i red.

O svetim i božanstvenim liturgijama: prema mogućnosti da se služe.

A u Gospodnje velike praznike treba da pazimo na pojanje i bdenije noćno, sećajući se reči koja veli: "Bdite i molite se, da ne padnete u napast; jer duh je bodar, a telo nemoćno".(5) Zbog toga bdite, jer ćete u plodu truda svojega uživati ako to izvršite, i bićete blaženi.

Ovaj, dakle, ustav pojanja i jela napisasmo. Molim i zahtevam da bude nepromenljiv, sem ako u bolest padne; tada, koliko snaga može.

O piću i o jelu: ako se dogodi da ti neko drag dođe na utehu, neka se tada naruši post - osim srede i petka.

O slobodi mesta toga: zaklinjem Gospodom našim Isusom Hristom i presvetom njegovom Materom, kao što pisasmo ovde da ne bude potvoreno. Ako li ko ovo promeni, i bude uznemiravao onoga koji živi u mestu ovom, ili bude što uzeo što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili drugo, što god bude u mestu tom, neka bude proklet i zavezan od Svete i Životvorne Trojice. Oca i Sina i Svetoga Duha, i od mene grešnog. I da ne bude oprošten ni u ovome veku ni u budućem. Zbog toga pisah i potpisah ovaj svoj rukopis, 6707 (=1199) godine.

Od svih poslednji, Sava grešni.

Hilandarski tipik

Pismeni ukaz života u manastiru Presvete Bogorodice Nastavnice, što sam ga ja grešni i smerni monah Sava predao vama, u Gospodu vazljubljena čeda i braćo

Oče, blagoslovi!

Prekrasno je, i Bogu ugodno i upućeno na vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čega duhovna: pošto mnogi počeše povesti pisati o poznatim ovima stvarima, dogodi se i meni najhuđem od sviju, a uz to i grešnom, da vam ispišem po redu(1), kao onaj koji boluje i želi da vi primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih službi i umiljenija i molitava i pokorenja i trpljenja, kojima ćemo Gospoda učiniti sebi milostivim. Bogonosni i prepodobni i preblaženi oci naši, svemiru svetila, zemaljski anđeli nebeski ljudi, isprva od predanja Svetoga Duha naučivši da žive kao monasi i otuda blagodaću Božjom bivši prosvećeni, i Hrista uselivši u prekrasne duše svoje, zbog čista života svoga, pokazaše pobedu protiv đavola, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu, većma od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvena zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orli, ukazavši put nama koji hoćemo da idemo za njima i koji želimo da tečemo ka onome koji je rekao: "Ko je žedan neka dođe k meni i neka pije"(2) "od istočnika života moga";(3) i koji je opet rekao: "Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan. Ko ljubi ženu ili decu ili njive ili imanja više nego mene, nije mene dostojan".(4) Ovo slušajući treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima ići, "uzimajući krst i posledujući Hristu i delom učiti kako se preziru telesne stvari, a kako se brine za delo duhovno, besmrtno. Ovo je delo besmrtno".(5) Oni koji ga traže, idu za onim koji je rekao: "Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vam dati mir, i uzmite na se moj jaram, i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem, i uzmite obraz moj na sebe, jer jaram moj je blag i breme je moje lako".(6) I opet, nazivajući blaženima smerne duhom i njima obeća da će videti lice njegovo, a gladnima i žednima obeća da će se nasititi, a onima koji plaču obeća utehu beskonačnu.(7) Želeći ova obećanja, za slatkim i dobrim pastirem i učiteljem Hristom idući, stradaju njega radi i mnoge muke trpe, da savršene vence prime na nebesima, raspinjući se živi, odbacujući svoje volje, koljući sebe nožem dragovoljnim onome koji se zaklao radi nas, ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugome: "Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božjim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju Božju ostaje na vekove".( Zato i ja grešni i leni i poslednji od sviju monah Sava, molim se pripadajući, vapijem govoreći: U Hristu ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim kupcima koji kupiše sebi ovu predivnu kupovinu, jer sve svoje imanje dadoše i kupiše jedini besceni biser Hrista.(9) Porevnujte mudrim devojkama koje napuniše uljem svoje svetilnike i gotove iziđoše svome ženiku u radost.(10) Čuvajte sebe, o, ljubimci moji, jer se bojim i treptim i strah me drži, da ne ostane neko od vas van dveri kao i pet devojaka, i da ne čujemo strašni i grdni onaj odgovor: "Idite od mene, ne znam vas ko ste!"(11) Bojeći se ovoga odgovora, a želeći da čujemo onaj prekrasni glas: "Hodite blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga",(12) ponizimo sebe ovde, da se tamo uznesemo,(13) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i budimo žedni ovde, da se tamo nasitimo,(14) budimo skrušeni ovde, da milostiva Boga tamo nađemo. Ako i dođe skrb na nas, "svaku radost imajte, braćo moja, ili kada upadate u različne napasti, znajte da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka ima savršeno delo".(15) "Jer blažen je čovek koji pretrpi napast, jer će, pošto je iskušan, primiti venac života, koji je Bog spremio onima koji ga ljube".(16) Jer izreče: "Koji pretrpi do kraja, biće spasen".(17) "Ne varajte se, braćo moja"(18) kada neki govore od vas: da ako dela ne činim, no verujem u Boga i spašću se, jer i besi veruju u Boga;(19) "jer vera čista i neoskrvljena od Boga Oca je".(20) "Da razumete da je vera bez dela mrtva. Avraam, otac naš, ne opravda li se delima uznevši Isaka sina svoga na žrtvenik? Vidiš li da je vera pomogla njegovim delima i kroz dela savrši se vera. I ispuniše se knjige koje kažu: Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravdu i drugom Božjim nazva se. Vidite li, dakle, da se čovek opravda delima, a ne samom verom?"(21) "Jer ovo što čuh rekoh vam, da i vi zajednicu imate, a zajednica je naša sa Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom. I evo pišem vam, da radost vaša bude potpuna. I ovo je glas koji čuh od njega i javljam vam, da je Bog svetlost i tame u njemu nema. Ako kažem da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine; ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, jer je i sam svetlost, imamo zajednicu sa njime i krv Isusa Hrista Sina njegova očišćava nas od svakog greha".(22) "Po tome smo poznali ljubav, što on dušu svoju za nas položi, i mi smo dužni za braću dušu polagati".(23) "Ako zapovesti njegove držimo i činimo što je ugodno pred njim; ovo je zapovest njegova, da verujemo u Sina njegova Isusa Hrista i da ljubimo jedan drugoga. I koji drži zapovesti njegove, u njemu ostaje, i on u njemu".(24) "Jer u ljubavi nema straha, pošto savršena ljubav izgoni strah, a ko se boji nije savršen u ljubavi. Mi ljubimo njega, jer je on prvo ljubio nas. Ako ko kaže: Ja ljubim Boga, a brata svoga mrzi, laža je. Jer koji ne ljubi brata svoga koga vidi, Boga, koga nije video, kako može ljubiti? I ovu zapovest imamo od njega, da koji ljubi Boga, da ljubi i brata svoga. I svaki koji veruje da je Isus Sin Božji, od Boga je rođen, i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rođenoga od njega. Po tome razumevamo da ljubimo decu Božju, kada Boga ljubimo i zapovedi njegove sačuvamo. Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svaki koji se rađa od Boga, pobeđuje ceo svet i ovo je pobeda koja pobeđuje ceo svet":(25) vera, nada, krotost, trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najviše nad svim ovim anđelska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav, radi koje siđe k nama Sin Božji, a ka ovome dodajući i nezlobivost. "Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni",(26) i verujem u Sina Božjega naći ćete život večni i ovde neoskudnu hranu, ako sačuvate ovo što sam zapovedio i propovedao je smerni. Jer ovo je istiniti Bog i život svima, i ako što uzmolite od njega, uslišiće vas.(27) Dečice moja, pazite se i čuvajte se od zla, da neko ne ostane izvan dvornice! Ako li je ko, braćo, len kao i ja, obličavajući svoju prekornu nemoć i jadnu lenost i teškoću sna, ipak, preni se, o, ljubljeni, i zamisli darove koje je obećao Gospod da će darovati onima koji ga ljube onima koji se trude njega radi; jer reče božanstveni apostol: "Što oko ne vide i uho ne ču, i na srce čoveku ne uziđoše, ugotovi Bog onima koji ga ljube".(28) "Jer tamo žele i anđeli da pogledaju",(29) i opet reče: "Nije slična slava ovoga sveta slavi budućega veka".(30) Tako isto i muke ovoga sveta nisu ništa prema onima, jer dršće od njih, kaže, i sam sotona.(31) A znaj, ljubimče, da onima koji su postradali pripada čas i slava, a lenima i nepotrebnima posle telesnog upokojenja večna muka. Sve ovo rasmotrivši, u Gospodu ukrepivši se, krepko stanite protiv lenosti, odbacivši svaku gordost, suvišak zlobe. U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, pomišljajući u sebi, da koji sluša reči i ne čini što je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se, i otide, i odmah zaboravi kakav je bio. A koji je proniknuo u savršeni zakon slobode, ostavši u njemu, ovaj neće biti zaboravan slušalac, nego je tvorac dela, blažen je taj.(32) Jer kako treba vi da činite, napisao sam vam, da položite kao neko merilo i obrazac, ne samo vama nego i onima koji posle vas ostaju u ovom životu. Što trebate za dušu i telo, ukazano vam je, a u ovaj ustav pogledajući imaćete sa Bogom pomoćnika i prečistu njegovu Mater, i moju iako grešnu molitvu, da bez varke ispravljajući se pređete vaše življenje. Ostanite u podvizima ka dobru. Ni na desno, ni na levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste.(33) Trudove plodova svojih ješćeš. Blažen si, dobro će ti biti!

Žureći se kroz uska vrata i teskobnim putem koji vodi u život večni,(34) jedan drugoga ljubeći, jedan drugome pokoravajući se, jedan drugoga tegote nosite,(34a) pokoravajte sebe jedinomisleno vašem starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da držite ovo zapoveđeno vam, i da ne budu raspre među vama, no da ste savršeni u toj misli i volji,(35) kupujući sebi kupovinu kao i prekrasni trgovci,(36) spominjući u prepodobnim vašim molitvama bogopočivšega oca našega i nastavnika Simeona monaha, ne zaboravljajući ni moje nedostojanstvo. Ovo čineći, istinu govorim, u Hristu vam svedočim da ćete se naći nepostidni na strašnom sudu, i primiti večna dobra. "Blagodat i mir Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha neka bude svagda na vekove sa svima vama, amin!"(37)

Slovo 2: KAKO SU NASLEDILI OVAJ SVETI MANASTIR PREPODOBNI OTAC NAŠ SIMEON I SAVA SMERNI

Oče, blagoslovi!

Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: "Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan",(38) carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706(1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželivši da za vas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.

Slovo 3: O VREMENOJ SMRTI PREPODOBNOG OCA SIMEONA MONAHA

Godine 6708 (1200) meseca februara 13. dan, u večno pređe blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj na meni. Veliku tugu i bojazan primih, prvo zbog pustoši, a drugo iz straha od bezbožnih razbojnika. Ostavivši meni manastir u malom i smernom načinu, u kojem mi otide, i prvoga igumana prepodobnog muža Metodija sa još devetoricom monaha; no kako se izvoli ljubavi Nastavnice i njegovim svetim molitvama, kako se od neznatnog i malog uznese velelepna pojava, pa i ovaj hram Bogomatere i Nastavnice, Gospođe naše, sazda se od samog osnova, a knjige priložismo, takođe i svete sasude i božanstvene ikone, a uz to i svete rize i zavese, i ukratko svaku krasotu. I opet priložismo što je moguće bratiji na telesnu potrebu, o čemu oni koji hoće mogu najjasnije saznati pogledavši u hrisovulju. A mi držeći se predmeta, obratićemo pažnju ka nastavku. No ti, Bože i Gospode sveta i o, Mati Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, hvalama opevana, neka bude ovo delatno i stvarno nama i onima koji su iza nas do kraja ovoga veta, časnim molitvama vašega ugodnika, našeg oca i ktitora Simeona. Pazimo na rečeno, jer ćemo početi sa onim što je bolje, a bolje je nama od časa kada se svetlost prostire, a to je prvi čas dana. Čini mi se da on koji čine tumačenje o delima svetlosti, službu treba da počinju od svetlosti.


Slovo 4: O POJANJU PRVOGA ČASA I O MOLITVAMA, I POSLE SVRŠETKA JUTARNJE SLUŽBE I PRVOGA ČASA, IDU BRATIJA U ĆELIJE I SVRŠAVAJU POTREBNU SLUŽBU

Treba da posle jutarnjeg slavoslovlja zajedno svršavate prvi čas, kao što je običaj, i po svršetku ovoga ujedno dodavati izgovaranje molitve "Koji na svako vreme" i ostalo. Posle ove molitve treba da bivaju kolenopoklonjenja, nisko do zemlje onima koji mogu, a onima koji su nemoćni, neka budu mala utvrđenja; njihova tri kolenopoklonjenja treba laganije vršiti. Potom treba da govorimo u sebi: "Bože, očisti me grešnoga i pomiluj me", sa raširenim rukama, a kada preklonimo kolena i glavu do zemlje, treba govoriti: "Sagreših ti, Gospode, prosti me" - tri puta; a onda ostalih 12 poklona brže, tako da se odjedanput na svakom kolenopoklonjenju i ustajanju proiznose pomenute molbene reči, samo zajedno, a ne da jedan napred žuri, a drugi da zaostaje, nego da svi imaju kao vođu eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji kod sveštenih dveri i ukazuje red. Ovo ovako držimo, kada ne pojemo "Bog Gospod" na jutrenju. Ako li je "Bog Gospod", treba ovo činiti u crkvi: činiti tri niska poklona i u sebi govoriti napred rečene molitve. Posle tih metanija treba svi da uzglase kako treba ovu molitvu sa uzdignutim rukama: "Bože večni, svega stvorenog sazdatelju", a posle molitve odmah dodali i malo oglašenije otačaskih reči, koje čita iguman, kao što primismo od pređašnjih nastavnika, što, osim ako možda ne bi sinaksar zabranjivao, ne treba nikako ostavljati. A uz to posle čtenija biva i uzakonjeno Trisveto, čemu treba dodati i ovu molitvu: "Koji šalje svetlost svoju i pohodi". Ovako biva ako se čita oglašenije. a ako se ne čita oglašenije, treba izostavljati Trisveto i treba prvoj molitvi dodavati ovu drugu molitvu ("Koji šalje") i govoriti. Sve molitve treba govoriti sa uzdignutim rukama, jer kaže: "Uzdignute ruke vaše u svetinje, blagoslovite Gospoda";(39) i kada kaže: "Uzdizanje ruku mojih žrtva večernja".(40) I: "Na svakom mestu uzdizati prepodobne ruke bez gneva i pomisli".(41) A kada se svrši rečena molitva i pošto jerej kaže uobičajenu molitvu, u taj čas svi padaju na lice i slušaju igumana, a on ovako ima da moli molbu od vas: "Molite se za mene u Gospodu, braćo, da se izbavim od strasti i sablazni zloga!" A vi odgovarate: "Bog neka te spase, časni oče!" I opet vi sa umiljenjem kažete: "Moli se i ti za nas, oče časni, da se izbavimo od strasti i od sablazni zloga!" I opet se iguman moli i govori: "Bog molitvama svetih otaca naših neka vas spase!" I tako ustavši otidite u ćelije vaše, ostavivši svako sastajanje i sujetne odgovore i prazne reči i smeh raspusni, od čega se događa da se i u sramni govor pada i u ukor i u osudu, jer od toga je um raslabljen, zaboravićeš ono što je dobro. I len i malaksao vrativši se svojim ćelijama, odmah ćeš utonuti u sumoran san i izgledaćeš skoro ceo dan prazan i bez ikakve koristi u svemu, kao što reče i Vasilije Veliki: "Lako je duši koja se izliva u smeh otpasti od svoga harmoničnoga sastava, i ostaviti brigu za dobro i još lakše upasti u prljav govor". A to neka ne bude mojim ocima i bratiji, već neka svako pođe ka svojoj ćeliji smelo, a ujedno i mudro i budno, i svagda čineći što je Bogu milo. Ako se kogod po grehu nađe tako zarobljen u tome, bilo mlad, bilo star i ostareo u monaštvu, ili su novaci, neka se pouče zakonima ljubavi od eklisijarha, ili neka se zavežu epitimijom, ako se ne isprave. Ne treba na novake koji su leni nalagati epitimije, jer i oni koji su mnogo godina u monaštvu leno i dremljivo prebivaju, kao što o ovom reče Lestvičnik. A koji idu u vaše ćelije, treba da podobno svrše svu službu posle uobičajenih molitava i kolenopoklonjenja, po više rečenom zakonu, to jest šest psalama i treći čas i šesti, kada udara bilo po običaju tri puta. A kolenopoklonjenja samo u crkvi treba činiti, kada se poje "Bog Gospod", kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim uvek treba činiti kolenopoklonjenje kada se molite. A ovo ćemo čuvati bilo u ćelijama, kada bude bdenije - zbog truda od njega, i još 12 dana od Hristova Rođenja i u Novoj nedelji i u otpusne dane godine tako imajte.

Slovo 5: O SVETOJ LITURGIJI I DA SE NIKO NE PRIČEŠĆUJE BEZ IGUMANA, NITI OPET DA NEKO OSTAJE BEZ PRIČEŠĆA, OSIM SA NJEGOVIM ZNANJEM

Treba kazati i o božanstvenoj liturgiji, koja po dužnosti svagda treba da se vrši u crkvi. A na njoj treba da čuvate vi sebe, braćo, čvrsto, jer je sveto i strašno što se na njoj vrši, i jer se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika tajna naše pravoslavne vere, to jest božanstvena i najčasnija liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista. Na njoj, kao što je rečeno, treba vi sebe tačno da čuvate, što više, i treba da odgonite od vas svaku kukoljsku i nečistu misao nedostojnu ove strašne službe, i na svaki način treba sebe da čistite, potom se treba pričešćivati božanstvenim svetinjama, pošto od igumana primite proštenje. Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put. Hteli bismo ovo: mnogo puta je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: "Koji jede telo moje i pije krv moju, u meni ostaje i ja u njemu".(42) I opet: "Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi".(43) I božanstveni apostol: "Ko se prilepljuje Gospodu, jedno je telo",(44) kao i protivno: "Koji sebe udaljuje od tebe, poginuće" - reče krotki David.(45) Hteli bismo, dakle, kao što je ovo i rečeno, ali zbog ljudske nemoći i dela teškog ne zapovedamo, "jer koji nedostojno jede telo i pije krv Gospodnju, kriv je telu i krvi",(46) reče božastveni i duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašna je to reč, braćo moja, i ukazuje da treba da drhte od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja nego i oni koji su mnogo pouzdaniji u sebe. Jer oni treba da se pričešćuju tri puta nedeljno, koliko znaju sebe da su se očistili od sramnih misli i slaganja s njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i nepristojnog smeha, i još zlog mišljenja, pa čak i jarosti, sramnog govora, i ovom sličnoga. A oni koji upadoše u rečene strasti, neka se požure da ispovešću i pokajanjem odstupe od ovoga, i jedanput u nedelji neka se pričeste, ili ni jedanput, po igumanovoj odluci, jer igumani treba da se i brinu o ovom. A da neko bez pričešća prebiva bez igumanova znanja, nije pohvalno, jer onaj koji tako čini biće osuđen kao onaj koji ispunjuje svoju volju. Oni koji hoće da se pričeste treba da poju službu uzakonjenu za pričešće i čineći jedan drugome zajedničko kolenopoklonjenje da daju oproštaj, i tako potom sa blagodarnošću treba se pričešćivati životvornim svetinjama. Neka vam bude i ovo, imajući ovaj obrazac.

Glava 6: O REDU DEVETOG ČASA I O VEČERNJI I O PANIHIDI I O POLUNOĆNICI I O JUTRENJI

Deveti čas treba pojati kao i prednje časove, pošto vas udaranje klepala na ovaj zove, kao što je običaj: a večernja služba kako treba da biva, jasno predstavlja ukaz sinaksara; i panihidu zajedno po redu, kao i pavečernicu posle večere, na kojim službama treba i kolena preklanjati po zakonu, kada nije praznik. A praznik zovemo kada se na jutrenju poje "Bog Gospod". Kada se pavečernica služi, pošto jerej kaže običajnu molitvu, treba vi da padate na kolena, kao i na kraju prvoga časa i da igumanu uho priklanjate, koji dobro govori: "Prostite mene u Gospodu, braćo, jer sagreših delom i slovom i mišlju", a vi treba da mu dajete oproštaj, govoreći: "Bog neka te prosti, oče!" No i vi treba da od njega molite ovo, dodavši: "Prosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo delom i rečju i mišlju!" A potom dalje on treba da se moli za vas i da govori: "Bog molitvama svetih otaca neka vam svima oprosti!" Potom ustavši i odavši mu pripadajući poklon, treba da idete u svoje ćelije, i da vršite vašu noćnu službu po zakonu. I tako svi sa pohvalom i u veselju duhovnom predajte se snu, dok podeklisijarh, čuvši gde časovnik izbija i po tome sazna da je vreme, ne dođe k igumanu i primi od njega potrebnu molitvu, pa tihim glasom: "Blagoslovite, sveti" krotko pozivajući, udari tada po običaju u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu, koju i on sam poje, paleći, kako je propisano, i sveće u crkvi. Potom klepa u veliko klepalo, a uz to i u bronzano, i zove sve vas na jutarnje slavoslovlje, čiji početak ovako treba činiti: posle udaranja u bronzano klepalo, čredni jerej blagosilja Boga i u isti mah kadionicom naznamenuje pred svetom trpezom sliku časnog krsta, zajedno sa hvalom Boga. A vi kažete: amin, i čekate da pojete Trisveto odmah posle 19. i 20. psalma, i posle običnih tropara i "Gospodi, pomiluj", pazeći jednako da dok se ovo poje i sam jerej treba da obiđe ceo božanstveni hram i okadi sve; i tada stavši pred svete dveri, znamenuje kadionicom sliku časnog krsta, i zajedno sa znamenjem uzašilje slavu Presvetoj Trojici, ovako govoreći da svi čuju: "Slava svetoj, jednosušnoj, nerazdeljivoj, životvornoj Trojici, i sada i uvek", i posle toga eklisijarh sačekavši "Amin" odmah počinje Šestopsalmije, lagano i tiho i pažljivo, malo po malo uzvišujući reči psalma, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo, i tako, po svršetku Šestopsalmija služimo po redu svu službu jutrenje, kao što ukazuje sinaksar.

I pošto vam je izložen propis vaše dnevne i noćne službe, treba da kažemo i o dušespasnom ispovedanju, a o trpezi reč sada neka počeka.

Treba iguman, ako prima decu duhovnu, da poučava bratiju, pa i pojedince da poučava i upravlja na duši korisno spasenje; ako li ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno, da bude otac prvo igumanu i posle njega svoj bratiji, a zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca. Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda od nekih monaha koji blagoverno žive, treba vi da uzimate oca, no svi jednoga i da se poučavate od njega, da sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno isceljenje. Zapovedamo da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, na ovom neka se ispovedaju oni koji su neprestano u manastiru, i koji se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su u i van manastira rabotnici. A neka bude i ovo: Ako je iguman zauzet, pošto se umnožilo bratstvo, neka zapovedi kome god od jereja ili od neke mnoge pobožne braće i neka primaju misli nerazumnih, i to misli koje nas u danima i u časovima mute, a koje treba otpustiti i ne ostavljati da čine tvrđu smutnju; ovima treba misli praštati u Gospodu. A koji trebaju nekog lečenja i brige, treba da ih oni koji primaju privode igumanu, i on neka izvrši potrebno isceljenje. A oni koji se ispovedaju neka ništa ne sakriju bojeći se nekako, ako znaju svoje misli da ih treba ispravljati, no neka sve čisto otkriju onome koji bude. A još je dobro da ovima kažemo potrebno: zato i vi, braćo, gledajući igumana gde se žuri na ovu dobru i veoma spasonosnu službu, potecite i sami, potecite i u tiho dušespasno pristanište žurno pristanite, i svaki pokret uma vašega i za dušu štetnu misao srca čisto i nepokriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom. Koji god se žuri da Bogu laže, primiće kaznu, "jer ćeš pogubiti", kaže psalmopevac, "sve koji govore laž".(47) Ne lukavo ispovedajući se, no uklanjajući svoje misli od svakog prepiranja razuma, svake nečistote, svakog nemira i nevolje. Budite mi radosni i veseli, dobivši dobru nadu da nećete izgubiti spasenje. Ispovedajte se ne okrivljujući jedan drugoga kada upadnete u neku malu srdžbu ili u druge kakve raspre, a sebe prikazujući bez krivice i još tražeći osudu, kao da niste na ispovesti, niti govorite o vašim telesnim potrebama, što su vam se dogodile. Sve ovo ima svoje vreme, a sada je vreme ispovesti, isceljenja duševnih strasti. A ako treba da govorite o nekoj srdžbi, sav ukor i uzroke greha, kakav god bio, požurite se da sebi pripišete i nametnete. A ako o nekim drugim strastima, i njih čisto ispovedite, da i odavde kao plod pocrpete dvojaku korist: da dođete do čistoga duševnog zdravlja, i da se obučete u smernost koja uzdiže, koju imajući vaistinu slični bićemo Bogu, koji kaže: "Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem".(48) A šta bi drugo bilo kao najjasniji dokaz krotkoga i smernoga srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekorevati u svemu. Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara; bez njega, mislim, niko neće postići spasenje.


Glava 7: O DUŠI SPASONOSNOM ISPOVEDANJU

Zato zapovedamo od Gospoda Boga Svedržitelja, da se onaj koji se ne ispoveda ne pričešćuje, dok ne dođe k sebi i ne ispovedi sva grešna i štetna dela. Inače trebalo bi takvoga i iz manastira izbaciti i odrezati kao zagnojen ud, i uklanjati i odbacivati kao teško zalečivu ili sasvim neizlečivu ranu; ali pošto se ne zna šta će biti i pošto ima nade da će se nekada osvestiti, odustadosmo od takve odluke. Onoga koji se ne pričešćuje treba podlagati pod epitimiju kao nerazumnoga, i ovo je veoma na korist. A kakva mu je korist od prebivanja ovde? I kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga pre štetu i pogubnost i svagda učenje zlu i sve ono što duši nosi propast? Kao kada neki bolesnik ili koji ima rane, i sakriva ih od lekara, teško dolazi do zdravlja, tako će i mnogo teže doći do zdravlja duše onaj koji se ne ispoveda. I ovome je svedok božanstveni Vasilije, ovako govoreći: "Treba onaj koji se pokorava, ako hoće da okazuje potrebni napredak i da se navikava da živi po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, no neka otvoreno iznosi igumanu svojemu sve sakriveno srca svoga". Tako čineći, braćo, oslobađamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i nadalje biti tvrđi. Jer reče Lestvičnik: "Rane koje se otkrivaju, ne idu na gore". I opet: "Duša koja razume ispovest, drži se njome kao uzdom da ne greši". Toliko je korisno otkrivanje svojih grehova. U buduće bodri smelo svi potecimo ka njoj, i naređujemo da svakodnevno ispovedanje ovako biva, to jest samom igumanu ili onima koji bi mu se činili da su pogodni za primanje misli; a veliko, prvo ispovedanje, onih koji svetske vlasi odlažu, treba se ispovedati samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što više pisasmo, da bi znao otac sviju dati svakome potreban lek. I ovo treba da bude ovako.

A službe svetih postova izložiće tačno sinaksar, kao što je u njima uvek učinjeno.

Glava 8: O BDENIJAMA KAKO TREBA DA BIVAJU

Bdenija treba da bivaju po zakonu u nedelje i u Gospodnje praznike, i o spomenu ostalih svetih koje navodi sinaksar.


Glava 9: O TRPEZI I O ČINU KAKO TREBA DA BIVA

Vreme je bilo, uostalom, da se setimo i trpeze, jela i ostalog što traži telesni sastav. Jer kao što smo mi sastavljeni iz dvoga, to jest iz duše i tela, tako i stvari u manastiru. Kao duša njegova mogla bi se naravno razumeti cela bogolepna služba u pevanju, a kao telo sam manastir i ono što je potrebno našim telima. Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o njegovoj duši, priliči da ukažemo i o onom što je najbolje za njegovo telo, i da uzakonimo o načinu hrane i o drugom, što bolje udovoljava sastav manastira, da vam tačno kažemo, o čemu treba manje da misli onaj koji hoće da umnoži svoj manastir.

Da kažem dakle i ovo, i da ono što treba predam mojim vazljubljenim ocima i braći. Pošto je izvršeno uobičajeno dijaklizmo u priprati, to jest pošto se uzelo malo anafore i ispilo vina, posle već svršene božanstvene liturgije, svi tamo sakupljeni sede čekajući poziv za trpezu, koji biva udarom trpeznoga bila. Kada se udari u bilo, odmah izišavši zajedno sa jerejem koji je liturgisao čine poklon igumanu, i tako pošto počne uobičajeni psalm radi slušanja, ide sam iguman za trpezu i svi neizostavno koji su ukazani da sede na prvom obedovanju u trpezariji. Tako ušavši u trpezariju i pošto se svrši rečeni psalm sa malom molitvom, svi sedaju po redu koji odredi iguman, i jedu što je postavljeno sa pohvalom Bogu. I ovo treba da znate: Ako ko zakasni na psalam i molitvu, neka javi trpezar igumanu; da mu kaže i uzrok zakašnjenja; i ako bi izgledalo opravdan, treba mu oprostiti, inače neka čini metanije, koliko iguman zapovedi. Treba međutim da biva i uobičajeno čitanje na obedima, po običaju, neka niko ne ropće i ne mete se, niti da smućuje onu korist svetskim razgovorima i praznoslovljem, osim samoga igumana ako bi što hteo, govoreći malo, a slično i zapitani od njega sličan odgovor neka daje, ako je moguće, i kratko i sažetim rečima. Ako ko uznemiruje ili se uznemiruje, ko smućuje ili se smućuje, i ko smeta čitanje neumesnim i nepriličnim razgovorom, neka se ućutka od trpezara. Ako li ga čuje pa ne ućuti, već nastavi da uznemirava bratiju pričanjem, neka se silom ukloni od trpeze, i naka se baci pod epitimiju nejedenja, ili neka se smiri na drugi način, kako bude hteo iguman. Radi sedenja ne trpimo nikako da se govori. Gospodu da bude ugodno bratija da žive po Bogu i nikako da ne zavide zbog sedišta, kao što to čine svetski ljudi; i ovde sami sebe da ne uzdižemo iznad drugih, sami sebe taštinom da ne preuznosimo, jer to je, bojimo se, stvar sujetne slave, a Bogu mrska: "Jer mrzak je Gospodu svaki koji se srcem uzvisuje",(49) reče božanstveno Pismo, i "Gospod se protivi gordima, a smernima daje blagodat".(50) Neka ne bude dakle to među vama, neka ne bude! Jer budući zreloga uma nemojte nikada pretpostavljati da budete mrzost Gospodu umesto da primate blagodat od njega i da ga imate blizu vas, kao srcem smireni, ili da istinu kažem, da budete njegov dom vazljubljeni. Ako bi se neko od vas, jao, našao da se radi ovoga prepire, gubeći i malo vremena i snage, i ne čeka naređenja igumanova, i ne bude zadovoljan određenim mu mestom, zapovedam u Gospodu da mu se odredi poslednje mesto i da se nauči svetske stvari ostavljati u svetu. A ako se, što nije preporučljivo niti pristojno, još boči i prepire, i posle druge i treće opomene nepopravljiv i sasvim neisceljen ostane, takvoga treba izgnati iz manastira kao neku falagedonu, to jest kao živu ranu, odbaciti daleko od vas, da ne bi i ostalima od vas predao svoje rane. Jer mnogo lakše je primiti zlo, nego dobro,(51) kao što reče neki mudrac.

A kada vi jedete, ne treba jedan drugome da dajete kakvu hranu ili piće, ni male kaplje da pomeša sa vinom, već kome bi često nešto trebalo od ovoga, ustavši malo, veoma učtivo i sa pobožnošću, i neka moli od igumana, ovako govoreći: "Blagoslovi, oče, potrebno mi je ovo!" Ako on odobri, primi lepo ono što se tražilo; ako li ne da, neka se opet umiri i neka se ćutanjem sedi blagodareći. A ovo činimo ne radi neke štednje, kao što neki misle, i radi škrtosti, nego da en bude to među nama da se štedi na račun mira bratije. Jer radi koga žurimo da ovo steknemo, ako ne radi vašeg zadovoljstva, kao što rekoh, braćo moja? Nego poručujući pobožno i u ovom blagočino vam, da ne bi otuda dobilo prostora uninije u mnogima, i razbilo ceo trpezni red, i da ne budemo kao oni koji ne razlikuju ono što je nevaspitano i nepobožno, koji kada piju jedan drugom nazdravljaju pre pića i otpića. Ne samo ovo, nego presecamo i izbor volje, a uz to iskorenjujemo i nesitost mnogih i učimo vas da budete zadovoljni malim i potrebnim, a ujedno vam otuda pletem vence uzdržljivosti.

Nego odvraćamo vas i od tajnog tamnog dela i nepoznatog, da ne kažem i ukradenog. Zar nije tamno delo koje se čini sakriveno? Svakome je poznato, a ovo i božanstveno jevanđelje objašnjava ovako govoreći: "Svaki koji čini tajno, ne izlazi na svetlost, da se ne obliče od svetlosti dela njegova lukava",(52) i Apostol: "Sve što se objavljuje svetlost je, kao što reč ukazuje, a naprotiv ono što se ne objavljuje, tama je".(53) Radi kakvoga dobra, brate moj, ostavljaš delo svetlosti, a činiš delo tame? Bojim se, kaže, moleći, a naprotiv čineći zlo što Bog mrzi, ne bojiš se, a za dobro se bojiš? Molim te - ti ne, ali znam noge koji to čine, i gaze svoju savest i misle da su se sakrili, što me dira u samo srce i ne prestajem da ih oplakujem, jer takvo zlo imajući ne osećaju, teško meni, i ne otkrivaju strasti! Neka im bude Gospod milostiv i neka ih pouči, kao onaj koji sve na korist usmerava. A mi treba da idemo, odakle smo pošli.

Pošto smo obedovali i običnu molitvu kazali, i pošto smo ustali, treba po zakonu otpojati službu sa molitvom, i tako odlaziti ka svojim ćelijama. A na večeru, ako ko hoteći večerati zakasni od molitve, i on da potpadne pod sličnu epitimiju kao i onaj koji zakasni na obed; neka se pita nema li opravdano izvinjenje. A ko međutim, zbog uzdržavanja od jela ne dođe na večeru, nije kriv. Sam hleb postaviće se vama koji večerate, i taj malo. A ako ima malo i kakva voća, po mišljenju igumana i toga treba uzeti sa blagodarnošću. A piće daće se po zakonu uobičajenom krasovoljom. Ako se slavi kakav praznik nekoga od bratije, a to neka bude sa znanjem igumana, neka se ne čuva na večeri ovo pravilo, nego kako hoće slavljenik, tako činite. Neka ulazi podikonom na drugo služenje jela i neka ispituje da li su neki trebali da jedu među prvima i ostali su sa drugima, i radi čega su ostali. I ako je izvinjenje opravdano, to su bez krivice, ako je bezrazložan, zapovedamo da se ne ostave da jedu. Ni ovo nije pohvalno: bez opravdanog uzroka izostajati od jela. A to ako je i teško, treba da se po mogućstvu sasvim i odstrani.

Glava 10: O SVETIM POSTOVIMA VELIKIM I O DVA MALA POSTA, SVETIH APOSTOLA I HRISTOVA ROĐENJA

Tako je sada u proste dane godine, a u dane svetih postova nije tako. Pre svega: u prve velike poste, u prvi dan to jest ponedeljak prve nedelje, niti pojemo liturgije, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane iste nedelje treba se brinuti i za trpezu i za jelo onima koji hoće da okuse, to jest od sočiva kvašena vodom i nekog sirovog zelja i voća, a piće je vruća voda smešana s kiminom. Tako do petka. A u petak treba da jedete kašu i vina po čašu, zbog praznika svetoga i velikoga mučenika Teodora. Ova prva sveta nedelja velikih postova neka vam ovako ostane. A u subotu i nedelju ovih svetih postova dva jela: varivo sa uljem i oktopode. A za piće treba davati uobičajeni veliki krasovolj. To neka biva vama (...) a u utornike i četvrtke neka vam se iznose druga dva jela, no ne oba sa uljem, nego samo jedno. A vina mereći male krasovolje, što je polovina velikoga. A u druge dane: to jest ponedeljak, sredu i petak, ne treba nikako jesti varivo ni piti vina, već samo sočivo kvašeno i voća po malo, i ukrop vodeni sa kiminom. Ako se u jedan od ovih dana dogodi praznik Obretenja glave Preteče ili Svetih 40 mučenika, osim prve nedelje cele i opet osim srede i petka, neka vam je razrešeno jesti hobotnice i dva jela sa uljem, i vino sa velikim krasovoljem. Ribe nikako ne jedemo. A kada nastane praznik Blagovesti, neka se praznuje svetlo po mogućstvu, i ribe možete jesti, osim srede i petka, i vino piti sa velikim krasovoljem, ne jedanput, no i sutra, što ostane od jučerašnje trpeze treba da jedete, i vino pijte; takođe i riba neka se ne izostavlja i dva jela sa uljem, radi svršetka praznika, kao i u ostale otpusne dane, a ribe jesti na ovaj sveti praznik kao što je rečeno. Ako se dogodi petak ili sreda i ponedeljak ili velika nedelja, tada jedemo oktopode, da se ipak utolimo zbog praznika, jer tri dana ove nedelje, to jest ponedeljak, sredu i petak, treba živeti tačno kao i prve nedelje posta - neko kvašeno sočivo i sirovo zelje, i ako se nađe voće budite zadovoljni, i pijući vodeni ukrop sa kiminom. Ako li pre rečeni praznik padne bilo na Veliki četvrtak, bilo na Veliki petak ili na samu Veliku subotu, pa i Veliki četvrtak, to kao i u otpusne dane neka vam bude u jelu i vinu, a na Veliki petak ne jedite nikakva variva, nego sočivo kvašeno i zelje neko sirovo, i voće, a piće ukrop sa kiminom. A u svetu subotu neka odstupa svaka briga oko skupljanja na jelo, nego da biva samo dijaklizmo pred crkvom po običaju. Ovakav imajte način života u svete velike postove, a za nemoćne brigu nalažem igumanu po volji.

A post svetih apostola izložićemo ovde. Po svršetku sve službe časova i božanstvene liturgije, kako sinaksar ukazuje, priziva vas trpeza po gore rečenom načinu, kada nastane sedmi čas, u koji jedite dva jela sa uljem, osim srede i petka; a u te dane ne kušamo nikako ulja niti pijemo vina, a u utorak i četvrtak i hobotnice jedemo, a u subotu i nedelju ribu jedemo i piće sa velikim krasovoljem da pijete. A na večeri da se postavlja malo hleba, a vina takođe sa velikim krasovoljem, jer je znojno i sušno vreme.

A u post Rođenja Hristova neka vam bude isto kao i u post Svetih apostola u jelu i piću, kao što onamo ukazasmo. A po svršetku, kao što je ukazano, sve službe u sinaksaru, ovo dvoje izmenjujem: kada je post ne liturgisati u sve dane; pošto se dan ne proteže, budući kratak, ne treba jesti dvaput na dan, jer će vam se u deveti čas predstaviti obed, kada je post, kako je rečeno. Post je znaj: kada se na jutrenji ne poje "Bog Gospod" već kada se poje "Aliluja", tada je post. Tako i ovo imajte.


Glava 11: KAKO TREBA PRAZNOVATI GOSPODNJE PRAZNIKE I PRESVETE BOGORODICE

Svi božastveni Gospodnji praznici, kao i presvete Vladičice Bogorodice Nastavnice naše, neka se praznuju iznad drugih, i to u pojanju i u sjaju i u vašem jelu. A praznik Sveto Vavedenje "u Svetinju nad svetinjama", kako ga nazivamo, neka se svetlo praznuje od vas, svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima. Toga dana neka se uvede na trpezu koliko je moguće, i na vratima podajte u hlebu i vinu koliko bude bratije.

Neka je dosta ovo rečeno o ovom, a spomenućemo i o drugim stvarima.


Glava 12: O SLOBODI MANASTIRA

Zapovedam svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vlasti, i od prota i od drugih manastira, i od osobnih vladika. I da nije ni pod čijim pravima, ni carskim, ni crkvenim ni drugim ničijim, nego da je pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, i pod molitvom preblaženoga i svetoga oca i onoga koji igumanuje u njemu. A čuvati i ispravljati i upravljati i vladati još i hrisovuljima blaženih careva, kojima se slobodno i ničijom vlasti neporaboćeno tvrđe privezuje, da imate nepokolebljivu i neizmenjenu slobodu, koja neće nikako propasti. Ako li ko ushte nekada, u neko vreme, da na koji način poraboti ovo, ili učini pod nekom vlašću, ili ko od klirika ili od laika, ili sam iguman ili ko od bratije u njemu, potaknut demonskim iskušenjem, da je kriv ne samo božanstvenom telu i krvi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Bogomateri Gospođi našoj Blagodeteljnici, nego neka mu je i anatema, kao što reče božanstveni apostol,(54) i kletva na njemu 318 svetih otaca, i neka je naslednik Jude izdajnika i učasnik sa onima koji su rekli: "Uzmi, uzmi, raspni ga!"(55) i neka se pribroji onima koji su vikali: "Krv njegova na nas i na decu našu!"(56)

Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo opustelo mesto i svrši se, i bi zapoveđeno od onih koji su ga postavili, da bude slobodno; ako se pak zgodi da zlom i lukavom voljom padne pod vlast pokvarenih i lukavih ljudi, koji ne gledaju ni na što drugo nego na pogubnu korist, jadno jadnik učiniće! I ne samo ovo, nego i krstove blaženih careva, koje oni svojom bogoljubivom voljom, napisaše u hrisovulje, dajući slobodu manastiru. Triput je on jedan i triput proklet, ma ko bio, ko pogazi slobodu i ništa ne pomisli. Ko bi tako nešto učinio, kako da neće posle biti krivac? Neka ovo bude na taj način propisano.

Glava 13: O POSTAVLJENJU IGUMANA, KAKO TREBA POSTAVITI IGUMANA

A treba u ostalom podsetiti vašu ljubav i o postavljenju igumana i ikonoma, i prvog eklisijarha neizmenjeno i neprestupno. Ako hoćete da postavite igumana, jer ovaj naš sveti manastir Gospođe Nastavnice naše Bogorodice bi odlikovan od blagovernih careva da je u broju igumanskih manastira kao i drugi carski igumanski manastiri. A drugi se znamenuju od cara. A ja smerni razumeh štetu manastirsku u zlatu i u konjima i u trudu, što dolazi od putovanja, i umolih blagoverne one careve da ne idu igumani k njima radi naznamenanja, već uzeh od njih štap, da je u manastiru mesto naznamenanja carskog. A kad se prestavi iguman od vas ka Gospodu ili svojom voljom ostavi igumanstvo, to neka se bira ikonom i eklisijarh, i od bratije do 10 ili 12 koji su najstariji, i neka uđu u crkvu i neka promisle sebi igumana, koji će im otvoriti ne samo telesne oči nego i duševne, za koga sva bratija zna da je u vrlini i u pravdi i prepodobiju, koji ima slobode da kaže: "Hodite, deco, i poslušajte me, i strahu Gospodnjem naučiću vas".(57) "Uzmite moj jaram na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim".(58) A neka ne bude nagovaranja radi zadovoljenja telesnih pohota. I izišavši iz crkve ovoga svima objavite.

A na ovaj način treba da postavljate igumana: Pošto vi svi uđete u crkvu, i uzevši ovaj tipik i položivši ga na svetu trpezu, i prislonivši štap uz svetu trpezu, zapoveda se da izabrani uđe u oltar, sa uobičajenim Trisvetim i sa troparima. Tropar: "Pomiluj nas, Gospode, pomiluj" do kraja; "Slava: Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi" i drugo, a neka bude glas šesti u oktoihu: "Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu" zatim "Gospode, pomiluj" 30 puta, i pošto se pokloni tri puta do zemlje pred svetom trpezom, i pošto sa nje uzme tipik i štap, i pošto svi kažu: "Dostojan!", i dostojan neka stane na dostojnom igumanskom mestu. I pošto stane, celiva ga sva bratija, i od tada je vaš iguman Bogom postavljeni i presvete Gospođe i Vladičice Bogorodice Nastavnice, koji mu pomažu.


Glava 14: KAKO TREBA POSTAVLJATI IKONOMA

A kako ćete opet ikonoma postaviti: Ti, igumane, i sva bratija treba da izaberete po vašoj vrlini podobna i da postavljate u ikonomstvo; neka se postavi na ovaj način: posle otpusta jutrenje i uobičajene molitve, i pošto biva Trisveto od sviju, neka čini tri metanije pred presvetom Vladičicom našom Gospođom Bogorodicom Nastavnicom, i neka pobožno i sa strahom celiva ikonu. A potom neka se pokloni igumanu do zemlje. Zatim neka priklanja svoju otkrivenu glavu igumanu, a iguman znamenujući ga časnim krstom, neka ovako pobožno govori: "Molitvama presvete Bogorodice i molitvama svetih otaca postavljaju te za ikonoma manastiru!" Potom davši celov u Gospodu, neka stane na mesto koje mu pripada. Potom ga celivaju svi. Posle celova neka se uznosi slava Bogu i neka dođe otpust posle uobičajene jerejske molitve. Pošto ovaj ikonom bez padanja svršava svoju službu ka Bogu i vama, pokaže vam se iskusan i upravlja vas ne po licu, no sve imajući kao jedan ud, pošto ima pod sobom i svoga pomoćnika: podikonoma. I tako u Gospodu neizmenjeno i nepokolebljivo dobro prebiva, čuvajući i upravljajući svaku stvar. Ako li štogod nepažnjom propadne, makar i od malih stvari, to će biti ispitivani u dan ispita i za malu stvar, koju pogubiše u svojoj lenosti. Jer apostol kaže: "Svaki koji čini rabotu sa usrdnošću, primiće nagradu otplate prema trudu".(59) I opet: "Proklet je čovek koji čini rabotu sa lenošću!"(60) Ovo slušajući treba od zla bežati i više se ka dobru podvizavati. Ako ga vreme obliči kao nesposobna i nekorisna, kao lena u službi i neplodna, ili da daje svojim rođacima ili od manastira krade, ili razvraća bratiju, van ukazanoga ustava, ili odriče mudre zapovesti igumanove, ili pripoveda neku manastirsku tajnu, ili ruši što u ustavu i postavlja svoju volju, ili jasno pokazuje neke telesne strasti. I ako prebiva u nekojima od ovih stvari i ne ostavlja se njih, nego ih još više drži, to bio iguman, bio ikonom, vi zajedno savećajte i ujedno odlučite ono što je bolje, i tada skinite onoga nepodobnoga sa vašeg zastupstva, a uvedite onoga koga ste vi izabrali, a ovoga ostavite neka se pokori. I ako se dogodi da iguman iziđe bilo svojom voljom ili radi nekih ovih stvari, to neka se poštuje kao prvi brat posle igumana, i neka ima stojanje i sedište u crkvi i za trpezom i na ostalim skupovima, a u jelu i piću i u svemu neka živi sa onima koji su u opštežiću. I ako bude nešto radio, dozvoljeno mu je davati nekoga drugoga od mlađih, da mu radi. Neka vam je i ovo znano: Ako bilo iguman, bilo ikonom što steče živeći u manastiru, i rekne: "Ovo je moje", zapovedam da tako ne bude, nego svakom dovoljno trebovanje da bude od manastira.


Glava 15: O POSTAVLJENJU EKLISIJARHA

Za eklisijarha treba da postavljate brata, izabravši ga po reči Davida:

"Blago čoveku koji se boji Gospoda,
kome su veoma omilele zapovesti njegove!"(61)

I neka polažu ustav crkveni pred presvetom Vladičicom našom Bogorodicom i ključeve crkvene, i da čine Trisveto. I posle Trisvetog uzima narečeni eklisijarh ustav i ključeve, kao od same presvete Vladičice naše Bogorodice, i prilazi ka igumanu, i blagosilja ga iguman po više pisanom blagoslovu kao ikonoma, i njega na isti način neka proizvede, samo izmenjujući na ime eklisijarhovo. Zapovedam da on ne bude len na vršenje crkvene službe, nego da vrši bodro i sećajući se blaženog proroka koji vapije:

"Rabotajte Gospodu sa strahom
i radujte se njemu sa trepetom!"(62)

Pošto to čuva i pošto ima i podeklisijarha nižeg od sebe, i pažljivo, smotreno pazi u pojanju i u čitanju da se nešto ne izostavi u vašoj lenosti, a uz to i na paljenje sveća i čišćenje i paljenje kandila, ili na spominjanje živih i umrlih, koji su upisani da se pominju; uz to i na panihide po predanom činu, kao što sinaksar zapoveda, i o umrlim svetim ocima i braći našoj, kada se kome sluči ili smrt, ili da se učini pomen ranije počivšoj braći našoj u zapisani mu dan. Ako se ovi rečeni pomeni nekom od bratije dogode u dan nedeljni ili na praznik Gospodnji, to nemoj ostavljati zbog praznika, već poj ili pre praznika ili posle praznika. Ako li se ovaj pomen rečene bratije naše dogodi u veliki post, tada samo u subote pojemo panihide za mrtve. A onima čije se panihide dogode u posne dane, treba im pre mesopusta otpojati panihide za pokoj.

Glava 16: POUKA BRATIJI I DA ODAJU ČAST IGUMANU

No molim se, čeda moja u Gospodu vazljubljena, molim se, štaviše i zapovedam, i za svedoke reči pozivam kao čuvare dela, i poslušnike da prema igumanima mi ikonomima slobodu i poštovanje imate. Jer moja reč je opet upućena vama koji na sebe primate sud, neka odstupi od vas zavist, da odstupi svaka sujetna ljubav i dar nerazuman, a neka se skupe: pravedan sud, tačna pažnja i merilo pravde i tačnost istine, i kao da nadzire svojim svevidećim okom sam onaj koji ispituje srca i utrobe.(63) Tako neka bude vaš izbor i ispitivanje. Ako li nešto u vašem ljudskom, ne mogući rasuditi sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam donose propast duši, a opravdanje toga ako je pravedno tražiće od vas pravedni i nenagovorljivi Sudija, i ne znam koga biste uzevši za branioca mogli uteći osudi. A vi, teško meni, onim pogubnim izborom rđavog izabraste, i nanesoste toliku štetu ne samo njemu nego i sami sebi, a sa vama i svima ostalima, navukavši propast i njemu samom, i vama samima i drugima.

Ne ustremite se zato u borbe, radeći po svojoj volji, nego u zajedničkom mišljenju i umovanju izaberite izabranoga. Svakako i kada je iguman živ, treba birati izabranoga od bratije. A ako se stečete u jednu saglasnost i volju, neka vam se ne protivi iguman, a gredući za vama, još ću čuvati vašu saglasnu volju i jednu odluku. Ako nećete da poslušate moje dobre pouke na vašu korist, izaberite sebi drugoga vođu, koji će ići po vašoj volji i vama se pokoravati, a ne vi njemu. A tim i takovim protivuslovnicima zapoveda moja smernost da ne budu protivni zbog razne gordosti, jer kaže: "Teško onima koji se odriču i koji nisu smerni, jer će ih Gospod svojim gnevom smiriti". Da, radi ovoga izvolite i sami u sebi rasuđivati smirujući se, ne dajući protivljenja.


Glava 17: O POUCI IGUMANA BRATIJI I O ISPOVEDANJU

A savetujem svima, braćo, kada vam se postavi iguman, požurite se da sve pokrete vaših duša njemu kažete i da ispovedite vaše za dušu štetne pomisli, da bi otuda odmah vašu ljubav i raspoloženje u sebi utisnuo; a ne govorimo misli ispoveđene starešinama, no one koje vam dosađuju svakoga dana i čas; jer nije moguće nikako da vi kao ljudi nikada ne pomišljate nešto zlo i ne dajte dobro odlaganjem, što ne treba da bude, nego sa svakom voljom, i sa žurbom na to trčite, da bismo svi bili jedno, isto mudrujući, isto pomišljajući, paseni i vođeni od jednog istog pastira i kao neka zlatna veriga vezani jedni za druge, držite se jedan za drugoga i saudite se(64) u jedno telo, pod jednom glavom, po božanstvenom Pavlu, neimarstvom Duha(65). A ako ko bude nesavitljiv i nepomirljiv i nepopustljiv, svoju čineću volju, ne čineći ispovedanja igumanu ili opštem ocu kao što više pisasmo, nego on sebi određuje drugoga duhovnog oca, a ne ovoga, i stara se da njemu izlaže misli, neka bude negde izvan i daleko od vašega stada odmah odagnan, bez milosti i pomilovanja (o, Božje svevideće oči!), zlo i veoma napasno je pomislio. Neka se izgoni iz manastira i neka se odluči, tuđ neka bude od našeg dela, kao krivac otrgnuća i cepanja, i svakog dugog nereda i smutnje i štete. Takvom je sličan ovaj.


Glava 18: O ZAPOVESTI BRATIJI, POUKA

A ovo da vam opet zapovedim: Budite mi sa svakom čašću i ljubavlju, svakim strahopoštovanjem, svakom nepokolebljivom pokornošću, svakom poslušnošću igumanu vašem, kao što reče neki od svetih otaca; kaže: "Ako će oni koji se za vas brinu odgovarati za vas, kako da se u svemu njima ne pokoravamo i kao ostali udovi tela glavi ne budemo poslušni i uslužni?" I božanstveni i veliki apostol Pavle ovako kaže u svojoj poslanici Jevrejima: "Povinujte se igumanima vašima i pokoravajte se, jer oni se kao odgovorni staraju za duše vaše"(66). No i jedan prema drugome jedinstvo i ljubav, mir čuvajući, budite mi, raspaljujući jedni druge iz srdačne misli, jedni druge utvrđujući, upućujući, tešeći, podižući, poučavajući jedni druge na podsticanje ljubavi i dobrih dela, i prosto reći na sve što je dobro, što je spasonosno, što je vrlina, što je pohvalno(67), starajući se da izvršite koliko je moguće. Jer Gospod naš Isus Hristos reče: "Ovako vam zapovedam da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas zavoleh"(68); i opet: "Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako ljubite jedan drugoga"(69). Vidite čiji ćemo učenici biti čuvajući ovo, vidite koju ćemo slavu i veselje postići poučavani od čovekoljupca Vladike! Zato sa svim staranjem i sa svom snagom i sa svom revnošću na zapovesti njegove pazimo!


Glava 19: POUKA IGUMANU I OCU DUHOVNOM

I ti, oče duhovni ovoga osveštenoga stada i nastavniče, budi smeran bratiji, milostiv, pokazujući im svu očinsku dobru volju. Da, molim te: za sve se brini, sve čuvaj i sve trpi, pomaži, poučavajući, opominjući, učeći i tešeći, bolne isceljujući, nemoćne utvrđujući, malodušne bodreći, one koji greše vraćajući, sedamdeset i sedam puta praštajući po reči Gospodnjoj(70). Jer podobno je da nam onaj koji se upodobio Gospodu snishodljivo sudi, a ako to zanemaruje ili krajnju isteruje pravdu biće osuđen zbog svoje mržnje, kao nemilostiv. Da drugo ostavim, sv. Vasilije reče: "A i sam iguman, brinući se kao otac za rođenu decu, nadgledaće po mogućstvu svačiju potrebu i preduzeće po mogućstvu potrebno isceljenje i brigu, i uistinu bolestan ud, bilo telesno bilo duševno, razmatraće sa ljubavlju i očinskom dobronamernošću". ada vi ovaki svakako budete, neće biti da neko nedostojno uskačući igumanuje ili ikonomuje, pozivajući se na starost, ili delo, ili plemenit rod, ili ugled, ili prinošenjem nekoga imanja ili novca, već da bude pre toga poštovan od onih koji su od vas sviju odrešeni u savećanje i rasuđivanje o igumanu, i neka se izabere za igumana samo od njih, pa makar se on tek postrigao, makar bio i nepismen i od onih koji su van crkve priveden. Nikakve štete otuda neće biti manastiru, "jer Bog može i od kamenja podići decu Avraamu"(71), i slepima dati premudrost, i reč dati nerečitima, koji će mu biti ugodniji od onih koji se hvale svojom snagom i mudrošću i bogatstvom i poreklom. I za ovo je svedok vaistinu božanstveni i veliki apostol, sveti Pavle, koji ovako veoma vapije: "što je ludo za svet i nemoćno i izgnano, to izabra Bog da premudre i silne i visoke posrami, i ono što se ne smatra ni za što, da uništi ono što važi za nešto"(72).

Ovo je o postavljenju igumana i ikonoma. Dodajući nešto malo rečenome, veoma potrebno i prikladno.

Glava 20: O TOME DA NE SUDE BRATIJA IGUMANE U DAVANJU MANASTIRSKIM GOSTIMA

Da ne sude bratija igumane, niti da traže račun o tome što se unosi ili izdaje radi manastirske potrebe. Jer ovo je nedostojno i štetno, i rađa ne malo nepoverenje, cepanje i nered, a čini i druge sablazni. A ti opet igumane, rođacima i svojim prijateljima koji ne budu manastiru od potrebe, nemoj razdavati niti pak sabirati i uzimati sebi govoreći: "Ako ne budem opet iguman, da imam ovo!" Oni koji ovako čine, neka budu bez pričešća svetih tajni u Svetom Duhu. A ako se i bratija ne povinuju u ispitivanju onoga što su učinili, njih smo osudili, ili opet ako bratija rade bez njegove volje, to i na njih uz prednju zapovest i ovo prilažemo. Sudiji koji se ne da prevariti, izobličitelju savesti, vaistinu neće pobeći. Zato i treba da paze da ne upadnu u ruke Boga živoga"(73) Jer, neće pobeći božanstvenom strašnom sudu za neopravdano i nepotrebno izdavanje stvari i novca; pišući im ovo, podsećamo ih. A ako se toliko samouvereni i besramni pokažu, da se ne boje ni Božjega suda, već nedolično rastaču što je manastirsko, neka budu bez pričešća dok se ovoga ne okanu.


Glava 21: UKAZ O ZAVESAMA, IKONAMA I KNJIGAMA CRKVENIM

Hoćemo da se ne uzimaju od nas stečeni svešteni sasudi, ikone i zavese i knjige, niti ostale sve crkvene tečevine, i ne samo da se ne uzimaju nego neka se odatle ni ne pokreću, i nikada ni od koga ne uzimaju. A ko nešto od ovoga otimajući uzima radi nekog izgovora, neka padne u greh crkvene krađe i zbog ovoga neka bude osuđen zakonskom kaznom. Iz drugog opravdanog razloga uzimati ove ili premeštati, ni mi, niti drugi neko dobro mudrujući ne može narediti, osim u vreme nevolje od požara manastira, kada se dogodi da se zapali ili padne od zemljotresa, ili što drugo što će biti manastiru od pomoći, a druge nikakve pomoći nema, tada neka se ovi pokreću, ali da to ne čini sam iguman tajno, nego po dogovoru i odluci sve starije bratije.


Glava 22: O UPISIVANJU SVEGA ŠTO TREBA DA SE UPISUJE

Zapovedam vam još i to, da se sve zapisuje od manastirskih prava, prihodi onih koji služe podrobno da se prepisuju, izdaci - kada i kamo, a prihodi - kada i otkuda. Ova je zapovest svima: dohijaru, ikonomu i parikonomu ili spoljašnjem ikonomu, ili onima koji drže bilo koju drugu rabotu. Ovome vas učim da svi zapisujete ovo, d budete besprekorni i bez prigovora.


Glava 23: O ONIMA KOJI GOVORE SUJETNO I PRAZNO

U ostalom i o drugim stvarima treba da se govori i kaže i o njima dovoljno. Ako se koji od vas u nekom ručnom radu ili u drugoj službi sastaju i tvore prazne razgovore, pa naviknuti na ove sastanke padaju i u sramne razgovore, jer oni koji mnogo govore neće pobeći od greha(74), neka se ne klone da se nauče od boljega, a ovome zapovedam da to čini iz ljubavi, i da nagovara da se ostave štetnoga za dušu. A treba govoriti iz božanskih spisa, jer je to korisno za dušu, ili ćutati. "Zaustavljajući usne, razuman si i mudar", kaže pisac Priča(75). A i kada ste na putu, pa od toga bolujete, lečite se na isti način. Treba veoma paziti da se sačuva um, znajući da je protivnome lako naići na njih i dovesti do pada, što neka ne bude, što je isto kao i kada se ovca udalji od ograde, stada i pastira. Uz to ne treba upasti u međusobna zlostavljanja ili u gnev; jer onaj koji ovo čini neka se odluči, ako se ne kaje i ne moli oproštaj skrušenim srcem. Volimo da vi svagda imate mir i ljubav jedan prema drugome, i mesto gneva naučite se: "Blagoslovi i prosti, brate!" A oni koji čine sujetne sastanke i dolaze bez razloga jedan drugome, i bez ikakvog potrebnog uzroka i igumanova znanja, neka budu poučeni; pa ako od zla ne odstupaju, neka budu kažnjeni.


Glava 24: DA NIKO NEMA U ĆELIJI JELA NI PIĆA, NI VOĆA I NIJEDNOG NOVČIĆA

I koji stiče neko imanje preko manastirske zapovesti, makar i jedan novčić ili voćku, bez znanja igumanova, neka padne pod epitimiju. Slično ovom, koji tajno jede i pije, ako se ne pokaje, i koji prima glasove od prijatelja i rođaka, i otpisuje im. A onaj koji nešto krade od manastira i ne ispravlja se, neka se odagna odatle.

Neka se doda i ovo rečenom.

Glava 25: O TOM DA NE VOLIMO DA KOD VAS BUDE VELIKI BROJ, VEĆ AKO I MALO, NEKA BUDU SA LJUBAVLJU

Veliki broj među vama ne volimo da bude; toliko da vas bude koliko je dovoljno da imate hrane, i koji pobožnost, ljubav i jedinstvo pretpostavljate svemu drugome, koji se svojim igumanima u svakom strpljenju i smernosti srca povinuju, i koji se žure da bogoljubno ispune sve što su oni zapovedili; a oni drugi da se odašilju, pa makar trebalo da vas i malo ostane. Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego množina bezakonika.


Glava 26: O TOME DA BRATIJA NEMAJU RABOTNIKA

Ne priliči vam da imate služitelje. Treba da budu po dvojica zajedno u ćeliji, i sasvim dosta! Treba da budu jedno i isto, dišući zakonom ljubavi duhovne, isto misleći i kao jednodušna braća vaistinu sakupivši se, vukući svesrdno isti jaram Gospodnji, i jedan drugom u miru i u potrebnoj poslušnosti i poštovanju pokoravajući se, da se i među vama ispuni reč Davidova:

"Koliko je dobro i koliko krasno
kada bratija žive zajedno!"(76)

A treba i ovo rasuditi: neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem. Ako li iguman odredi da ko bude i sam u ćeliji, on neka zna život njihov.


Glava 27: KAKO TREBA DAVATI ODEĆU I OBUĆU

Treba dalje ukazati o odeći bratiji. Zapovedio bih da im se daju rase šivene, ali videh da zavišću đavolskom među njima nastadoše mnoga roptanja, govoreći jedan drugome: "Tebi je bolje dano, a meni gore". Radi toga zapovedamo: kada dođe novak, neka mu se daje rasa i košulja, a na godinu da se dade svoj bratiji po perpera, da sebi kupuju odeću; a u pogledu obuće, to ostavljam na igumanu i na ikonomu, u kaligama ili u drugoj obući, da kojega vide da nema obuće, da mu dadu, a naročito crkvenici da imaju neoskudno kalige, a u noć noćno ruho, kako bude moguće manastiru. I ovo, i još po litra ulja da im se daje na godinu radi osvetljenja ćelije. I vune da se svakome dade po runo na godinu, makar i kupivši. A koji su crkvenici izabrani od igumana, koji imaju da drže i ćelijski ustav, to neka im se daju po tri litre ulja na godinu, ali treba da su po dvojica u ćeliji i svična da jednim kandilom obavljaju svoju službu, da im svetlost doteče za godinu.


Glava 28: O ONIMA KOJI NE USTAJU U CRKVU, KAKO IH TREBA KAZNITI

Zapovedamo ovima da uvek neslabljeno budu na svakoj crkvenoj službi, moleći se za sebe i za svet i za bratiju koja služi.

Ako li se ko uleni i ne ustane na jutrenju ili na drugu službu crkvenu, osim zbog nekog opravdanog razloga ili bolesti, neka čini metanije pred igumanom i svom bratijom, trideset metanja posred trpezarije; ako li se ne pokaje i opet po drugi put ne ustane, neka učini 60 poklona; ako li i tako, ne pokoravajući se, ostane i opet pavši u očajanje i po treći put ne dođe u crkvu, neka učini 100 poklona. Ako li se još ne pokorava i čini sablazan drugoj bratiji, neka se izgna od igumana i sve bratije. A ovu zapovest dajem ne samo crkvenicima, nego svoj bratiji koji su u manastiru, osim onih koji izvan manastira leže. A u čitanju i u kanarhanju kome učini eklisijarh metanije, osim telesne nemoći, ili na pojanje ili na počinjanje, neka se ne odriče. A na trpezi zapovedam da držite čtenija nedeljama. A ovo sve na igumana polažem: da ako ko ne posluša eklisijarha, neka ih poučava iguman.


Glava 29: O TOME DA NEKO NE KUVA ZASEBNO NITI JEDE U ĆELIJI

Posle ovoga i ovo vam pred Bogom i samom Vladičicom našom presvetom Bogorodicom Nastavnicom zapovedam vama:

Neka bude svima vama isto jelo i piće, a zapovedamo vam da ne kuvati posebno, ni tebi samom igumanu, ni ikonomu, ni eklisijarhu, niti kome drugome od bratije, koja prebiva u našem stadu. Ako li dođe gost manastiru, to treba iguman, ako li nema igumana, onda ikonom ili ko god bilo od prvih, da spremi gostu kako treba, jer radi toga jedinoga neka bivaju različna jela igumanu. Ovako kako je rečeno treba davati i onima koji su upali u bolest i radi toga trebaju boljeg jela i pića, na sastav nemoćna njihova tela. Ovo mi, uostalom, izgleda razumno da i bratija drže bez sablazni.


Glava 30: O ONIMA KOJI SLUŽE MANASTIRSKE SLUŽBE, KAKO IH TREBA POSTAVLJATI

Hirotonije služitelj� treba da bivaju posle ikonomova proizvođenja, i postavljati ključare, uzimajući ključeve i polagati pred Presvetom Bogorodicom ili pred Hristom. I pošto se kaže Trisveto, onaj koji se proizvodi neka dolično i smerno učini tri metanije pred svetom Bogorodicom, i neka uzme ključeve svojim rukama, zatim prikloni svoj vrat igumanu i od njega primi rečeni blagoslov. A koji nemaju ključeve, celivaju svetu ikonu; igumanov pečat dovoljan im je za proizvođenje.


Glava 31: O TOME DA IGUMAN TREBA DA POUČAVA BRATIJU DA NE ČINE METEŽ USTAVŠI OD TRPEZE, NEGO DA POBOŽNO IDU U SVOJE ĆELIJE

Takođe neka nadgleda iguman na pojanju u crkvi, ulaženje u trpezariju, neka čuva bratiju i na svakom mestu, da i one koji zajedno sede bez razloga i vode prazne razgovore ili ne rade bratski poučava i ispravlja, nagovorivši da idu u svoje ćelije, i da čine molitvu i ručni rad. A i trpezar treba da pazi da u svojoj lenosti ne postavi na trpezi nešto neispravno od hrane na roptanje braće, ili da ima neoprane sudove, ili nešto trulo, ili da ne deli svima jednako jelo; ako se to dogodi, neka mu iguman izrekne epitimiju.


Glava 32: O ONIMA KOJI RABOTAJU MANASTIRU

Postavljeni na koju službu, recimo ikonom, eklisijarh, paraikonom i mnogi drugi koji drže manastirske rabote i vrše ih pažljivo, dobro i časno, pravedno je ne smenjivati ih od svojih poslova. A one od njih koji se lene i nikako se ne brinu, i koji su nepošteni među njima, treba ih smenjivati i postavljati druge. A ako neki od njih krade nešto, makar i malo, biće kriv Gospodu našem Isusu Hristu i prečistoj njegovoj Materi opštoj Nastavnici, od koje su i primili ključeve, obećavajući da će joj pošteno i svesrdno služiti.

Glava 33: O KLJUČARIMA I HLEBARIMA I RIBARIMA I O STRATORU I O IKONOMIMA METOHIJSKIM

A molim ključare i hlebare i ribare, i koji se brinu za mazge, i koji su u metosima ikonomi manastirskih imanja, a šalju se van manastira ili drugde odlaze po zapovesti igumanovoj, i prosto sve koji služe, da vršite svesrdno svoje službe, kao oni koji se otuda nadaju ne maloj koristi. Nepismenima biće svakako dovoljno kao odbrana i pred Bogom i pred nama: pažnja i briga oko službe; a one koji su pismeni, pa zbog službe ne mogu da vrše svoje molitveno služenje niti da budu sa bratijom na bogoslužbenim skupovima, poučavamo da ne budu malodušni i očajni od pomisli da su izgubili korist, nego neka su pre dobrodušni i radosni što ih je Gospod okrepio da posluže svojoj braći, po podobiju onoga koji reče: "Ne dođoh da mi služe, nego da služim i položim dušu moju radi izbavljenja mnogih"(77). Vidite, braćo moja, kakvo delo vi vršite, vidite kome ste se upodobili. Vidite da sa ljubavlju prilazite glavi svakoga dobra. Pa što onda tužite i što ste utučeni izostavši od bogosluženja? Zar ne razumete da dušu svoju polažete za mnoge, kao moj Vladika Hristos, da date mir braći vašoj? Treba, dakle, da se radujete i da igrate, jer biste jedva mogli postići više baveći se molitvom, što delom svagda tvorite; blaženi da ste zbog žalosti i kao revnitelji u tome! Jer, dobra je molitva, i veoma dobra; ona čini da besedimo sa Bogom i uznosi nas sa zemlje na nebo. Ali bolja je i još viša - ljubav; jer molitva je deo vrline, i od svega savršenoga u telu najsavršenije, kao neki odsečak i ud, a ljubav je glava i savršenstvo; ona pokazuje sa njom spregnutu smernost, koja čini uzvišenim, i milostinju i čovekoljublje, a radi njih čak Bog postade čovek i zove se Bog, i radi toga se čovek ukazuje Bog, nebeskom Ocu sličan. Zbog čega, dakle, ostavivši riznicu svih ovih dobara i glavu, trčite ka nižem i ka jednoj tekovini? Treba oni koji su tako prispeli ka glavi, da se drže nje tvrdo i sve da čine da od nje ne otpadnu. Bojimo se, kažu, zbog izostanka od pravila; ali, ne bojte se, jer čista ispovest nadopuniće vam ovaj nedostatak i ispuniće pravedno molitvu, samo neka nema lenosti ni nedostatka - toga se bojte, na to pazite! Ako li toga nema, radujte se držeći se svesrdno službe. Koji ovako služe, dovoljno naučeni, svi u služenju biće kao oni koji dobro čine.

A ja ću u slovu izložiti što mi je malo preteklo.


Glava 34: O ŠILJANJU NA PREGLEDANJE IMANJA

Pošto u našoj nemoći hodeći stekosmo i nešto malo imanja, iguman i ikonom treba da se brinu i za njih, i da paze koliko je moguće, kakovi su oni koji se šalju da se brinu o njima, naime pobožni, nego mudri i starci, ako je moguće, zbog strelčevih napadaja(78).


Glava 35: KAKO TREBA POJATI PANIHIDE KTITORIMA

Dovoljno je, dakle, zapovesti o manastirskim potrebama, dovoljno i prikladno.

A o umrlim ocima našim i bratiji primićemo ovako. Svetlo i sa svenoćnim bdenijem treba da slavite uspomenu trisvetoga i uvek spominjanoga oca našega i ktitora kir Simeona monaha, koja je meseca februara u 13. dan, koji treba da praznujete svetlo i sa pojanjem i svećama, i u vašem jelu i piću. Uz to podajte hleb i vino na vrata, ko se nameri u taj dan. I ovo treba da znate, jer mnogo puta događa se ova uspomena u vreme velikog posta: vi pojte pre posta, a uveče na panihidi dati svoj bratiji po sveću da poju držeći je nad grobom.

O panihidi Nastasijinoj. Na isti način treba da pojete i da dan uspomene blaženopočivše Anastasije monahinje, nekada bivše supruge njegove, meseca juna 21.

Glava 36: O PANIHIDAMA SVETIH OTACA I BRATIJE NAŠE POČIVŠIH U MESTU OVOM, I KOJI ĆE TEK POČINUTI, KAKO TREBA POJATI PANIHIDE I DRŽATI POMENE

I koji posle mene što dostojno učiniše i uzakoniše da se od nas pominju, neka bivaju njihovi godišnji pomeni, a takođe i bratije čija su imena napisana u pomenicima ili će se napisati. A ne samo njima nego i onima koji su se tek prestavili, svagda na svakom bogosluženju jutrenje i liturgije i večernje neka biva pomen u molbama jektenij�, to jest da se pominje do 40 dana mu, u kojima svaki dan i prosfora neka se prenosi za njega, sa ovima. A pomene svakoga od umrlih neka upisuje eklisijarh, da ih vi imate nezaboravno i da se vrše neizostavno. Ali o ovom treba i smotrenije kazati, jer se događa, pošto se umnožila umrla bratija, mnogo puta, da se u jednoj sedmici steknu tri ili četiri uspomene ili više, i biće svakako nužno da oni koji žele da čine svakome od njih pomen na panihidama, da izostavljaju određene zapovesti u pogledu panihida, koje su vam obavezne u sve dane, i da pojete panihidu nedavno umrlome. Da to ne bude, zapovedamo: ako bi neki od bratije hteli da idu i da poju za umrle, neka to čine, a drugi neka poju u paraklitiku propisanu panihidu. Neka to bude i neka se vrši, i ugodno je nama, a čini nam se i Bogu. Ako li zbog zime, po grehu ili nemoći, da ne kažem i lenosti, nećete ovo, gledajte da koliko god saznate uspomena koje su se stekle u jednoj istoj sedmici, sve zajedno jednom panihidom da svršite za sve, ako se ne dogodi pomen nekom igumanu vašem. Njemu pripada zaseban pomen, jer svi treba tada da pojete. I tako ćete svršavati bratiji vašoj dužan pomen i nećete otpadati od vašeg kanona, dajući ga ovako i u panihidama, i na liturgijama za njih. I to je dobro da svima zajedno bivaju pomeni, i da se za svakoga prinose prosfore. Jer kada je određen zakoniti jerej nad grobovima, neka čini kako mu je ugodno, jer mu je to moguće. A na vratima ono što treba da se daje za neke, naime što je neko prineo ili prinese dostojno za nečiji pomen, kao što je ugovorio u manastiru, pošto je ostavio ili ostavlja za njihov spomen, zapovedamo da se neizostavno daje. Diptihe pak zapovedamo u Gospodu jerejima samim ili đakonima, da na svakoj liturgiji spominju u diptisima zapisane, da sami ne nosite njihov greh zato što ih ne pominjete i izostavljate.


Glava 37: O ONIMA KOJI SE POSTRIZAVAJU

Treba reći i o onima koji se postrizavaju. Ako bi to bili neki slavni ili ranije nama poznati, i koji pobliže znaju naš život, neka se postrizavaju i u granici određenog vremena, uz vašu molitvu neka se i on primi. Ako su obični i nepoznati ljudi, po isteku 7 dana od dolaska ovde neka se oblače u plašt i u monaški šlem, neka mu se zapovede službe prema njegovim mogućnostima i neka se posmatraju, da li ih sa trpljenjem i smirenošću vrše. Ako su takovi, neka ostanu 6 meseci, tada neka se pridruže braći i neka se postrizavaju, i neka prime zaruku božanstvenog i anđelskog lika. Ako se slučajno pokažu nesavitljivi, ropćući i mrzovoljni prema zapovestima, iguman ne treba da ih prima. Uz ovo se treba brinuti i za monahe koji dolaze sa strane; njih treba primati sa ispitivanjem, a ne treba ih prisiljavati da se nečeg odriču ili da nešto donesu. Jer ne treba blagodat Božju preprodavati na dug ili prodavati na dobit, da ne dođe otuda kakva sramota ili ukor na nas koji smo se badava postrigli. I neka se ne unese ova zla i prokleta reč: "moje" i "tvoje", "veće" ili "manje", misliti da je bolji onaj koji je doneo od onoga koji nije doneo; to nikada da ne bude među vama, nikada! Ako bi nam postrižnik nešto doneo, treba primiti, jer ovo je voljno i neprisilno, i voljno delo bogoljublja i milostinje. Čin imajte i dobročinstva, i od Boga biće nagrada, na očišćenje njegovih pregrešenja, a uz to, uistinu da kažemo, poklon prinosi Bogu i prečistoj njegovoj Materi i Nastavnici. Jer drugo je odricanje i prinošenje, a drugo dar ili davanje milostinje ili poklon. Jer dar otuda ima kao odgovor nadu i unapred polaže kao neku kupovinu potrebnih za neke rečene saglasnosti i svetske kupovine. A što je miraz u nebeskim nadama i davanjima sadržan, onaj koji daje neka ne misli da ima neku prednost zbog toga nad ostalom bratijom, već ima da bude ravan sa svima, po važećem zakonu manastira. Ako li kada iskušan onaj koji je dao, što je veoma nesavetno, hoće da ode iz manastira, i hteo bi i darovano da odnese, ne treba mu to dati, ma šta to bilo. Jer što je jednom darovano Bogu ne uzima se; koji uzima - sveštenokradac je, a koji čini krađu sveštenog, sleduje mu epitimija. Svi znaju, ako i ne kažemo. Ovo je sad ovako i ovako držite.

Glava 38: O DAVANJU BRATIJI NA VRATIMA

A ono što će biti rečeno i što vi treba veoma da čuvate, ne malu korist i spasenje vama umnožava. A šta je to? Davanje na vratima i davanje odmora i nadgledanje stranih i nemoćnih, zbog kojih sazidasmo i gostinicu, isprosivši mesto od nekoga hristoljubivoga, u kojoj ćemo i dati odmora stranoj braći i nemoćnicima dati da leže, koliko moć dopušta da se udostoje brige. Nage i bose treba odevati i obuvati starim vašim odećama i obućom, što nećete davati vi sami, jer to ne dozvoljavamo, već iguman. A gladne treba hraniti i duši davati, kao što rekosmo, već uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim, od pretekle vaše hrane. A ovo treba da bude od vaše uzdržljivosti, a ako nije moguće, a ono neka bar bude od suviška; jer i Bogu je milo ako je moguće.

A i umrle treba sahranjivati. Groblje za strance je radi njih podignuto, da ne bi dobijajući od vas manje, bolje i potrebnije nezbrinuto imajući zaboravili. A ne treba sahranjivati prosto i kao slučajno, nego prvo vi otpojavši pogrebne pesme i drugo dostojno zbrinuvši, i sasvim bez izuzetka, sve najusrdnije treba ukazivati čistotu prema stranoj našoj braći, da i mi čistu i bogatu milost za njih od Boga primimo.

Jer nećemo nikoga sa vrata naših prazna da otpuštamo.


Glava 39: O POUCI IGUMANU I IKONOMU I SVOJ BRATIJI, DA NERAZRUŠNO ČUVAJU SVE ŠTO JE ZAPOVEĐENO U OVOM TIPIKU

I molim Gospoda radi sve vas, braćo i čeda moja u Gospodu ljubljena, da nerazrušivo i nepromenjeno u svemu čuvate što sam vam zapovedio ja vaš smerni otac, volju moju i primljeno i savet i zapovest vama na korist i spasenje duševno i učvršćenje i umirenje sviju, pa da kažem i mojega oca pred Gospodom pohvalu i ukras. Radi toga ovo i svaki povod za sablazan po našem znanju je u ovom tipiku, i zapovedismo jasno i nepokriveno postarasmo se izvoleti, da ne bi posle našeg odlaska, našavši mesto (za što se molim, Vladičice moja i Gospođo preslavna Nastavnice), neprijatelj duša naših sotona pokolebao vas od prvog pomisla, i svoju praćku postavio i razbio ono što je mnogim znojem i sa mnogim trudom na spasenje duše od Boga dobro utvrđeno, i sve što se vidi krasotom osnovano; gde i posle tolikog našeg utvrđenja i koliko je moguće tačnosti, znam da neće oskudevati zlo, niti uzrok zla, i razvraćenje od zle i bezbožne zveri, i krivi uzroci i napadaji. No vi svi, prosvećeni Božijom blagodaću, znate njegove zamke i kako treba da se od njih uklanjate, a to znate iz božanstvenih spisa i neprestanoga čitanja pouka, i od samoga iskušavanja, i od onoga čemu se sami u iskušenju naučiste. Stanice protiv zla čvrsto, imajući veliku i nerazorivu pomoć Božju, toplim molitvama preneporočne i presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice, i svetoga i slavnoga mučenika Polievkta, i molitvama blaženoga oca našega Simeona. A priložiću, grešni, i svoju molitvu, da vas bratski uči i da dodajete što treba, koji ne zna od onoga koji to dobro razume, i neka se vaspitava nevaspitani i nerazumni od razumnog. I tako u Svetom Duhu i u ljubavi jedan od drugoga utvrđivani i svrstavani kao u ubojni red, dobro i duhovno i spasonosno. Dobro znam i uzdam se u Hrista istinitoga Boga našega i u njegovu presvetu Mater Bogorodicu, zastupnicu našu i pobornicu, da ćete se uvek sačuvati nepovređeni. I tako našavši vas neprijatelj naoružane i ukrepljene posramiće se, i uzalud i naprazno zijajući postideće se, i ništa ne postignuvši biće daleko od vas odagnan, a vi se spasavajte i veličajte se i mirni budite, i svi će vam zavideti zbog vaših dobrih dela, i u časnom životu da budete u sve dane života vašega.

Setivši se još nečega, prekinuću reč.


Glava 40: O BOLNICI I O BOLNIČARIMA

Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se đe bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno. A bratija naša bolesna, neka se, uzdajući se u ovo, ne raspuste tražeći nešto suvišno i što nikada nisu ni čuli, ni videli ni okusili, već neka se uzdrže i budu skromni, zadovoljni samo sa onim čemu je vreme i što je moguće manastiru doneti, to da im se donese. Ako im i služite zapovesti radi koju smo zapovedili, ipak ne dozvoljavamo da izvoljevaju. Mislimo da žive smerno, kao što priliči monasima, da i oni prime nagradu za trpljenje, a to je uzdržavanje od pohota i tuga od bolova, da im zastupnik bude od Boga radi naslade. Neka vam bude!


Glava 41: DRUGA POUKA IGUMANU I BRATIJI

To je, dakle, koliko nam je po volji i dobrougodno Bogu i Nastavnici, i vama od potrebe i na ne malu korist, što ćete sada čuvati nerazrušeno i nepromenjeno na svagda. A to je: neizostavno vršiti predanu vam službu na svima skupovima, čuvati veru i čast koja pripada igumanima vašim, međusobno se ljubiti i starati se da svaki svakoga nadvisuje u smernoumlju, saosećajući nevolju jedan drugoga kao udovi jednoga tela i popunjavati nedostatke jedan drugoga. Ne ustremljivati se u zavist ni na nedoličnu ljubav ili nezakonito skupljanje i rascepe, čuvati se prvih mesta i svetskih počasti. A samo na jedno paziti: po vrlini živeti i ništa drugo; ako je moguće - disati spasonosnom rečju, i svim što je na sazidanje duše i na korist. Uz ovo izgoniti od vas izvor svih zala, to jest ljubav prema novcu, a koristiti se onim što je manastirsko, ili kojim drugim načinom, i ostavljati ostave i riznice tvoriti makar i do maloga, što nije zapovedio iguman, niti je dozvolio predani vam nomokanon. Ne samo ovo nego ili nebrigom ili kojim drugim nehatom puštati da nešto manastirsko propadne. Jer ovo je ravno prvom i prouzrokuje istu krivicu pred Bogom. Slobodan govor secite koliko je moguće. I sažeto da kažem: treba odgoniti sve što ne vodi ka spasenju.

Nemojte, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spasava, jer ništa nije od predanoga nama nemoćno ili da ne može da ispravlja. Pa ako bi nešto od ovoga nekima izgledalo takovo da je najslabije, ipak borimo se, pretrpimo, podnesimo hrabro, prisilimo malo sebe. Jer svet ne ostavismo radi odmora i raskoši, nego radi staranja i borbe po mogućstvu, radi primanja obećanih dobara. "Prisilimo, dakle, sebe", kao što je rečeno, "prisilimo, jer u carstvo nebesko prodire se na silu, i oni koji se otimaju o njega uspevaju da ga ugrabe"(79). Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je ko kod spavajući i sanjajući pobedio svoga ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi. Kroz mnoge nevolje, kaže Gospod, valja vam ući u carstvo nebesko (80). Zato molim sve vas, vladajte se kao što dolikuje pozivu vašem(81), postavite telesa vaša sveta Gospodu, ljubite se međusobno, dobro trčite pred ležeću vam trku, što je dobro, što Bog voli, to pomišljajte. Što ste čuli i naučili, ne odstupajte to da činite (82). Braćo, vreme je prekraćeno (82a), sećajte se duša vaših i ne zaboravljajte naše smernosti u molitvama vašim!

Glava 42: O ĆELIJI KAREJSKOJ SVETOGA OCA SAVE

A hoću vašoj ljubavi i ovo da izrečem, pa štaviše i zapovest da dodam.

Ja mnogogrešni i uvek trom na podvizavanja duhovna bih u manastiru našem svete Vladičice i Bogorodice Nastavnice naše, i da li poslužih, ili potrudih se, ili ne male tuge primih, govorim po apostolu Pavlu: "da li u telu ili osim tela - ne znam Bog zna";(83) tako i ja o sebi govorim: ako što i primih od toga rečenoga - ne znam, Bog zna! Jer ostadoh u manastiru dokle ne sabrah vaše u Gospodu ljubljeno stado, pošto je mojoj nemoći ne malo pomogla Vladičica naša i Gospođa Bogorodica i Nastavnica. "Mir vam" govoreći, kao i Hristos svojim učenicima.(84) I pomislih: kada sa vama u manastiru prebivah hoteći vas sabrati ili poslužiti vam, i iz ljubavi prema vama zaboravljah svoja premnoga pregrešenja što ih učinih prema Bogu, i porazmislih u sebi da već treba da razmislim i o svojim sagrešenjima. I izišavši načinih sebi stan, koji će biti dvojici ili trojici, i crkvicu podigoh posvećenu svetom i prepodobnom pustinožitelju ocu Savi, čije ime i ja nedostojni imam. I načinih ovaj ustavac, kako treba da se vladaju oni koji hoće da žive u ovoj ćelijici. Te ovu zapovest dajem igumanu i vama, da ne postavi onoga koji služi radi telesnoga odmora ili opet nepismenoga, ili onoga koji trguje u njoj, nego da se izabira onaj koji hoće i želi da ide tesnim putem i da uđe kroz uska vrata.(85) Onoga koji ispunjava ovaj ustav, koji napisah, ovde u ovoj ćeliji, ako vidite da nije dostojan koga ostavih živeći u ovoj ćelijici učenika svoga, poslati treba na ovo mesto onoga koga vidite da želi i ljubi gornji spis, bio on star ili mlad; takav će se naći među vama. I ovo zapovedam posle moga odlaska Gospodu, da ne date u ono mesto ništa, niti pak dozvoljavam da uzmete od njega nešto. Ako li prekršite ovu zapovest, uvredićete mesto ono, i neka vam je suparnik na strašnom sudu prepodobni Sava i ja smerni!


Glava 43: O ČITANJU OVOGA TIPIKA SVAKOGA MESECA I IZVRŠAVATI GA, I PROČITATI GA NA DAN USPOMENE KTITORA

Zapovedam vam da ovaj tipik čitate u početku svakog meseca, za vreme vašeg jela, radi sećanja zapoveđenoga vam i na korist duša vaših. Tako budite! A vi u vašem spasenju usavršeni, kao oni koji ste dobro sačuvali ono što ste primili od vaših otaca, i dajući meni nagradu za ovo duhovno poučavanje i nastavljanje u Gospodu. A Bog mira koji nas je pozvao u večnu njegovu slavu zbog njegove mnoge i neiskazane Dobrote, neka vas usavrši i utvrdi u njegovoj svetoj volji, zbog jedinca Sina svoga Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i presvetoga i životvornoga Duha, kome pripada svaka slava, čast i klanjanje i veleljepije, i sada i uvek, i na vekove vekova. Amin!

Studenički tipik

OBRAZNIK SVETOGA SAVE SRPSKOGA


Glava 10.

Tako je sada u proste dane godine, a u dane svetih postova nije tako. Pre svega: u prve velike poste, u prvi dan to jest ponedeljak prve nedelje, niti pojemo liturgije, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane iste nedelje treba se brinuti i za trpezu i za jelo, kušati hleba i od sočiva kvašena ili varenog voća. A vina nikako ne piti. Tako do petka. A u petak da vam se dade određena čaša i koljivo zobljemo radi praznika svetoga i velikoga mučenika Teodora. Ova prva sveta nedelja velikih postova neka vam ovako ostane. A u subotu i nedelju ovih svetih postova dva jela: varivo sa uljem i ako se nađu hobotnice ili ikre, u ta dva dana da vam se predlažu. A za piće običnim velikim krasovoljem na obedu, a na večeri malim krasovoljem, polovina velikoga. To neka biva vama (..) a u utornike i četvrtke neka vam se iznose druga dva variva, da vam se daju bez ulja, a pića po malo. A vina mereći male krasovolje, što je polovina velikoga. A u druge dane: to jest ponedeljak i u sredu, kažem vam nikako ne okusiti pića, nego držati kao i u prvu nedelju. Ako se u jedan od ovih dana dogodi praznik Obretenja glave Preteče ili Svetih 40 mučenika, osim prve nedelje cele i opet osim srede i petka, neka vam je razrešeno jesti hobotnice i dva jela sa uljem, i vino sa velikim krasovoljem. Ribe nikako ne jedemo. A kada nastane praznik Blagovesti, neka se praznuje svetlo po mogućstvu, i ribe možete jesti, i vino piti sa velikim krasovoljem, ne jedanput, no i sutra, što ostane od jučerašnje trpeze treba da jedete, takođe i ribe, što imate na pojutarje jedite na odanije praznika, takođe i pijte sa velikim krasovoljem i dva variva sa uljem. Ako li se sluči u veliku nedelju, onda ne kušamo ribe, nego pijemo ulje i vino, da se time utešimo radi praznika, kao i u ostale otpusne dane, a ribe jesti na ovaj sveti praznik kao što je rečeno. Ako se dogodi petak ili sreda i ponedeljak ili velika nedelja, tada jedemo oktopode, da se ipak utolimo zbog praznika. Ako li se sluči u veliki petak, onda ne jedemo ulja niti pijemo vina. A u svetu i Veliku subotu, pa i Veliki četvrtak, to kao i u otpusne dane neka vam bude u jelu i vinu, a na Veliki petak ne jedite nikakva variva, nego sočivo kvašeno i zelje neko sirovo, i voće, a piće ukrop sa kiminom. A u svetu subotu neka odstupa svaka briga oko skupljanja na jelo, nego posle liturgije pred crkvom da se dade po malo hleba i vina po čaša. Ako li se praznik ne dogodi velike nedelje, onda i svu ovu nedelju držimo kao i prvu nedelju, osim u četvrtak jedemo ulje i vino pojemo. Ovakov imajte način života u svete velike postove, a za nemoćne brigu nalažem igumanu po volji.

A post svetih apostola izložićemo ovde. Po svršetku sve službe časova i božastvene liturgije, kako sinaksar ukazuje, kada nastane 7. čas, zove nas trpeza. U utorak i četvrtak jedemo dvaput sa uljem i pijemo vino; a u ponedeljak i u sredu i u petak jedemo jedanput, a ne jedemo s uljem, niti pijemo vina. A u subotu i nedelju i ribu jedemo, i sve predloženo nam, i vino pijemo.

Na Rođenje Hristovo naka vam bude isto kao i u post Svetih apostola u jelu i u piću, kao što onamo ukazasmo.

A ovo neka je znano u post Rođenja Hristova: ako se ne sluči "Bog Gospod", onda i u utorak i u četvrtak da jedemo jedanput zbog kratkoće dana. A jedemo ulje i pijemo vino u te dane. A zapovedam vam da sredu i petak čuvate ne samo u postove nego i u sve dane tokom godine, da ulja ne jedete i jedanput na dan da jedete, osim od Pashe do Pedesetnice da vam bude razrešeno u ulju i u vinu i dva put dnevno jelo, i od Rođenja do Krštenja Hristova. O svemu tome ostavljamo da rasudi iguman: ako on koga razreši, neka bude razrešen.

Glava 11.
KAKO TREBA PRAZNOVATI GOSPODNJE PRAZNIKE I PRESVETE BOGORODICE

Svi božastveni Gospodnji praznici, kao i presvete Vladičice Bogorodice Dobrotvorke naše, neka se praznuju iznad drugih, i to u pojanju i u sjaju i u vašem jelu. A praznik Prestavljenje njeno, koje zovemo Uspenije, neka se svetlo praznuje od vas, svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima. Toga dana zapovedam da date i na vratima, koliko možemo i koliko može naša ruka.

Neka je dosta ovo rečeno o ovom, a spomenućemo i o drugim stvarima.


Glava 12.
O SLOBODI MANASTIRA

Zapovedam svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vladajućih, da ne bude ni pod kim, nego pod jednom proslavljenom Bogorodicom Dobrotvorkom i molitvama prepodobnoga oca našega i ktitora i onoga koji igumanuje. A čuvati i ispravljati i upravljati i vladati ovim svetim manastirom i sa igumanom polažem ga na onoga koji vlada ovom zemljom, na velikoga kralja koji bude u svoje vreme, da ima osvetitelja protiv onoga koji hoće da povredi koju god manastirsku pravdu. Jer zapovedam vam da prema ovom imate veliku počast i da se molite za njega i da ima veliki pomen kao mesto imena samoga ktitora. A vi i ovaj sveti manastir da ne bude poraboćen nikojom vlašću i ni od koga potvoren, svakako nepreklonjen i neizmenjen da imate. Ako li ko ushte nekada, u neko vreme da od manastira uzme ili od crkvenoga, od svetih ikona ili časnih sasuda ili zavesa ili knjiga, bilo od manastirskih sela ili Vlahe ili u stoci ili u kojoj god stvari da uzme ko odeljivati od manastira, bilo onaj koji vlada ovom zemljom ili ko od drugih koji su pod njim, ili episkop ili i sam iguman, ili u njemu bratija, iskušenjem demonskim pokrenut da učini takovo što: vezujemo ovoga silom Oca i Sina i Svetoga Duha i proklinjemo da ne bude pričastan svetome telu i krvi Gospoda Boga. Triput je on jadan i triput proklet, ma ko bio, ko pogazi slobodu i ništa ne pomisli. Ko bi tako nešto učinio, kako da neće posle biti krivac? Neka ovo bude na taj način propisano.

Glava 13.
O POSTAVLJANJU IGUMANA, KAKO TREBA POSTAVITI IGUMANA

A treba u ostalom podsetiti vašu ljubav i o postavljenju igumana neizmenjeno i nepristupno. Ako hoćete da postavite igumana, ovako ukazujemo, jer ovaj naš sveti manastir presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice Dobrotvorke bi odlikovan od blagovernoga i hristoljubivoga kralja, blaženoga oca našega i ktitora gospodina Simeona da je u broju igumanskih manastira, i ovaj iguman da je viši od sviju igumana i da se naziva prvi. A kada treba ovaj da se postavi, ovako da biva: da se skupe ikonom i eklisijarh sa najstarijom bratijom, i da idu k samodržavnom gospodinu sve srpske zemlje, i da mu molbu uzašlju, da dođe u ovaj manastir. I da uzme sa sobom episkopa i igumane Svetoga Đurđa u Rasu i Svete Bogorodice Gradačke i Svetoga Nikole u Toplici i drugoga Nikole u Kaznovićima i drugoga Svetoga Nikole u Dabru i Svetoga Georgija u Dabru, i kada dođe sa ovima, da skuplja ikonoma i eklisijarha ovoga mesta i druge starce koji su podobni u savet. I kada vladar uđe u crkvu i ovi svi sa njim, da učine savet i da izaberu prepodobna muža, koji će biti arhimandrit među ovima igumanima i pastir ovome stadu.

A ovako da biva njegovo postavljenje: kada prispe vreme svete službe, neka se oblači episkop svetitelj i sa svima tim igumanima i sa drugim časnim jerejima, i da privedu onoga koji će biti pastir u ovom svetom mestu. I postavivši ga pred sobom episkop sa svima tim igumanima da ga svi vide, a tu je još i vladar, i sa blagoslovom neka ga oblači episkop u svete rize po redu, kao što priliči. I svetu nabedrenicu sam episkop sa blagoslovom da mu veša na levo bedro. Jer ovim načinom ovaj arhimandrit da služi i svete službe. I pošto uđe on tu sa episkopom i sa igumanima, i pošto svrše svetu liturgiju, i pošto bude položeno sveto jevanđelje na svetoj trpezi, žezao pred Presvetom, i rekavši Trisveto i tropar "Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas"; drugi: "Gospode, pogledaj s neba i vidi", i rekavši tropar i kondak Uspeniju svete Bogorodice, i daje se od svetitelja i od sviju igumana postavljenome sveto jevanđelje. I vode ga pred dveri. I prilazi državni gospodin sve srpske zemlje i uzima ga sa ruku od svetih dveri i privodi ga ka Presvetoj, i uzevši žezao kao i od ruke same Presvete i daje ga igumanu, i odvevši postavlja ga na igumanskom mestu i kaže mu: "Dostojan". I tu odmah svi u glas kažu triput: "Dostojan". I celiva ga prvo vladar, potom episkop, potom ostali časni starci po redu, i poju kondak Zlatoustome, glasa 4: "Sa neba pobedu primi", i potom jektenija i otpust. I potom se slavi vladar i potom postavljeni arhimandrit. Jer radi ovoga zapovedamo samom vladaru sve srpske zemlje da dolazeći postavlja ovoga arhimandrita, što toga postavlja i gospodina i ktitora umesto sebe, da bude osvetitelj i čuvar ovoga svetoga manastira, i prosto rečeno, da ima da bdi nad ovim svetim mestom. Tako pak presveta Vladičica Gospođa Bogorodica Dobrotvorka da mu naplati ovde njegovoj vladavini i u drugi dolazak Hristov. Jer ovde nema niko vlasti, ni episkop, ni drugi ko.

Ovu zapovest dajem vam od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i od presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice Dobrotvorke, da ne bude iguman ovde postavljen po nekom nagovoru ili po davanju nagrade, a da ne bude dostojan. I opet: da se ne izbaci postavljeni ovde, osim ako ne bude imao neku veliku krivicu i ukoren pred svima i da se ne može ispraviti ili da se zbog toga ne može pokajati.

Treba dalje ukazati i o odelu bratije. Da se skuplja odelo kroz celu godinu, a kada dođe Filipov dan, da sabira iguman i ikonom svu bratiju i da razdeli odelo po redu, prema stepenu starešinstva. A ovo da im se daje na godinu: rasa, kožuh, postelje dovoljno i klašnje, mantija ako se kome razderala, za sandale po 50 aspri. A stare rase i obuću ne vraćamo u manastir, a drugo odelo, ako iguman ne primi staro, da ne daje novoga. A crkovnicima da se daje radi sveće po 2 zlatice i blagoslov ktitorov, da se daje jerejima na godinu po 6 zlatica.

(...)
Glava 35.
KAKO TREBA POJATI PANIHIDE KTITORIMA

Dovoljno je, dakle, zapovesti o manastirskim potrebama, dovoljno i prikladno.

A o umrlim ocima našim i bratiji primićemo ovako. Svetlo i sa svenoćnim bdenijem treba da slavite uspomenu trisvetoga i uvek spominjanoga oca našega i ktitora kir Simeona monaha, koja je meseca februara u 13. dan, koji treba da praznujete svetlim pojanjem i svećama i jelom i pićem do obilnog. A još i na vrata treba dati i jela i pića ko se desi na taj dan. A ovo zapovedamo igumanima, da pred ovaj praznik šalje i na dunavsku stranu i na zetsku i da kupuje ribu, i da bude obilno na praznik prepodobnog oca našega i ktitora gospodina Simeona. A još na spomen tu pozivati vladara ove zemlje i ostale igumane. I ovo treba da znate, jer mnogo puta događa se ovaj praznik u velike postove. Ako padne ovaj praznik u velike postove, zapovedamo da se praznuje pre posta. A uveče na panihidi dati svoj bratiji po sveću da poju držeći je nad grobom.

O panihidi Nastasijinoj. Na isti način treba da pojete i na dan uspomene blaženopočivše Anastasije monahinje, nekada bivše supruge njegove, meseca jula 21.