Hitskin.com

**Učlanjen** : 11.05.2018

Sto godina Jugoslavije

**Učlanjen** : 11.05.2018

**Učlanjen** : 11.05.2018

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

Ne znam koliko ljudi ovde ima dovoljno godina da bi se sećali tog srećnijeg vremena i bar nekih stvari iz ovog videa...

Bilo kako bilo, sa svim vrlinama i manama, Jugoslavija je civilizacijski maksimum za divlja južnoslovenska plemena.

**Učlanjen** : 11.05.2018

Hvala, Stepski...

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

Hvala tebi, Salome, na pokretanju ove lepe teme...

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

**Učlanjen** : 04.01.2014

Onaj posebni osećaj mira, spokoja, topline, odsustva straha i pritiska, i neka drugačija, iskrenija vrsta povezanosti među ljudima... Detinjstvo u jednoj zemlji koje davno nema. Nostalgija, ta neka posebna. Pamtimo je takvom snagom i silinom, da već i ptice beže s grana kad krenemo u prisećanja happy

Al čisto korektnosti pojmova radi, obzirom da je tema u istoriji, država stvorena decembra 1918. čija se stogodišnjica pominje, nije bila Jugoslavija, ni po imenu, ni po suštini, kao što ni država stvorena šestojanuarskom diktaturom 1929. nije bila Jugoslavija po bilo čemu osim po imenu koje je dobila krajem te godine, dok je ova naša, nostalgičarska, bajkovita, tamo krajem novembra prošle godine proslavila tek 75-u godišnjicu rođenja, a teško je reći koliko ima da je više nema...

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

Lutajuće Srce ::Onaj posebni osećaj mira, spokoja, topline, odsustva straha i pritiska, i neka drugačija, iskrenija vrsta povezanosti među ljudima... Detinjstvo u jednoj zemlji koje davno nema. Nostalgija, ta neka posebna. Pamtimo je takvom snagom i silinom, da već i ptice beže s grana kad krenemo u prisećanja

Nismo valjda baš toliki daveži?! Very Happy

Ne znam, sebe nikada nisam doživljavao kao nostalgičara, pre kao Jugoslovena. Ne zato što idealizujem Jugoslaviju (imala je i ona svoje velike mane, nesumnjivo) već zato što je sve nakon nje jad i beda. Sve ove smešne državice nastale na njenom lešu, ta usitnjenost i duh provincijalizma, to palanačko samoljublje bez ikakvog pokrića, ta skučenost duha, sve to mi je oduvek bilo odvratno. Ljudi zatrovani svojim malim nacionalizmima i zatvoreni u svoje još manje mržnje i strahove. Nikada Srbiju nisam uspeo da doživim kao svoju. Znam da se slično osećaju mnogi moji prijatelji diljem ex-YU prostora. To je valjda normalno kada čovek zna za bolje. Eto, nisu samo Palestinci apatridi. Što bi rekao Arsen, mi smo siročad svijeta. happy

Al čisto korektnosti pojmova radi, obzirom da je tema u istoriji, država stvorena decembra 1918. čija se stogodišnjica pominje, nije bila Jugoslavija, ni po imenu, ni po suštini, kao što ni država stvorena šestojanuarskom diktaturom 1929. nije bila Jugoslavija po bilo čemu osim po imenu koje je dobila krajem te godine, dok je ova naša, nostalgičarska, bajkovita, tamo krajem novembra prošle godine proslavila tek 75-u godišnjicu rođenja, a teško je reći koliko ima da je više nema...

Ako već insistiraš na korektnosti pojmova, onda nije sedamdesetpetogodišnjica već sedamdesettrogodišnjica. happy

(Ovo je moglo i na topić o duuugim rečima! Very Happy

)

Ne, ozbiljno, tačno je ovo što si napisao sa istorijskog stanovišta. Ipak, mislim da je kraj 1918. godine dobro odabran kao simbolički početak Jugoslavije jer se - bez da ulazim u motive - tada i zvanično krenulo u ujedinjavanje južnoslovenskih naroda.

**Učlanjen** : 04.01.2014

stepski ::

Lutajuće Srce ::Onaj posebni osećaj mira, spokoja, topline, odsustva straha i pritiska, i neka drugačija, iskrenija vrsta povezanosti među ljudima... Detinjstvo u jednoj zemlji koje davno nema. Nostalgija, ta neka posebna. Pamtimo je takvom snagom i silinom, da već i ptice beže s grana kad krenemo u prisećanja

Nismo valjda baš toliki daveži?!

Ne znam, sebe nikada nisam doživljavao kao nostalgičara, pre kao Jugoslovena. Ne zato što idealizujem Jugoslaviju (imala je i ona svoje velike mane, nesumnjivo) već zato što je sve nakon nje jad i beda. Sve ove smešne državice nastale na njenom lešu, ta usitnjenost i duh provincijalizma, to palanačko samoljublje bez ikakvog pokrića, ta skučenost duha, sve to mi je oduvek bilo odvratno. Ljudi zatrovani svojim malim nacionalizmima i zatvoreni u svoje još manje mržnje i strahove. Nikada Srbiju nisam uspeo da doživim kao svoju. Znam da se slično osećaju mnogi moji prijatelji diljem ex-YU prostora. To je valjda normalno kada čovek zna za bolje. Eto, nisu samo Palestinci apatridi. Što bi rekao Arsen, mi smo siročad svijeta.

Al čisto korektnosti pojmova radi, obzirom da je tema u istoriji, država stvorena decembra 1918. čija se stogodišnjica pominje, nije bila Jugoslavija, ni po imenu, ni po suštini, kao što ni država stvorena šestojanuarskom diktaturom 1929. nije bila Jugoslavija po bilo čemu osim po imenu koje je dobila krajem te godine, dok je ova naša, nostalgičarska, bajkovita, tamo krajem novembra prošle godine proslavila tek 75-u godišnjicu rođenja, a teško je reći koliko ima da je više nema...

Ako već insistiraš na korektnosti pojmova, onda nije sedamdesetpetogodišnjica već sedamdesettrogodišnjica.
(Ovo je moglo i na topić o duuugim rečima! )

Ne, ozbiljno, tačno je ovo što si napisao sa istorijskog stanovišta. Ipak, mislim da je kraj 1918. godine dobro odabran kao simbolički početak Jugoslavije jer se - bez da ulazim u motive - tada i zvanično krenulo u ujedinjavanje južnoslovenskih naroda.

Mhm, imam fetiš na reč korektnost happy

Pa je ipak 75ogodišnjica happy

, onaj praznik što smo jedva čekali krajem novembra, odnosio se na 29.11.1943.g. i stvaranje Jugoslavije u Jajcu na drugom zasedanju AVNOJ-a.
A ovaj drugi, 29.11.1945., je konkretno datum održavanja Ustavotvorne skupštine FNRJ.
Pravni, kao i politički kontinuitet, federativna Jugoslavija je vukla od 29.11.1943., i taj datum je slavila kao praznik svog rođenja:)

Nismo daveži, više Sizifi, jer, teško je nekome danas, a ko ono nije osetio, iz perspektive naših današnjih domovina, naslikati kakav je feeling živeti u jednoj od jače pozicioniranih država u svetu. I to izistinski.

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

I opet, istorijski tačno, politički i propagandistički pažljivo izabran datum, rođena iz krvi NOB-a i te fore. happy

Iako, strogo gledano, u pravno-tehničkom smislu nije 1943. bilo ni "J" od Jugoslavije.

Ipak, moj lični utisak je da se država rađa ne kada se ona samoproglasi za rođenu već kada je druge države masovno i zvanično priznaju. U slučaju Druge Jugoslavije to je bilo 24.10.1945. u Ujedinjenim nacijama. Jugoslavija je bila jedna od originalnih članica i zemalja osnivača UN.

**Učlanjen** : 04.01.2014

stepski ::I opet, istorijski tačno, politički i propagandistički pažljivo izabran datum, rođena iz krvi NOB-a i te fore.

Ipak, moj lični utisak je da se država rađa ne kada se ona samoproglasi za rođenu već kada je druge države masovno i zvanično priznaju. U slučaju Druge Jugoslavije to je bilo 24.10.1945. u Ujedinjenim nacijama. Jugoslavija je bila jedna od originalnih članica i zemalja osnivača UN.

Mh

Osim što je istorijski tačno, politički i propagandistički pažljivo, ono je ipak nadasve i najbitnije... pravno ispravno happy

Jer, recimo da nije, znaš li u kojoj bi danas državio bio Kotor, il Rijeka, il Novi Pazar, il, Zemuuuun... happy

Mh, a ovo su ipak samo sitnice, suštinom se i te kako razumemo:)

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

To je bar jasno: Kotor u Sloveniji, Rijeka u Makedoniji, Novi Pazar u Hrvatskoj, Zemuuuun u Australiji. Jajcu hvala pa nisu! Laughing

Ma sve OK, kapiramo se... Wink

**Učlanjen** : 11.05.2018

Ja sam Jugoslovenka, time se ponosim.Ne zelim da objasnjavam i da se pravdam.
To je tako . Rodjena sam u toj zemlji i roditelji su me tako vaspitali.
To ce ostati tako dok postojim. Ja se ne menjam kako to okolnosti " namecu ",
ja sam to sto sam oduvek bila.

Nadjoh zanimljiv tekst u casopisu " Vreme ", prenecu neke delove.
Autorka je Katarina Zivanovic :

KULTURA SEĆANJA – STO GODINA JUGOSLAVIJE

STO GODINA OD UJEDINJENJA SRBA, HRVATA I SLOVENACA U JEDNU DRŽAVU,
MUZEJ JUGOSLAVIJE JE OBELEŽIO IZLOŽBOM "DAN VREDAN VEKA" I
KONFERENCIJOM "MUZEALIZACIJA JUGOSLAVIJE – ZAMRZAVANJE ILI AKTIVNO
PREGOVARANJE ZAJEDNIČKOG NASLEĐA". NEKA OD POKRENUTIH PITANJA SU
TEMA I OVOG TEKSTA: DA LI JE PROŠLOST JUGOSLAVIJE VEĆ MUZEALIZOVANA
I ISTORIZOVANA? DA LI JE MOŽEMO RAZUMETI KAO ZAVRŠENI PERIOD KOJI JE
IZA NAS ILI KAO POLITIČKI I KULTURNI PREDEO KOJI JE UVEK U POKRETU I
NASTAJANJU? DA LI NA PRIMERU MULTINACIONALNE, MULTIKONFESIONALNE
ZEMLJE SA SOPSTVENIM PUTEM U SOCIJALIZAM, KOJA SE RASPALA PRE GOTOVO
TRI DECENIJE, MOŽEMO RAZMIŠLJATI O ALTERNATIVAMA SADAŠNJIM IZAZOVIMA?

U javnom diskursu poslednjih godina sveprisutna je konstatacija da je jugoslovensko
nasleđe svuda oko nas, ali da ga mi ne primećujemo. Međutim, ako je tako i ako ga
zaista ne primećujemo, da li uopšte možemo govoriti o nasleđu? Da bi nešto bilo
nasleđe nije dovoljno da ga nasledimo iz prošlosti, nasleđe zapravo podrazumeva
aktivno sećanje i intenzivno trošenje iskustva.

A čega se mi sećamo i šta mi trošimo? Da li su to vegeta, plazma, fića, modernistička
arhitektura...? Ovde moramo biti obazrivi i skrenuti pažnju na distinkciju između
jugoslovenskog nasleđa i nasleđa Jugoslavije. Odnosno objasniti da nasleđe Jugoslavije
često predstavlja duh vremena, te da ne mora nužno biti specifično i jedinstveno.
Ovo je naročito važno za razumevanje fenomena nostalgije. Jugonostalgičari najčešće
ne prave razliku između ova dva pojma i sve što se dešavalo tokom postojanja
jugoslovenske države na jugoslovenskom prostoru ističu kao njenu posebnost i
karakterišu kao jugoslovensko nasleđe.

..............

Gost

Projekat Jugoslavija

Ana Adamović i Milica Pekić

Da li je prošlost Jugoslavije već muzealizovana, istorizovana i pohranjena u arhivama? Da li je sadržana u istorijskim tekstovima, raspravama, predmetima mnogobrojnih kolekcija, sećanjima? Možemo li je razumeti kao završeni period u linearnom protoku vremena, koji je iza nas, ili pak kao kulturnu kategoriju koja je, kako sugeriše filozof Boris Buden, posvuda i u svemu što nas okružuje, podjednako ispred kao i iza nas? Može li nam ta prošlost razjasniti barem nešto o današnjici? Može li nam pomoći da razumemo krizu u kojoj se danas svet nalazi ili stalne poruke da je Evropska unija pred raspadom, budući da trpi svakodnevne potrese i izazove? Možemo li, na primeru multinacionalne, multikonfensionalne zemlje koja se pre 25 godina raspala, početi da razmišljamo o alternativama za sadašnji trenutak? Projekat polazi upravo od pretpostavke koja ne tretira prošlost kao skup mrtvih činjenica i završenih događaja, već istražuje potencijal niza ideja od kojih je izgrađen koncept Jugoslavije u sadašnjosti, ali i u budućnosti.

Sa ciljem da se napravi odmak od reči istorija i da se istraži savremenost i aktuelnost, kao i potencijal ideja na kojima je u različitim periodima Jugoslavija gradila svoju državnost, Projekat Jugoslavija uključuje veliki broj ljudi različitih uzrasta i profila iz svih zemalja nastalih nakon raspada nekadašnje države. Kroz kratke izjave stotinu učesnika zabeležena su razmišljanja građana o konceptima kao što su: nesvrstanost, slobodno kretanje, solidarnost, modernost, napredak, država, državnik, heroj, samoupravljanje, ženska prava, zajednica, prošlost, budućnost, ekonomija, rad, slobodno vreme, porodica, nasleđe, kao i o mnogim drugim. Umesto konkretnog pitanja, svakom učesniku ponuđen je po jedan karton predmeta, koji se čuvaju u kolekciji Muzeja Jugoslavije, a na kojima su osnovne informacije o predmetu: opis, datum ili period iz kojeg potiče, poreklo. Na taj način pokušale smo da kolekciju materijalnih tragova prošlosti posrednim putem prevedemo u formu živih komentara, aktuelnih razmišljanja, ideja i potencijala za budućnost.

Odmakom od predmetnosti samih objekata, pokušale smo da razmišljanje o nasleđu jugoslovenske države udaljimo od nostalgične vizije prošlosti, pomerajući akcenat na razmišljanje o regionu, Evropi i svetu danas koji su, čini se više nego ikada, zaglavljeni u permanentnoj krizi, sukobu, netoleranciji i nejednakosti.

Projekat Jugoslavija predstavlja rezultat saradnje Muzeja Jugoslavije i Kiosk platforme za savremenu umetnost u procesu rada na stalnoj postavci Muzeja, koji je multiperspektivan i transdisciplinaran.

Projekat je realizovan uz pomoć brojnih prijatelja, organizacija i institucija, među kojima su: Anamarija Batista, Erol Billibani, Iskra Geshoska, Nataša Govedarica, Alenka Gregorič, Mia David, Stevan Dimitrijević, Varja Đukić, Nataša Zavolovšek, Arlind Kirajtani, Dren Maliqi, Duško Miljanić, Mladen Miljanović, Mićo Parežanin, Borka Pavićević, Katarina Pejović, Lazar Pejović, Venita Popović, Dragan Protić, Tatjana Rajić, Marijana Rimanić, Vjera Ruljić, Ares Shporta, Elma Hasimbegović, Ana Hofman, Teodor Celakoski, Nataša Škaričić, DokuFest (Prizren), Expeditio (Kotor), Karver (Podgorica), Kontrapunkt (Skoplje), MAMA (Zagreb), Mestna galerija (Ljubljana), Historijski muzej BiH (Sarajevo).

muzej-jugoslavije.org.

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

Salome ::Ja sam Jugoslovenka

Sećaš li se ovog hita? Laughing

**Učlanjen** : 11.05.2018

Da , kako da ne...Hvala...
Isuvise sam emotivna kada se pomene zemlja u kojoj sam rodjena ,
i koja je tako necasno unistena.
Nije racionalno, ali je istinito...

Gost

Planeta Jugoslavija

POLITIČKI ŽIVOT I SMRT: Ja jesam za takvu Jugoslaviju, duhovnu, kulturnu, koja baštini humanističku misao o slobodi i dostojanstvu čovjeka, koja je kritična i propituje

PIŠE: ĐORĐE KRAJIŠNIK

Za generaciju kojoj pripadam, Jugoslavija je poput fantomske boli. Kao osjećanje nečega što smo imali, ali nasilno odstranjenog. Zapravo, generacijski posmatrano, to ide još dublje, kao nečega što nismo ni imali, ni živjeli, a što je sveprisutno u nama i rovi po mislima i unutrašnjosti bića. Još od ranog djetinjstva, upijajući svijet, tragajući za prvim spoznajama i odgovorima, osjećao sam nekakav neodređen dojam kada se pomene to nešto daleko i nepoznato, ali transferom porodične emocije drago i blisko. Potom su se, u tim mučnim izbjegličkim danima, tragom muzike koju smo otkrivali, tragom filmova koje smo gledali i knjiga koje smo ispod prašine tavana kao dječiji arheolozi iskopavali, počele nazirati maglovite kockice tog mozaika. Ali i prije prvih stvarnih spoznaja onoga što je Jugoslavija bila postojao je neodređen dojam da sam za nešto uskraćen, da mi je nešto ne znam kad i kako oteto. Taj melanholični treptaj duha koji se u djetinjstvu zakotvio, u mojim svjesnim godinama je rastao, a osjećaj uskraćenosti postao je refren koji se često vraća u misli i odjekuje potresajući sve iz temelja.

Danas, nakon stotina pročitanih knjiga, odgledanih filmova i preslušanih nosača zvuka, sebi i dalje nastojim razumno pojasniti tu iracionalnost. Shvatiti šta se to dešava sa mnom kad se duh uznemiri na vijest o smrti Muhameda Alija, ili kad suze same od sebe krenu pri čitanju teksta o fudbalskoj virtuoznosti Ivice Osima. Niti sam se u rane jutarnje sate budio da potajno gledam Alijeve mečeve, niti sam prisustvovao Osimovim čarolijama u igri sa loptom, a svaki put iznova na pomen njihovih imena nešto uznemirujuće prožima moju svijest. Možda je to transgeneracijski prenesen osjećaj nostalgije, himera koja nas održava u paklu nesigurne stvarnosti. A možda je to san da svijet može biti bolji, da mogu postojati ideje koje su uzvišenije od tlapnje nacionalističkih barbarikuma nastalih na zgarištu Jugoslavije.

Dakako, ne govorim ovdje o limunada osjećaju, o romantičnoj priči o zemlji u kojoj je sve bilo bajka. Naprotiv, sa punom sviješću o svim nedostacima Jugoslavije kao države danas mislim da je ona jedini mogući okvir da bi se opstalo. Kako vrijeme odmiče, ona će sve snažnije biti prisutna kao ideja. I to ne zato što mislim da se ona može i treba vratiti onakva kakva je bila. Već stoga što iskustvo Jugoslavije ostaje jedini ideal emancipatorskog projekta u kojem smo bili stvarni dio svijeta. Jedini trenutak kada smo vlastitu sudbinu držali u svojim rukama, a ne bili predmet hirova globalnih interesa. Konačno, odrastajući jedino za što sam se u kulturnom i intelektualnom smislu mogao osloniti, nastalo je u okvirima te države. Naša opustošena stvarnost porazno je pokazala da ni trideset godina nakon nasilne smrti Jugoslavije nismo bili u stanju proizvesti ni djelić onoga što je ostalo kao njeno naslijeđe.

Kada danas mislim i govorim o Jugoslaviji, ja pustim emocije koje nadiru iz nesvjesnog da obave svoje, a potom se okrenem stvarnosti. Iz nje vidim da mi je Jugoslavija dala i Ćamila Sijarića, i Radomira Konstantinovića, i Miroslava Krležu, i Miljenka Smoju, i Bogdana Bogdanovića, i Želimira Žilnika, i Batu Čengića, i Mirka Kovača, i Danijela Dragojevića, i Koču Popovića, i nebrojana imena i djela koja su upisana u civilizacijskoj mapi kao svijetle i neizbrisive tačke jedne zauvijek potonule zemlje. Zbog toga ja jesam za takvu Jugoslaviju, duhovnu, kulturnu, koja baštini humanističku misao o slobodi i dostojanstvu čovjeka, koja je kritična i propituje, koja ne pristaje na svijet ograničen narcizmom malih razlika i etnonacionalističkim tlapnjama o srednjovjekovnim kraljevima i veličinama. Za onu Jugoslaviju koja je protiv obezvređivanja čovjeka, poticanja straha, mržnje, egzistencije prožete neprestanom kreiranom međuetničkom tenzijom i svega drugog što guši i proganja slobodnu misao.

Danas i ovdje, sedamdeset i pet godina nakon što je u Jajcu Jugoslavija rođena, ja znam zašto se ona utisnula u moje postojanje tako snažno. I znam otkuda ta emocija iako je nisam živio. To je zbog onih imena. Zbog njih svijet ne vidim binarno, i nisu me uspjele oblikovati etničke matrice, i zato se kod kuće osjećam na svakom kraju zemlje od Đerdapa pa do Jadrana. A kad si tu slobodan, na svakoj tački planete si kod kuće. Sve drugo je manje važno. Država je svakako ono što odumire. Ostaje osjećaj da nisi sam, da ima i drugih kao što si ti, da postoji to ujevićevsko pobratimstvo lica u svemiru. Zato valjda postoji život.

oslobodjenje.ba

**Član** **Poruka** : 492 **Učlanjen** : 28.01.2019

^ Arwen, dartho guin Berian... rych le ad tolthathon. Very Happy

Odličan tekst.

**Učlanjen** : 11.05.2018

"Kada danas mislim i govorim o Jugoslaviji, ja pustim emocije koje nadiru iz nesvjesnog da obave svoje, a potom se okrenem stvarnosti. Iz nje vidim da mi je Jugoslavija dala i Ćamila Sijarića, i Radomira Konstantinovića, i Miroslava Krležu, i Miljenka Smoju, i Bogdana Bogdanovića, i Želimira Žilnika, i Batu Čengića, i Mirka Kovača, i Danijela Dragojevića, i Koču Popovića, i nebrojana imena i djela koja su upisana u civilizacijskoj mapi kao svijetle i neizbrisive tačke jedne zauvijek potonule zemlje. Zbog toga ja jesam za takvu Jugoslaviju, duhovnu, kulturnu, koja baštini humanističku misao o slobodi i dostojanstvu čovjeka, koja je kritična i propituje, koja ne pristaje na svijet ograničen narcizmom malih razlika i etnonacionalističkim tlapnjama o srednjovjekovnim kraljevima i veličinama. Za onu Jugoslaviju koja je protiv obezvređivanja čovjeka, poticanja straha, mržnje, egzistencije prožete neprestanom kreiranom međuetničkom tenzijom i svega drugog što guši i proganja slobodnu misao. "

Hvala, Malena 72.