Margarit Diras ( Marguerite Duras )rođena kao Marguerite Germaine Marie Donnadieu, u Vijetnamu 1914,preminula u Parizu 1996.godine, je francuska književnica,spisateljica, dramaturginja, scenaristica i redateljica. U francusku je književnu baštinu ušla kao jedna od najprevođenijih i najproučavanijih pisaca druge polovice 20. stoljeća.
Bila je kći Marie Legrand i Henrija Donnadieua. Bila je aktivna članica Francuske komunističke partije u Pokretu otpora.
Napisala je velik broj književnih djela ,romana,drama,eseja,intervjua te je bila redateljica filmova. Najpoznatije djelo je autobiografski roman Ljubavnik
(fra. L'Amant)u kojem opisuje svoju mladenačku aferu s Kinezom Napisala ga je sa 70 godina. Za roman je dobila prestižnu francusku književnu nagradu Prix Goncourt iste godine.
Poznata je takodje po romanima Brana na Pacifiku,Moderato Cantabile i scenariju za film,Hirošimo,ljubavi moja.
Njeni romani su brojni i raznovrsni; zajedničko obilježje im je osobni ton i precizan stil pisanja. Dio književnih znalaca i čitatelja, Duras smatraju autoricom čija djela sadrže izrazitu feminističku reprezentaciju u pristupu temama, likovima, ali i formi književnog teksta, no njezin je doprinos feminizmu sporavan od strane radikalnih feminističkih autorica.

Margerit Diras - zatočenica bola i ljubavi

R. Radosavljević | 02. mart 2014. 08:57 | Komentara: 0
Francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet. Neobična biografija, koja nalikuje "pokretnim slikama", uskoro u izdanju pariskog "Galimara"



U znak sećanja na izuzetnu intelektualku čija slava i danas traje, izdavačka kuća "Galimar" objaviće njen celokupni književni opus, dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, koja i sama nalikuje "pokretnim slikama", album sa fotografijama među kojima su i one iz privatnog života. Najavljena je retrospektiva njenih filmova, i čitava francuska kulturna scena u 2014. imaće znak Margerit Diras, koja ne prestaje da očarava nove generacije.
Jedna od najprovokativnijih umetnica i vodećih predstavnica francuske književnosti 20. veka rođena je kao Margerit Donadije, 4. aprila 1914. kod Sajgona, u tadašnjoj Indokini, u porodici francuskih doseljenika, gde je provela mladost. U Francusku se vratila 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali je ubrzo napustila, vodila kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...



Scena iz filma „Moderato kantabile“
Spisateljica koja je najbolje opisala ljubav i bol planetarni uspeh doživela je romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Romanesknom poemom u kojoj je krajnje iskreno i otvoreno prikazala svoju mladalačku ljubav sa jednim Kinezom, i to iz perspektive autobiografskog "ja", Margerit Diras je sasvim napustila romanesknu fikciju, izražavajući svoje opsesivne teme u nekoj vrsti ispovedne i dokumentarne proze. "Ljubavnik" je premašio uspeh Sartrovih "Reči", a čitaoce je zanimala biografija spisateljice koja je uvek bila izvan njihovog domašaja, što je, uz njen dar, sasvim učinilo ikonom pariskog književnog života.



Scena iz filma „Ljubavnik“
U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva - lutajući po gradu u haosu poslednjih dana rata, gladujući, ne spavajući, Margerit Diras je čekala, vrebala i vapila za tračkom nade... U "Emili L.", uporedo sa pričom o kapetanovoj ženi i njenom ljubavniku, opisala je i sopstvenu ljubavnu povest, a u "Stvarnom životu" ostavila je čitaocima svoja razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletenim sa često šokantnim sećanjima o svojim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu...


Scena iz filma „Hirošimo, ljubavi moja“
Poslednja knjiga Margerit Diras, njeno testamentarno delo "To je sve", iz 1995, predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu "labudovu pesmu" koju je posvetila svom mladom pratiocu iz poslednjih godina, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu. Umrla je 3. marta 1996, a njena dela i njen život jednako fasciniraju i uzbuđuju čitaoce širom sveta.


NOMINACIJA ZA OSKARA
PO noveli "Moderato kantabile" Piter Bruk je 1960. snimio istoimeni film i jedno od svojih kultnih dela. Lik Ane doneo je Žani Moro Zlatnu palmu za najbolju glumicu na festivalu u Kanu, Žan Pol Belmondo, njen partner u filmu, lansiran je kao nova zvezda, a Bruk je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju režiju. Film "Hirošimo, ljubavi moja", koji je po njenom romanu i scenariju snimio reditelj Alen Rene, takođe se ubraja u antologijska ostvarenja, a pored mnogih priznanja koje je dobio film, Margerit Diras je bila nominovana i za Oskara za najbolji originalni scenario. Filmska verzija "Ljubavnika", njenog najslavnijeg dela u režiji Žana Žaka Anoa, nije, međutim, doživela popularnost romana. Margaret Diras je kao reditelj snimila više od 20 filmova, a sarađivala je i sa Žerarom Depardjeom.
MUŠKARAC KOJI SE PLAŠI
"ON je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt... On dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće...“

Anđeo iz Sadeka: Margerit Diras
​
Margerit Diras rođena je 1914. u francuskoj Indokini, današnjem Vijetnamu. Izvanredne lepote u mladosti, obrazovana, vaspitana i bistroumna počela je rano da piše. Društvo bi joj u tumaranju usamljenim pirinčanim poljima najčešće pravio njen prerano izgubljeni, nikad prežaljeni brat. Vezivala ih je gotovo blizanačka spona i dostojanstveno ćutanje nad neprilikama koje su ih zadesile, počev od siromaštva, pa do otvorenog prezira njihove majke – učiteljice u Sadeku kraj Sajgona.
​

U srcu nesrećne udovice, čiju će životnu borbu sa jalovom zemljom i Tihim okeanom Dirasova opisati u romanu “Brana na Pacifiku” bilo je prostora samo za njenog najstarijeg sina. Opijumski zavisnik, nasilan i surov gurao je već (majčinim pogrešnim poslovnim ulaganjima) materijalno uništenu porodicu u nove dugove i iskušenja od kojih je, jedno, skandalozna veza njegove petnaestogodišnje sestre sa sinom lokalnog moćnika, Kinezom, povratnikom iz Evrope – bio savršeni spoj evropske dekadencije i istočnjačkog erotizma. Veza je potrajala godinu i po dana, opijumski dugovi su vraćeni, a porodica iseljena i ispraćena u Francusku, kako bi njen ljubavnik mogao da se odvoji od nje i oženi.
​

Po dolasku u Pariz otpočinje studije na Sorboni i priključuje se Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata sa grupom intelektualaca leve orijentacije. Komunističku partiju ostavlja pedesetih godina, ali i dalje učestvuje u svim revolucijama svog vremena, pa i studentskim protestima 1968. Stvarala je i opijala se, kažu, više od Bukovskog. Od alkoholizma se lečila tri puta. Zbog alkohola je stigla do delirijum tremensa, petomesečne kome i hospitalizacije u duševnoj bolnici.
​

Diras je izraziti predstavnik francuskog “novog romana” koji se pretežno oslanja na filmsku umetnost, tako da se pored pisanja knjiga i scenarija uspešno bavila filmom i pozorištem.Teško je otkriti šta je ovu spisateljicunavelo dagotovo dinamitom ruši književne norme, menjajući rečima ustaljena mesta, završavajući rečenice subjektom i oslanjajući se na filmski obrazovanu publiku. Zapravo, čitalac 19. veka ne bi mogao razumeti njene knjige. Remek-delo svetske književnosti roman “Ljubavnik”, pisan u prvom licu, stvorile su nevidljiva kamera i unutrašnji glas naratora. Ona je to zvala klizeće pisanje (écriture courante), zamišljajući kameru kako klizi preko rastrzanih sekvenci da bi ih povezala u celinu i uvela hronološki red u zgusnute kadrove ispremeštane po asocijativnosti.
​


Napisala je više desetina knjiga, ali tek četrdeset godina posle objavljivanja prve i nezapažene knjige “Bestidnici” (1943) dobila je “Gonkurovu” nagradu za autobiografski roman-poemu “Ljubavnik” (1984).
​

Uz česta prepiranja sa novinarima, pristala je da razmotri mogućnost iskrenog povratka u prošlost, najpre, na zahtev čitalaca, koji su zabrinuto kupovali i po nekoliko primerka njene visoko nagrađene knjige uplašeni da bi se ona mogla predomisliti i povući taj roman. Nije to učinila. Doradila ga je i proširila šest godina pre smrti, napisavši otvoreno ono što se tek naslućivalo imeđu redova prve verzije. Naslovom “Ljubavnik iz Severne Kine” nije ponovila prvobitni uspeh. To je bilo potpuno nepotrebno. Čitalačka publika je već ludo zavolela “malu belu prostitutku iz Sadeka”, kako je pogrdno nazvao otac njenog bogatog kineskog ljubavnika, pre nego što je isplatio i ispratio na brod njenu porodicu. Od njegovih reči slavna književnica lečiće se do kraja života.
​

Vojska novinara posle “Gonkurove” nagrade uludo se verbalno borila sa njom za jasan odgovor na pitanje da li je volela svog ljubavnika, ali na francusku obalu je već pre pet decenija kročilo ono što će od Dirasove postati kada bude anđela iz Sadeka udavila u alkoholu. Čitaoci njenog romana su uporno tražili da objasni kako se osećala kada je Kinez nazvao telefonom posle svih tih godina da joj kaže da je voli, da nikada nije prestao da je voli, da će je uvek voleti i da čita njene knjige. Ona je ova pitanja obično slušala sa izrazom samozadovoljstva i odsutnosti na licu, gotovo spremna da prekine televizijskog voditelja molbom da joj donese telefon kako bi upitala Jana, njenog 39 godina mlađeg partnera, šta ima za ručak. Ipak, negde u nekom trenutku se i na svoje zaprepašćenje, preigrala, i začuđeno uhvatila samu sebe u neistinama.
​


Dok je umirala u Janovom naručju (1996), voljena i srećna, po sopstvenim rečima, ostavljajući svom neobičnom momku – potrčku, kuvaru, bolničaru, vozaču, domaru… ljubavno pismo u stihu, poznatije kao knjiga “To je sve” niko se nije preterano potresao zbog njene i Janove ljubavi, ni poverovao da je njen život bio zaista emocionalno ispunjen i pre nego što se upustila u 16 godina dugu vezu sa homoseksualcem.
​

Za većinu njenih čitalaca istorija njene strasti i njena prava ljubav okončala se veoma davno u Indokini.

Izvor: Wannabemagazine.com​

„Самоћа значи или смрт или књига!”, говорила је чувена француска књижевница, док се с пером у једној и жестоким пићем у другој руци затварала у четири зида. После низа успешних дела, на прагу седамдесетог рођендана, написала је светски бестселер „Љубавник”. Да ли су јој сећања на страсну везу освежила писма која је изненада почела да добија од једног заљубљеног младића?

Маргерит Дирас, с правим презименом Донадије, рођена је 4. априла 1914. године у Гијадону, код Сајгона у Индокини (данашњи Вијетнам). Њени родитељи, по занимању професори, доселили су се у ову француску колонију из љубави према пустоловинама. Нажалост, у четвртој години Маргерит је изгубила оца, који је преминуо по одласку у домовину на лечење, у место Дирас. Док је одрастала с мајком и два брата, живела је у прилично лошим условима, али због тога није патила. Напротив! Уживала је у лепоти обичних ствари, посебно у играма с млађим братом и одласцима на пространа поља пиринча. Успомене на дане детињства, испуњене смехом и слободом, заувек је носила у срцу.
Да би издржавала породицу, мајка је, уз посао учитељице у девојачкој школи у Садеку, свирала клавир у паузама биоскопских представа. Када је схватила да се тако никада неће извући из сиромаштва, одлучила је да закупи неколико хектара државне земље и крене да је обрађује. Надала се да ће уз добар принос имати исту такву зараду, али се показало да је направила ужасну грешку.
Наиме, без обзира на брану, Тихи океан је немилице плавио земљиште и уништавао поља пиринча која су засадили. Борба с природим недаћама трајала је годинама, што их је водило у сигурну пропаст. Забринута жена питала се зашто је нико није упозорио на опасност? А онда је од већ порасле деце чула једноставну и сурову истину – зато што није подмитила пореске службенике.

Кобна веза

Током школовања Маргерит је похађала француску наставу, али је у државном интернату у Сајгону спавала и јела. Ти услови су јој одговарали, јер је приметила да им код куће кувар, иначе домородац, за оброк служи „којекакве гадости, птице, пацове, мале кајмане”. Временом је израсла у привлачну, образовану и лепо васпитану девојку. С петнаест и по година носила је мушки филцани шешир, ципеле од златног ламеа, свилену хаљину – све купљено на „распродаји распродаје”. На њеном љупком, нашминканом лицу посебно су се истицале усне боје труле вишње.
Необично и смело дотерана, одмах је скренула пажњу једног дванаест година старијег Кинеза, који се на први поглед заљубио у њу. Иако је знала да је веза између сиромашне белкиње и сина локалног милијардера забрањена и неодржива, попустила је пред удварањем. Почела је страствену љубавну причу, која је трајала годину и по дана, а за то време чинило јој се као да на јави сања. Пријало јој је што у близини има отменог мушкарца који, осим богатства духа, има новац, црну лимузину с возачем, раскошну вилу, скуп парфем што посећа на мед, воће и злато. Пристала је да с тим младићем открива тајне чулне љубави и проверава да ли су тачне његове речи да ће се тако излечити од страха.



Мајка је сумњала да се нешто чудно дешава, а у истинитост непримерене везе уверила се када је на кћеркиној руци угледала дијамантски прстен достојан краљице. Избио је скандал и „вереница” је од тог дана по доласку кући редовно пропитивана, уз грдњу и батине. И отац младића чинио је све да раздвоји заљубљени пар и онемогући свадбу. На крају је сазнао како „породица белих протува”, осим пореских, има и „опијумске” дугове које је правио старији син.
Предложио је да исплати сваки новчић који траже, под условом да их више никад не види. Тако је и било. Маргерит је пристала да заувек оде из земље и напусти драгана, али увреде да је „мала, бела проститутка из Садека” раниле су јој душу. Касније је тему растанака праћеног криком понављала у многим књигама.
Када је 1932. године стигла у Париз, родно место своје мајке, одмах је приметила нову климу и различита годишња доба. Одушевило је буђење пролећа, јер је раније познавала само „једнолично време топлог појаса планете”. Пошто су је мисли на завичајну земљу опседале, у машти је оживљавала слике из узбудљиве прошлости. Ускоро је почела да бележи драгоцене успомене, с планом да постане писац. Међутим, у ушима су јој одзвањале мајчине речи: „То не доноси зараду, то није посао, то је брбљање, то је детињарија”. И онда је, уместо књижевности на Сорбони, уписала права, математику и политичке науке. После дипломирања запослила се у државној служби, а 1939. године удала се за писца Робера Антелма.
У Другом светском рату почела је да се потписује псеудонимом Дирас, због успомене на рано изгубљеног оца. Није ни слутила да ће доживети нову трагедију: 1942. године сазнала је да јој је умро млађи брат, што је јако погодило. Касније је записала: „Не желим да преболим, хоћу да ми увек то осећање самоће и празнине тестерише грудну кост. Тако ћу знати да је мали брат увек у мени. Као моје друго дете које никада нећу родити.”

Кућа писања

У току рата пришла је друштву француских интелектуалаца левичара и прикључила се Покрету отпора. Упознала је Франсоа Митерана, будућег председника Француске, са којим је остала у пријатељским односима. Неки биографи тврде да се уз његову заштиту „опрала од кривице” што је прве ратне године имала љубавну везу с једним немачким агентом. Године 1943. објавила је први роман „Бестидници”, који је прошао незапажено, али није одустајала од писања. Почела је да бележи „Брану на Пацифику”: истиниту причу о удовици која се бори с неплодном земљом и ћудима Тихог океана. Када су јој супруга одвели у концентрациони логор Дахау, данима је лудела од неизвесности, лутала улицама, обилазила канцеларије, чекала крај телефона. (Те догађаје описала је у књизи „Бол”.) После ослобођења остала је у комунистичкој партији, али из чланства су је избацили педесетих година, с кратким писаним образложењем – „живи са двојицом мушкараца”. Да ли су мислили на чињеницу да је, након развода 1946. године, с пријатељем бившег мужа добила сина?



У париском стану проводила је године у самоћи: борила се с демонима прошлости и писала књиге и сценарија за позоришне представе и филмове. Послушала је савет писца Рејмона Кеноа: „Не чините ништа друго у животу, само пишите”. Док је омиљеним црним мастилом низала реченице, често се питала кад престаје чаролија, а почиње лудило? Јер, после узлета надахнућа обично је западала у кризе, праћене несаницом и очајем. Од своје четрдесет прве године из кофера је све чешће вадила флаше вискија, како би се „ватреном водом” мало примирила. Пошто није имала меру, за кратко време уништила је здравље и оболела од цирозе јетре. Након лечења неколико година се примирила, а затим је прешла на вино: на крају радног дана знала је да изброји од пет до осам празних флаша. При том се шалила како неће стећи алкохоличарско лице, јер га је наводно добила још у петнаестој години, као жиг похоте.
Међутим, њено стваралаштво није трпело и дела су постајала све бројнија: „Брана на пацифику” 1950. године, „Морнар са Гибралтара” 1952. године, „Сквер” 1955 године, „Модерато кантабиле” 1958. године, „Хирошимо, љубави моја” („први написани филм”) 1960. године...
Говорила је да мора много да ради, како не би постала једна од „буржујки” којих се ужасавала. „Ја спасавам своју кожу правећи књиге и филмове”, објашњавала је. Велику кућу у Нофл ле Шатоу купила је од филмских права за „Брану на Пацифику”, а у простору од четири стотине квадратних метара живела је сама (касније је ту кућу поклонила сину). Свиђало јој се што прозори гледају на трг и стари рибњак, али и што се у близини налазе кафана и парк са дрвећем тисе, јабуке, ораха, шљиве, трешње, врбе.

100 ГОДИНА
Ове године у Француској се обележава сто година од рођења чувене књижевнице, сценаристе и режисера Маргерит Дирас. Најављено је издавање њених сабраних дела, биографије, албума са фотографијама... У исто време играће се позоришне представе по њеним текстовима и приказивати филмови које је написала или режирала. Прослави јубилеја прикључиће се и друге земље.
Једна улица у Паризу носи име Маргерит Дирас.

Док је писала „Занесеност Лоле Стајн” (1964. године) и „Вицеконзула” (1966. године), ником од повремених гостију или удварача није дозвољавала да чита њене рукописе. Одбијала је разговоре о свом позиву, јер је мислила да мушкарци не подносе жене које пишу. Више је волела политичке и друштвене теме, што је доказала учешћем у акцији против рата у Алжиру и студентском протесту 1968. године. Говорила је: „Заљубљена сам у губитнике. Мрзим агресивност победника. У животу ретко побеђују прави. Прави се и не такмиче”. Док се борила за људска права, отворено је показивала бес према капитализму и десничарским партијама, уз напомену: „Стало ми је да кажем да сам комунисткиња, јер сам рођена у Индокини”.

То је све

Књигу „Љубавник”, о страсној вези између младе белкиње и имућног, десет година старијег Кинеза, написала је с много осећања, као дивну поему. Читаоци су 1984. године гутали њене речи: „Толико ме је волео, да сам га морала волети због тога, толико ме је желео да сам га морала желети због те жеље”. Сваку реч схватали су као личну, проживљену исповест и нико није могао да их убеди у супротно. За кратко време књига је продата у два милиона примерака, чиме је постала један од највећих бестселера у савременој светској књижевности. Преведена је на око четрдесет језика, а у САД многи су се борили за издавачка права. Исте године МД, како је волела да се потписује, добила је највеће француско признање за књижевност – Гонкурову награду за најбољи роман године. Новине су писале: „Маргерит је шашава, али је велики писац”.
После „Љубавника” објавила је још четрнаест књига: „Емили Л.”, „Бол”, „Стварни живот”... Иако се склонила у тишину и самоћу једног сеоцета у Нормандији близу обале, слава је пратила у стопу. Новинари су је испитивали да ли је тачно да јој се Кинез јављао телефоном с речима да је још увек воли и чита њене књиге? Постављали су јој бројна питања искључиво о тој давној вези, што је нервирало и љутило. Од насртљиваца се најчешће бранила ћутањем, мада је знала и да им дрско одговори. На пример, када је водитељ у телевизијској емисији упитао: „Шта сте волели код Кинеза?”, изјавила је: „Новац!”
С друге стране, јавност није превише занимало што се књижевница виђа са једним тридесет девет година млађим мушкарцем. Нису веровали да је у питању права љубав, већ само пријатељство између две сродне душе. Иначе, Јан Андреа појавио се у њеном животу као обожавалац с писмима, а током времена постао је пратилац, возач, носач, кувар, болничар... Маргерит је у књизи „Плаве очи, црна коса” открила његову склоност ка мушкарцима и патњу за плавооким, црнокосим љубавником. Држала га је крај себе као неког с ким може да се свађа и мири, разговара и пије. Није се обазирала на подсмешљиве погледе или отворена ругања околине. Ипак, погодило је када се неки келнер обратио њеном пратиоцу речима: „Шта жели ваша мајка?”

Праштам све, свима

Шест година пре смрти изјавила је да јој „Љубавник” личи на петпарачке романе погодне „за железничку станицу”. Тада је преправила текст и ставила нови назив „Љубавник из северне Кине”: изнела је тврдњу да се у Азији није догодила љубав, већ срамно проституисање девојчице старе петнаест година. Оптужила је мајку да је терала да одржава везу, како би што више новца извукли од богатог младића и исплатили дугове. Касније је о овој теми неколико пута мењала изјаве, а новинари су је ухватили у лажи. Поменула је још и да на сахрани мајке није пустила сузу, већ је једва чекала да се све заврши и да отрчи код мушкарца који је чекао у хотелској соби. О мајци је забележила: „Била је несрећна, није ме волела. Праштам јој, сада праштам све. Свима”.
-------------------------

ФИЛМОВИ И КЛИЗЕЋЕ ПИСАЊЕ

По романима Маргерит Дирас снимљени су филмови: „Модерато кантабиле”, „Хирошимо, љубави моја”, „Љубавник”... Дама „неплемићког изгледа и аристократског писања” и сама је режирала преко двадесет филмова, од којих је најпознатији „India Song”. Међутим, у легенду је ушла првенствено по романима испуњеним љубављу, чежњом, осећајношћу и тајанственом, чулном атмосфером. Свет књижевности обогатила је и новинама: спорим и убрзаним ритмом реченица, необичним распоредом речи, „клизећим писањем”. ​
Умела је да пером, као камером, прелази преко детаља и на крају све повезује у једну целину. Тако је читаоцима пружила могућност да у машти „сниме” и одгледају чудесан филм! А до тог открића дошла је када се у мислима враћала у Индокину и наручје младог, никад прежаљеног љубавника.​


Током времена опијала се све више, што је описала у „Стварном животу”: „Живети с алкохолом, то је живети са смрћу надохват руке”. Последњих година књиге је диктирала Јану, који је постао њен лични секретар. Морала је да се сналази, јер су јој руке толико дрхтале да више није могла да држи оловку и пише. Јану је посветила и своје последње дело „То је све”, које је осмислила као љубавно писмо у стиховима. На крају је доживела делиријум тременс: сместили су је у болницу и, од девет месеци лечења, пет је провела у коми. Речи које је раније написала показале су се као пророчке: „Алкохол је учинио оно што бог није желео, убио ме, убио”.
Умрла је 3. марта 1996. године на Јановим рукама, уз поруку да ће се опет видети. На њеном споменику урезани су иницијали Д. М. Као успомену на заједничке дане, Јан Андреа написао је књигу „Та љубав”, а у истоименом филму глумица Жана Моро игра главну улогу.

Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник​

Margerit Diras: „Telo pisaca“

 



Telo pisaca učestvuje u njihovom pisanju. Pisci podstiču seksualnost svojim telom. Kao principi i ljudi na vlasti. Muškarci, kao da su spavali sa našom glavom i prodrli u našu glavu u isti mah kad i u telo. Što se mene tiče, nema izuzetka. Kod ljubavnika koji nisu bili intelektualci, ova vrsta začaranosti je takođe imala svoju ulogu. Za radnika, žena koja piše knjige je nešto što neće nikada imati. To je tako u celom svetu, za muškarce i žene pisce zajedno. To su seksualni objekti par excellence. Dešavalo mi se, vrlo mladoj, da me privuku stariji muškarci, zato što su bili pisci. Nikad nisam mogla da zamislim seksualnost bez inteligencije, a inteligenciju bez neke vrste odsutnosti u samoj sebi. Mnogi intelektualci su nevešti, stidljivi i uplašeni, rasejani ljubavnici. To mi je bilo svejedno do trenutka kada su, daleko od mene, postajali pisci podjednako odvojeni od sopstvenih tela. Primetila sam da su pisci koji veličanstveno vode ljubav mnogo manje veliki pisci od onih koji to rade manje dobro i u strahu. Talenat i genijalnost ne ide sa nasiljem, za njih je to što i smrt. Lažni pisci nemaju ove probleme. Oni su zdravi i s njima se može biti potpuno siguran. U bračnoj zajednici pisaca, kad žena govori o njihovom zanimanju, kaže: Moj muž je pisac. Muž kaže: Moja žena takođe piše. Deca kažu: Moj tata piše knjige, mama takođe, ponekad.
Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Dirasova razmišlja o muškarcima:

"Muškarci su homoseksualci. Svi muskarci mogu postati homoseksualci, samo im nedostaje saznanje o tome, suočenje sa iznenadnim događajem ili očiglednošću koja će im to da otkrije. Homoseksualci to znaju i to kažu. Žene koje su upoznale homoseksualce i koje su ih volele određenom ljubavlju znaju to takođe i isto to kažu.
Prikriveni travestit koji napada, viče, koji je divan, neopisiv, ljubimac svih sredina, nosi u središtu svog tela i svoje glave smrt organske i bratske protivrečnosti između muškaraca i žena, nosi neograničen bol žene, bio bi drugi izraz...
...Imaginarno je najjače, između muškarca i žene. Tu su oni razdvojeni hladnoćom zbog koje je žena sve nezadovoljnija i čime poražava čoveka koji je želi. Žena, skoro uvek, ne zna kakvo je to zlo koje je lišava želje. Ona ne zna, mnogo češće nego što se veruje, šta je ta želja, kako se ona zbiva u njoj, ona veruje da postoji nešto što treba da se desi da bi je i ona sa svoje strane osetila kao neke druge žene. O ovome se može reći samo ovo: onde gde se veruje da imaginarno ne postoji, tamo je ono najjače. To je frigidnost. Frigidnost je imaginarnost želje žene koja ne želi čoveka koji joj se nudi. Ta frigidnost je frigidnost ženine želje prema muškarcu koji joj još nije došao, koga ona još ne zna. Žena je verna ovom nepoznatom čoveku i pre nego što mu pripadne. Frigidnost je ne-želja onog što nije taj muškarac. Kraj frigidnosti je nepredvidiva pojava koju nijedan čovek ne može sasvim da shvati. To je želja koju žena ima samo prema svom ljubavniku. Bilo ko da je on, bilo iz koje društvene sredine, taj čovek će biti ljubavnik žene ako ona prema njemu oseća želju. Naklonost prema samo jednom biću na svetu, nekontrolisana, ona je ženska. Dešava se da među ljubavnicima, heteroseksualcima, želja bude čak vezana za ličnost, da muškarac kao i žene postane frigidan, nemoćan ako menja partnera, ali to je mnogo ređe. Čak i kad su korenite, beznadežne pojave, one se najviše približavaju istini.

Heteroseksualnost je opasna, kroz nju je čovek u iskušenju da dostigne savršenu dvojnost želje.
U heteroseksualnosti nema rešenja. Čovek i žena su nepomirljivi pokušaj i u svakoj obnovljenoj ljubavi koja od nje stvara veličinu.

Homoseksualna strast je homoseksualnost. Kad homoseksualnost voli kao svog ljubavnika, svoju otadžbinu, svoje stvaralaštvo, svoju zemlju, to on ne voli ljubavnika, već homoseksualnost..."

(odlomci iz priče "Muškarci" iz knjige "Stvarni život")

"Pisati" :


"Samoca je ono bez cega covek vise nista ne radi. To je nacin misljenja, rasudjivanja, ali jedino sa svakodnevnom mislju."

"Postoji jedno lodilo pisanja koja je u vama samima, zestoko ludilo za pisanjem, sli to nije razlog sto ste u ludilu. Naprotiv. Pisanje je nepoznanica. Pre nego sto pisete, nista ne znate o onome sto cete pisati. I potpuno ste svesni toga. To je ona nepoznanica koju imate u sebi, u svojoj glavi, u svom telu. "

Jednoga dana, bila sam već u godinama, na nekom javnommjestu, u predvorju, prišao mi je nepoznat čovjek. Predstavio se i rekao Poznajem vas oduvijek.

Svi kažu da ste u mladostibili lijepi, došao sam vam reći da ste za mene sada ljepšinego kad ste bili mladi, manje mi se sviđalo vaše lice mladežene od ovoga sadašnjega, opustošenoga.

Često mislim na tu sliku koju samo ja vidim i o kojoj nikada nisam govorila. Ona je uvijek tu, podjednako tiha,zadivljujuća. To je od svih mojih slika jedina koja mi se sviđa,na kojoj se prepoznajem, gdje samu sebe oduševljavam.Vrlo rano u mom životu postalo je prekasno. S osamnaestgodina već je bilo prekasno. Između osamnaeste i dvadesetpete moje je lice otišlo nepredviđenim smjerom. S osamnaest sam ostarjela. Ne znam je li tako u svih, nikadanisam pitala.

Čini mi se da su mi pričali o tom naglomnaletu vremena koji vas ponekad pogađa dok prolazite onu najraniju, opjevanu životnu dob. To se starenje dogodilo naglo. Vidjela sam kako zahvaća crte moga lica jednu po jednu, kako mijenja odnos medu njima, kako oči čini većima,pogled žalosnijim, usta određenijima, kako čelo žigošedubokim borama. Umjesto da ga se plašim, ja sam, naprotiv,starenje svoga lica promatrala sa zanimanjem s kakvim bih,naprimjer, čitala neku knjigu.

Znala sam da se ne varam, da će se to starenje jednoga dana usporiti i krenuti uobičajenim tokom. Ljudi koji su me upoznali kao sedamnaestogodišnjakinju prilikom moga putovanja u Francusku, bili su začuđeni kad su me vidjeli dvije godine kasnije, kao devetnaestogodišnjakinju. To samlice, to novo lice sačuvala.

To je postalo moje lice. Ono je,naravno, još više ostarjelo, ali razmjerno manje nego što bi trebalo. Imam lice izbrazdano suhim i dubokim borama,ispucalu kožu. Ono nije oronulo kao neka lica profinjenih crta, sačuvalo je iste obrise, ali njegova je tvar razorena.Imam razoreno lice.

Ljubavnik

To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt.
Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.
Ljubavnik- Margaret Diras

Neobičan, zagonetan, melanholičan, film Pitera Bruka Moderato Cantabile zasniva se na istoimenom romanu Margerit Diras. To je dirljiva, vizuelno snažna i visoko senzibilna studija žene zarobljene u životnu rutinu, predvidljivosti i dosadu u potrazi za opasnostima koje bi njenom životu dale smisao.
Naziv filma je muzički termin i znači ‘umereno i pevljivo’. Odnosi se najverovatnije na Diabellinu Sonatinu u F – molu, Op. 168, No. 1 (I: Moderato cantabile) ali govori nešto i o samom filmu – više ugođajem nego tematski. Žana Moro igra sa velikim ubeđenjem i svečanošću. Za ulogu u ovom filmu, na kanskom filmskom festivalu 1960. dobila je nagradu za najbolju glumicu.
Druga upečatljiva stvar je impresivna fotografija koja uspeva da uhvati raspoloženje likova na tako briljantan način. Skoro svaka scena je široka panorama, bilo da je ispunjena detaljima ili da je uznemirujuće prazna.

Žanrovski je gotovo nemoguće odrediti gde pripada ovaj film. Ima elemente psiho-trilera, suptilnog horora, artističkog filma. Izvan svakog pokušaja kategorizacije, “Gospođica” je umetničko delo par excellense, s kontrolisanom igrom Žane Moro. Fotografija Davida Vatkina. Scenario je pisala velika Margerit Diras na osnovu priče jednako velikog Žan Ženea.
To je izvrsna priča.
Žana Moro kao učiteljica dolazi iz grada u udaljeno francusko selo. Obrazovana i sofisticirana, od meštana žigosana kao usedelica, posebno je ranjiva kada se njene dugo skrivene strasti uzburkaju prisustvom italijanskog imigranta, drvoseče (Etore Manni) koga špijunira na jednoj od svojih usamljenih šetnji kroz šumu. Nemogućnost ostvarenja želje manifestuje podmetanjem požara, izazivanjem poplave, okrutnošću nad životinjama i svakodnevnim ponižavanjem radnikovog sina u svojoj učionici.
Na površini, “Gospođica” je priča o zloj, izopačenoj ženi. U osnovi, reč je o represivnoj prirodi crkve i društva kao uzroka patološkog ponašanja. Nijedan od likova u filmu nema kontrolu nad svojim strastima i na kraju su svi destruktivni. Film deluje na sličan način kao Hanekeova (Michael Haneke) “Profesoriva klavira” ali i njegov poslednji film “Bela traka”.
Scenario: Margerit Diras

Margerit Diras

После десет година

Љубав, смрт и побуна

У делу Маргерит Дирас преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски



Маргерит Дирас, чије је право име М. Донадје (Donnadieu), једна је од водећих представница француске књижевности XX века. У њеном делу преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски.

Рођена је 1914. године у породици француских досељеника, у Индокини, где проводи младост, да би се у Француску вратила 1932. да студира право, математику и политичке науке. Индокина је за њу у исто време фасцинантни предео из детињства, земља у којој је спознала прву љубав и открића беде и неправде (после очеве смрти, мајка очајнички покушава да отргне породицу од сиромаштва и купује земљу у Камбоџи, за коју се испоставља да је необрадива јер је редовно преплављује морска вода). Она је извор три главне теме које ће ова списатељка развијати у својим делима. То су љубав, која је значајна компонента њеног живота, смрт чије је неуметно присуство још од детињства осетила и побуна, која је исто тако део њеног живота (приступила је покрету отпора 1943, ушла у Комунистичку партију, коју ће убрзо напустити, водила кампању против рата у Алжиру, водила разговоре са особама са маргине друштва).

Традиционални поступак

У стваралаштву М. Дирас постоји више раздобља. У првом раздобљу, коме припадају романи Бестидници (1943), Миран живот (1944), Морнар са Гибралтара (1952) и Брана на Пацифику, она следи традиционални поступак. У Брани на Пацифику, која је писана у трећем лицу и коју ће 1957. екранизовати Рене Клеман, аутобиографски елементи транспоновани су у романескну фикцију да би, кроз сећања на мајку која је после пуцања бране умрла заједно са својим изјаловљеним надама, и на своја два брата и њихову жудњу за слободом, изразила побуну против социјалне беде и против свих спутавајућих конвенција, као и немоћ човека пред силама које га превазилазе.

У другом раздобљу, коме припадају романи Сквер (1955), Модерато цантабиле (1958), Летње вече – пола једанаест (1960), Занос Лоле В. Стајн (1964), М. Дирас све мање настоји да исприча „причу”, а све више да ухвати један тренутак у времену. Прича се одиграва у кратком, али критичном раздобљу у животу јунака. Сквер приказује сусрет мушкарца и жене на клупи у парку и њихов сасвим обичан разговор који открива њихов однос према животу и свету, остављајући читаоца у недоумици да ли је у питању љубав која се рађа између два бића или њихова усамљеничка одбојност.

Неки романи садрже криминалистичке елементе, као Летње вече пола једанаест који приказује истовремено откриће, од стране главне јунакиње, неразговетног лика Родрига који је убио своју жену и, скривен од полицијске потере на крову једне куће, очекује да се његова крвава пустоловина оконча, и јасно оцртаних обриса једнога пара (мушкарац је њен муж) који се љуби на тераси. Прича о изневереној љубави постаје и њена сопствена прича, умножавајући се као у некој врсти игре огледала, а у први план долазе могућности за настанак приче, које, међутим, неће бити јер се Родригово бекство не остварује.

Криминалистички елементи појављују се и у роману Moderato cantabile , који ће 1960. екранизовати Питер Брук. Изненадни крик жене коју убија љубанвик и призор убице нагнутог над телом жртве уносе промену у дотадашњи миран живот главне јунакиње која почиње редовно да долази на место трагичног догађаја да би, заједно са још једним његовим сведоком, покушала да реконструише оно што се догодило између убице и жртве. У роману се не догађа ништа друго осим одражавања збивања у свести протагониста. Занос Лоле В. Стајн исто тако почиње криком, криком Лоле коју напушта вереник да би отишао са другом женом и која после тога запада у неку врсту бунила и готово губи разум, а затим се удаје и налази уточиште у брачној луци.

Француска реч „ravissement” из наслова (Le ravissement de Lol. V. Stein ), има двоструко значење „отмице” и „заноса”: Лол В. Стајн, којој супарница „отима” вереника, пада у „занос” који је „отима” од живота, да бе се томе животу вратила кроз неку врсту новог, воајерског заноса пред љубавним радостима других особа. Уместо света, роман приказује поглед који тај свет истражује са готово манијачком пажњом, како наговештава и Роб-Гријеов роман Воајер. Романескни јунак претвара се у сведока, а прича у непосредно откривање света и бића које тај свет испитује.

Филмски израз

Традиционални елементи романа, заплет, опис, психолошка густина ликова, уступају место дијалогу, што дела М. Дирас приближава филмском изразу коме се она окреће нарочито у трећој стваралачкој фази, али она и пре тога пише сценарија за филмове, као што је Хирошима љубави моја (1959), филм у режији Алена Ренеа, у коме се кроз катаклизму што је представља експлозија атомске бомбе над јапанским градом појединачна прича изједначава са колективном трагедијом и добија универзалну вредност, претварајући се у борбу између памћења и заборава, између живота и смрти. Почетком трећег раздобља у стваралаштву М. Дирас може се сматрати књига-филм Уништити, рече она, која је произашла из мајских немира 1968. и у којој ова списатељица саопштава, посредством једнога од јунака који констатује да се „у романима сада заправо више ништа и не догађа”, своје одбацивање традиционалног романа.

У делу Љубав (1971) ликови више немају чак ни имена, него су, као у неким романима Н. Сарот или М. Битора, означени личним заменицама и појављују се као обриси у градском или морском пределу, који добија митску вредност. Са овим делом, перо М. Дирас сасвим прелази у службу филма, а њени текстови од сада се појављују под троструким називом „текст-позориштни комад-филм”, чији је најзначајнији производ Индиа-Сонг (1973). Логички исказ све више замењују варијације и оркестрације тема, које су више својствене поетском и музичком него наративном, прозном исказу, и које исто тако представљају одлику „новог романа” у коме се укида јаз између поезије и прозе, а значење произлази из речи и накнадно се указује.

Тај музички вид њеног дела каткад је изражен и самим насловима - Moderato cantabile упућује на Дијабелијеву сонатину, Индиа-Сонг на истоимену мелодију – а каткад избором места збивања која у овом последњем делу немају никакву референцијалну вредност, него имају пре свега „музички смисао”.

То оркестрирање појављује се и на нивоу целокупног стваралаштва М. Дирас, кроз циклично обележје дела у којима се враћају не само исте, опсесивне теме, него и исти ликови, иста места, исти декор (море, песковите плаже). Свако дело на неки начин допуњава, потире или превазилази претходно дело, градећи један необичан свет у коме се догађаји ниште и укидају, а у први план опет долазе њихови одјеци у свести и сећању. Сасвим обичне речи које изговара један глас у „тексту-позоришном комаду-филму” Индиа-Сонг постаће наслов једног од наредних филмова, Son nom de Venise dans Calcutta dйsert (1976), наслов који сам по себи не значи ништа, него, као и чувени стих из Расинове Федре („La fille de Minos et de Pasiphaй”), својом звучношћу стиче нову, поетску вредност.

Тако М. Дирас, као што то по запажању Пруста и Иве Андрића чини и сваки други писац, као да непрестано прича исту причу. Теме из Бране на Пацифику појављују се, у новој варијацији, у роману-поеми Љубавник (1984), у коме она са крајњом отвореношћу приказује своју младалачку љубав са једним Кинезом, из перспективе једног аутобиографског „ја” које се враћа својим далеким успоменама. Са Љубавником почиње последње раздобље у стваралаштву М. Дирас, када она сасвим напушта романескну фикцију, изражавајући своје опсесивне теме у некој врсти исповедне и документарне прозе. Пошто се са француским „новим романом” сасвим удаљила од искуствене стварности, књижевност се враћа тој стварности и та обнова референцијалности једна је од одлика постмодернизма. Љубавник има великог успеха, који премашује успех Сартрових Речи, јер читаоце занима биографија једне списатељице која је увек била изван њиховог домашаја, текст који се чита без великог напора, за разлику од „новог романа” који изискује велики интелектуални напор. У овом раздобљу настали су романи Бол (1985), у коме је реч о хапшењу и депортацији мужа М. Дурас, Робера Антелма 1944, Емили Л. (1987), у коме М. Дирас, упоредо са причом о капетановој жени и њеном љубавнику, излаже и сопствену љубавну повест, затим дело под насловом Стварни живот (1987), скуп размишљања о свакодневним стварима, испреплетаних са каткад шокантним исповестима о првим љубавним искуствима или алкохоличарским кризама у америчкој болници у Паризу, као и последња књига под насловом То је све (1995), нека врста лирског записа посвећеног њеном младом пратиоцу из последњих година, Јану.
Јелена НОВАКОВИЋ

Da li je on mrtav ili živ, da li je svjestan ili nesvjestan, za mene je to postalo nevažno... jer je on već ižčeznuo. I baš u tom trenutku kada je zvuk muzike pljusnuo u more, ona ga je tek otkrila, tek pronašla.


Mi smo ljubavnici i zato ne možemo da prestanemo da se volimo.

Poslije toga, kada se tamna noć završavala, već je bilo i suviše kasno da odbijem. Bilo je i suviše kasno da prestanem da te volim.

Začitavanje: 'Ljubavnik'
Baš kad su Francuzi pomislili da joj jetra neće izdržati, Duras je po tko zna koji put ispričala istu priču i uspjela je prodati u milijunima primjeraka.
Margarit Diras ( Marguerite Duras ) Large_2201
Marguerite Duras
Ljubavnik (Globus media, 2004.) je u Francuskoj 1984. požnjeo golem komercijalni uspjeh. Marguerite Duras (1914-1996), tada već u osmom desetljeću života, zabljesnula je prepričavajući još jednom priču svojeg djetinjstva. Branom na Pacifiku (1950.) počela je svoju spisateljsku karijeru upoznavši nas s Francuskom Indokinom, (današnjim Vijetnamom) i svojom obitelji. Od pedesetih su mnoge njene proze i scenariji bili inspirirani autobiografskim detaljima s obala Mekonga,a doprinijela je i bujici filmskog Novog vala kao scenaristica Resnaisove Hiroshime.
Priča o majci koja je prokockala obiteljski imetak ulažući u neisplativo zemljište u Indokini, nasilna braća, bogati kineski ljubavnik motivi su koji od Brane opsjedaju Duras. Osamdesete za nju znače uspješno preživljavanje alkoholne kome i bujanje kreativnosti. Ljubavnik se tako može pohvaliti bogatom fragmentarnom strukturom u kojem svoje mjesto pronalazi majka, ikona patnje i ludila, nasilni stariji i nezaštićeni mlađi brat, kao i kineski nasljednik s kojim pripovjedačica upoznaje spolnost. Svi oni u Ljubavniku će imati nešto drukčiji tretman, jer na samom početku Duras, odnosno njena pripovjedačica, najavljuje de će govoriti o 'skrivenim razdobljima' svoje mladosti. O njima razmatra kao tinejdžerica i kao starica, slažući kompleksnu konstrukciju u kojoj čitatelj često može izgubiti kompas i osjećaj sigurnosti koji mu ulijevaju klasični narativi.
Odnos s bogatim Kinezom u kasnim dvadesetima petnaestogodišnjoj je pripovjedačici prvo seksualno iskustvo. Susreli su se na skeli preko rijeke Mekong, a razmatranje tog događaja postaje uporište za sva ostala razmatranja. Snažna metaforičnost susreta pri prijelazu rijeke ukazuje na ključnost odnosa koji je djevojci zarobljenoj u koloniji omogućio bijeg iz 'stajaće vode rižišta' u novi život gdje će se ostvariti kao spisateljca.
Ingrid Šafranek, hrvatska durasologinja par excellence primjećuje da: "formulu ljubavnog ili razvojnog romana Marguerite Duras koristi za paradoksalno izvrtanje očekivanih općih mjesta: djetinjstvo je ovdje prikazano kao strasna anti-idila, kao negativna utopija. Obitelj je napaćena ljubavlju i mržnjom, u njoj vladaju odnosi žrtve i mučitelja, oni isti kakvi vladaju i u rasističkom kolonijalnom susatavu, a koji će kasnije kulminirati u fašizmu. Očajanje je zapravo sretna okolnost jer u mladoj junakinji pospješuje pobunu i otvara joj put u stvaralaštvokao spas od vrebajućeg ludila.“
Mlada djevojka doista koristi pisanje za bijeg od bijede i nadomjestak za majčinu ljubav i društveno prihvaćanje. Pri početku romana nalaze se ovi aksiomatski retci: "Kad pisanje nije uvijek Sve, sve stvari stopljene u jednu po prirodi svojoj nerazlučivu stvar, ono nije ništa, tek reklama i vjetar..." Čitajući ih, postaje jasnije zašto je Duras navodno izjavila da će pisati i kad je jednom više ne bude.
Srđan Laterza

Opet je bio na zadnjem sedistu crnog automobila, skrivao lice da se ne bi sreo sa pogledima, uvek u strahu. Ljubili smo se bez reci, ljubili, tu, zaboravljajuci sve, ljubili. Plakao je u poljupcu. Otac ce jos ziveti. Izgubio je i poslednju nadu. Molio ga je. Preklinjao ga je da mu dozvoli da je jos zadrzi uz sebe, uz svoje telo, rekao je da ga verovatno razume, da je i on verovatno bar jednom u svom dugom zivotu upoznao strast poput ove, da je drugacije nemoguce, molio ga je da mu dozvoli da i on sam, samo jednom, dozivi takvu strast, takvo ludilo, tu ludu ljubav prema beloj devojcici, trazio je jos vremena da je jos voli pre nego sto je posalju u Francusku, da mu je ostavi jos malo, jos mozda godinu dana, jer nije mogao da vec sad ostavi tu ljubav, ona je suvise nova, jos suvise jaka, jos uvek u gorucoj strasti, da bi bilo suvise grozno da se odvoji od njenog tela, utoliko pre sto on, otac, dobro zna da se to nece ponoviti.
Otac mu opet rece da bi vise voleo da ga vidi mrtvog.