“Da li je on mrtav ili živ, fa li je svjestan ili nesvjestan, za mene je to postalo nevažno… jer je on već iščezao. I baš u tom trenutku kada je zvuk muzike pljusnuo u more, ona ga je tek otkrila, tek pronašla.”

“Mi smo ljubavnici i zato ne možemo da prestanemo da se volimo.”

“Poslije toga, kada se tamna noć završavala, već je bilo isuviše kasno da odbijem. Bilo je isuviše kasno da prestanem da te volim.”
Marguerite Duras

Život između ljubavi i bola – Margerit Diras

“Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno” rekla je Margerit Diras novinarki italijanske “La Stampe”, u jednom od mnogobrojnih razgovora.

Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi.



Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.

“Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi” rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.

Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.

Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže

Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.

Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune – ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.




Porodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva. Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.

Prvi razvod i početak spisateljske karijere

Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.

Prvu knjigu “Drznici” objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživio je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.

Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.

Treći roman “Morski zid” doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.

Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci “novih romana” su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je “Ushićenje Lol Stajn”, govorila je spominjući naslov svoje knjige.



Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.

Iako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.

Volela je samoću i često je govorila kako bi “svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela”. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.

Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio “najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob”.

Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno.



Svaki dan lekar je dolazio kako bi pitao Diras da li želi da živi – ako želi, mora da ide u bolnicu. Odbijala je godinama. Međutima, kada je počela da piše knjigu “Ljubavnika”, Jan je uspeo da je nagovorio da 1982. godine ode na lečenje kako bi mogla da dovrši roman. Pristala je i dve godine kasnije objavila knjigu koja je postala hit u svetu.

“Ljubavnik” je preveden na 43 jezika i prodan u više od dva miliona primeraka.

Margerit je opet počela da pije i 1988. je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica. Napisala je još šest knjiga, a preminula je od raka grla 1996. godine u Parizu.

Dnevno.rs; express.hr

Život između ljubavi i bola – Margerit Diras
“Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno” rekla je Margerit Diras novinarki italijanske “La Stampe”, u jednom od mnogobrojnih razgovora.

Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi.Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.

“Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi” rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.

Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.

Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže

Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.

Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune – ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.
Porodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva. Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.

Prvi razvod i početak spisateljske karijere

Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.

Prvu knjigu “Drznici” objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživio je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.

Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.

Treći roman “Morski zid” doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.

Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci “novih romana” su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je “Ushićenje Lol Stajn”, govorila je spominjući naslov svoje knjige.
Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.

Iako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.

Volela je samoću i često je govorila kako bi “svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela”. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.

Nikad u životu nisam lagala… Osim muškarcima

Njen najpoznatiji roman “Ljubavnik” priča je o francuskoj 15-godišnjakinji koja sa majkom udovicom i dva brata živi u Indokini u siromaštvu, te se upušta u seksualnu vezu sa 17-godišnjim Kinezom iz bogate porodice. Devojka napušta dečka nakon što shvati da je nikad neće oženiti, jer je njegovoj porodici neprihvatljiva. Odlazi u Pariz gde postaje međunarodno priznata spisateljica…

U stvarnosti, Margerit je (kada je imala 15 godina) bila u vezi sa sinom bogatog kineskog trgovca, a ova veza predstavljala joj je inspiraciju za još tri romana. Uvek je menjala neke detalje i nikad nije otkrila pravu priču.

“Nikad nisam lagala u knjizi, niti u životu. Osim muškarcima, ali inače nikad”, rekla je svojevremeno ova legendarna spisateljica

Nakon nekog vremena počela je da snima filmove. Želja da postane rediteljka probudila joj se nakon što je videla filmove snimljene prema njenim romanima. Nisu joj se svideli, pa je odlučila da sama “priča svoje priče”.

Svi redatelji popunjavali su tišinu u mojim knjigama glumom i nekom radnjom. To je banaliziranje. Nisu shvatili da su te praznine početak. Gledaocima je potrebno dati što manje toga za gledanje, a što više prostora za razumevanje i slušanje, objasnila je Diras.

Njeni filmovi su uglavnom bili vrlo eksperimentalni, a uključivali su nekoliko minuta crnog ekrana i slično. Osim toga, napisala je scenario za čuveni film “Hirošima, moja ljubavi”.

Uverena komunistkinja koja je izašla iz partije

Iako je nakon deset godina izašla iz francuske Komunističke partije, Diras je celog života ostala uverena komunistkinja. Diras je bila vrlo produktivna umetnica, ali većinu vremena zapravo je bila – pijana. Godinama je bila teška alkoholičarka i živela je neuredno. Danju je spavala, a noću bi čitala i pisala.
Crno vino sam pila da bih zaspala. Zatim bih popila konjak, to je bilo uveče. Onda bih popila čašu vina na svakih sat vremena. Kad bih se probudila, prvo bih popila kafu, pa konjak, a onda bih pisala. Jedino mi nije jasno, kako sam posle svega mogla da pišem. Bila sam prava alkoholičarka, baš kao što sam bila prava spisateljica – rekla je Diras.

Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio “najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob”.

Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno.
Svaki dan lekar je dolazio kako bi pitao Diras da li želi da živi – ako želi, mora da ide u bolnicu. Odbijala je godinama. Međutima, kada je počela da piše knjigu “Ljubavnika”, Jan je uspeo da je nagovorio da 1982. godine ode na lečenje kako bi mogla da dovrši roman. Pristala je i dve godine kasnije objavila knjigu koja je postala hit u svetu.

“Ljubavnik” je preveden na 43 jezika i prodan u više od dva miliona primeraka.

Margerit je opet počela da pije i 1988. je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica. Napisala je još šest knjiga, a preminula je od raka grla 1996. godine u Parizu.

Dnevno.rs; express.hr

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine.

Pisac koji nije upoznao ženu, koji nikad nije čitao knjige žena, koji možda nije nikad čitao knjige žena, pesme koje su pisale žene a koji, međutim, veruje da je napravio književnu karijeru, vara se. Nedopustivo je biti neupućen u slične stvari i biti idejni vođ sebi ravnima.

Kada je 1950. godine objavila svoj treći roman „Brana protiv Pacifika“, Margerit Diras je postala pisac o kome se govori, pisac koji je već sebi obezbedio mesto u istoriji novije francuske književnosti. U to vreme više ne postoji marksistički kružok u njenom stanu u ulici Sen Benoa, ali zato u njega redovno svraćaju i dalje njeni prijatelji Rejmon Keno, Žorž Bataj, Mišel Leiris, Žak Tati… Ona nastavlja da piše i objavljuje knjigu do dve godišnje.

„Mornar iz Gibraltara“ izlazi 1952. godine, „Moderato cantabile“ postiže 1958. godine nezapamćen uspeh – pola miliona prodatih primeraka. Scenario za film „Hirošimo, ljubavi moja“, koji objavljuje „Galimar“ 1960, donosi joj svetsku slavu i tiraž koji je imao „Moderato cantabile“. Nova dela, novi uspesi ali najveće priznanje za pisca u Francuskoj, Gonkurovu nagradu, moraće da čeka pune trideset četri godine.

Dugo očekivanu Gonkurovu nagradu dobiće 1984. za svoju autobiografsku ispovest, njen veliki „romaneskni povratak“ – roman „Ljubavnik“. U to vreme sedamdesetogodišnja M. Diras ispričala je u vidu „surove samoispovesti“ priču o sebi, petnaestogodišnjoj beloj devojčici koja se zaljubljuje u deset godina starijeg, ali veoma bogatog Kineza. Bela devojčica je lepa, ali siromašna. Bila je to velika, očajnička strast, unapred osuđena na propast. Ljubav bez sutrašnjice.

„Ljubavnik“ je dožveo nezapamćen uspeh. U Francuskoj je prodat u tiražu preko milion primeraka. U Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, ostao je pune dve godine jedna od najčitanijih knjiga. U Sjedinjenim državama „Ljubavnik“ doživljava uspeh koji nije upoznala nijedna evropska knjiga, pogotovo ne žene autora. S ovim romanom Margerit Diras, u stvari, započinje svoj ciklus ispovedne proze u kome će govoriti o najintimnijim stvarima iz svog života. U njemu će prvi put progovoriti u prvom licu.

Završavam knjigu, to su loši dani za mene, rađa se usamljenost kao da je sklopljena knjiga nastavila na nekom drugom mestu u meni i kao da mi je ponovo izmakla. Ne mogu da govorim o njoj.

Sledeća knjiga u ovom ciklusu biće roman „Bol“ (1985), u kome će govoriti o vremenu koje u Francuskoj još uvek nije dobro objašnjeno, o drugom svetskom ratu. Književni kritičar pariskog „Le MOnda“, Bernar Poaro-Delpeš, beleži: „Niko, čini mi se, nije tako dobro opisao tešku situaciju poslednjih dana rata. „Bol“ je zaslužio da se naglas čita u školama uoči 8. maja, Dana pobede, da bi oni koji tako malo znaju o poslednjem ratu shvatili šta se tada zaista dešavalo.“

„Bol“ je pisan u obliku dnevnika koji je vođen poslednjih dana rata, u vreme kad ona očekuje povratak iz koncentracionog logora svog muža Robera L. I ovaj će roman književna kritika laskavo oceniti, a široka čitalačka publika prihvatiti sa ne manje pažnje od „Ljubavnika“. Preveden je na skoro sve svetske jezike.

Zatim sledi roman „Plave oči crna kosa“, neobična ispovest o njenoj vezi sa mladim homoseksualcem Janom, u kome će Dirasova otići još jedan korak dalje u svojim ispovestima, s pričom koja se obično poverava samo najintimnijim prijateljima.

Početkom jula 1987. u pariskim knjižarama pojavila se i najnovija knjiga Margerit Diras: „Stvarni život“. Inspiraciju za nju ponovo nalazi u svom životu, u želji da kaže ono što nije rekla u svojih prethodnih pedeset i šest knjiga, možda čak i u želji da ih na neki način objasni, da pomogne čitaocu da pronikne u njihove skrivene tajne. Jednom rečju, to je knjiga najintimnijih ispovesti, razmišljanja o proteklom životu, njenim ljubavima i ljubavnicima, alkoholnim krizama koje su se triput završavale delirijumom kome, o svojim prijateljima Žan-Luj Barou, Madlen Reno, Mišelu Fukou, Mišelu Leirisu, Rolanu Bartu. Govoriće mnogo i o svojim knjigama, posebno junakinjama tih knjiga u čijim se životnim ispovestima nalazi mnogo stvarnog života, života same autorke.

ma žena koje bacaju. Ja mnogo bacam. Petnaest godina bacala sam svoje rukopise čim knjiga izađe. Ako se upitam zašto, verujem da je to bilo zbog toga da bi se izbrisao ložin, da mu se umanji vrednost u mojim očima, da bih „bolje prošla“ u spostvenoj sredini, da bih se oslobodila besramnosti pisanja jer sam žena; ima od tada četrdeset godina. Čuvala sam ostatke tkanina od šivenja, ostatke namirnica, ali njih ne. Deset godina spaljivala sam svoje rukopise. Zatim su mi jednog dana rekli: „Čuvaj ih za svoje dete, za kasnije, nikad se ne zna.“

Prema rečima same Dirasove „Stvarni život“ nije ni roman ni dnevnik. Ova knjiga nije ni njena autobiografija ni zbirka eseja već bi se najpre moglo reći skup njenih svakodnevnih razmišljanja o stvarima koje čine naš stvarni život. Za mnoge čitaoce njene ispovesti će biti izuzetno šokantne, naročito onda kada govori o svojim prvim ljubavnim iskustvima, u vreme kada je imala samo četri godine, sa jedanaestogodišnjim dečakom iz Vijetnama, ili kad govori o danima i naročito noćima svojih alkoholnih koma koje su bile naseljene neobičnim svetom i prizorima iz zone sumraka, ili kad govori o svom mladom prijatelju, homoseksualcu Janu, kome je posvetila svoju prethodnu knjigu, „Plave oči crna kosa“.

Čitalaca ne zna gde prestaje stvarnost a gde počinje fikcija, da li ona govori (dok čitate knjigu imate utisak da sve vreme čujete njen glas) o iščašenim stvarima na ozbljan način, ili iščašeno, pomalo luckasto, o veoma ozbiljnim, stvarima, bilo da govori o svom dramatičnom flertu sa smrću u teškim alkoholnim krizama u Američkoj bolnici u Parizu dok pored nje, šezdesetosmogodišnje žene, stoji njen prijatelj, homoseksualac Jan u čijim „plavim očima u jednom trenutku oseća da je želi“, ili da govori kako u jednom hotelu na Loari vodi strasnu ljubav pred polazak na sahranu svojoj majci, ili o čoveku koji je umro jer je iznad svega u životu voleo žene…

Stil knjige je karakterističan za njena prethodna dela, posebno one kratke tekstove koji nisu bili ni romani ni priče, već fragmenti, dijalozi, gotovo skice, koje često podsećaju na novinske tekstove. Knjiga „Stvarni život“ je zamišljena kao dijalog između nje i Žeroma Božura. Međutim, ostao je samo monolog, čas izgovaran tiho, čas kao da sve bruji. I odatle taj stalni utisak dok čitate redove ove knjige da čujete njen glas kao da slušate radiofonsko emitovanje njenih ispovesti i razmišljanja. Možda neki čitaoci neće moći da prihvate, što je bio slučaj sa ranijim knjigama ove autorke, taj njen novi način pisanja, ali će ipak na kraju morati da priznaju da je njena proza snažna, velika, neponovljiva.

Tekst: Nada Bojić. Pogovor knjizi „Stvarni život“

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svijetlost, Sarajevo, 1987.

Zatočenica bola i ljubavi
Francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet. Neobična biografija, koja nalikuje "pokretnim slikama", uskoro u izdanju pariskog "Galimara"
TOKOM ove godine Francuska obeležava vek od rođenja velike Margerit Diras, kultne spisateljice, scenaristkinje, rediteljke, jedne od najavangardnijih i najuzbudljivijih žena koje su osvojile svet.
U znak sećanja na izuzetnu intelektualku čija slava i danas traje, izdavačka kuća "Galimar" objaviće njen celokupni književni opus, dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, koja i sama nalikuje "pokretnim slikama", album sa fotografijama među kojima su i one iz privatnog života. Najavljena je retrospektiva njenih filmova, i čitava francuska kulturna scena u 2014. imaće znak Margerit Diras, koja ne prestaje da očarava nove generacije.

Jedna od najprovokativnijih umetnica i vodećih predstavnica francuske književnosti 20. veka rođena je kao Margerit Donadije, 4. aprila 1914. kod Sajgona, u tadašnjoj Indokini, u porodici francuskih doseljenika, gde je provela mladost. U Francusku se vratila 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali je ubrzo napustila, vodila kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...

Scena iz filma „Moderato kantabile“

Spisateljica koja je najbolje opisala ljubav i bol planetarni uspeh doživela je romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Romanesknom poemom u kojoj je krajnje iskreno i otvoreno prikazala svoju mladalačku ljubav sa jednim Kinezom, i to iz perspektive autobiografskog "ja", Margerit Diras je sasvim napustila romanesknu fikciju, izražavajući svoje opsesivne teme u nekoj vrsti ispovedne i dokumentarne proze. "Ljubavnik" je premašio uspeh Sartrovih "Reči", a čitaoce je zanimala biografija spisateljice koja je uvek bila izvan njihovog domašaja, što je, uz njen dar, sasvim učinilo ikonom pariskog književnog života.

U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva - lutajući po gradu u haosu poslednjih dana rata, gladujući, ne spavajući, Margerit Diras je čekala, vrebala i vapila za tračkom nade... U "Emili L.", uporedo sa pričom o kapetanovoj ženi i njenom ljubavniku, opisala je i sopstvenu ljubavnu povest, a u "Stvarnom životu" ostavila je čitaocima svoja razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletenim sa često šokantnim sećanjima o svojim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu...

Scena iz filma „Hirošimo, ljubavi moja“

Poslednja knjiga Margerit Diras, njeno testamentarno delo "To je sve", iz 1995, predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu "labudovu pesmu" koju je posvetila svom mladom pratiocu iz poslednjih godina, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu. Umrla je 3. marta 1996, a njena dela i njen život jednako fasciniraju i uzbuđuju čitaoce širom sveta.

NOMINACIJA ZA OSKARA

PO noveli "Moderato kantabile" Piter Bruk je 1960. snimio istoimeni film i jedno od svojih kultnih dela. Lik Ane doneo je Žani Moro Zlatnu palmu za najbolju glumicu na festivalu u Kanu, Žan Pol Belmondo, njen partner u filmu, lansiran je kao nova zvezda, a Bruk je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju režiju. Film "Hirošimo, ljubavi moja", koji je po njenom romanu i scenariju snimio reditelj Alen Rene, takođe se ubraja u antologijska ostvarenja, a pored mnogih priznanja koje je dobio film, Margerit Diras je bila nominovana i za Oskara za najbolji originalni scenario. Filmska verzija "Ljubavnika", njenog najslavnijeg dela u režiji Žana Žaka Anoa, nije, međutim, doživela popularnost romana. Margaret Diras je kao reditelj snimila više od 20 filmova, a sarađivala je i sa Žerarom Depardjeom.

MUŠKARAC KOJI SE PLAŠI

"ON je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt... On dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće...“

Život između ljubavi i bola – Margerit Diras

.

.

“Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno” rekla je Margerit Diras novinarki italijanske “La Stampe”, u jednom od mnogobrojnih razgovora.

Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi

Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.

“Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi” rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.

Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.

Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže

Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.

Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune – ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.

Porodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva. Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.

Prvi razvod i početak spisateljske karijere

Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.

Prvu knjigu “Drznici” objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživio je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.

Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.

Treći roman “Morski zid” doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.

Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci “novih romana” su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je “Ushićenje Lol Stajn”, govorila je spominjući naslov svoje knjige.

Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.

Iako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.

Volela je samoću i često je govorila kako bi “svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela”. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.

Nikad u životu nisam lagala… Osim muškarcima

Njen najpoznatiji roman “Ljubavnik” priča je o francuskoj 15-godišnjakinji koja sa majkom udovicom i dva brata živi u Indokini u siromaštvu, te se upušta u seksualnu vezu sa 17-godišnjim Kinezom iz bogate porodice. Devojka napušta dečka nakon što shvati da je nikad neće oženiti, jer je njegovoj porodici neprihvatljiva. Odlazi u Pariz gde postaje međunarodno priznata spisateljica…

U stvarnosti, Margerit je (kada je imala 15 godina) bila u vezi sa sinom bogatog kineskog trgovca, a ova veza predstavljala joj je inspiraciju za još tri romana. Uvek je menjala neke detalje i nikad nije otkrila pravu priču.

“Nikad nisam lagala u knjizi, niti u životu. Osim muškarcima, ali inače nikad”, rekla je svojevremeno ova legendarna spisateljica

Nakon nekog vremena počela je da snima filmove. Želja da postane rediteljka probudila joj se nakon što je videla filmove snimljene prema njenim romanima. Nisu joj se svideli, pa je odlučila da sama “priča svoje priče”.

Svi redatelji popunjavali su tišinu u mojim knjigama glumom i nekom radnjom. To je banaliziranje. Nisu shvatili da su te praznine početak. Gledaocima je potrebno dati što manje toga za gledanje, a što više prostora za razumevanje i slušanje, objasnila je Diras.

Njeni filmovi su uglavnom bili vrlo eksperimentalni, a uključivali su nekoliko minuta crnog ekrana i slično. Osim toga, napisala je scenario za čuveni film “Hirošima, moja ljubavi”.

Uverena komunistkinja koja je izašla iz partije

Iako je nakon deset godina izašla iz francuske Komunističke partije, Diras je celog života ostala uverena komunistkinja. Diras je bila vrlo produktivna umetnica, ali većinu vremena zapravo je bila – pijana. Godinama je bila teška alkoholičarka i živela je neuredno. Danju je spavala, a noću bi čitala i pisala

Crno vino sam pila da bih zaspala. Zatim bih popila konjak, to je bilo uveče. Onda bih popila čašu vina na svakih sat vremena. Kad bih se probudila, prvo bih popila kafu, pa konjak, a onda bih pisala. Jedino mi nije jasno, kako sam posle svega mogla da pišem. Bila sam prava alkoholičarka, baš kao što sam bila prava spisateljica – rekla je Diras.

Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio “najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob”.

Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno.