dole izvor gore nebo   





malo nauke kroz zanimljive priče

ISTORIJA ZEMLJE U 5 MINUTA

iZVOR: mondo.rs




Istorija planete Zemlje, od njenog formiranja do danas, traje 4,5 milijardi godina. To je mnogo vremena. Da biste lično doživeli toliki period, morali biste da se iznova rodite i umrete 60 miliona puta, a mala kazaljka ovog časovnika bi morala da se okrene 3,3 hiljade milijardi puta. No, hajde da zaboravimo na sve te milijarde i zamislimo kako istorija Zemlje traje samo pet minuta. Šta se događa u kojoj sekundi? U kom minutu nastaje život? Kada izumiru dinosaurusi, a kada se pojavljuje čovek?


1. sekunda

Kao jedna od planeta Sunčevog sistema, formira se vrela, užarena masa stenja koja kruži oko zvezde - Zemlja. Besne oluje i tektonski potresi.

3. sekunda

Dok se nova planeta hladi, iz otvorenog svemira pogađa je silno zalutalo kamenje. U jednom dramatičnom sudaru, Zemlja dobija svog pratioca od kamena - Mesec.

35. sekunda

Pretnja iz svemira je sve manja. Prestaje teško bombardovanje kosmičkim kamenjem. Na Zemlji - planeti vode - događa se čudo -- negde u njenim okeanima, od organskih molekula nastaje prvi, primitivni život.

Minut i pet sekundi

Primitivna bića koriste Sunčevu toplotu koju pretvaraju u energiju. Počinje prva fotosinteza. Prvi organizmi u atmosferu počinju da oslobađaju nešto sasvim novo: kiseonik.

Dva minuta i 30 sekundi

Nakon milijardu godina u toku kojih su sve složeniji mikroorganizmi proizvode kiseonik, on konačno, kao slobodan gas, dospeva i u atmosferu Zemlje. Cijanobakterije sada brzo pune atmosferu kiseonikom. Zbog toga će se klima dramatično promeniti, a Zemlja pretvoriti u ledenu kuglu. Nastupa - Velika oskidacija.

Tri minuta

Kad se živi svet ponovo obnovi, u okeanima se ništa dramatično neće događati milionima, stotinama miliona godina. Na površini se zato neprekidno menja klima - pod uticajem okeanskih struja, oscilacija Zemljine rotacije i sastava atmosfere, planeta se polako greje i hladi.

Četiri minuta i 15 sekundi

Najednom, drugi put tokom klimatske istorije, Zemlju u potpunosti prekriva led. Planeta je ponovo postala snežna grudva. Nakon što se led otopi, život se još jednom obnavlja. Sada, međutim, dolazi do lavine u njegovom razvoju. Događa se Kambrijska eksplozija. Pored jednoćelijskih organizama, u morskim dubinama se razvija prava šuma beskičmenjaka, porodice i porodice novih višećelijskih stvorenja. Biljke izlaze na kopno i rastu iz zemlje.

Četiri minuta i 35 sekundi

Nastaju prvi kičmenjaci, složeni stvorovi koji će se, izlazeći iz vode, razmileti kopnenim svetom i od kojih će nastati gmizavci, ptice i sisari.

Četiri minuta i 40 sekundi

Duboko dole, kontinentalne ploče se pokreću, sudaraju i spajaju. Formira se divovski prakontinent - Pangea. Njegovim cepanjem nastaće današnji kontinenti.

Četiri minuta i 45 sekundi

Svet nastanjuju razna složena stvorenja, velika i mala. Tokom ere duge 100 miliona godina, planetom gospodare najveća od svih bića - dinosaurusi.

Četiri minuta i 55 sekundi

Zemlju iz svemira pogađa asteroid prečnika 15 kilometara. Katastrofa će pomračiti atmosferu planete i dovesti do ledene apokalipse. Nastupa veliko istrebljenje živog sveta. Dinosaurusi izumiru u kataklizmi. No, nakon njihovog nestanka, život se opet obnavlja. Svetom se sada šire šume i porodica poslednjih gospodara sveta - sisara. Počinje novo doba - Kenozoik.

Četiri minuta i 59 sekundi

Nastaju prvi ljudi.

U saradnji sa naukakrozprice.rs

KOLIKO JE NA SVETU ŠTAMPANIH KNJIGA?




Izvor: NAUKA KROZ PRIČE, 23/04/2019



Po svemu sudeći, od prve štampane Gutenbergove Biblije u 15. veku do danas, na svetu je objavljeno i odštampano oko 135 miliona knjiga. Da biste ih lično baš sve pročitali, ako čitate prosečnom brzinom od 30 strana na sat i samo i isključivo to radite, bilo bi vam potrebno više od neverovatnih 60.000 godina.

Koliki je zapravo ukupan knjiški fond naše civilizacije – taj nepregledni okean znanja, ideja, emocija i inspiracija pretvorenih u štampana slova na papiru? Ispostavilo se, s obzirom na broj jezika, kultura i tradicija u kojima su knjige štampane, kako nije nimalo lako odrediti broj objavljenih naslova.

Na ovo pitanje pokušao je početkom ove decenije da odgovori Google Books, projekat ove kompanije koji se bavi digitalizacijom knjiga. Google je prebrojao i analizirao sve poznate ISBN brojeve – reč je o međunarodnom broju koji bibliotekari daju svakom objavljenom naslovu, ali i baze američke Kongresne biblioteke, arhive starih knjiga i raznovrsne druge bibliografije.

Uzimajući u obzir da mnogi naslovi imaju ponovljena izdanja, izdanja oko kojih se izdavači spore decenijama, pa i više ISBN brojeva, a da se takav broj dodeljuje i audio izdanjima, Google inteligentni softver je pregledao oko 600 miliona potencijalnih izdanja i došao do podatka kako je do kraja 2010. godine na svetu bilo objavljeno 129.864.880 različitih knjiga.

Sa druge strane, prema podacima koje iz celog sveta prikuplja UNESCO, a koje je analizirao Worldometers, tokom jedne godine se u svetu objavi oko 700.000 novih naslova, što je inače značajno više nego tokom prethodnog veka (mada se obično pogrešno misli kako štampa izumire). Sa takvim trendom, osam godina otkako je Google prebrojao sve knjige, broj objavljenih naslova porastao je na oko 135.000.000.

Naravno, potpuno je nemoguće odrediti tačan broj pojedinačnih primeraka knjiga koje su izašle iz štamparija. Neki od tih naslova su i doslovno štampani u više miliona primeraka, većina u par hiljada ili nekoliko stotina, dok ima i značajan broj naslova, kakvih opskurnih dela ili pak hermetičnih doktorskih teza koje su objavljene tek u nekoliko primeraka.

No, ako bi se, što je vrlo zanimljivo, broj objavljenih izdanja uporedio sa brojem stanovnika planete, ispostavilo bi se da je po jedna knjiga objavljena na svakih 50 živih ljudi. A koja knjiga nema bar 50 svojih čitalaca?

KAKO SE ODREĐUJE DATUM USKRSA?


Izvor: NAUKA KROZ PRIČE, 26/04/2019





U fokusu) Uskršnji datum je, kao i svaki drugi datum, astronomski problem. U skladu sa konvencijom o ovom prazniku koja je usvojena u doba cara Konstantina i koja se u hrišćanskom svetu koristi već 17 vekova, potreba da se što tačnije odredi datum Uskrsa dovela je i do više reformi kalendara, one najpoznatije pape Grigorija, ali i drugih, manjih popravki.

Određivanje datuma Uskrsa predstavlja, inače, jednu od retkih tekovina drevnog lunarnog kalendara koje su preživele u hrišćanskoj civilizaciji.

Savremeni kalendar je deo rimske tradicije i to je takozvani solarni kalendar – u njemu godina odgovara periodu revolucije Zemlje oko Sunca, dok se u Starom veku koristio i danas sasvim neintuitivan lunarni kalendar, zasnovan na periodičnosti rotacije Meseca oko Zemlje.

Kako se određuje datum Uskrsa? Po rasprostranjenoj definiciji, uskršnja nedelja se određuje kao nedelja u sedmici posle punog meseca koji se javi posle prolećne ravnodnevice (20. odnosno 21. marta).

Posmatran sa zemlje, Mesec uobičajeno prolazi kroz četiri svoje mene, od mladine do uštapa, punog meseca, koji se neposredno po dolasku proleća, tradicionalno naziva pashalni. Po pravilu, ako se ovaj, prvi prolećni uštap dogodi u nedelju, za Uskrs se uzima sledeća nedelja.

Zato Uskrs može biti bilo koji od 35 dana posle prolećne ravnodnevice, od 22. marta do 25. aprila. Pošto su u julijanskom kalendaru datumi pomereni, pravoslavni Uskrs može biti između 4. aprila i 8. maja. Uskrsi se, inače, mogu poklopiti samo između 4. i 25. aprila, a po Dirihleovom principu, to se može desiti u tri od pet mogućih sedmica.

Međutim, sa ovom definicijom uskršnjeg datuma treba biti dodatno oprezan. Mada jednostavna i pominje se u većini enciklopedija, ona nije jednoznačna, već samo ilustruje metod, ali se u praksi pri određivanju datuma ne koristi definicija nego takozvane epaktne tablice koje su više stvar tradicije nego kalendara.

Naime, po religioznoj tradiciji, datum praznovanja vaskrsenja Isusa Hrista je tako izabran da odgovara astronomskim uslovima koji su navodno vladali 30. godine nove ere, u doba kad je Hrist razapet. Slika prikazuje jednu od ogromnog broja umetničkih predstava ovog događaja – ulje Žuti Hrist Pola Gogena, sa kraja XIX veka.

Dan praznovanja vaskrsenja je, takođe, vrsta predstave do koje se došlo dogovorom. Naime, rane hrišćanske zajednice više od jednog veka vodile su žustru raspravu o datumu na koji treba praznovati ovaj događaj. Vremenom je prevladalo mišljenje, koje je usvojila većina tadašnjih zajednica, da se to desilo u nedelju, prvog jevrejskog radnog dana posle Sabata.

Ovo viđenje je ugrađeno i u najkasnije napisano, ali najpopularnije, ne-sinoptičko Jevanđelje po Jovanu koje kaže da “u prvi dan sedmice dođe Marija Magdalena na grob rano dok još beše mrak i vide da je kamen dignut sa groba” (20,1). Prema prethodnim opisima tajne večere i raspeća, to se odigralo u vreme jevrejskog polećnog praznika Pashe.

U skladu sa tom tradicijom, određeno je da se Uskrs slavi u nedelju u sedmici posle pashalnog punog meseca, odnosno u nedelju posle prvog “eklezijastikalnog” punog meseca posle 20. marta.

Ova konvencija konačno je i usvojena na Prvom saboru u Nikeji 325. godine. Sa njom je i datum punog meseca približno određen i naziva se eklezijastikalni, ili crkveni pun mesec. No, ni on, kao ni sama ravnodnevica, ne odgovara pravom astronomskom punom mesecu.

Zato se, mimo pomenute definicije, u praksi, pri crkvenom određivanju datuma Uskrsa isključivo koriste zlatni brojevi i takozvane epaktne tablice.

Naziv epakti potiče od grčke reči epaktós, uveden ili umetnut, a označava broj dana za koliko solarna godina premašuje lunarnu. To je zapravo broj dana Mesečeve starosti na početku svake nove godine i kako se menja iz godine u godinu, on određuje koliko će se Uskrs pomeriti.

U pozadini ovakvog načina određivanja Uskrsa je stari jevrejski, solarno-lunarni kalendar. U ovom složenom kalendaru godina se određivala kao 12 lunarnih meseci. Inače, Mesec obiđe put oko Zemlje za 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 3,3 sekunde. Pošto ovaj mesec traje oko 29,5 dana, godina u zbiru iznosi samo oko 354 dana. Zato je u ovom kalendaru uvek nedostajalo oko 11 dana godišnje.

Da bi se taj manjak nadoknadio periodično su se ubacivali vanredni meseci, a ceo ciklus se ponavljao na svakih 19 godina. Tako se i pri određivanju Uskrsa počela koristiti tablica, razvijena u VI veku, sa 19 pashalnih datuma iz koje se datum Uskrsa čita na osnovu ostatka pri deljenju sa 19.

Metod je razvio aleksandrijski matematičar Dionizije Eksiguus, zaslužan za izračunavanje godine Hristovog rođenja i uvođenja nove ere u računanje vremena.

POVRTNJAK NA MARSU


Izvor: NAUKA KROZ PRIČE, 28/03/2019





Za nekoliko hiljada dinara preko interneta se može nabaviti „ekosfera“ – zapečaćena staklena kugla u kojoj u savršenom balansu žive mikroorganizmi, biljke i životinje, naizgled bez spoljnog uticaja. U ovim staklenim loptama, koje nekad nazivaju i jednostavno – akvarijumi – uglavnom nalazimo morsku vodu koja ispunjava oko 2/3 kugle, vazduh, mikroorganizme, korale, alge i crvene škampe koje se užurbano kreću među grančicama.

Iako je reč o samoodrživom sistemu, vrlo uprošćenom modelu Zemljinog ekosistema, ova staklena lopta ipak je izložena spoljnom uticaju i život u njoj zavisi od kupca – potrebni su sobna temperatura i indirektna svetlost. Međutim, mimo toga, to je potpuno zatvoren, samoodrživ ekosistem – bar na neko vreme.

Proizvođači garantuju trajanje od oko dve godine, koliko je i životni vek crvenih škampa, čije razmnožavanje u ovakvim uslovima nije zabeleženo. Ove životinjice, dužine oko jednog centimetra, koje inače nastanjuju Pacifik, jedu alge, a stvaraju ugljen-dioksid potreban algama za fotosintezu. Alge koje bujaju po staklu zahvaljujući svetlosti i organskom otpadu, ujedno stvaraju kiseonik za škampe i za bakterije zadužene za razgrađivanje otpada. Savršen sistem.

Da li bi jedna ovakva sfera, ostavljena na nekoj zemljolikoj planeti sa svetlošću i pogodnom temperaturom, mogla da održi život tokom dve godine?

Zamislimo sada jednu sferu u kojoj bi u ovako savršenom sistemu živeo – čovek.

Polovinom šezdesetih godina 20. veka, na takvu ideju došli su ruski istraživači sa Instituta za biofiziku u Кrasnojarsku. Oni su napravili zatvoreni ekosistem i u njega uselili ljude. BIOS-3 je zauzimao površinu od svega 315 kvadratnih metara, dovoljan za najviše tri čoveka, od kojih je dvoje bilo zaduženo za uzgajanje žitarica i povrća, a jedan za alge.

Uloga zelenih jednoćelijskih algi iz roda Chlorella bila je prečišćavanje vazduha kroz fotosintezu, pa su velike površine pod ovom algom bile izložene lampama snage oko 20kW. Zbog jake veštačke svetlosti, čitav ekosistem je bio ogroman potrošač struje i napajao se zahvaljujući obližnjoj hidroelektrani. Voda je reciklirana, a urin i izmet su sušeni i odlagani.

Međutim, primera radi, meso za ishranu se uvozilo iz spoljnog sveta, tako da sistem zapravo nikad nije postao 100 odsto efikasan.

U naredne gotovo dve decenije, koliko su u ovom ekosistemu trajali eksperimenti, najduži period koji je čovek izdržao zatvoren u njemu bio je oko šest meseci. Tokom devedesetih godina, BIOS-3 je prestao da postoji pod tim imenom, ali je i dalje korišćen kao zatvoreni ekosistem za razna testiranja, bez prisustva ljudi u njemu.

Istovremeno su se i Amerikanci uključili u slične eksperimente, a njihov značaj za svemirska istraživanja prepoznala je NASA, koja je postavila pitanje da li se stvaranje životinjskog i biljnog sveta na nenaseljenim teritorijama daleko od Zemlje može iskoristiti kako bi se tamo podržao i ljudski život.

Amerikanci su napravili i do danas najveći zatvoreni ekosistem, Biosferu 2, koja se nalazi u Arizoni, i poslednjih nekoliko godina pripada tamošnjem Državnom univerzitetu.

U malenom mestu Oraklu izgrađena je istraživačka ustanova na površini nešto većoj od jednog hektara, u kojoj se proučava interakcija čoveka sa prirodom, ali se vrši i manipulacija sistema koja, zbog njegove zatvorenosti, nema štetan uticaj po Zemlju.

U Biosferi 2 ima svačega pomalo – kišnih šuma, savana, okeana sa koralnim grebenima, močvara, pustinja, obradivog zemljišta… Iz ove ustanove neprestano stižu novi podaci i merenja, jer se sva dešavanja, kao i ljudi koji učestvuju u eksperimentu, 24 sata dnevno prate i proučavaju. Takođe se istražuje ono što je nešto ranije pokrenula NASA – mogućnost stvaranja kolonije naseljene mikroorganizmima, biljkama, životinjama i čovekom, na drugim planetama. Njihova – doduše zastarela – vizija toga prikazana je na ilustraciji.

No, ni Biosfera 2 nije postigla potpunu ravnotežu niti smoodrživost, pa se tako vazduh po potrebi greje i hladi, u prostor se upumpava kiseonik, ljudi su u nekim periodima gladovali zbog niskokalorične hrane, ali je nauka neprestano usavršavala sistem.

U međuvremenu, kineski astronauti su početkom ove godine odneli semenke pamuka na Mesec. Seme je proklijalo i – u skladu sa očekivanjima – ubrzo uginulo, ali su to, formalno, bile prve biljke na Mesecu.

Sa popularizacijom naseljavanja kolonija na Marsu i drugim planetama, i ovakvi eksperimenti, koji su i sami evoluirali u poslednjim decenijama, ponovo su dobili na popularnosti.

PAS, NAJSTARIJI PRIJATELJ


Izvor: NAUKA KROZ PRIČE, 02/04/2019





Na slici koju je 1860. godine naslikao Francuz Žan Leon Žerom, starogrčki filozof Diogen u sred dana pali plamen fenjera. Živi u buretu kao skitnica i prosjak, izbegavajući ljude u koje je duboko razočaran. No, Diogen se priprema da ponovo prošeta Atinom nadajući se da će možda baš danas, konačno, upoznati poštenog čoveka. Do tada mu društvo prave samo psi.

Kroz čitavu istoriju umetnosti, baš kao i na ovoj slici, psi su bili simbol vernosti, prijateljstva, zaštite, zajedništva i ljubavi, i pojavljuju se još u pećinskoj umetnosti u scenama iz lova, kao čovekovi pomoćnici.

Pas je pripitomljen pre više od 15.000 godina, daleko pre ostalih životinja, koza, krava, magaraca, mačaka… Mada su ostaci vukova nalaženi u blizini čovekovih naseobina još pre više desetina hiljada godina, najstarije svedočanstvo zajedništva i odnosa čoveka i psa je grobnica takozvanog Bon–Oberkasel psa.

Ova grobnica otkrivena u Nemačkoj, u predgrađu Bona pred početak I svetskog rata, krila je ostatke muškarca, žene i sitnih dragocenosti. Sa njima je bilo sahranjeno i štene staro oko 6 meseci koje je uginulo od štenećaka. Ostaci i ljudi i psa tokom rituala sahranjivanja bili su posuti crvenim prahom koje ukazuje na zajedništvo.

Istraživači su zaključili da je štene duže od 2 meseca pre smrti bolovalo od štenećaka. S obzirom na to da je poživelo duže vreme i pored ove teške bolesti, istraživači su zaključili da su se ljudi o njemu dobro starali tokom bolesti. Bon–Oberkasel pas je tako potvrdio da su ove životinje bile ne samo korisne za čoveka jer su pomagale u lovu i čuvale čoveka, a kasnije mu pomagale u čuvanju stoke. Ovo štene je najstariji dokaz da je pas bio deo porodice, i da su se ljudi za njih emotivno vezivali, voleli ih i brinuli o njima, kao što to rade i danas, 15.000 godina kasnije.

DA LI POSTOJI NULTA GODINA?


Izvor: SVET NAUKE, 01/04/2019




(Vreme zabluda*) Godine nove ere se u zapadnom, hrišćanskom kalendaru broje od navodnog rođenja Isusa Hrista, a svaka se godina ove epohe naziva Gospodnjom ili Anno domini. No, da li to znači da je Hrist zaista rođen u 0. godini?

Ne, pošto nulta godina ne postoji. Poslednju godnu pre nove ere smenjuje prva godina nove ere. Ako svojim prijateljima niste mogli da objasnite zašto je XXI vek počeo 2001, a ne 2000. godine, bilo bi im jasnije da ste im samo rekli kako nikad nije postojala nulta godina, mada se često pogrešno misli suprotno. Prvi vek je počeo od prve godine, pa tako i svaki sledeći.

Pre uspostavljanja ovog sistema koji se uz izvesne popravke danas koristi u celom svetu, u Starom veku su godine brojane na razne načine, od nastanka sveta, od prve olimpijade u Staroj Grčkoj ili od osnivanja Rima. Mada je bilo raznih ranijih proračuna, izumitelj hrišćanskog kalendara je kaluđer Dionizije Exiguus koji je na zatev papskih vlasti 525. godine pokušao da izračuna tačnu godinu Hristovog rođenja. Proučavajući poznate hronologije, Dionizije je zaključio da se to desilo 25. decembra, sedam dana pre početka 754. godine ab urbe condita, od osnivanja Rima.

Dionizije je ovu godinu označio prvom nove hrišćanske ere, pre svega što u to doba u Evropi nula nije ni postojala kao broj. Nulu, broj koji označava ništa ili prazninu, kao jednu od najznačajnijih civilizacijskih tekovina, tek u potonjim vekovima donose Arapi sa istoka. A Dionizijevo računanje vremena od Hrista naovamo počelo se masovnije koristiti u hronologijama u VII veku, da bi potom postalo opšteusvojeno.

Međutim, kasnije se ispostavilo da je Dionizije pogrešio u svojoj proceni godine Hristovog rođenja. Prema nekim modernim tumačenjima to se desilo tek 6. ili 18. godine nove ere. Najpoznatija je verzija iz Jevanđelja po Mateju u kome piše da se Hrist rodio u godini smrti kralja Iroda Velikog koji je inače umro ne 1. godine nove ere, već između 7. ili 4. godine p.n.e.

POVRATAK U CERN

Izvor: SVET NAUKE, 25/03/2019




(U fokusu) Osnivačku konvenciju CERN-a, prikazanu na slici, u julu 1953. godine potpisali su predstavnici 12 evropskih država na sednici Saveta koji je inače bio prvi nagoveštaj budućeg ujedinjenja Evrope i to – oko istraživanja u fizici. Jedna od zemalja osnivača bila je i Jugoslavija, a u njeno ime konvenciju je potpisao fizičar Pavle Savić (što je i označeno na fotografiji).

Konvencija je danas izložena javno u Evropskoj laboratoriji za nuklearna istraživanja (CERN) – mogu je videti brojni posetioci popularne izložbe „Mikrokosmos“, u delu CERN-ovog kompleksa otvorenom za javnost, 100 metara iznad podzemnog tunela akceleratora, nadomak švajcarsko-francuske granice.

Jugoslavija je bila jedan od osnivača „države fizičara“ kod Ženeve, koja danas, kao jedna od najvećih međunarodnih naučnih organizacija, okuplja oko 20.000 istraživača i koristi najmoćniji akcelerator na svetu LHC. Jugoslavija je iz ove naučne zajednice u jednom trenutku izašla i zato se ponovni prijem Srbije u ponopravno članstvo, nakon dugog perioda pridruženog, smatra „povratkom u CERN“.

„Veliko mi je zadovoljatvo da poželim dobrodošlicu Srbiji kao našoj 23. državi članici”, izjavila je Fabiola Đijanoti, generalna direktorka CERN-a povodom priključenja Srbije. “Srpska naučna zajednica je tokom dugog niza godina dala značajan doprinos CERN-ovim projektima. Članstvo će osnažiti dugogodišnju saradnju između CERN-a i Srbije, stvarajući prilike za povećanje saradnje u naučnim istraživanjima, treningu, obrazovanju, inovacijama i deljenju znanja“, smatra Đanoti.

Kako se navodi u saopštenju koje je povodom prijema u članstvo iz CERN-a upućeno svetskim medijima, dok je Srbija bila deo Jugoslavije srpski fizičari i inženjeri učestvovali su u nekim od prvih CERN-ovih projekata, na sinhrociklotronskom, proton-ciklotronskom i super-proton-sinhroton akceleratorima.

Danas, najviše fizičara iz Srbije u CERN-u radi u jednom od dva najveća eksperimenta, u ATLAS-u i CMS-u, no učestvuju i u radu u postrojenju ISOLDE, al i na izradi studija budućeg sudarača čestica – FCC i CLIC – koji su potencijalno novi najvažniji projekti u CERN-u.