Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (crteža, slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu sistem znakova koji predstavljaju određene elemente govornog jezika: pojedine reči, slogove ili glasove.

Formalno, pismo je skup dogovorenih znakova dovoljnih za pisanje nekog jezika
U toku razvitka pismo je prošlo kroz 3 faze :
a) piktografsko (slikovno)
b) ideografsko (pojmovno)
c) fonetsko (glasovno)

Preteča pisma je komunikacija pomoću predmeta - složeno kamenje, prelomljene grančice, strelice i slično. Poznato je i uslovno pismo quipu južnoameričkih Indijanaca Inka: o glavni konopčić obješeni su konopčići s čvorovima u bojama; raspored čvorova i boje kazuju određenu poruku.
Slikovno pismo nastaje kada sličice dostignu određeni stepen stilizacije, i kada se takav slikovni pojam dogovorno počinje dosledno upotrebljavati uvek za isti pojam. Već se u praistoriji pećinski čovek koristio takvim oblikom komunikacije. Zatim se različite sličice dovode u uzajamni odnos i stvaraju asocijaciju. Takav početak slikovnog pisma i pisma uopšte zovemo piktografija.


 PIKTOGRAFSKO PISMO (slikovno pismo)


Predstavlja najstariji način na koji su ljudi pokušali da pomoću crteža zabeleže svoje misli. Izraz dolazi od latinske reči PICTUS – crtan i grčke  GRAFO – piše.
Ovi znaci (piktogrami) označavaju upravo ono što crtež predstavlja i nisu vezani za specifični glasovni sklop reči u pojedinom jeziku. Čine osnovu pisma kod starih Egipćana, Krićana, Sumera, Kineza i Maja, ali se u izvesnim prilikama koriste i danas (na primer u saobraćajnim znacima).

¨   IDEOGRAFSKO (pojmovno) PISMO

Obogaćivanjem sadržaja jezika, traže se znaci koji, po dogovoru, označavaju apstraktne pojmove, koje je nemoguće doslovno crtežom izraziti.
Ideogrami (izraz dolazi od grčke reči  idea – ideja, predstava, pojam) su šematiziraniji oblici slikovnog predstavljanja koji postaju nosioci pojedinih reči i pojmova koji se mogu dovoditi u odnose i stvarati asocijacije na apstraktne, afektivne i relacione pojmove. Tako se, na primer, kod kineskog pisma ideogram "hao" koji označava "dobro" i "ljubav" gradi udruživanjem sličica majke i deteta; "pevati" je složen od ideograma ptice i usta, a dve žene = svađa.
Ovo su u početku znaci koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od piktograma, ali im je promenjen smisao. Kasnije od slike uprošćavanjem postaju apstraktni grafički znaci koji imaju značenje određenih pojmova.


Savremeni ideogrami

¨   FONETSKO (GLASOVNO)  PISMO

Najsavršeniji oblik pisma. Znak (fonogram) označava glas. Mnoštvo znakova kod ideografskog pisma, zamenjena malim brojem znakova za glasove. Fonetsko pismo je vezano za određeni jezik.

¨   EGIPATSKA PISMA

Uz mesopotamska spadaju u prva pisma uopšte.
a)   Hijeroglifi
Najstarije egipatsko pismo. Nastalo u IV milenijumu pre n.e. Naziv mu dali Grci prema rečima ieros ( HIJEROS) – svet, sveštenički, božanstven i (GLIFO) – urezan, ugraviran (u kamenu). Po obliku spada u piktografsko pismo ali vremenom dobijalo odlike i ideograma i fonograma.
Postojalo oko 3000 znakova ali su oko 500 najčešće upotrebljavana.
b)   Hijeratsko (svešteničko) pismo
Nastalo u trećem milenijumu uprošćavanjem hijeroglifa u toku pisanja trskom po papirusu, imalo oko 600 znakova. Knjiga na papirusu imala je oblik svitka (“rot ula” ).
c)   Demotsko (narodno) pismo
Nastalo oko 700 g. p. n. e. u Severnom Egiptu uprošćavanjem hijeratskog pisma. Služilo je za svakodnevnu upotrebu. Egipatska pisma dešifrovao je francuski naučnik Fransoa Šampolion (Franqois Champollion) oko 1822. godine.

¨   PISMO U MESOPOTAMIJI

Sumersko pismo nastalo je u drugoj polovini IV milenijuna pre n. e. Pisalo se na kamenu a po obliku je bilo slikovno, slično hijeroglifima. Kasnije kamen biva zamenjen tablicama od meke gline u koje su ovi znaci beleženi uz pomoć prizmatičnog štapića. On  je u glini ostavljao trouglasto udubljenje slično klinu, pa je zbog toga ovo pismo kasnije nazvano KLINASTIM. Oblici postaju apstraktni i gubi se prepoznatljivost prvobitnih slika.
Njime su još pisali  Vavilonci, Asirci, a poslednji su bili Persijanci.
Klinasto pismo je prvi dešifravao početkom XIX veka Nemac Georg Grotefend.

¨   FENIČANSKO PISMO

Prvo fonetsko pismo. Nastalo oko 1400 god. pre n. e. uprošćavanjem hijeratskih znakova. Uzeli su 22 znaka, koliko je bilo glasova (konsonata) u njihovom jeziku i svakome pridali značenje samo prvoga glasa te  reči. Znaci su imali geometrijske forme i gravirani su oštrim instrumentom, pa su im sve linije iste debljine.

¨   GRČKO PISMO

Grci preuzimaju pismo od Feničana, prilagođavaju ga svom jeziku, i olakšavaju pisanje uvođenjem oznaka i za samoglasnike koje Feničani nisu poznavali.
Ovaj se proces završio od IX do VII veka p. n. e. U početku pišu “bustrofedonom” , tj. u oba pravca (kao kad se ore njiva).
Od V veka zadržavaju samo smer od leve ka desnoj strani, koji kasnije nasleđuju i svi evropski narodi.
Grčki alfabet je imao 24 znaka. Geometrizacija je još doslednija nego kod Feničana, ali su linije i dalje iste debljine.
U II veku pre naše ere počinje da se kao podloga za pisanje koristi štavljena koža nazvana pergament prema gradu Pergamonu u Maloj Aziji. Ovaj se materijal zadržao u Evropi sve do početka upotrebe hartije (XII – XV v.) .

¨   RIMSKO PISMO

Rimljani prihvataju posredstvom Etruraca grčko pismo. Postepeno usavršavaju oblike slova koji oko I v. n. e. dostižu savršenstvo u rimskoj klesanoj kapitali.
Ovo su već konačno formirana velika (verzalna) slova latinice. Sva slova su konstituisana iz kvadrata, kruga i trougla, i imaju istu visinu.
Razlikuju se debljine osnovnih i spojnih crta. Linije se završavaju zaobljenim produžecima – serfima. Ovo se pismo koristilo za natpise na kamenu.
Oko I veka umesto dotadašnje rotule, javlja se nov oblik knjige od pergamenta – kodeks. To je oblik sadašnje knige. Za svakodnevne beleške koristi se diptih, dve daščice ispupčenih rubova, premazane tankim slojem voska i spojene međusobno šarkicama ili alkama. Po prethodno nagaravljenom vosku pisalo se stilusom, metalnim instrumentom zašiljenim s jedne a zaobljenim s druge strane (za pisanje i brisanje napisanog).

KVADRATIKA je knjižno pismo, proporcija izvedenih od kvadrata. Razlikuje se od klesane kapitale u detaljima. Ove razlike nastaju zbog upotrebe različitog sredstva za pisanje (dleto kod kapitale, zarezana trska – kalamis, kod kvadratike) upotrebljavala se od II doV veka.

RUSTIKA (“rustika” bukvalno znači “prosto”, “grubo”). Po osnovnoj konstrukciji slična kvadratici, ali užih proporcija (ekonomičnije) i drugačijeg ugla pod kojim se drži trska. Zbog toga su vertikale tanke a serifi jako zadebljani. Bila je u upotrebi od II do VI veka.

STARIJI RIMSKI KURZIV
Pismo za svakodnevnu upotrebu i brzo pisanje na pločicama premazanim voskom. U brzinii uglavnom bivaju zamenjeni oblinama, linije su iste debljine (zbog stilusa) a oblici slova nisu onako doterani i iste visine kao kod knjižnog pisma.

UNCIJALA
Čini sintezu kvadratike i starijeg kurziva. Široko i lepo knjižno pismo kao kvadratika, alii zaobljenjih crta kao kod kurziva. Time čini prelaz prema oblicima malih slova. Nastala u     vreme propadanja rimske države i jačanja hrišćanstva ( III – VIII v.).
Na prelazu iz starog u srednji vek, ptičje pero zamenjuje kalamis. Elastičnije je i omogućuje pisanje sitnijih slova.
Mlađi rimski kurziv ( IV v. )
Kao i stariji, pismo za brzo pisanje. Razlikuje se od ovog po formiranim uzlaznim i silaznim potezima. To su prva minuskulna (mala) slova u istoriji.

Rimska uncijala

Poluuncijala (V do VIIIv.)
Slična unicijali, samo, pod utiicajem mlađeg kurziva formira ulazne i izlazne poteze. To je prvo minuskulno knjižno pismo. Pisalo se ptičjim perom na pergamentu.

¨   SREDNJOVEKOVNA PISMA

U ranom srednjem veku u Zapadnoj Evropi formira se čitav niz pisama koja zovemo jedinim imenom nacionalna pisma. Većina ih je nastala od mlađeg rimskog kurziva pa su bila ružna ii nečitka. Izuzetak su bila irsko i anglosaksonsko pismo, koja su nastala od poluuncijale.
Za vreme Karla Velikog (742 – 814) oko 780.  g stvara se na osnovu poluuncijale novo pismo – karolinška minuskula koje je bilo tako savršenih oblika i dobre čitljivosti da se do danas zadržalo kao oblik malih slova latinice. Stvaranje ovog pisma se prema legendi pripisuje engleskom svešteniku Alkuinu od Jorka.
Od XIII veka oblici karolinške minuskule postepeno bivaju sve uži i od oblina nastaju prelomljene uglaste forme. Tako nastaje gotica. U gotici dominiraju vertikale, okrugline su zamenjene kosim izlomljenim linijama, a horizontale ne postoje.


¨   SLOVENSKA PISMA

a)   Glagoljica

Prvo slovensko pismo, stvorio ga na osnovu grčkog kurzivnog pisma Ćirilo s bratom Metodijem 855. godine. Imala 40 znakova. Ubrzo je prihvaćena u svim slovenskim zemljama. Kada se početkom X veka javila ćirilica, ona brzo potiskuje glagoljicu.
Iz svih slovenskih zemalja, izuzev Češke i Moravske gde je već krajem IX v. glagoljica zamenjena latinicom i Hrvatske gde se glagoljica dugo zadržala kao nacionalno pismo.
Prvobitna Ćirilova glagoljica bila je obla (stvorena od kurziva). U Hrvatskoj od XII veka dobija uglaste oblike i postaje uža, a kontrast između osnovnih i spojnih crta se povećava. Ovom uglastom glagoljicom slagane su i prve hrvatske štampane knjige (Misal iz 1483.g.).

b)   Ćirilica

Pretpostavlja se da je nastala u Bugarskoj oko 900. godine. 24 znaka uzeta su iz grčkog unicijalnog pisma, a ostali uglavnom iz glagoljice. Zbog svoje veće grafičke lepote i čitljivosti potisla je ubrzo glaloljicu. Svi do XVIII veka upotrebljavala se i u Rumuniji. Najstarija sačuvana srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom je Miroslavljevo jevanđelje (kraj XII v.), a prva štampana knjiga ćirilicom na Balkanu Oktoih Osmoglasnik. Štampanje ove knjige dovršeno je 4. Januara 1494. godine u štampariji Đurđa Crnojevića u Obodu kraj Cetinja, kojom je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je ukrašena i ilustrovana drvorezima. Ova staroslovenska ćirilica zamenjena je početkom XVIIIveka u Rusiji za vreme Petra Velikog građanskom ćirilicom. Cilj ove reforme Petra Velikog bio je da se stari oblici ćirilice saobraze savremenim evropskim oblicima latiničnog pisma. Konačnu reformu srpske ćirilice izvršio je Vuk Karadžić 1818. God. (On je izostavio iz ruske azbuke 7 znakova: i, ju, u, … a uveo nove znake : ć, đ, lj, nj, j i dž). Vukova ćirilica je zvanično priznata rek 1868. godine. Ona predstavlja danas najdoslednije sprovedene fonetsko pismo na svetu.
Makedonska ćirilica je dobila svoj konačan oblik 1945. Ona se od Vukove ćirilice razlikuje samo po tome što je đ zamenjeno sa g, ć sa k a za glas dz koji postoji u makedonskom, uzet je znak S.

Osnov savremene latinice – humanistika

U doba Renesanse (u XV veku ) u Italiji  odbačena je gotička tradicija, a kao uzor je postavljeno vraćanje na antičke oblike umetnosti.
Slično postupaju i književnici, proučavaoci antičkog kulturnog nasleđa, koji su se zvali humanisti. Oni odbacuju goticu i uzore za novo pismo traže u antičkim rukopisima. Ne zmajući da je većina antičkih rukopisa za vreme Karla Velikog prepisana pismom iz tog vremena – karolinškom minuskulom, oni prihvataju uz  vrlo male izmene ovo srednjevekovno pismo davši mu naziv “humanistička minuskula”. Kada se sredinom XV veka javljaju prve štamparije u Italiji u njima se, za razliku od Nemačke, gde dominira gotica, za uzor prvih tipografskih slova uzima humanistička minuskula. Misleći da ova slova potiču iz antičkog vremena daju im naziv “antikva” koji se i do danas zadržao.

Autor: Dragan Marković

Zapisano se duže pamti

U predgovoru “Srpskog bukvara”, koji je sastavio Vuk St. Karadžić, štampanog u Beču 1827, piše: “Šta god da su ljudi na ovom svijetu izmislili, ništa se ne može uporediti s pismom. Prijatelju ili znancu svome, koji je daleko preko belog svijeta, možeš poslati misli svoje na komadu hartije; čitati, što su drugi pisali pre dve hiljade godina i napisaše, da drugi posle nekoliko hiljada godina mogu čitati, to je nauka koja um ljudski gotovo prevazilazi i moglo bi se reći da je onaj koji je prvi izmislio, bio više Bog nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljudskom da se približi k Bogu...”

“ Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci. “
Dositej Obradović

Godine 1882. američki kolekcionar Edvin Smit kupio je kod nekog starinara u Luksoru jedan papirus. Pedeset godina kasnije papirus je dešifrovao Džejms Brestid, tada direktor Orijentalnih starina na Čikaškom univerzitetu. Bio je to medicinski rukopis koji na sedamdeset stubaca sadrži odlomke jedne rasprave iz hirurgije u kojoj se, prvi put u istoriji, mozak pojavljuje pod svojim pravim imenom. Ovo hijeroglifsko pismo poticalo je iz XVII v.p.n.e. ali je, verovatno, to bio prepis starijeg rukopisa sastavljenog oko 3.000 g.p.n.e. Tekstovi obrađuju povrede u lobanji i umanjenje motornih funkcija organizma.
Sve do Demokrita verovalo se da se um i osećanja ne kriju u mozgu nego u srcu. Aristotel je prvi izneo mišljenje da : “Duša nikad ne misli bez slika”.

Materijali za pisanje

Na razvoj pisma, njegovo širenje i morfološke preobražaje veliku ulogu igrao je materijal na kome se pisalo. Prve “beleške” ostavljene su na kamenu, pečenoj glini, drvetu, kosti životinja, plemenitom i neplemenitom metalu, staklu, tkanini, platnu, raznom lišću i unutrašnjem delu kore drveta. Materijal na kojem se pisalo bio je uslovljen geografskim lokalitetom (u Indiji se upotrebljavalo palmovo lišće a u Grčkoj i Italiji lišće masline, lovora i liko – lipovog drveta, savijeni u svitak – rotulus). Materijal je dao i konačno ime za najmanji sastavni deo knjige (folium – list i liber – knjiga). Isto značenje je imala grčka reč biblos – liko, izraz koji je označavao knjigu a množina od reči biblos, biblios – označavao je biblioteku.
Glina je bila veoma omiljena kod Vavilonaca i Asiraca. Na vlažnoj glini su utisnute oznake a onda su ostavljene da se suše na suncu i peku na vatri. Pisalo se i na obojenim zidovima, ugljenom ili bojama, i grebano oštrim predmetima, upućujući sadržaj širem krugu građana. Ovaj oblik pisanja nazivao se grafiti.
Pisanje na metalu (olovne tablice, bronzani listići) korišćeno je za vojne diplome, amajlije za teranje zlih duhova, molbe za proročišta, zapise od uroka, svečana dokumenta, zakone, ugovore, privilegije.
Drvo lipe je upotrebljavano u obliku tablice premazane belilom na kojoj se pisalo crvenim i crnim mastilom na kojoj su ispisivana javna naređenja i u školske svrhe. Povoštene pravougaone drvene tablice, oivičene uzdignutim rubom sa sve četiri strane, na kojim se upisivalo oštrim predmetom – stilos ili grafis, upotrebljavale su se pre početka naše ere. Duži tekstovi su se morali pisati na dve ili više tablica. Da bi se tekst redom čitao, tablice su slagane i povezivane platnenom ili metalnom vrpcom. Ovaj oblik uvezivanja više tablica nazivao se diptih ili poliptih.
Papirus, močvarna biljka iz donjeg Egipta, dala je novi materijal za pisanje. Kad se zelena kora stabljike odvoji, srčika je rezana po dužini u tanke duge trake široke 2 do 3 cm. Zatim su trake premazivane lepkom, u jednom i drugom pravcu. Ova dva mrežasto postavljena sloja pritiskivana su sve dok nisu slepljena i potpuno izravnata. Tako se dobila plagula, koja je sušena a onda glačana slonovom kosti. Upotrebljavala se samo jedna strana a za pisanje se koristio kalamos – cevčica trske.
Pergament je kozja ili ovčija koža koja je nekoliko dana namakana u vodi u kojoj je bio gašeni kreč. Time su odstranjene dlaka, masnoća i koliko je moguće žuta boja. Koža se posle prala u krečnoj vodi i strugala oštrim predmetom a potom bi se isekli listovi odgovarajuće veličine. Pre pisanja su se drvenim lenjirom izvlačile linije i odvajale margine. Za pisanje su korišćene trska ili pero ptice.
Najmlađa vrsta materijala na kojem se pisalo je papir, pronađen u Kini 105. godine. Za njegovu proizvodnju upotrebljavala su se istrugana vlakna biljke duda, lana, kineske trave, pomešane sa vodom, gipsom i želatinom u koju je dodavan skrobni lepak. Dobijena kaša se izlivala na tanka glatka sita da se iscedi i osuši.
Kao što se razvoj jezika može posmatrati kao razvoj živog organizma, isto važi i za grafički izraz, za pismo koje je podložno zakonitostima promena., od nastajanja, preko postepenog razvijanja, usavršavanja do opadanja, zastarevanja, propadanja, izumiranja i potpunog nestajanja.

Načini pisanog sporazumevanja

Prve dokaze ljudske misli i shvatanja otkrivamo u likovnim prikazima, slikama, crtežima i skulpturama, kojima je svrha da sačuvaju sećanje na neki događaj, izraze neko magično značenje ili predstave neku ideju iz mitologije ili religije. Neprimetan razvoj vodi od spomen prikaza iz života vladara i bogova, ratnih pohoda, trijumfa, lova, scena iz posmrtnog života, itd (Sumer, Vavilon, Egipat, Meksiko). Ovi prikazi su predstavljali samo trenutak događaja.
Ali, za podelu misli i znanja sa drugima bilo je potrebno nešto drugo. Slika je pojednostavljena a delovi priče ispričani su u više faza. Na ovakav način svima je bilo jasno šta se događalo i šta se mislilo. Novi zapis nazvan je piktogram – zapis, saopštenje u obliku niza sličica. Ovaj oblik komuniciranja zadržao se u upotrebi sve do XIX veka kod Eskima i američkih Indijanaca.

Pismo Maja

Maje su živele u tropskom regionu koji odgovara današnjem istočnom Meksiku, Gvatemali, Hondurasu i El Salvadoru. Nastali su još 1.500. g.p.n.e. ali se za civilizacijski početak računa period od oko 250. g.p.n.e. kada su se promenili socijalni život i politička struktura. Nastali su gradovi i moćne države sa vladarima koji su imali status bogova. Pronađeni spomenici iz 700. g.p.n.e. su pisane poruke. Narod Maja je svoje hijeroglifske oznake klesao u kamenu ali i pisao na knjigama od papirusa ukoričenim jaguarovom kožom. Pismo Maja sadrži logograme (stilizovana slika) i znake za slogove zasnovane na konsonantama. Sadržaj je bio uvek iz života vladara a ne bezlični mitovi i religiozne priče. Od majanskih znakova, poznato je 800. Znak obično ima kvadratni ili izduženi ovalni format. Jedan ili više znakova obrazuju blok hijeroglifa. Takvi blokovi raspoređeni su u pravougaonu matricu a ove u redove i stupce. Pošto pismo Maja još uvek nije do kraja odgonetnuto, nije jasan odnos količine logografskih i slogovnih znakova.

Pismo sa Uskršnjih ostrva

Drevni stanovnici Uskršnjih ostrva, udaljeni 4.000 km od najbližeg kopna, stvorili su svoje pismo “rongo - rongo”. Na drvenim pločicama urezuju se ptice, ribe, školjke, biljke, ljudske figure koje se završavaju geometrijskim motivima, trouglovima ili rombovima, ljudima sa atributima životinja. Do danas naučnici se nisu složili da li ovo predstavlja pravo pismo na bazi slogova a ne reči, jer je broj znakova preveliki za jedan alfabet a premali da bi se radilo o rečima.

Alfabet

Razvoj pisma ukazuje na potrebu da se tačno označi svaka izgovorena reč, koja se želi saopštiti drugima, prostorno i vremenski rastavljenima. Teško je utvrditi kada je nastao. Stvaranje alfabeta kao pisma izvršeno je u sinajskom svetu u razdoblju između 1.700. i 1.500. g.p.n.e. Sinajski jezik (jedan od severnih semitskih jezika) prvi je razvio sistem pisanja suglasnika i temeljio se na fotetičkim i slogovnim principima. Pojedini autoriteti datiraju najstariji sačuvani alfabet, epigrafski spomenik (ispisani kameni spomenik) iz XII v.p.n.e, sa natpisom na sarkofagu kralja Ahima, pronađen u sirijskom mestu Džebrilu, starog naziva Gubla ili kako su ga Grci zvali Biblos. Od najstarijeg alfabeta, kritskog ili kiparskog, adaptacijom se formirao semitsko - fenički. Feničani su bili ti koji su Mediteranu predali usavršeni alfabet. Od Feničana, Grci su ga primili u vremenu 1.000–800. g.p.n.e., zadržali semitske nazive za pojedina slova i dali duktusu smer od leva na desno i dodali vokale, usavršivši tako alfabet koji je postao osnova za sva evropska pisma.
Pripremio: Miomir Tomić (planeta org.)

Tipografsko pismo

Početak savremene tipografije

Tvorac savremene tipografije bio je Johan Gutenberg ( 1391 – 1397 – 1468) . On je na ideju o štampanju pomoću pokretnih livenih slova došao oko 1440. godine, prve pokušaje izvršio 1445. a svoje najčuvenije i najlepše delo, Bibliju od 42 reda štampao je od 1452 -  1455. godine u Majncu (Nemačka) . Kao rukopisni uzor za stvaranje livenih štamparskih slova služila mu je jedna vrsta gotice nazvana tekstura po gustom i kompaktnom izgledu teksta sličom tkanini.

ANTIKVA

ANtikva danas čini najveću porodicu tipografskih pisama. Spada u najčitljivije oblike slova i najčešće se koristi za slaganje sitnog kompresnog sloga.
U svome razvitku koji je trajao više od 3 veka formirala se u 3 karakteristična oblika: renesansnu (medijeval) antikvu, prelaznu (baroknu) antikvu i klasicističku (novu) antikvu.
Zajedničko obeležje svih ovih pisama je u tome  što imaju razlike u debljini osnovnih i spojnih poteza i imaju serife (tanje od osnovnih poteza).

ANTIQUA
ANTIQUA

a)  Renesansna antikva (XV i XVI v.)
Uzor za kurentna slova – humanistička minuskula, a za verzalni – rimsko kapitalno pismo. Razlika u debljini osnovnih i spojnih potaza je  umerena.
Serifi su zaobljeni.
Poluserif kod malih slova je iskošena.
Karakteristika renesansnih brojeva je da se pišu izmđu četiri linije (kao kurentna slova).
Cifre 0, 1 i 2 se pišu između dve srednje linije.
Cifre 6 i 8 prelaze do gornje, a cifre 3, 4, 5, 7 i 9 do donje crte.

b)  Barokna ili prelazna antikva (XVII i XVIII v.).
(Zove se prelazna zato što čini prelazni oblik između renesansne i klasicističke antikve).
Kontrast debljine osnovnih i spojnih poteza je jak.
Serifi postaju izduženiji ali još zaobljeni.
Kosina poluserifa se približava horizontali.
Osa simetrije kod okruglih slova postaje vertikalna.

c)  Klasicistička antikva (kraj XVIII, početak XIX veka).
Sa njom se proces razvitka antikve dovršava. Tendencije prisutne u baroknoj antikvi dovode se do kraja. Kontrast u debljini crta postaje vrlo jak. Serifi postaju samo dve tanke crtice. Nestaje oblina koja povezuje serif sa osnovnij potezom. Poluserif dobija potpuno horizontalan pravac.
U štamparijama su najčešće u upotrebi pismo garamond, palatino, tajms, baskervil, bodoni itd.

GROTESK (početak XIX veka)

Krajnje pojednostavljeno pismo sa linijama iste debljine i bez serifa. Javilo se istovremenosa počecima primene litografije u štamparstvu.
Svoju punu primenu grotesk doživljava tek u XX veku.

Postoji veliki broj vrsta i varijanti ovog pisma. Helvetika se sigurno najviše koristi, a često se koriste i univers, futura, tempo itd.

GROTESK


EGIPTIJEN

Javio se istovremeno sa groteskom u londonskim slovolivnicama (Vincent Fidžins 1815.)
To je masivno, konstruktivno pismo, jednakih debljina linija kao i kod groteska, ali  sa serifima. Serifi su masivni, četvrtasti, iste debljine kao ostale linije.
Ovo pismo nema nikakve direktne veze s Egiptom sem što može da svojom monumentalnom masivnošću podseti na staru ugipatsku arhitekturu.

Egipatska pisma su egiptien, memfis, karnak, obelisk itd.

EGYPTIENNE

KLASIFIKACIJA TIPOGRAFSKOG PISMA PO IZGLEDU (KARAKTERU)

1.  Osnovni oblici
2.  Tehnički oblici
3.  Rukopisni   “
4.  Ukrasni       “
5.  Posebni       “

U osnovne oblike spadaju:

(a)  Renesansna antikva
(b)  Barokna            “
(c)  Klasicistička     “

U tehničke oblike spadaju:

(a)  Grotesk
(b)  Egiptijen

Rukopisni oblici se klasifikuju prema sredstvu kojim su pisani:

(a)  Podebljani potez (oštrim čeličnim perom)
(b)  Naizmenični potez (rond perom, široko zasečenim perom)
(c)  Potez četkom

Ukrasni oblici se mogu klasifikovati po stepenu i načinu ukrašavanja:
(a)  konturno pismo
(b)  osenčeno pismo
(c)  šrafirano pismo
(d)  ukrašeno pismo.

Posebni oblici čine veliku grupu pisama koja su nastala kombinacijom prethodnih oblika ili se odlikuju sasvim individualnim rešenjima. Najčešće se upotrebljavaju:
(a)  polugrotesk
Pismo nastalo kombinovanjem osobina antikve i groteska. Slova imaju razliku u debljini crta ali nemaju serife.
(b)   Novinska antikva ili meki egiptijen.
Čini kombinaciju antikve i egiptijena. Serifi su masivni slično egiptijenu, ali su spojeni oblinom s osnovnom crtom (umelšani). Ovo je pismo grublja varijanta antikve pa zato pogodna za štampu na papiru lošeg kvaliteta kakav je novinski.
(c)  Italijen
Varijanta egiptijena, samo su slova uzana a osnovne linije mnogo tanje od serifa.

KLASIFIKACIJA PISMA PO LINIJSKOM SISTEMU

a)  Pisma u dvolinijskom sistemu
Sva su iste visine. Nazivamo ih velika slova, verzalna slova (prema francuskoj reče VERS – stih) ili majuskuli (od lat. MAIOR).
Koristimo ih za kraće isticanje pojedinih reči. Deluje monumentalno i svečano, ali zamara monotonijom kod dužih tekstova.
b)  Pisma u četvorolinijskom sistemu:
-  mala slova
kurent (od correre – teći, trčati) ili minuskuli (od minus – manje) imaju kod pojedinih slova uzlazne poteze a kod nekih silazne.
To daje tekstu veću ritmečku vrednost i utisak dinamičnosti (otud i naziv kurent).
Ova osobina im povećana čitljivost pa se zbog toga duži tekstovi uvek slažu samo kurentnim pismom.
c)  Kapitelhen
To su verzalna slova u veličini kurentnih. Iako iste veličine s malim slovima izdvajaju se u tekstu različitim ritmom pa se upotrebljavaju kao umereno ne mnogo upadljivo sredstvo za isticanje.

REZ PISMA PREMA SVETLINI

Ovde se radi o odnosu između debljine crte i visine slova
a)  normalno pismo
Odnos debljine crte u odnosu na visinu kreće se u granicama od 1: 6 do 1: 10, pri čemu je srednja vrednost 1: 8.
b)  Svetlo pismo (belo)
Debljina crte se sadrži u visini slova više od 10 puta. Tekst složen takvim pismom deluje svetlo, zahteva povećane razmake kako između slova, reči tako i između redova, a i poveće razmaka između teksta i ivice papira (margine).
c)  Polucrno
d)  Crmo (masno) pismo
Ovo je površinsko pismo, jakih kontrasta prema osnovi, pa zahteva smanjene razmake u svakom pogledu. Koristi se kao vrlo jako sredstvo za isticanje u tekstu. Treba ga koristiti oprezno jer razbija jednostavnost forme sloga.

REZ PISMA PREMA OSI SLOVA – O KURZIVU.

a)  Uspravna
b)  Iskošena na levo (vrlo retko u upotrebi)
c)  Iskošena na desno – kurziv.
Kurzivom u tipografiji nazivamo slova koja su ne samo na desno iskošena već i nešto mekša, zaobljenija od uspravnih. To nam govori da ona vodi poreklo od brzopisnih rukopisnih slova, pa podudarnost u nazivu nije slučajna.
Kurziv se najčešće koristi kao sredstvoza isticanje u tekstu. Ne narušava opštu svetlinu teksta, pa je pogodan naročito za duže pasuse, kod kojih bi upotreba drugih sredstava razbila celinu stupca. 

REZ PISMA PREMA ŠIRINI

a)  Slova normalne širine
Za normalne se uzimaju proporcije antičkih slova, koje proizilaze iz kvadrata i u njega ucrtanog kruga i trougla.
b)  Široka slova
Njihove proporcije proizilaze iz položenog kvadrata i njemu pripadajuće elipse. Ova slova su vrlo čitljiva ali neekonomična jer zauzimaju mnogo prostora. Primenjuju se za natpise na saobraćajnim sredstvima ili na putevima namenjene da se čitaju iz vozila u pokretu, tj. u svim slučajevima kad su uslovi čitanja otežani. Ostavljanu utisak dinamike i brzine.
c)  Uzana slova
Proporcije im se izvode iz uspravnog pravougaonika. Ne zauzimaju mnogo prostora, a zahtevaju zbijeno slaganje pa su stoga vrlo ekonomična, ali to ide na uštrb čitljivosti.
Zbog toga je najpovoljnije kompromisno rešenje između ta dva suprotna zahteva tj. upotrebe slova normalne širine ili neznatno suženih.

NAMENA PISMA

Kod izbora pisma vodi se računa o sledećim kriterijumima:
a)  pismo treba da odgovara sadržini teksta;
b)  b) pismo treba da odgovara vrsti čitalaca kojima je tekst namenjen;
c)  c) pismo treba da je prilagođeno tehničko – tehnološkim uslovima štampe. Saglasnost sa sadržinom postiže se izborom odgovarajućeg karaktera pisma. Skoro je pravilo da se za umetničku literaturu upotrebljava renesansna antikva, za naučnu klasicistička a za dela iz oblasti tehnike grotesk. Ako je u pitanju ambalaža ili plakat, zahtev za usaglašavanjem pisma sa sadržinom još se nužnije postavlja.

Kada se radi o usaglašavanju pisma sa vrstom čitalaca tu se obično misli na uzrast i stepen obrazovanosti. Za iskusne i obrazovane čitaoce najpovovaljnija veličina pisma je od 8 – 10 tipotačaka. Za decu i početnike u čitanju najbolje je uzeti 12 ili 14 tt.
Kod izbora veličine pisma presudan je i način čitanja, tj. da li se određeni tekst treba da čita duže vremena neprekidno ili je čitanje kratkotrajno. Kod kratkotrajnog čitanja se može upotrebiti i veličina od 6 tt, na primer za slaganje kratkih napomena u dnu strane, za legande, ili za slaganje rečnika. Međutim, kod ovoga treba biti oprezan, jer već i veličina od 8 tt može zamarati čitaoca kod dužeg čitanja.
U tehničko – tehnološke uslove spadale bi vrsta štampe ili vrsta papira na kojoj će se štampati. Duboka štampa je, na primer, veoma povoljna za reprodukovanje ilustracija u boje, ali je nepogodna za štampanje teksta, jer raster deformiše oblik duktusa, koja kod malih deformacija ne gube svoju čitljivost.
Na izbor slova može uticati i boja i satiniranost papira. Kod suviše svetlih papira bila bi greška uzeti masna slova i obrnutao.


Autor: Dragan Marković

Како смо се некад дописивали
Карађорђу (ни)је имао ко да пише
У Првом српском устанку сви виђенији устаници махом су били невични читању и писању, а онда је из Будима стигла књига приручник које се докопао и Вук Караџић...

Склонији лепршавијем тумачењу значајних историјских догађаја непосредни повод за почетак Првог српског устанка могли би да нађу и у покушају виђенијих Срба да коначно и они преко гласника почну да шаљу писане поруке. Дотад су то чинили само усмено, и то из бар два разлога: први је што је тада било мало писмених, а други се тицао безбедности порука које су говориле о спремању буне. Како у својој недавно објављеној књизи „Пренос устаничких писама” пише марљиви истраживач историје наше поште Милорад Јовановић, гласоноша је, саопштавајући поруку, имао задатак да примаоца гледа у очи, да колебљиве охрабри и убеди, али, затреба ли, и припрети. А онај који је примио глас био је, по правилу, обавезан да га на исти начин пренесе даље. И поруке су, углавном, и стизале онима којима су упућиване.
Али, кад су и писма почела да путују, одмах су им се придружиле невоље. Највећа се десила почетком 1804. године и, позната као сеча кнезова, дошла главе око 150 људи, међу њима и највиђенијих кнезова. Тада је, наиме, кнез Алекса Ненадовић послао писмо аустријском мајору Митесеру у Земун у коме је, поред осталог, исписао:
„Поздравље тебе, господине Митесеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од Проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и они ће се скоро потући, зато молимо: приправите џебане и официра, а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати...”
Садржај писма обелодањен је 23. јануара 1804. године када га је, пре смакнућа кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића, пред на силу доведеним светом поред моста на Колубари, у Ваљеву, прочитао Фочић Мехмед-ага. После ће се открити да је ово писмо кнез Алекса на скели у Забрежју предао неком Турчину, дотад поверљивом човеку, да га однесе у Земун...

Pismo je način grafičkog predstavljanja odnosno zapisivanja jezika. Nauka koja se bavi izučavanjem njegovog nastanka, vrsta i razvoja naziva se gramatologija. Glagol pisati je najverovatnije nastao od staroslovenskog psati, u značenju urezivati. U starija vremena su pojmovi pismo i pismeno označavali slovo. U značajnom broju indoevropskih jezika se pojam slova i bukve izražava veoma sličnim rečima, na osnovu čega se izvlači zaključak da se u indoevropskoj zajednici prvo pisalo na bukovoj kori.

Sistem pisanja je bilo koji konvencionalni metod vizualnog predstavljalja verbalne komunikacije. Dok su i pisanje i govor korisni u prenosu poruka, pisanje se razlikuje po tome što je isto tako pouzdana forma čuvanja i transfera informacija.[1] Procesi kodiranja i dekodiranja sistema pisanja obuhvataju zajedničko razumevanje između pisaca i čitalaca značenja iza setova simbola koji sačinjavaju skrptu. Pisanje se obično zabeleži na postojanom medijumu, kao što je papir ili elektronski medijum, mada se mogu koristiti i netrajni metodi, kao što je pisanje na računarskom displeju, na tabli, u pesku ili dimom po nebu.

Opšti atributi sistema pisanja mogu se mogu staviti u široke kategorije kao što su alfabeti, slogovna pisma, ili logografi. Svaki dati sistem može imati atribute više od jedne kategorije. U alfabetskoj kategoriji, postoji standardni set slova (osnovnih pisanih simbola ili grafema) za suglasnike i samoglasnike koji kodiraju po osnovi opšteg principa da slova (ili parovi/grupe slova) predstavljaju govorne zvuke. U slogovnom pismu, svaki simbol korelira sa slogom ili morom. U logografiji, svaki znak predstavlja reč, morfemu, ili druge semantičke jedinice. Druge kategorije obuhvataju abdžade, koji se razlikuju od alfabeta po tome što samoglasnici nisu označeni, i abugide ili azbučnoslogovno pismo, u kome svaki znak predstavlja suglasnik–samoglasnik par.

Većina sistema tipično ima redosled svojih simbola tako da grupe kodiraju veće klastere kao što su reči ili akronimi (generalno lekseme), što dovodi do mnogo više mogućnosti (permutacija) u značenjima nego što simboli mogu preneti sami. Sistemi isto tako omogućavaju povezivanje tih manjih grupa (ponekad se pominje generički termin 'karakterni nizovi') kako bi se omogućio potpuni izraz jezika. Čitanje se može postići čisto u umu kao interni proces, ili oralnim izražavanjem. Poseban skup simbola poznat kao interpunkcija se koristi da se pomogne u strukturi i organizaciji mnogih pisanih sistema i može se koristiti za pomoć pri izražavanju nijansi i varijacija u značenju poruke koja se verbalno komunicira pomoću indikacija u ritmu, tonu, aktencu, modulaciji ili intonaciji. Sistem pisanja takođe obično ima metod za formatiranje snimljenih poruka koje slede pravila govorne verzije poput njene gramatike i sintakse, tako da će čitalac imati značenje predviđene poruke tačno sačuvano.

Sistemima pisanja je prethodilo proto-pisanje, koje koristi piktograme, ideograme i druge mnemoničke simbole. Proto-pisanju nedostaje sposobnost za snimanje i izražavanje čitavog spektra misli i ideja. Pronalazak sistema pisanja, koji datira unazad do početka bronzanog doba u kasnoj neolitskoj eri pri kraju 4. milenijuma p. n. e., omogućio je precizno trajno zapisivanje ljudske istorije u maniru koji nije bio podložan istim tipovima grešaka kojima je oralna istorija podložna. Ubrzo nakon toga, pisanje je pružalo pouzdanu formu komunikacije na daljinu. Sa razvojom izdavaštva, ono je pružilo medijum za rane forme masovnih komunikacija.

Kreiranje novog alfabetskog pisma za jezik sa postojećim logografskim sistemom pisanja naziva se alfabetizacija, kao kad je Narodna Republika Kina proučavala mogućnost alfabetizacije kineskog jezika sa latinicom, ćirilicom, arapskim pismom, i čak brojevima,[2] iako se najčešća praksa, pretvaranja u latinicu, obično zove romanizacija.Sistemi pisanja se razlikuju od drugih mogućih sistema simboličke komunikacije po tome da se sistem pisanja uvek asocira sa bar jednim govornim jezikom. U kontrastu s tim, vizuelne reprezentacije kao što je crtanje, slikanje i neverbalni oznake na mapama, poput konturnih linija, nisu direktno vezane za jezik. Neki simboli na informacijskim znacima, kao što su simboli za muško i žensko, takođe nisu vezani za jezik, ali mogu postati deo jezika ako se često koriste zajedno sa drugim jezičkim elementima. Neki drugi simboli, kao što su brojevi i ampersand, nisu direktno povezani sa bilo kojim specifičnim jezikom, ali se često koriste u pisanju i stoga se moraju smatrati delom sistema pisanja.

Svaka ljudska zajednica poseduje jezik, koji mnogi smatraju urođenom i definišućim uslovom čovečanstva. Međutim, razvoj sistema pisanja, i proces kojim su zamenili tradicionalne oralne komunikacione sisteme, bili su sporadični, nejednaki i spori. Kada su jednom uspostavljeni, sistemi pisanja se generalno menjaju sporije od svojih govornih pandana. Tako oni često očuvaju funkcije i izraze koji više nisu aktuelni u govornom jeziku. Jedna od sjajnih prednosti sistema pisanja je ta da mogu očuvati trajni zapis informacija izraženih na datom jeziku.

Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu, sistem znakova koji predstavljaju određene elemente govornog jezika: pojedine reči, slogove ili glasove. Razlikujemo nekoliko vrsta pisama:

Pojmovno (logografsko)
Slogovno (pojmovno - silabičko)
Slovno (alfabet)
Ovo su tri razvojne faze pisma, Danas se i dalje koriste sve te vrste, mada je najčešće u upotrebi alfabet, a primitivnije razvojne faze, koristimo kao pomoćna sredstva u komunikaciji.

Svako pismo ima sledeće odlike:

tačno definisan konačan skup simbola (slova)
vezano je za određeni jezik koji predstavlja u grafičkom obliku
kombinacijom simbola koji čine pismo i pravopisnih pravila mogu se izraziti sve reči jednog jezika
koristi se za indirektnu komunikaciju između osobe koja piše i osobe koja čita

Devangari
Razvilo se u severnoj Indiji iz pisma brahmi u pismo devanagari ("pismo božanskog grada"). Čita se i piše sa leva na desno. Deljenja reči nema.

Karolinška miniskula
Posle propasti Rimskog carstva od poluuncijale nastaju brojna pisma.

insularna miniskula - Irska
merovinška miniskula - Francuska
langobardska miniskula - severna Italija
beneventanska miniskula - srednja i južna Italija
zapadnogotska (vizigotska) miniskula - Španija
karolinška miniskula - karolina - nastala je u vreme vladavine franačkog kralja Karla velikog u VIII veku koji je želeo da obnovi sjaj Rimskog carstva. U Aahenu je osnovana čuvena Akademija s najuglednijim naučnicima tog doba. Pristupilo se reformi pisma. Miniskula znači da u pismu nema velikih slova. Velika slova pisala su se kapitalom koja ne poznaje mala slova.

Pismo je stvoreno kod nas, u Vinči pisani tragovi 6000 godina pre nove ere. 

Našli su konačno 4 reda pisma (privatna kolekcija u SAD), i sad se može zvanično smatrati naj starijim pismom na svetu.

(Goran Šarić Hrvatski istoričar i teolog)