Pesta 15.novembra 1814 godine

Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem

Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?

Vuk Stefanovic

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.



Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Napoleon-Žozefini

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuce mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Džon Kits (1795 - 1821)

Avgust 1812

Moja najdraža Caroline!

Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Byron

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Tereza moja najdraza.
Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali,ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli,i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.

U toj reci,prekrasnoj na svim jezicima,a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot. Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti,a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina,osamnaestogodisnja zena,vec dve godine van manastira:voleo bih da si tamo i ostala,ili da te bar nikad nisam sreo.

Ali,kasno je za sve.Volim te,i ti mene volis,konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo,a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad nece desiti,dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

“Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svjetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proljeća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svjetlosti.



Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svjetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.”



Halil Džubran , “Mej Zijadi”

PISMO LJUBAVI


Evo opet ti pisem, jer moja nada je jaca od vremena.Ti znas da ne mogu pobjeci od tebe i da zelim da mi zauvijek ostanes vise od navike jednog sna, jace od potrebe da zauvijek kraj mene ostanes. Ti znas da bez tebe ni ja ne postojim, na samo dno padam sve bezdane nadjem, vise ih ne brojim, vlastitim mislima ne mogu da vladam. Ti znas da je zivot bez tebe apsurdan. Sasvim su bezvrijedni dani sto dolaze svaki je unapred bolno uzaludan. Noci me razbiju bezdusno pogaze.

Zeljela bih ti reci koliko te volim, koliko mi znacis. Iz dana u dan mi mnogo vise trebas, samo ti mi osmjeh na licu izvlacis. Htjela bih ti reci sasvim jednostavno bez suvisnih rijeci i bez potetike, ono sto je vazno i neizostavno. Iako me nista o tome ne pitas, znam da su ti jasna moja osjecanja. Od prvog trena ti mi misli citas, znas cemu se nadam i znas koga sanjam. A ja ... Ja jos trazim nacin da opisem ono sto jos nikad niko opisao nije...

(Lejla pishe Medznunu )

Мој анђеле, све моје, моје Ја...Моје је срце пуно од многих речи које имам да ти кажем...Ах! Куд год кренем ти си са мном...Плачем кад помислим да ћеш вероватно тек кроз недељу дана примити прве вести о мени. - Ја те волим, као што и ти мене љубиш, само много јаче...Ах, Боже! Да тешког живота! Без тебе ... Тако близу и тако далеко... - ...Моје мисли лете теби, моја бесмртна љубљена, час веселе, час тужне, питајући судбину да ли ће нас услишити. Живећу само са тобом или нећу живети...

Никада нећу дати своје срце другој. Никад! - Никад! - Боже!
Зашто се растајемо кад се љубимо и кад је мој живот сад пун туге. Због твоје љубави сам у исто време најсрећнији и најнесрећнији човек. Буди мирна...буди мирна - љуби ме! Данас, јуче, како сам те плахо желео и плакао за тобом! - ти -ти - животе мој - све моје! - збогом! ах! воли ме и даље, - не презри никад срце твога љубљеног Л.

- Вечно твој, вечно моја, - вечно своји.


(Бетовен Терези Фон Брунсвик)

Viktor Igo
(1802-1885

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma. Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih, leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari, je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.

Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove. Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?

Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme. Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem davjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala, Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć, sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je, u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar. Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost, koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika, svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda, prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj. Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti na puki očaj i beskrajnu patnju.

Vilijam Kongriv

Ljubavi, tako mi nedostaješ, dao bih sve na svetu da si sad kraj mene.. znam koliko ti je teško i da plačeš, i pitaš se gde sam ja... još osećam na svojim usnama tvoje vrele poljupce, tvoje ruke u svojoj kosi, tvoje telo na svojim rukama... ne sumnjaj u mene nikad, ljubavi, boriću se za nas i našu ljubav do poslednjeg daha... i nikad te neću ostaviti, molim te da mi veruješ to... jer ja sam tvoj i ti si moja... ti si moja ljubav... jedina... i evo veče je i sedim u sobi sam i pišem ti, jedina... treba mi ljubav tvoja, kao vazduh koji udišem, kao dah... a jutro je daleko i kao da zora nikad ne sviće, kao da si nestvarna, kao da si san...tako mi nedostaješ, ljubavi... i nikad mi te nije dosta, jedina, i svaki tren bez tebe je kao večnost... ne plači, voljena, jer ja sam samo tvoj, i dok sviće novi dan, ti ćeš već biti u zagrljaju mom... i osvojićemo svet, ljubavi, svet će biti naš, jedina... oprosti mi što te toliko volim...

Tvoj M...

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.



Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Napoleon-Zozefini

Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini

jesen 1861.
Mila godpođice Ružo,

Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako.
Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio.



Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju

Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.

Ruža

Jedini,

pišem ti noći ove...putuju misli moje ka tebi...da te tiho dorinu u snu...da te kao andjeli paze kad nisam kraj tebe...
pokušavam da u pero ovo ulijem svu ljubav kojom te posipam kao vilinskom prašinom...pogledaj kako zvezde sijaju jače nego ikada...to je od naše ljubavi mili...
blagosloveni smo...nebo nas je spojilo...baš sada u ovom trenu...rekoh ti jednom...ovakva se ljubav dogodi samo jednom ili nijednom...hvala andjelima i djavolima na tebi...
mirišu usne na tebe ljubavi moja...tvoj glas odzvanja u malenoj sobi...sanjam...sanjam tvoje oči...kao beskrajno plavetnilo dalekih mora...upijam te...očima...kožom...dodirima...
čeznem...da te ugledam na vratima...da mi osmehom obasjaš noć...učiniš svetlijom od sunca...osluškujem...čujem ti korak...lagan i pomalo umoran...a onda sve brži i nestrpljiviji...žuriš mi u susret...
obavijam ruke oko tvog vrata...vreme prestaje da postoji...postojimo samo ja i ti i ovaj tren, jedan,jedini...nema više ni čežnje ni tuge...samo beskrajna radost...toplina koja se širi srcem...radjam se i ponovo umirem na tvojim rukama...žar ti poklanjam sa usana...srca kucaju kao jedno...
grlim te srcem,dušom i životom...jer moj si život samo ti ljubavi jedina...

Samo Tvoja Margarita

Beethoven - Pismo besmrtnoj dragoj



Uvece ponedjeljak 6. jula

Ti patis moja mila duso - upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedjeljak - cetvrtak - jedini dani kad posta ide odavde u K. - ti patis - Ah, tamo gdje sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim ucini da mogu zivjeti s tobom, kakav zivot!!!! tako !!!! bez tebe - Pracen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim - isto tako malo hocu da zasluzim, kao sto je i zasluzujem - Poniznost covjeka prema covjeku - me boli - i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, sta sam ja a sta je taj - kojeg nazivamo najvecim - a ipak - opet je u tome ono bozansko u covjeku - placem kad pomislim da ces prvu vijest od mene dobiti tek u subotu - ma koliko da me volis - ja te ipak volim jace - ali ne skrivaj nista preda mnom - Laku noc - moram ici na spavanje, jer sam u banji - Ah boze - tako blizu! tako daleko! nije li nasa ljubav prava nebeska gradjevina - a i tako postojana kao nebeska tvrdjava.

Dobro jutro 7. jula

vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - zivjeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopce ne zivjeti; rijesio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poletjeti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova - a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada - nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot - Tvoja ljubav me cini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim covjekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvjesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? - Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan - i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj cilj da zivimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juce - Koja ceznja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj zivote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije srce svog dragog.

Beethoven (1770 - 1827)

Lord Byron Terezi Gvičoli

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu. –
Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od
tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš
razumjeti ove riječi na engleskom, ni drugi ih neće razumjeti: to je
razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumjeti
rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sjedeći sa tvojom
knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj riječi, prekrasnoj na svim
jezicima, a ponajviše na tvom – amor mio – sadržan je moj bivši i moj
budući život. Osjećam da ovdje postojim i da će me biti i posle smrti, a
sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina,
osamnaestogodišnja žena, već dvije godine van manastira: volio bih da si
tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve.
Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je
tako bilo, a to je za mene velika utjeha u svemu. Ja osjećam prema tebi i
mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli
ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada
neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Da li ste ikada iznedrili neko ljubavno pismo nekome..ili dobili slično..?

Da li volite ljubavna pisma i mislite da ona imaju neku magiju pri osvajanju nekoga ili ta pisma koja bude duboke ljubavne emocije jednostavno vaše srce nisu dotakla?

Možda ih imate negde na skrovitom mestu , od nekog tajnog obožavaoca a sadržaj ljubavnog pisma još uvek vam je poznat..duboko negde u vama?

Da li takva pisma imaju posebnu čaroliju?

Ljubavno pismo: Sećate li se šta je to?



Twiter, Facebook, Sms, E- Mail...sad je tako lako i brzo razmeniti emocije u samo nekoliko karaktera. Ipak, ima li draži da vam neko emocije pretoči na papir, i pošalje na adresu, sa kovertom i poštanskom markicom.
Ja sam nedavno dobila ljubavno pismo ( a nemam još ni sto godina da se razumemo, tek 28 ). Kad je to "čudo" doneo poštar keva me je uznemireno pozvala, kao da se radi o nekom nepoznatom objektu, koji možda može i da "ujede": "Stiglo je ti je nešto!Neka koverta, a nije račun, a nije ni kazna za nepropisno parkiranje! "

I tako ja dobih ljubavno pismo, nije bitno od koga ni šta je pisalo, ali počinjalo je kao i sva prava ljubavna pisma: Mazo...

I što vam sad ovo ja pričam? Ne da se hvalim (dobro možda samo malo), nego me zanima šta vi mislite: da li je ovo nepravedno zaboravljena romantika ?

Pitaš li se WTF?
Pa se sad se OTOH...
Jer ti voliš 4YEO i šarmirate kad ti stigne <3

Jedan veliki MIka Antić je napisao pismo "Gospođi Vineti".
Šta pomisliš kad čujete ovako nešto?

"Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

“Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš,
malena moja? Bojiš li se sunčeve svjetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li
se zore!? Bojiš li se dolaska proljeća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da
Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće
zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se
zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno.
Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od
božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svjetlosti.



Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba
da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj
Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas
sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti
sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svjetlo dana. Hoćeš li biti
pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha.
Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te
blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.”



Halil Džubran , “Mej Zijadi”

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripadaš i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nadamnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu. - iz "pisama Mileni" - F.Kafka