Ep o Gilgamešu


Književnost Babilona i Mesopotamije uopće, bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovijetke.

Najsavršeniji među epovima je ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz Grčke ili Keltičke mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu bio je historijska ličnost, kralj koji je vladao Sumerskim gradom-državom Urukom oko 2700. pne. Nastao je oko 1700. godine prije nove ere. Neki njegovi dijelovi nastali su mnogo ranije, a i cio ep je vjerovatno stariji, samo mu je oko navedene godine dat cjelovit oblik. Ep je napisan u akkadianu, babilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pjevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao Sin-Leqi-Unninni, što znači:' Bog mjeseca, prihvati moju molitvu'.

Gilgameš je bio skroz zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Austen Henry Layard, je 1839. iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henry Rawlinson je počeo prevoditi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Rawlinsonov učenik George Smith preveo jedanaesu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872, izazvao je veliku senzaciju. Razlog tome je bio što je u toj ploči bilo opisan potop i spašavanje jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noa). Nekoliko godina poslije, i durge su ploče prevedene. Ipak, dvadeset posto epa nije završen, jer neki dijelovi ploča nisu pronađeni ili su oštečeni.

Zanimljivo je da ime Gilgameš,kako je utvrdeno, znači «otac-junak« ili »stari čovjek-junak«. Enkidu, pak, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgamešov več njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao »gospodar brana i kanala«, kao »gospodar rita i močvare«, ili kao »stvorenje boga Ea(Enkija)«.

Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka.

Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.


Radnja

U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, bio je 2/3 Bog, a 1/3 čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da živi, nije jeo bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešo da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.

Gilgameš se opisuje kao jako lijep i mudar čovjek koji je gradio prelijepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svom narodu (npr. silovao je svaku ženu koja bi mu se svidjela). Bogovi su uvidjeli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čovjeka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu.

Enkidu je bio divlji čovjek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je prostitutku da bi ga vratio u civilizirani svijet (tada se vjerovalo da seks i žene djeluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovjek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svome narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su zajedno ići u avanture.

Oni prvo odlaze u zabranjnu šumu da posijeku drva. Tu ih napada čudovište Humbaba, kojeg pobjeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je odbio imati ljubavne odnose s božicom, bore se i pobjeđuju nebeskog bika poslanog s neba. Bogovi odluče kazniti Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Ne uspijeva je dobiti i umire kao smrtnik.


Radnja po pločama


Uvod o Gilgamešu ;
Enkidu se bori sa Gilgamešom; postaju prijatelji ;
Pripreme za odlazak u cedrovu šumu ;
Putovanje u cedrovu šumu ;
Gilgameš i Enkidu ubijaju Humbabu; vračaju se u Uruk ;
Ubijaju nebeskog bika ;
Enkiduova smrt ;
Tugovanje za Enkiduom ;
Gilgameševo putovanje do Utnapištima ;
Putovanje završeno ;
Gilgameš upoznaje Utnapištima ;
Gilgameš uspijeva razgovarati sa Enkiduom, i nakon toga umire.

PRVA PLOČA

Na početku ploče opisan je utvrđeni grad Uruk i njegov kralj Gilgameš. On vlada kao silnik, i narod traži od bogova da stvore junaka koji će ga savladati. Po zapovedi Anua, boga neba, boginja Aruru ga načini od blata ovlaživši ga pljuvačkom. To je novi junak Enkidu. Jeo je travu i pio vodu zajedno sa poljskim životinjama. Nekom je lovcu zasipao jame i uništavao postavljene zamke. Ovaj se prituži Gilgamešu, koji mu dade mladu ženu da svojim čarima zavede Enkidua i tako ga odvoji od stoke. Tako se sve i dogodi. Žena opisuje Enkiduu Gilgameša i njegovu snagu, a Enkidu odluči da se s njim bori. Zajedno sa ženom stiže u Uruk, gde ih narod svečano dočeka. Međutim, Gilgameš je sanjao čudan san. Po majčinom tumačenju sna, on će pobediti jednog junaka koji će mu posle te borbe postati prijatelj i brat.

DRUGA PLOČA

U prvom delu se opisuje sastanak Enkidua sa Gilgamešom i njihova borba u kojoj pobeđuje Gilgameš. Posredstvom njegove majke, oni postaju prijatelji i braća. U drugom delu Gilgameš poziva Enkidua da zajedno pođu u Kedrovu šumu i ubiju njenog čuvara strašnog Humbabu, koji je uvredio Šamaša, boga sunca, a neprestano uznemirava i stanovnike bregova.

ČETVRTA PLOČA

Šamaš, bog sunca, šalje Gilgameša i Enkidua da ubiju strašnoga Humbabu jer ga je uvredio. Gilgameš to objavljuje knezovima u gradu. Njegova majka moli ŠamaŠa da u borbi pomogne sinu. I Enkidua moli da ga zaštiti. Gilgameš i Enkidu dođu do Kedrove šume iza koje se diže Breg bogova. Uz pomoć Šamaša i ratnog boga Niniba, oni ubiju Humbabinog čuvara šume. Enkidu klone, a Gilgameš ga hrabri i nagovara da pođu dalje. Tako stigoše u šumu.

ŠESTA PLOČA

Po povratku Gilgameš opra svoje oružje i obuče novu odeću. Bio je lep, pa i sama boginja Istar baci pogled na njega. Zove ga da joj bude ljubavnik, ali on odbija i nabraja joj sva njena rđava dela. Istar se potuži ocu Anuu i traži od njega da pošalje čarobnog bika, koji bi ubio Gilgameša. Anu joj ispuni želju, ali Gilgameš i Enkidu savladaju i ubiju bika. Istar se pope na zid grada Uruka i prokle Gilgameša. Gilgameš i Enkidu slave sa narodom pobedu nad nebeskim bikom.

SEDMA PLOČA

Enkidu priča Gilgamešu svoj poslednji san: zgrabio ga orao i odneo visoko, a zatim ga ispustio te se na tlu razmrskao. On predoseća da taj san znači nesreću. I Gilgameš uviđa da mu bogovi nisu više naklonjeni. Enkidu se razboli i leži dvanaest dana u groznici. Na kraju proriče svoju smrt.

OSMA PLOČA

Enkidu umire, a Gilgameš se, žalostan, seća sretnih dana koje je proveo sa prijateljem. Šest ga je dana i šest noći oplakivao, a sedmoga dana sahranio. Pun boli luta stepom i susreće lovca. Jada mu se kako je izgubio prijatelja i kako se sada i sam boji smrti.

DEVETA PLOČA

Gilgameš je uznemiren, boji se smrti. Hoće da ode do Utnapištima, svoga praoca, od koga želi da sazna kako bi mogao postići večni život. Jurio je preko stepe i stigao do brega Mašu, na kome je kapija kroz koju prolazi sunce. Nju čuvaju škorpioni. Na njegovu molbu oni ga puste u mračni klanac. Dugo je putovao kroz tamu, a kad je izašao na svetlo, pokloni se Šamašu, bogu sunca. Ovaj ga uputi do Vrta bogova, iza koga se nalaze Svetsko more i Vode smrti, gde na jednom ostrvu živi Utnapištim. Gilgameš stigne do Vrta bogova, ciji kedrovi nose na sebi razne dragulje kao plodove.

DVANAESTA PLOČA

Gilgameš nema mira. Poziva čarobnjake i sveštenike i traži od njih da mu dozovu Enkiduov duh. Oni ga šalju u Podzemni svet, ali on ne uspeva da vidi Enkidua i da s njim govori. Po povratku iz podzemlja, na Gilgamešovu molbu Ea mu omogućuje da ugleda Enkiduovu senu i da s njom razgovara. Enkidu mu ne otkriva tajnu života i smrti jer »ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video, ti bi seo i zaplakao«. Na ponovnu Gilgamešovu molbu, Enkidu opisuje svoje stanje i nestaje pre nego sto je Gilgameš mogao da ga još nešto pita. Gilgameš se vraća u Uruk i umire u svojoj palati.

Jezik i stil

Jezik epa odlikuje se tzv. biblijskim tonom, no on je zapravo tek kasnije prenesen u judejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila cio naučni svijet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, Gilgameševo putovanje mračnim klancem i dr.)

Cio ep mogli bismo podijeliti na dva dijela: čovjek prema spoljašnjem svijetu i čovijek prema unutrašnjem svijetu. U prvom dijelu epa (od 1. do 7. ploče) treba istači prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čovjeka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar cedrove šume. Njih pobijeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobijede dobra nad zlom. Osim ove dvije borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro konstruisanoj gradaciji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najljepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čovjeka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep mijenja karakter. On postaje human, približuje se unutrašnjem čovjeku i dobiva gotovo lirski, elegički karakter. Pravu vrhunac epa nalazimo u opisu potopa (11.ploča), koji je dat na veoma realističan način. Svojom vrijednošću ona daje epu umjetnički biljeg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovjek je nemoćan da bilo što sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12.ploča).

(Glavni) Likovi

GILGAMEŠ- bio je najjači čovjek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovjek a dvije trećine bog. Gilgameš pada u tugu kada njegov voljeni prijatelj, Enkidu, umre. Postaje očajan znajući da će i on umrijeti i ide na putovanje do kraja svijeta u potrazi za odgovorima o životu i smrti.

ENKIDU- bio je prijatelj i saputnik Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čovjeka koga su odgojile životinje. Enkidu je , fizički, ravan Gilgamešu. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću.

UTNAPIŠTIM- je kralj i svećenik u Šurapaku. na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primjerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi dali vječni život.

Citati


(Gilgameš) ...Sudbina prijatelja tako teško leži na meni, zato žurim preko polja i tražim daljine...

(Gilgameš) ...Zar neću i ja morati da se smirim kao on i da ne ustanem dovijeka?... gilgames.. trazim besmrtnost


wikipedija

Прва плоча

Све је видео он, господар земље.
Упознао је свакога и свачије знање и дело,
Све је разумео.
Видео је живот и рад људи.
Изнео је на светло тајне и скривене ствари.
Мудрост, као понор дубока, била му је јасна.
Донео је вести из времена пре великог потопа.
Другим путем ишао је у даљину.
Мучно је било дуго путовање и тегобна вожња.
Сву муку дао је патник написати клиновима.
У тврдом камену уклесана су сва дела
И све патње.
Гилгамеш, победносни јунак,
Саградио је зид око Урука.
Високо као брег диже и свети храм
У утврђеном граду.
Чврсто, као од туча, лежи насути темељ.
Под заштитом узвишене куће,
У којој пребива бог са неба,
Далеко се пружа житница града,
Прекрасно спремиште.
Сјајном белином блиста у светлу
Краљевска палата.
Цео дан стоје стражари на бедемима,
А и ноћу бдију ратинци.

Само једна трећина Гилгамеша је човек,
А две трећине је бог.
С дивљењем и страхом
Гледају грађани његов лик,
По лепоти и снази
Никада му нису видели равног.
Лава тера из свог склоништа,
Хвата га за браду и пробада.
Дивљег бика лови брзином
И снагом свог лука.
Његове речи и говор у граду су закон.
Сину је важнија краљева воља
Него очева жеља
Чим син постане човек
У служби је великог пастира
Као ратник и ловац, чувар стада,
Надзорник градње и писар
Или слуга светог храма.
Гилгамеш, човек бола и радости,
Није уморан.
За њега, јакога, дивнога, мудрога,
Морају да раде и млади и стари,
Моћни и незнатни.
Уруков сјај треба да сија
Пред свим градовима земље.
Гилгамеш не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку силнога њеном јунаку.
Њихово јадиковање допире до великих богова,
Богова неба, господара светога Урука:
"Ви сте створили моћног дивљег бика
И брадатог лава,
Гилгамеш наш кнез јачи је од њих.
Нећете наћи њему равнога.
Силна је његова моћ над нама.
Не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку јунака њеном мужу."
Њихово јадиковање чуо је Ану, бог неба.
Он позове богињу Аруру,
Богињу вешту обликовању.
"Ти си Аруру створила људе и животиње
Заједно са Мардуком јунаком.
Створи сада лик који би био сличан Гилгамешу,
Биће које би било као он,
Но не само пустињска животиња.
Нека дође затим тај силни у Урук.
Нека се бори са Гилгамешом,
А тада буди спокојан Уруче!"
Кад то чу Аруру, створи у мислима биће
Као што је желео Ану, бог неба.
Она опра руке, узе блато
И обложи га својом божанском,
Мајчинском пљувачком.
Обликова Енкидуа, створи јунака
Оживљеног крвљу и дахом
Борбеног бога Ниниба.
Сада он стоји сам у степи,
Длакав по целом телу.
Као у жене таласа му се дуга коса,
Пружа се као пшеница.
Ништа не зна он о земљи ни о људима.
Крзнима је одевен као Сумукон,
Бог њива и стада.
Са газелама једе траву по пољу.
Са стоком пије на заједничком појилу.
Са мноштвом животиња гура се у реци.
На том појилу неки ловац постави замке.
Енкиду се супротстави том човеку,
Који је долазио да поји своју стоку.
Једног дана, па и другог, и трећег
Стоји Енкиду претећи му на појилу.
Ловац га опази и дуго гледа нетремице.
Са стоком се враћа натраг у тор.
Спопада га срџба,
Унезверена и мрачна лица виче од бола.
Бол обузе његово срце, јер се уплашио.
Енкиду му се причинио као чудовиште из планине.
Ловац подиже глас и рече свом оцу:
"Оче неки је човек дошао из далека, са планине,
Чини се као да је потомак Ануа.
Силна је његова снага,
Непрестано лута по степи,
Заједно са животињама стоји на нашем појилу.
Страшан је његов лик,
Не смем му се приближити.
Засуо је јаму за хватање коју сам ископао,
Покидао је замке које сам поставио.

Тако су ми измакле из руку
Све пољске животиње.»
Отац рече сину, ловцу:
"Иди у Урук Гилгамешу
Говори му о неустрашивој снази дивљега.
Измоли за себе младу жену,
Која се посветила Иштари,
Богињи љубави,
И одведи је са собом.
Кад стока дође на појило,
Жена она збаци са себе своју одећу
Да би он узео бујност њеног тела.
Кад је угледа приближиће јој се,
Тако ће се отуђити стоци
Која је са њим расла по пољу."
Ловац саслуша очеве речи и отиде.
Упути се према Уруку, уђе кроз капију,
Стане пред краљева врата
И пред краљем паде ничице.

Тада подиже руку и овако рече Гилгамешу:
"Неки је човек дошао из далека, са планине,
Његове снаге су силне као војска небескога бога.
Велика је његова моћ у целој степи.
Непрестано лута по пољу,
Ноге су му стално са стоком на појилу.
Страшно га је гледати.
Не смем да му се приближим.
Он ме спречава да копам јаме, да полажем мреже
И постављам замке.
Затрпао ми је јаме,
Раздерао мреже
И покидао замке.
Тако су ми измакле из руку
Животиње мога поља."
Гилгамеш рече њему ловцу:
"Иди само, мој ловче,
Поведи са собом младу жену
Из светог Иштариног храма.
Одведи му је.

Кад он дође са животињама на појило,
Нека она збаци са себе одело,
Да би узео бујност њеног тела.
Кад је угледа он ће јој се приближити.
Тако ће се он отуђити стоци
Која је расла са њим у пољу."
Ловац саслуша његову реч и оде.
Доведе младу жену из Иштариног храма.
Они пођоше и гоњаху мазгу најкраћим путем.
Трећег дана стигоше
И обретоше се на одређеном пољу.
Ловац и жена спустише се на тло
Недалеко до појила.
Један дан, па и други дан
Задржаше се на истом месту.
Стока долази и пије на појилу.
Водене животиње се гурају у реци.
Ту је и он, Енкиду, снажан потомак неба.
Са газелама једе траву,
Са стоком заједно лоче воду.

Живо се гура с мноштвом у води.
Погледа га света жена,
Њега, човека пуног снаге,
Дивљег момка, човека с планине.
Он хода преко поља, мотри унаоколо,
Приближава се.
“Ту је он, жено! Откриј своје груди,
Откриј брежуљак радости
Да би узео бујност твога тела!
Не чекај дуже, погледај његову радост!
Кад те угледа, он ће ти се приближити.
Узбуди пожуду у њему,
Примами га у замку жене!
Отуђиће се својој стоци,
Која је расла с њим у пољу.
Његова ће прса чврсто на теби почивати!”
Тада жена открије своје груди,
Открије брежуљак радости
Да би он узео бујност њеног тела.
Она не оклеваше и опази његову пожуду.
Спусти своју одећу,
А он је угледа и баци на земљу,
Узбудила је пожуду у њему,
Примамивши га у замку жене.
Чврсто су почивала његова прса
На светој службеници божијој.
Били су сами.

Шест дана и седам ноћи
Упознавао је Енкиду жену,
Сјединивши се са њом у љубави.
Засићен бујношћу њеног тела,
Подиже Енкиду лице и погледа по степи.
Погледом је тражио животиње
Тек што су га угледале,
Газеле у трку побегоше.
Пољске су животиње узмицале пред њим.
Чуђење обузе Енкидуа.
Мирно је стајао као прикован.
Окрену се жени и седе до њених ногу.
Поледа је у очи, и кад она проговори,
Његове је уши слушаху:
“Енкиду, ти си леп, ти си као бог!
Зашто хоћеш да јуриш
С дивљим животињама по пољу?
Пођи самном у Урук,
У град опасан бедемима.
Дођи у свети храм,
Пребивалиште Ануа и Иштаре!

Дођи у сјајну кућу
У којој станује Гилгамеш,
Примеран јунак.
Снажан као дивљи бик, он моћно влада,
Њему равног нећеш наћи у народу.
Тако му рече,
А он се обрадова ономе што је чуо.
Енкиду рече њој, службеници Иштариној:
“Устај, жено моја!
Води ме у свето пребивалиште Ануа и Иштаре,
Тамо где борави Гилгамеш,
Примеран јунак,
Где влада он, дивљи бик,
Силан међу људима!
Хоћу да га изазовем на борбу,
Звонким гласом зваћу јакога,
Објавићу усред Урука:
“И ја сам силан!”
Тако ћу ући и променити судбину.
Родио сам се у степи,
Снага је у мојим удовима!
Сопственим ћеш очима гледати шта чиним.
Ја знам како ће се све догодити.”
Жена и Енкиду дођу до града
И уђу кроз капију.

Шарени су ћилими прострти по улицама.
Људи ходају у белим оделима
И с врпцама око главе.
Из даљине брује харфе и звуче фруле.
Свечаност је светковала дању и ноћу.
Лепо развијене девојке,
Пуне живота у свим удовима,
Играју пролазећи.
Кличући дигоше јунаке из њихове одаје.
Света жена улази прва у Иштарин храм.
Из светилишта узима свечано одело.
Сјајним оделом кити Енкидуа,
Крепи га хлебом и вином са олтара богиње.
Приближује му се једна посвећена и видовита
И рече му овако:
"Енкиду,
Нека ти велики богови подаре дуг живот!
Хоћу да ти покажем Гилгамеша,
Човека бола и радости.
Треба да га видиш и да му погледаш лице,
Као сунце сјаји му око.
Од мишића, тврдих као туч,
Једар је високи стас.
Његово је тело пуно укроћено сувишне снаге.
Није уморан ни дању ни ноћу.

Изазива страх као Адад, бог олује.
Шамаш, бог сунца, милостив је Гилгамешу.
Еа, бог дубине, подарио му је мудрост.
Божанско тројство изабрало га је за владара
И просветлило му је памет.
Пре но што си сишао са планине
И дошао из степе,
Већ те је слутио Гилгамеш.
Сањао је чудан сан у Уруку.
Пробудио се из сна,
Причао је мајци сан и рекао:
“Мајко, ове сам ноћи видео необичан сан.
Звезде су стајале на небу.
Тада оне падоше на мене као сјајни ратници.
Војска је била као један човек.
Покушао сам га подићи,
Али био ми је претежак.
Покушао сам да га отргнем,
Али га нисам могао ни помаћи.
Људи са Урука су стајали
И посматрали призор.
Сагибали су се и љубили му ноге.
Тада сам га притиснуо као жену,
Преврнуо тако да сам лежао на њему

И баци га к твојим ногама.
Ти си га примила за сина
И ставила уза ме као брата.”
Ришат, господарица мајка,
Зна да тумачи снове
И објасни овако сину, кнезу:
“То што си видео звезде на небу
И како је Ануова војска пала на тебе
Као један човек,
Ти га хтео подићи, но беше ти претежак,
Хтео га стрести, а ниси могао,
То што си га притиснуо као жену
И бацио ка мојим ногама,
А ја га примила као сина,
То значи: доћи ће један јаки.
Као мноштво ратника силне су његове снаге.
Изазваће те на борбу,
Бориће се са тобом,
Над њим ће бити твоја рука,
Лежаће до мојих ногу.
Узећу га за сина,
Биће ти као брат.
Друг ће ти бити у борби,
Биће ти пријатељ.”
Погледај, Енкиду, то је сан
И тумачење господарице и мајке.”
Тако је говорила посвећена и видовита,
А Енкиду напусти узвишену Иштарину кућу.

Друга плоча

Енкиду прекорачи праг храма
И ступи на улицу.
Светина се зачуди
Кад угледа степског човека
Његово снажно тело
Надвисује све силне у граду.
Као таласи спушта му се дуга брада и коса.
“Јунак из Ануових брегова дошао је у град.”
Јунак из Урука препречује путу свету кућу.
Сва се војска скупила и наступа против њега,
Али је одбија његов претећи поглед.
Пред чудесном појавом клања се народ,
Пада му пред ноге и боји се као дете.
Као богу Гилгамешу је прострта постеља
Од ћилима у храму
Да се краљ сједини са самом Иштаром,
Богињом плодности.
Гилгамеш излази из свог двора
И приближује му се.
Енкиду стоји на дверима храма
И пречи му да уђе.
Као два рвача хватају се у коштац
На улазу свете куће,
И даље се боре на улици.
Као војска лежи Енкиду
Над пастиром земље.

Тада га овај стиште као жену
И преврну тако да је лежао изнад њега.
Подиже га и баци мајци пред ноге.
Диви се народ Гилгамешовој снази.
У очајној срџби виче на њега Енкиду.
Замршена је и усковитлана коса моћне главе.
Он је дошао са степе,
Па није познавао ни маказа ни бријача.
Енкиду се усправи и погледа противника.
Мрачно постаде његово лице
И тмуран његов изглед.
Руке му падоше на уморна бедра,
Очи му се напунише сузама.
Ришат господарица и мајка,
Ухвати га за руке:
“Ти си мој син, данас сам те родила.
Твоја сам мајка, а ово ти је брат.”
Енкиду отвори уста и рече Ришати Господарици:
“Мајко, ја сам у борби нашао брата.”
Гилгамеш му рече:
“Ти си мој пријатељ,
Бори се одсада уза ме!”
Да би заштитио кедрове
У далекој шуми богова,
Бел је поставио чувара Хумбабу
На страх људима.

Његов глас је као завијање олује,
Дахом његових уста шуми дрвеће,
Страшно хучи његово дахтање.
Свако ко залази у планину кедрова
Боји се страшног чувара шуме.
Ко год се приближи светом гају
Дршће целим телом.
Гилгамеш рече Енкидуу:
“Хумбаба чувар Кедрове шуме,
Увредио је бога Шамаша,
Судију духова и људи.
Постављен за чувара светих кедрова,
Не поштује никакве границе,
Излази на ужас људима.
Он чини да дрвеће шуми као урлање буре.
Сваког убија ко год се приближи.
И јакога руши његова рука.
Моје срце тражи да пронађем страшнога
И да га савладам.
Пријатељу,
Ми нећемо беспослено мировати у Уруку,
Нећемо рађати децу у Иштарином храму,
Поћи ћемо за пустоловинама
И јуначким делима.

С тобом ћу опет ловити по степи.”
Енкиду рече пријатељу Гилгамешу:
“Мора да је страшан Хумбаба, коме идемо.
Кажеш да је силан и снажан.
И ми треба да кренемо да се боримо с њим?”
Гилгамеш рече њему, Енкидуу:
“Пријатељу,
Хајдемо заједно до светог кедра,
Заједно ћемо се борити против Хумбабе
И убићемо непријатеља богова и људи!”

Трећа плоча


Енкиду уђе у сјајну краљеву дворану.
Његово срце је тескобно
И лепрша као птица небеска.
Он чезне за степом
И пољским животињама.
Гласно јадикује и не да се задржати,
Опет се жури из града у дивљину.
Гилгамеш је жалостан,
Јер је отишао пријатељ,
Он се диже сакупи најстарије из народа,
Подиже руку и рече кнезовима:
“Чујте ме, мужеви, и погледајте ме!
Ја, ја жалим за Енкидуом,
Ја, ја да плачем бог њега.
Као нарикача дижем јадиковку.
Шта ће ми ратна секира о боку,
Тољага у руци, мач о појасу,
Радост у очима,
Свечана одећа која ми обухвата тело-
Шта ће ми све то?
Подигао се демон и сву ми радост загорчао.
Отишао је Енкиду, мој пријатељ,
Напољу је међу пољским животињама.
Он проклиње свету жену која га је завела
И усрдно се моли Шамашу, богу сунца.
Требало би да почива на шареним саговима
И да станује у палати мени слева.
Силници земље требало би да ми љубе ноге,
Требало би да му служе сви људи.

Хоћу да цео народ тугује за њим.
Нека људи носе жалобна одела,
Подерана и запрашена.
Огрнут лављом кожом јурићу по пољу,
Тражећи га у степи.”
Сам са уздигнутом руком,
Стоји Енкиду у степи.
Проклиње ловца, усрдно се моли Шамашу
И виче:
“Шамашу, осуди проклето ловчево дело!
Уништи му богатство,
Одузми мушку снагу!
Нека га муче сви демони,
Нека се појаве змије,
Пред његовим плашљивим кораком.”
Тако он проклиње ловца,
Реч му извире из пуног срца.
А онда га нешто нагна
Да прокуне заводљиву жену:
“Хоћу да ти одредим судбину жено!
Не било краја данима твога живота!
Нека моје клетве стоје над твојом главом!
Нека ти улица буде пребивалиште,
А сан угао крај зида.
Нека ти ноге увек буду уморне и рањаве.
Просјаци, одбачени, изопштени
Удараће те по образима.

Трпим глад и жеђ ме мучи.
Зато што си у мени пробудила жудњу,
А ја хтео да је упознам,
Што си ме с мог поља одвела у град,
Буди проклета!”
Речи његових уста чуо је Шамаш,
Бог жарког подневног сунца.
“Енкиду, пантере степе,
Зашто проклињеш свету жену?
Она ти је дала храну са стола богиње
Какву само бог добија.
Дала ти је вино да пијеш
Какво само краљ добија.
Дала ти је свечано одело и појас.
Сјајнога Гилагамеша ти је дала за пријатеља.
Он ти даје да почиваш на шареним саговима,
Да станујеш њему слева
У блиставој кући,
Да ти љубе ноге великани земље
И да ти служе сви мужеви.
У граду Урукy тугују људи за тобом,
Носе подерана одела, посута прашином.
Гилгамеш пребацује лавље крзно преко леђа
И хита пољем да те тражи.”
Енкиду саслуша речи јакога бога Шамаша.
Пред господом својим богом,
Умири он своје срце.
Облак прашине засја у даљини.
Шамаш учини да заблиста у белом светлу.

Долази Гилгамеш,
Лавље му крзно светлуца као злата.
Енкиду се враћа са пријатељем у град.
Нове боли обузимају Енкидуово срце.
Он говори пријатељу шта га тишти:
“Тешке сам снове видео ове ноћи,
Пријартељу мој.
Небо је урлало,
А земља му одговарала дахтањем.
Сам сам се супротставио некоме јаком.
Лице му је било мрачно као ноћ.
Укочено је буљио очима.
Био је сличан страшном пустињском псу
Који шкргуће зубима.
Као јастреб имао је снажна крила и канџе.
Чврсто ме је зграбио и бацио у понор,
пустио ме је да зароним у дубину.
Тежином брда лежало је нешто на мени.
Као огромна стена учинио ми се терет Властитога тела.
Тада је преобразио мој лик,
А руке ми преобразио у птичија крила:
“Лети само дубље, дубље у стан таме,
У Иркалино пребивалиште.
Спусти се у стан из кога нема изласка онима
Који су једном ступили у њ.
Иди доле путем који нема повратка,
Чији смер не скреће ни лево ни десно!
Уђи у кућу чији људи не требају светла.
Прах им је храна, а блато им је јело.

Обучени су у перје,
С крилима као у шишмиша и сове.
Не виде светла, живе у тами.”
Тада сам ступио у пребивалиште под земљом.
Ту су стргнуте с глава краљевске капе,
Понижени су они
Који су седели на престолу
И који су владали земљом
Од прадавних дана.
У кући таме у коју сам ушао
Станује свештеник и његов слуга,
Станују и сами љубавници великих богова,
Станује Ерешкигал,
Краљиица земље и подземног света.
Пред њом клечи писарица земље,
Утискује клином имена у глину
И чита их.
Ерешкигал подиже главу и угледа ме:
“Упиши ми и овога!”
Ето то је сан.”
Гилгамеш рече њему Енкидуу:
“Узми овај бодеж
И посвети га злом духу смрти!
Додај томе сјајно огледало,
Нека га оно одагна.
Сутра ћемо жртвовати
Злослутном судији Утукиу
Да протера седморо злих.”
Кад је следећег јутра грануло сунце,
Отвори Гилгамеш велику капију храма,
Изнесе сто од сламки дрвета.
Напуни медом ћуп од црвеног камена
Маслацем напуни чинију од лапислазулија,
Постави све на сто
И остави богу сунца да лиже.

Четврта плоча

А Шамаш бог Сунца рече Гилгамешу:
“Спреми се
Да се с пријатељем бориш против Хумбабе!
Он је постављен за чувара Кедрове Шуме.
Кроз Кедрову Шуму води пут на Брег богова.
Хумбаба ме је увредио,
Зато идите и убијте га!”
Гигамеш је чуо реч господњу
И позво све кнезове из народа.
С Енкидуом је ушао у дворану.
И Гилгамеш отвори уста и рече:
Шамаш нас је позвао
Да се боримо против Хумбабе.
Нека је мир с вама и с целим народом!”
Најстарији међу кнезовима града устаде
И рече:
“Шамаш је увек штитио свога пријатеља,
Сјајног Гилгамеша.
Нека његова заштитничка рука не буде далеко!
Страшан је срдити чувар Кедрове Шуме.
Шамаш, који ти је објавио почетак борбе,
Вратио ти је пријатеља
Да те неповређеног сачува!
Нека стоји уза те као заштитник
И чува твој живот, о краљу!
Ти, пастиру наш, штити нас од непријатеља!”
Они напусте зборно место,
А Гилгамш рече Енкидуу:
“Пријатељу, сада можемо ићи у храм Егалмах
Светој свештеници.

Хајдемо Ришати, мајци и гоподарици!
Она је видовита,
Предвиђа будућност и судбину.
Нека благослови наше кораке.
Нека положи нашу судбину
У снажну руку бога сунца.”
Они оду у храм Егалмах
И сретну свету свештеницу,
Краљеву Мајку.
Она је разумела све речи сина и рече:
”Нека ти Шамаш буде милостив!”
Затим ступи у комору свечаних одела,
Врати се у светом накиту
Завијена у белу хаљину,
Са златним штитовима на прсима,
Са тијаром на глави,
Са чинијом воде у руци.
Она пошкропи под,
А онда се успне степеницама торња.
Високо горе под слободним небом
Уздизао се мирисни кад.
Просипала је жртвено зрневље
И дигла руку узвишеном Шамашу:
”Зашто си мом сину Гилагамешу дао срце
Чија плаховитост не налази мира?
Опет си га дотакао,
Јер хоће да иде далеким путем
До пребивалишта Хумбабе.
Мора да издржи борбу коју још не позна.
Ићи ће путем који још не позна.

Од дана када пође до дана када се врати,
Док не доспе до Кедрове шуме,
Док не савлада страшног Хумбабу,
Док не освети кривицу
И не уништи страх земље-
У све те дане. Шамашу,
Кад будеш жудео за Ајом,
За својом љубљеном,
Нека се она одврати од тебе!
Тако нека те Аја подсећа на Гилгамеша.
Докле год ти буде ускраћивала љубавни лежај,
Нека ти је срце будно
И нека мисли на њега
Док се неповређен врати.”
Тако је измолила помоћ жене бога Шамаша.
У плавичастим облацима
Дизао се кад према небу,
Она сиђе, позове Енкидуа и рече:
“Енкиду, ти јаки, ти си ми радост и утеха.
Заштити ми Гилагамеша сина,
И принеси жртву узвишеном Шамашу.”
Они пођоше на пут и одоше према северу.
Још издалека угледаше Брег света,
Пребивалиште богова.
Овамо их је водио пут кроз Кедрову шуму.
Кад пред собом угледаше таму шуме,
Оставише за собом шаторе.
Сами се приближаваху становима богова.

Још из далека угледа јунаке
Хумбабин чувар шуме.
Видевши их како се приближавају,
Пође им у сусрет.
Његово је тело било одевено
У седам чаробних огртача.
Шест их је одложио и променио тако
Да доњи дођоше горе.
Као дивљи бик дашчући од беса,
Дотрчи и заурла страшним гласом:
“Дођите само да вас бацим јастребовима
Да вас прождру.”
Али Шамаш, бог сунца, заштити јунаке,
Уништи моћ чаробних огртача чувара шуме.
Ниниб, бог ратника,
Даде снагу њиховим рукама,
Те они убише дива,
Хумбабиног чувара шуме.
Енкиду отвори уста и овако рече Гилгамешу:
“Драги пријатељу, нећемо ићи даље у шуму,
Нити ћемо ићи у њену таму!
Сви су ми удови као одузети,
Рука ми је укочена.”
Гилгамеш рече њему, Енкидуу:
“Не буди плашљив пријатељу мој,
Не буди плашљив и кукавица.
Ми морамо ићи даље
И самом Хумбаби окренути своје лице.
Нисмо ли убили његовог чувара шуме?
Зар обојица нисмо вични боју?
Напред, на Брег богова!