Ластавица оде и врати се.
Није нашла место где би се зауставила
И зато се вратила.
Узех гаврана и пустих га.
Гавран одлете,
Виде како вода пресушује,
чепрка, ждере и гракће
И не врати се више.
Тада сам их све пустио напоље,
На све четири стране
И принео јагње као жртву,
жртвеног зрневља просуо сам на врху брда,
спалио сам кедрово дрво и мирту.
Богови су удисали мирис.
Угодно се дизао мирис боговима у ноздрве.
Као муве скупили су се над жртвом.
Кад је стигла господарица богова,
Подиже велике драгуље
Које јој је Ану дао начинити као накит:
“ви богови! Као што никад нећу заборавити
накит од драгуља на мом врату,
тако ћу мислити на ове дане и нећу их заборавити!
Нека сви богови дођу на жртву,
Бел нека дође!
Не размишљајући, он је послао потоп
И моја људска чеда осудио на пропаст.

Велики Бел дође и угледа лађу,
Тада се Бел расрди,
Разљути се на богове:
“које је то живо биће избегло пропаст?
По мојој казни није требало да остане жив
ниједан човек!”
Ниниб, борац међу боговима,
Отвори уста и рече силноме Белу:
“ко, осим Ее мудро поступа?
Та, Еа све разуме, пун је обзира!”
Еа, бог дубине, отвори уста
И рече силноме Белу:
“ти боже, владару, ти, силни,
Како си само могао
Тако ннепромишљено да изазоовеш потоп?
Онај који греши
Нека свој грех носи!
Онај који зло чини
Нека зло и окаје.
Али пази да не буду сви уништени.
Казни само зле да сви не пропадну!
Уместо што си пустио потоп,
Могао си подићи лава да прореди људе.
Уместо што си пустио потоп,
Могао си да пошаљеш неман
да смањи људство.
Уместо потопа је могла доћи глад
Да би покорила земљу:
Ја, ја нисам издао тајну богова.

“врло мудром” дао сам да види слике у сну,
И тако је сазнао за тајни план богова.
А ви сте сада остали празних руку!”
Еа уђе у лађу, узме ме за руке,
Изведе са женом на копно,
Заповеди јој да клекне пред мене,
Ступи пред нас,
Положи на нас руке
И благослови нас:
“до сада је Утнапиштим био смртан човек,
И сада нека буде са својом женом једнак нама
И нека станује даллеко на мору,
Тамо где утичу реке.”
Тако ме удаљише богови
И дадоше ми да живим далеко на ушћу реке.
Али који ће се од богова теби смиловати?
Ко ће те довести пред богове
Да нађеш живот који тражиш?
Покушај само да не спаваш шест дана и шест ноћи!”
Тек што је Гилгамеш сео,
Спусти се на њега сан као јак ветар.
Утнапиштим рече својој жени:
“погледај јакога који тражи живот,
сан га салеће као ветар!”

а жена рече њему, Утнапиштиму, далеком:
“додирни га да остане будамн!
Дај му да се опет здрав врати одакле је дошао.
Капијом кроз коју је изашао
нека се опет врати кући у своју земљу.”
Утнапиштим рече њој, жени:
“ах, ти сажаљеваш људе!
Пеци хлебове за њега
И стави му их уз главу!”
Када је он спавајући клонуо уза зид лађе,
Испече она за њ хлебове
И стави му их уз главу.
Наслоњен на зид лађе,
Лежао је Гилгамеш.
Утнапиштим рече њему, који је спавао:
“за први хлеб је тесто замешено,
други хлеб је умешен,
трећи хлеб је овлажен,
четврти је брашном посут
И стављен у пећ,
Пети хлеб је постао смеђ,
Шести хлеб је готово...”
тада га он изненада додирне
И странац се пробуди.

Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
“уморног савладао сан,
као неки силник спустио се на ме.
Нагло си ме додирнуо и пробудио.”
Утнапиштим му рече:
“Шест хлебова је било испечено,
а ти си већ чврсто спавао.
Требало је да те хлебови одрже будним.”
Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
“Шта треба сада да учиним, Утнапиштиме?
Куда да се окренем?
Сан ме је шчепао као разбојник,
У мом сну седи смрт.
У мојој одаји или ма где било,
Седи она, смрт!”
Утнапиштим рече Ур-Шанабију, лађару:
“Ур-Шанаби, нека те више не види моја обала,
место превоза нека те не пусти више овамо.
Не смеш више превести ниједног смртног човека
Ма како силно тежио за мијом пребивалиштем!
Човек кога си овамо довео има прљаво одело.
Животињска су му крзна одузела лепоту тела.
Одведи га, Ур-Шанаби, д оместа за купање,
Нека се окупа у води,
Нека одбаци своја крзна
Да их море однесе!

Нека му главу обавије нови повез,
Сјајним оделом одени му тело
Да му покрије голотињу.
Док опет не дође у свој град,
Док се својим путем не врати кукћи;
Нека се не подере ово одело,
Нека остане ново у све дане!”
тада га поведе Ур-Шанаби са собом
И одведе на место за купање,
Он се опра у води
И одбаци своја крзна
Да их море однесе.
Новом лепотом синуло је његово тело:
Нови му је повез обавио главу,
Обукао је раскошну одећу;
Која је покривала његову голотињу.
Док опет не дође у свој град,
Док се својим путем не врати кући,
Не треба да се подере ово одело,
Треба да оостане ново у све дане!
Гилгамеш и Ур-Шанаби попеше се на лађу,
Усправише је на таласе
И одмах отпловише.
Тада рече жена Утнапиштиму, далеком:
“отишао је Гилгамеш,
много је он претрпео
И поднео много мука.
Шта ћеш му датио да сретно стигне у домовину?”

Гилгамеш чу ове речи,
дохвати бродску мотку
И погура барку опет ближе обали.
Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
“Гилгамешу дуго си ходао,
много си претрпео
И поднео много мука.
Шта да ти дам да сретно стигнеш у домовину?
Хоћу да ти одам једну тајну,
Хоћу да ти кажем о чудотворној трави.
Трава је слична трну,
А расте дубоко у мору,
Трн је као јежева бодља,
Цвета у далеком слатководном мору.
Кад ту траву добијеш у своје руке
И једеш од ње,
Наћи ћеш вечну младост и вечни живот.”
Гилгамеш послуша његове речи
И они кренуше далеко преко мора.
Стигоше до далеког слатководног мора.
Тада он скине свој појас,
Збаци горњу одећу,
Привеза тешко камење за ноге.
Оно га повуче дубоко у велико море
И он опази траву сличну трну.
Узбра траву и чврсто је држаше у руци,
Одсече тешко камење
и изрони поред лађе.

Попе се у чамац поред лађара
и држаше у рукама чаробни цвет мора.
Гилгамеш рече Ур-Шанабију лађару:
“Ур-Шанаби, ево имам траву!
Ово је трава која обећава живот.
Сада ће битииспуњена жарка жеља човекова,
Биће му сачувана младост у пуној снази.
Хоћу да је однесем
У мој зиддом утврђени Урук,
Даћу свима јунацима да једу од ње,
Хоћу да је поделим многима.
име биљке је “старац опет постаје млад.”
Ја, ја хоћу од ње да једем
Да опет вратим пуну снагу своје младости!”
Двадесет су двоструких сати путовали даље
И угледали комадић земље.
Приспели су после тридесет сати
И тада су се одмарали.
Гилгамеш угледа језеро,
Хладна и свежа била је његова вода.
Ушао је у њу и купао се у угодној свежини.
Нека змија осети мирис траве
Дошуња се узе траву.
Гилгамеш се врати и прокле змију.
Тада он седе и заплаче,
Сузе му потекоше ниоз лице.

Погледа у очи Ур-Шанабију, лађару:
“за кога су се Ур-Шанаби, трудиле моје руке?
За кога кружи и истиче крв мога срца?
Радио сам, али мени самом то није донело ништа добро.
За црва који гмиже у земљи
Добро сам учинио!
Трава ме водила по мору.
Одсада ћемо избегавати море и реке,
А лађа нека лежи уз обалу.”
Двадесет су двоструких сати путовали даље
И угледали торањ храма.
После тридесет двоструких сати
Зауставише се да се одморе
И подигоше очи
Према граду са светим храмом.
Тада дођоше до Урука
И уђоше у град са високим зидовима.
Гилгамеш рече њему, Ур-Шанабију, лађару:
“попни се на зид Ур-Шанаби!
Иди по зидинама Урука,
Јако утврђеног града!
Гледај како је снажно утемељен,
Како је високо насут брег храма.
Погледај силне грађевине,
Саграђене су од опека,
А све су те опеке испечене!
Седам мудрих мајстора, мојих саветника,
Предложили су ми планове.
Нека ти припадне земљише на подручју града,
И врт и одаја за жене нека ти припадну!
У Уруку треба да саградиш своју кућу!

Дванаеста плоча

Гилгамеш влада у Уруку,
У граду с високим зидовима.
Он не може да се смири.
Дозива свештенике, чаробњаке
И оне што призивају мртве:
“дозовите ми Енкидуов дух!
Реци ми
Како могу да угледам Енкидуову сену?
Хоћу да га питам за судбину мртвих?”
најстарији међу свештеницима рече:
“Гилгамешу,
ако хоћеш да сиђеш у Подземни свет,
до пребивалишта великог броја мртвих,
тада мораш доћи у прљавој одећи,
не смеш се намазати скупоценим уљем,
јер ће те привучени његовим мирисом,
опколити непожељни духови.
Не смеш лук положити на земљу,
Јер ће те окружити сви они
Које си усмртио.
Не смеш у руци држати жезло,
Јер ћеш растерати душе мртвих.
Не смеш имати ципеле на ногама,
Смеш само нечујно ходати.

Не смеш пољубити жену коју волиш,
Ону коју не подносиш не смеш тући.
Не смеш миловати дете које волиш,
Оно које не трпиш не смеш казнити,
Јер ће те узнемиравати
Јадиковање људи под земљом.”
Гилгамеш оде у велику пустињу
До капије Подземља.
Дође до мрачног Иркалиног стана:
Своје кораке управља према пребивалишту
Из кога не излази више онај
Који једном уђе.
Ишао је путем, путем без повратка,
Ишао је до пребивалишта,
чији стабновници не требају светла,
прах земље им је храна,
а блато је њихово јело:
они не виде светло, седе у тами.
У перје су обучени
И инају крила као птице.
Он закуца на врата
И рече вратару ове речи:
“хеј вратару, отвори капију
да могу ући.
Ако капију не отвориш,
Разбићу врата и сломићу засун!”
Вратар отвори прву капију
И скиде му огртач.

Водио га је кроз седам капија
И скидао му одећу
Да би наг ушао у царство мртвих!
Он ступи пред велику богињу Ерешкигал
И рече:
“пусти Енкидуа, мога пријатеља,
да дође к мени
да га питам за судбину мртвих!”
али је стражар и кључар богиње
чврсто држао мртвога,
богиња га није пуштала.
Узвишенаа Ерешкигал рече овако Гилгамешу:
“врати се натраг!
Ти не можеш видети мртвога
Нико те није овамо звао.”
Ожалошћен успне се Гилгамеш, узе своју одећу
И прође кроз седам капија.
Дође до дубоке воде
И замоли Еу, мудрог бога дубине:
“пошаљи ми овамо Енкидуову сену!
Подземље га чврсто држи.”
Отац дубине чу његове речи
И рече силноме Нергалу, владару мртвих:
“отвори одмах рупу у земљи!
Доведи горе Енкидуов дух
Да проговори своме брату Гилгамешу.”

Кад то чу силни Нергал,
Отвори одмах рупу у земљи
И доведе горе Енкидуову сену.
Они се препознаше,
А ипак остадоше један другом далеко.
Разговарали су.
Гилгамеш је викао,
А сена је дрхтавим гласом одговарала.
Гилгамеш отвори уста и рече:
“говори, пријатељу мој,
говори, пријатељу мој!
Објави ми сада закон земље
коју си видео!”
“ја ти то не могу рећи, пријатељу,
ја ти то не могу рећи.
Ако бих ти открио закон земље коју сам видео,
Ти би сео и заплакао.”
“па хоћу да седнем и плачем довека!”
“погледај, пријатеља којега си прихватио,
којему се срце твоје обрадовало,
њега ждеру црви као старо одело.
Енкиду, пријатељ,
Кога је твоја рука додиривала,
Постао је блато земље,
Пун је прашине,
Потонуо је у прах,
Прах је постао.”
Гилгамеш хтеде још да пита,
Али нестаде сене Енкидуове.
Гилгамеш се врати у Урук,
У град са виссоким зидинаама.
Високо се диже храм Светог брда.
Гилгамеш леже да спава,
А смрт га уграби
У сјајној дворани његове палате.

Од места у којима се збивају догађаји овога епа у првом реду треба поменути град
Урук. Он је, уз остале сумерске градове, био један од центара ране сумерске културе.

Лежао је уз Еуфрат, који данас, мењајући кроз векове свој ток, тече око 10 км западно од његових рушевина. Исто тако померио је и Тигар свој ток нешто према истоку. Град је био опасан високим бедемом. Шулги, други краљ II династије из Ура (2278-2228. пре н. е.), помиње у једном натпису велики зид који су називали Гилгамешовим.

Осим краљевске палате, у Уруку су били саграђени храмови и житнице. Тако је откопан један храм са више приземних просторија уз дуго двориште. Према првом спрату храма водило је степениште, а колико је храм био висок није познато. Други уручки храм саграђен је на асфалтној подлози, а зидови с унутрашње стране били су обојени бело и црвено или украшени мозаицима у више боја. У једном од њих налазио се и велики Иштарин кип, који су Еламци приликом освајања сумерских градова и разорења Урука однели у свој главни град Сузу, одакле га је вратио у Урук тек после више од 1500 година асирски краљ сурбанипал. У овом је граду пронађена базалтна стена на којој су у рељефу приказане две сцене из лова, једна изнад друге. У првој ловац пробада лава копљем, а у другој га гађа стрелом.

Степа и поља често се помињу као места где су се такође збивали догађаји. „Брег
богова", који опкољава Кедрова шума, двапут је био циљ Гилгамешова путовања: први пут с пријатељем Енкидуом у потрази за Хумбабом, а други пут када је сам путовао тражећи праоца Утнапиштима. Идући за там циљем, кренули су према северу.

Тај брег је вероватно Либан, јер кедрова има само још у Индији и северној Африци. Друго путовање водило га је кроз планину Машу. На географским картама старога света записано је у северном делу Месопотамије име планине Масиус. Иако нас ово име подсећа на планину Машу, мало је вероватно да су њу сматрали оном легендарном ппанином кроз чији кланац пролази ноћу сунце и којим је ишао и Гилгамеш. Иза „Врта богова" налази се, према опису у епу, „Светско море". Да ли је то било Средоземно море, које се простире западно одмах иза Либана, тешко је рећи. Исто је тако тешко установити где је било Утнапиштимово острво које су опкољавали „шумни плићаци Вода смрти", а до којег се долазило пловећи „Светским морем". Место са којег се полази на Утнапиштимово острво налази се, према епу, на „ушћу реке".

Спомиње се и „слатководно море": Сумерцима је у најстарије време била позната „слана вода" Персијског залива и „слатка вода" Еуфрата и Тигра, која је при честим поплавама могла бити слична „слатководном мору". И у епу о стварању света мешање слане и слатке воде представљало је првобитни хаос. Међутим, слана и слатка вода налазе се на југу, а Гилгамеш јс путовао на север. То би се могло протумачити тако што су се Сумерци, стварајући овај еп о Гилгамешу, слободно служили овим појмовима премештајући их према потреби и развоју догађаја. Но, слатке воде ипак има и у северном делу Месопотамије, нпр. језеро Ван. На повратку Гилгамеш се купао у једном језеру када му је змија украла „траву бесмртности".

Ако ово стање Гилгамешове потиштености и тескобе због страха пред смрћу оставимо по страни, мада се оно више или мање у већој или мањој мери јављало и код других људи у старо доба као и данас, овда нам остаје да још једном пажљиво послушамо онај други глас тих давних времена. Краљ Гилгамеш и степски човек Енкиду стоје један поред другога као пријатељи и браћа.

Смрт овог другог представља за Гилгамеша тако тежак губитак да га он ничим више не може надокнадити. Ту је, дакле, вредност човека појединца уздигнута изнад историјских збивања тих времена. Какво је значење тада имао човеков живот? Зар није Сенахериб хиљадама живих заробљеника дао одрати кожу, хиљаде набијати на kолац и живе узиђивати у градске бедеме Ниниве? Зар нису и даље кроз све векове људи без разлога били мучени и убијани? Подсетимо се само како су римски цареви слали небројене људе да их раздиру дивље звери ради весељавања гледалаца или како је исто тако огроман број људи горео на ломачама средњега века по це-лој Европи у име „највише и најсветије правичности".

А све су то били невини људи који нису могли схватити шта се то и зашто се то с њима чини. Напротив, у пламену ломача не-стао је велики број напредних и учених људи, који су заиста били „светло свога времена". Какве ли страшне ироније! Зар нису после толико хиљада година модерни Сенахериби, не научивши ништа о хуманости, служећи се, нажалост, тековинама нове цивилизације, милионе људи и даље слали у смрт и мучили их на разне друге рафиниране начине?

Кад су богови створили људе,
смрт су одредили за њих,
а живот задржали за себе.



Nisam mogao pozeleti, lepsi pocetak.Pozdrav svima!

Brza si bila Romina neuspeh bar jednu plocu da postavim!

Ep o Gilgamesu

Svi ti mitovi o bogovima bili su napisani u stihu, i zacijelo su se redovno govorili u svecanim prilikama. Jedan drugi mit, kojeg bi pravilnije bilo nazvati epom, usredotocuje se na djelovanje ljudskog junaka zvanog Gilgames. Njegove su pustolovine zapisane na 11 plocica sa dodatnim tekstom na dvanestoj. Prepisi su pronadjeni u rusevinama Asurbanipalove biblioteke u Ninivi te na mnogim drugim podrucjima na kojima su u staro doba postojale biblioteke. Gilgames je bio kralj grada Uruka, ali tesko je sa sigurnoscu reci u koje je vrijeme vladao. Spominje ga se u brojnim zapisima na zgradama, pa mora da je doista postojao, no u sluzbenim spisima vladara opisuje ga se kao "bozanskog Gilgamesa" koji je vladao 123 godina. Ocigledno je postao legendarnom licnoscu, nadljuskom, ali ne do kraja bozanskom.

"Njegove dvije trecine bile su bozanske, dok je jedna trecina bila ljudska" - tako se opisuje Gilgamesa na pocetku epa, gdje on dolazi u sukob sa Enkiduom, cudovistem koje su bogovi stvorili da bi provjerili Gilgamesovu moc u Uruku. Enkiduovo tijelo bijase pokriveno kudravom dlakom, kosa mu na glavi bila poput zenske, "uvojci mu bijahu poput zitnog polja". Pojava tog stvorenja izazvala je veliku pometnju u zemlji pa je Gilgames izasao da se sa njim bori.

Druga i treca plocica opisuju Gilgamesa kako izaziva nkidua kojega je nasao gdje se zabavlja sa bludnicom.

Uhvatili su se ukostac dograbivsi se poput bikova, Smirskali su dovratnike, zidovi su se tresli.

Ocigledno je medjutim, da nijedan nije pobijedio jer na trecoj plocici stoji: "Poljubili su se i sprijateljili."Potom su dva prijatelja posla u sumu sedrova u kojoj obitava div Humbaba, "koji zavija poput oluje, kojemu je oganj u ustima i izdise smrt". Potukli suHumbabu i pobjeda se, cini se svidjala bozici Istari jer na sestoj plocici ona poziva Gilgamesa da joj bude ljubavnikom i obecava mu brojna dobrocinstva. Prilicno zacudjujuce, junak je odbija i ukorava sa njezine nestalnosti.

"Kojeg si ljubavnika voljela zauvijek,

Koji ti se od tvojih pastira cijelo vrijeme svidjao?

Cak se i Tamuza, ljubavnika tvoje mladosti,

Oplakivalo svake godine po tvojoj naredbi."

Ljutita se Istar potuzi "svome ocu" Anuu i Antumi, "svojoj majci", te joj oni dozvolise da na Gilgamesa posalje "nebeskog bika". Uz Enkiduovu pomoc, Gilgames ga ubije.

Sedma plocica pocinje sa opisom Enkidua u zalosti nakon sto je u snu saznao da je Enilil odlucio kako on mora umrijeti. U svome jadu susretne bludnicu i proklinje je.

"Spavaces u pustinji,

Stajaces u sjeni zida,

Trn i kupina ranjavace ti noge,

Pijani i zedni udarat ce te po obrazima."

Zanimljivo je da slicnu kletvu izgovarala Ereshkigal eunuhu u "Istarinu silasku". Enkidua smiruje Samas, bog sunca, no on potom sanja o silasku u podzemni svijet koji je podrobno opisan kao i u "Istarinu silasku", a ima jos mnogo posve idneticnih recenica. kako koji dan prodje, Enkidu trpi sve vece boli i strah od smrti sve je veci. Osma plocica opisuje njegovu smrt i Gilgamesovu zalost.

Posljednji dio pripovijesti opisuje kako je i sam Gilgames pokusavao umaknuti smrti. najprije odlazi na "Planinu dusa", gdje susrece djevojku, "bozansku sluzbenicu", koja ga pita zasto junak koji je pobijedio Humbaba i zaklao bozanskg bika izgleda tako slab i star. On joj objasnjava da, poput svog prijatelja Enkidua, i sam mora umrijeti ukoliko mu Utnapistim ne razotkrije tajnu besmrtnosti koju posjeduje zahvaljujuci milosti bogova. On odlucuje da prijedje "more smrti" kako bi stigao u Utnapistimovo prebivaliste. Nakon sto je oborio "dva put po sezdeset stabala od sezdeset lakata svaki", koja su mu posluzila kao gradja za plosnat camac, uspjesno je presao preko opasnih voda i susreo se sa Utnapistimom. Gilgames ga upita kako je "usao u vijece bogova". Utnapistimov odgovor predstavlja pripovijest o potopu. Pripovijest je veoma duga kad ju je utnapistim dovrsio, Gilgames je vec spavao, sto pokazuje koliko je junak uistinu bio iznemogao. Kad se probudio, odluci pronaci tajnu biljku za koju mu je Utnapistim kazao da ce mu dati besmrtan zivot, a nalazi se na dnu mora.

On priveze tako kamenje za noge i ono ga povuce na dno mora.

Ugleda biljku i, iako je bila trnovita, uze je u ruku.

odreze spone kamenju i more ga izbaci natrag na obalu.

Tada Gilgames krenu natrag u Uruk, gdje je namjeravao pojesti biljku i "povratiti se u svoje mledenastvo". Ali se na putu zaustavi pokraj hladna izvora da se okupa. Zmija mu ukrade biljku, svukavsi kosuljicu dok je klizeci uzmicala. Tada Gilgames zaplace:

"Za koga sam prolijevao krv svog srca?

Nijedan dar nisam dobio za sebe,

Poklon sto sam ga dobio bio je namjenjen zmiji

I voda ce ga odnijeti dvadeset milaj odavde."

Taj pregled mezopotamske mitoloske knjizevnosti pokazuje koliko su izvori medjusobno povezani. Nije naprosto rijec o razlicitim mitovima kojima su zajednicki isti narativni motivi Cesto su im zajendicki isti poetski stihovi, ali to je prirodna posljedica bogate sumene predaje koja je morala postojati medju Semitma prije nego sto su Sumerani nastanili to podrucje, a mitovi su bili zapisani pod uticajem Sumerana.

Nadalje, to ukazuje na to kako su satre pripovijesti bile nasiroko rasprostranjene. Cesto nije moguce makar i priblizno povezati neki mit na temelju gragmenata nadjenih samo na jednom nalazistu; valja se posluziti sa mitovima iz drugih podrucja, iz Iraka, Sirije, Turske ili cak sa onima iz Egipta, kako bi se razjasnio neki tekst. Ponovno otkrice mezopotamske knjizevnosti, sa svojim paralelama u kasicnoj ili bibilijskoj knjizevnosti, pokazuje koliko je cvrsto bila utemeljena knjizevna traidcija Istoka tokom klasicnog razdoblja ranoistorijskog doba. Kada se klasicna Grcka javila kao prva medjunarodna sila ciji se civilizatoriski uticaj sirio po svijetu, mezopotamska knjizevnost, njeni pisari i biblioteke vec su svjetali barem 2000 godina.

Interesantno, nisam do sada zavirnuo u književnost na forumu. Ep o Gilgamešu je najstariji zapisa napisan na dvanest kamenih ploča, pisano klinastim pismom. Izmedju tog Ep-a i svetog pisam povlači se paralela, jer je Gilgameš Enkidua stovrio iz blata, kao Bog što je stvorio Adama.

Ep o Gilgamešu

Mesopotamijska kultura je jedna od najstarijih kultura drevnog istoka, poznata kao sumersko-vavilonsko-asirska kultura. Zna se da su na tom području prvi književni tekstovi napisani sredinom trećeg milenijuma prije nove ere. Sačuvani su na glini ili kamenim pločama, a zapisani znakovima klinastog pisma. Razlikujemo Sumerce i tzv. Akađane (Asirci i Vavilonci). Oni su živjeli jedni do drugih. Sumerska kultura propada pred kraj 3. milenijuma p.n.e, i tu se diže Vavilonsko carstvo, koje traje do polovine 2 milenijuma p.n.e. Sumerce i Akađane je povezivala sličnost u kulturi i religiji, ali su govorili različite jezike. Za vrijeme najvećeg procvata sumerske književnosti se uzima period od 2000-1800. godine p.n.e. Sve što imamo sačuvano od te književnosti, sačuvano je prepisima sa glinenih pločica. To nije književnost u savremenom smislu, nije protumačen ni kontekst u kojem su stvarana ta djela (za obrede, zabavu, počast kralju...). Čitaocu su najpoznatiji epovi i mitovi, kojima pristaje i ime „priče o junacima“. Zabilježene su i poslovice, basne, kao i spisi filozofskog, moralističkog i istorijskog karaktera (Hamurabijev zakonik, recimo). Vrhunac vavilonske književnosti se veže za, otprilike, 1600. godinu prije nove ere. U cilju tumačenja ove književnosti je manje-više potrebno poznavati religiju ovih naroda, budući da je tada književnost u načelu služila religiji. Najstariji mit je „Inanin silazak u podzemni svijet“, a ep „Ep o Lugalbandi“.
Najljepše i najpoznatije djelo ovog prostora je „Ep o Gilgamešu“. Prve verzije su napisane na sumerskom, ali ih ima i na vavilonskom, kombinovanjem je nastala kanonska verzija. Taj ep čini dvanaest pjesama (pločica, epizoda...), koje nijesu sasvim očuvane (srijećemo se sa nedostacima, nelogičnostima).Na početku upoznajemo Gilgameša, koji caruje u Uruku. On je trećinom čovjek a dvijema trećinama božanstvo. On teško ugnjetava narod, u trenutku u kojem ga zatičemo, tjera ih da dižu bogovima spomenike. Stanovnici Uruka se žale bogovima, koji mu šalju druga, poludivlje stvorenje koje stvara boginja Aruru iz komada gline. To je Enkidu. On će ometati lov na divljač, zbog čega se lovci žale Gilgamešu, koji ga odvikava od toga tako što mu šalje kurtizanu Šahmatu, iz hrama boginje Ištar, da ga ljubavlju ukroti i dovede u Uruk. Nakon što su u ljubavi proveli šest dana i sedam noći, dolaze u Uruk, gdje se zapodijeva boj između Enkidua i Gilgameša. Bitka završava bez pobjednika, pošto su bili jednake snage, a oni se bratime i postaju nerazdvojni prijatelji. Gilgameš želi da se proslavi, i ima ideju da to uradi tako što će posjeći kedrove koji rastu na čuvenoj Planini kedrova, koje čuva strašni Humbaba, nakon što je Humbaba uvrijedio Šamaša, boga sunca. Dva prijatelja kreću u tu avanturu, praćeni molitvama i savjetima staraca. Tokom tog putovanja se govori o snu Gilgamešove majke, Rišat. Uspijevaju da ubiju Humbabu, a u Gilgameša se zaljubljuje boginja Ištar, koja mu nudi da joj postane muž. Gilgameš to odbija, nabrajajući njene ljubavnike koje je uništila (pastira, lava, konja...), čime izaziva njenu srdžbu, pa ona moli svojeg oca da stvori čudovište i pošalje ga na na Gilgameša. Bog Anu stvara nebeskog bika koji dahom ubija stotinu, a gazi dvije stotine ljudi, ali ga Gilgameš i Enkidu savladavaju. Upravo u ovoj epizodi se pominje ta slava kojoj streme, kada Gilgameš govori Enkiduu: „Prijatelju, mi smo proslavili svoja imena, ubili smo nebeskog bika!“. Nakon toga Enkidu sanja kako ga orao odnosi u visine i baca ga, a on se pri padu smrska. Tim snom proriče sopstvenu smrt. On se sjeća svog života u šumi, dok umire. Gilgameš ga oplakuje i nariče, a tada se i sam suočava sa svijesti o sopstvenoj smrtnosti. Zbog toga kreće na put da pronađe Utnapištima, da od njega uzme tajnu vječnog života. Na tom putu se srijeće sa raznim problemima i avanturama (Skorpion-čovek, čuvar Sunčeve kapije, Vrt bogova, boginja Sidura Sabitu, koja ga upućuje da se okane potrage za vječnim životom i da proživi ovozemaljski u uživanju...). Uspijeva da, uz pomoć Ur-Šanabija, dođe do Ostrva života i nađe Utnapištima, koji mu priča o potopu (što je vrlo bitan momenat, povezati s biblijskim potopom!) koji je trajao šest dana, kada je, kako ga je savjetovao bog Ea, sagradio lađu na kojoj je bila drvena kuća, u koju je stavio sjeme svake vrste, napustio bogatstvo i time preživio potop. Priča kako je najprije poslao goluba , zatim lastu i gavrana, a tek kada se gavran ne vrati, on shvati da je blizu kopna. Kada su se iskrcali, on je dobio besmrtnost. Nakon toga, on govori Gilgamešu da na dnu okeana leži trava besmrtnosti, koju mora ubrati ne bi li dobio vječni život. Gilgameš to uradi, ali mu zmija uze travu, dok se kupao, nakon čega je on prokle.ada se vraća u Uruk, ne dobija vječni život, ali ga njegova djela čine vječnim. On traži tada još jednu milost, da ponovo vidi Enkidua. Nakon što mu ne biva dozvoljeno da vidi Enkidua u podzemnom svijetu, on moli boga Eu da mu pošalje Enkiduovu sjenku, koja mračnim bojama slika podzemni svijet. Time ovaj ep završava.
Smatra se da su u ovaj ep ušli motivi iz usmenog pripovijedanja. On je, čak i nakon 4000 godina, privlačan čitaocu koji se identifikuje sa likom koji gubi u igri sa bogovima i besmrtnošću. Besmrtnost je i osnovni motiv epa. On je aktuelan danas, zato što su do ovog vremena aktuelni i problemi ljudskog suočavanja sa smrću. Pjesnik ovog epa nas dovodi do granice kada se život čini besmislenim, ali Enkiduova priča sa kraja oživljava nadu, pa nam se čini da je ovaj život koji imamo - najveći dar bogova ljudima. Zbog toga ga moramo iskoristiti najbolje što umijemo, a najveći uspjeh koji čovjek može postići je da, umjesto vječnog života, dobije vječno ime.
Izvor:BODIN

Potraga za eliksirom mladosti i večnog života tema je koja je dosledno hronološki pratila razvitak čitave ljudske civilizacije. Još od sumersko-vavilonskog doba, udaljenog od nas danas nekoliko milenijuma, čovek se osećao nelagodno malim i nevažnim u odnosu na bezgranične daljine svemira i sile koje nadilaze njegove sposobnosti. Jedan takav čovek bio je upravo Gilgameš, nama poznat kao glavni lik nezaobilaznog štiva srednjoškolske lektire, Epa o Gilgamešu.
Gilgameš, iako čini se beskrajno dalek, na jedan sasvim jednostavan i prijemčiv način objasnio je najveću muku čoveka, koji u borbi sa vetrenjačama između života i smrti, nažalost, uvek mora izgubiti.
S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik
Njegova reč i govor u gradu su zakon.

Ep o Gilgamešu – možda prvo delo koje razmatra problem ljudske egzistencije
Potraga za eliksirom mladosti i večnog života tema je koja je dosledno hronološki pratila razvitak čitave ljudske civilizacije. Još od sumersko-vavilonskog doba, udaljenog od nas danas nekoliko milenijuma, čovek se osećao nelagodno malim i nevažnim u odnosu na bezgranične daljine svemira i sile koje nadilaze njegove sposobnosti. Jedan takav čovek bio je upravo Gilgameš, nama poznat kao glavni lik nezaobilaznog štiva srednjoškolske lektire, Epa o Gilgamešu.

Gilgameš, iako čini se beskrajno dalek, na jedan sasvim jednostavan i prijemčiv način objasnio je najveću muku čoveka, koji u borbi sa vetrenjačama između života i smrti, nažalost, uvek mora izgubiti
Ep o Gilgamešu – podsetimo se priče
Gilgameš je bio stvarna istorijska ličnost, polubog, polučovek, najpoznatiji kralj sumerskog grada Uruka, za vreme njegove vladavine opasan čvrstim bedemima koji su krili pravo mesopotamijsko blago.

Ovaj kralj bio je voljen i poštovan, što se u samom epu da zaključiti iz sledećih rečenica:

S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik
Njegova reč i govor u gradu su zakon.

Kao što to i dan-danas biva, kada se neko nalazi tako visoko na pijedestalu mora da bode oči ili običnih ili superiornijih ljudi, pa tako bi i sa Gilgamešom. Rezignirana boginja Aruru stvorila je stepsku zver Enkidua, pandana našem kralju, u nameri da ga savlada.

Ipak, Enkidu i Gilgameš u dvoboju postaju ne suparnici nego prijatelji, udružuju snage i diljem Mesopotamije obračunavaju se sa zlim bićima, poput Humbabe, čuvara Kedrove šume ili strašnog bika.Enkidu se, nažalost, nedugo nakon poslednjeg pohoda teško razboljeva i umire, ostavljaju svog najboljeg prijatelja u potpunom bunilu. I to ne samo zbog smrti najboljeg prijatelja kojeg je ikada imao nego i zbog toga što je postao primoran da se zapita ono poznato i ne tako omiljeno pitanje:

Šta će biti sa mnom?

Zar neću i ja, i ja kao Enkidu umreti?
Duša mi je razrivena bolom.
Uplašio sam se smrti i zato jurim preko stepe.
Odlazim moćnom Utnapištimu, koji je našao večni život.
Žurim da stignem k njemu.

I zaista, Gilgameš iako dve trećine bog, a jednu trećinu čovek, ophrvan brigom zbog svoje buduće sudbine kreće na dugačak put ka Utnapištimu. Na tom putu susreće, između ostalog, svog zaštitnika, boga sunca, Šamaša, koji mu saopštava da „život koji traži neće naći”.

Zatim razgovara sa boginjom Siduri Sabitu, koja ga savetuje da uživa dok još može, da se slobodno prepusti radostima i ne razmišlja mnogo o onome što će prirodno doći.



Na kraju, ipak, dolazi do trave besmrtnosti, nosi je nazad ka svom gradu kako bi je podelio sa sugrađanima, no pravi pauzu da bi se okupao u jezeru, ostavlja travu na obali i, kao po ironiji, zmija je odnese. Gilgameš zatim razgovara sa Enkiduovom seni i pita je koja je tajna života nakon smrti, a Enkidu odgovara:

Ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video,
Ti bi seo i zaplakao.

Gilgameš umire odmah po povratku u Uruk.

Večni život – večna dilema
Kada govorimo o Gilgamešovoj bezuspešnoj poteri za eliksirom večnosti, ne možemo a da se ne podsetimo trenutka kad mu je ova pomisao uopšte došla glave.

Da, to je bio onaj trenutak kad je izgubio najvažniju osobu u svom životu. Pre toga, dok je vladao najmoćnijim sumerskim gradom, sa trona jednog od najmoćnijih ljudi Mesopotamije, nije ni pomišljao na išta drugo osim na brigu o svom gradu i stanovnicima i održavanje korektnih odnosa sa višim silama.

No, sve se promenilo kad je Enkidu umro. Zato što mu je bio važan. Zato što njegovu smrt nije očekivao. Zato što ga je upravo njegova, a ne nečija tuđa, smrt nagnala da se zapita šta li to tek njega čeka, gde će li se i da li će se uopšte njih dvojica ikada ponovo sresti.



Kada ga boginja Siduri obasipa hedonističkim mantrama srećnog života, Gilgameša to čini samo utučenijim, jer postaje svestan da čitavog života vodi bitku sa neizvesnošću i samog sebe zamajava odbijajući da prizna da je učesnik te brige.

Zvuči neverovatno, ali ovu onespokojavajuću istinu ljudska civilizacija dobila je na dvanaest glinenih ploča, izrezbarenih znakovima klinastog pisma, slobodno govoreći – u sasvim primitivnom obličju. Pa ipak, nikada realnije, nikada aktuelnije i nikada bolnije.

Da tuga bude veća, sama činjenica da je naš junak bio čak cele dve trećine bog, a tek jednu bednu trećinu čovek, svedoči nam da je upravo ta sićušna ljudska klica zapravo determinisala čitavu njegovu neizbežnu sudbinu i opstanak, tačnije neopstanak na ovoj planeti.

Za razliku od bogova, koji se kao „psići” (kako tvorac ovog epa kreativno dočarava) kriju od potopa i u najtežim okolnostima staraju se samo za sebe, Gilgameš je u svojoj nevolji pravi ideal plemenitosti i ljudske dobrote, te travu besmrtnosti ne pojede sam nego je ponosno nosi sunarodnicima.

Ipak, uprkos svim vrlinama koje su ga vodile kroz život, a i na ovom najtežem putu, skončao je kako su skončali mnogi nakon njega – i kako gubitnik i kao pobednik. Gubitnik, jer je izgubio u borbi sa sopstvenom smrtnošću, a pobednik, jer je u smrt poneo sve ono najbolje što je za života duhovno mogao da stekne i za sobom ostavio neizbrisivog traga.

Zapravo, tako neizbrisivog, da mi, ljudi dalekog 21. veka, i dalje sa setom i ponosom govorimo o njemu – jer tako je, konačno, i zaslužio.