Шкорпион човек отвори уста, говори,
И рече Гилгамешу:
“Храбар си ти Гилгамешу,
Имаш силну снагу.
Иди, Гилгамешу, и пронађи пут!
Брегови Машу виши су од свих брегова земље.
Дубоко у овој планини
Стене стварају стравично мрачан кланац.
Нека би сретно стигао до кланца!
Нека ти је отворена Сунчева капија,
Коју ми чувамо.”
Гилгамеш је чуо ове речи и кренуо.
Пошао је путем који му је означио див.
Путањом сунца иде Гилгамеш.
За два сата стигао је до тамног кланца.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Три је двострука сата ишао,
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Четири је двострука сата ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.

Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Пет је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Шест је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Седам је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Осам је двоструких сати ишао.
Тада он гласно повиче.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Тама му не допушта да види
Шта лежи пред њим,
А шта лежи иза њега.
Девет је доструких сати ишао;
Тада осети северни ветар.
Погнут му је стас,
Напред му је окренуто лице.

Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Десет је двоструких сати ишао.
Тама попушта, светлост се ближи!
Једанаест је двоструких сати ишао.
Кланац се шири и он угледа први трак сунца.
Дванаест је двоструких сати ишао,
Тада се расветли.
Опет га обасја светлост пуног дана.
Пред њим је лежао перивој богова,
Он га угледа.
Силовитим корацима пође ка Врту богова.
Рубини су му плодови,
Ту висе сплетови лоза чаробног изгледа.
Друго дрво носи лапислазули.
И разне друге плодове,
Вредне да се пожеле,
Носи дрвеће у врту.
У зракама сунца привлачно блиста врт.
И Гилгамеш подиже руку богу Сунца Шамашу:
“Дуго је и мрачно било моје путовање!
Морао сам убијати животиње дивљине,
У њихова сам крзна морао увијати тело,
А њихово месо била ми је храна.
Било ми је допуштено
Да прођем кроз брдску капију
И прошао сам кроз кланац страшне таме.

Преда мном лежи Врт богова,
А иза њега широко море.
Покажи ми сада пут до Утнапиштима, далеког.
Покажи ми сада лађара
Који ће ме тамо сигурно превести
Преко Светског мора и преко Вода смрти
Да бих нашао живот.”
Шамаш га саслуша, забрину се
И овако рече Гилгамешу:
“Куда се журиш Гилгамешу?
Живот који тражиш нећеш наћи!”
Гилгамеш рече њему, узвишеном Шамашу:
“У јаду самоће лутао сам степом,
Звезда за звездом је залазила,
А ја сам годинама лежао ноћу
На пустом пољу.
Ни сунце, ни месец, ниједна звезда
Није се појавила у мрачном кланцу.
Дај да те виде моје очи, Сунце,
Да се наситим твојим лепим светлом!
У даљини је нестало таме
И опет ме обасјава пуно светло.
Кад би само смртник смео да погледа сунце у око?
Не треба ли да и ја тражим живот
И да га нађем заувек?”

А Шамаш је разумео његове речи
И рекао Гилгамешу:
“Иди Сидури Сабитуи,
Мудрој жени са Брега богова,
Она седи на престолу,
У Врту богова крај мора
И чува стабло живота.
Иди ка врту, који лежи пред тобом!
Она ти може показати пут до Утнапиштима далеког.”
Гилгамеш чу ове речи и пође.
Пред собом угледа Врт богова.
У бујној пуноћи стоје кедрови,
На дрвећу блистају племенити драгуљи.
Као морска трава пружа се под дрвећем зелени смарагд.
Драго камење цвета овде као трње и чичак.
Сафир је семе плода.
Гилгамеш успорава кораке
И подиже очи према Врту богова.

Десета плоча

Престо богиње Сидури Сибиту стоји високо
Над обалом мора.
Ту она седи и чува улаз у Врт богова.
Носи појас чврсто везан око бокова.
Њено је тело обавијено дугом хаљином.
Тражећи јури Гилгамеш на све стране,
Тада пође према капији.
Одевен је крзном дивљих животиња,
Страшан је његов лик,
Боговима му је слично тело.
У срцу му је бол,
Налик је на путника далеких путева.
Сабиту гледа у даљину,
Говори сама себи
И тражи савет у свом срцу:
“је ли то можда онај
који хоће да уђе у Врт богова?
Куда то иде силним корацима?”
кад га Сабиту близу спази,
затвори своју капију,
затвори врата и засуне их.
Гилгамеш одлучи да продре унутра.
Он подиже руку и положи секиру на капију.
И Гилгамеш рече богињи Сабитуи:
“Сабиту, шта си то видела
кад си затворила врата?
Своју си капију затворила преда мном
И заснула је.

Разлупаћу врата и разбићу засун!”
Сабиту отвори врата
И говори му на улазу у Врт.
Она рече њему, Гилгамешу:
“зашто су ти образи тако упали?
Зашто ти је чело тако мрачно наборано?
Зашто ти је тако растужена душа,
А стас погнут?
Зашто је бол у твоме срцу?
Личиш на путника далеких путева.
Потамнео си од олујног ветра и сунца,
Лице ти је опаљено од подневног жара.
Зaшто си тако журио издалека преко степе?”
Гилгамеш рече Сабитуи, богињи:
“како да ми образи не буду упали,
а чело мрачно наборано?
Како да ми не буде растужена душа
И погнут стас?
Како да не буде боли у мом срцу?
Како да не будем сличан путнику
далеких путева?
Како да ми лице не буде преплануло
Од олујног ветра и сунца
И од подневног жара опаљено?
Како да не јурим далеко преко степе?

Мог младог брата, пантера степе, Енкидуа,
Мога младог пријатеља,
Који је све учинио
Да се успнемо на Брег кедрова,
Да ухватимо и убијемо небеског бика,
Да савладамо хумбабу,
Који је пребивао у шуми Кедрова,
Да у горским кланцима убијаммо лавове,
Мога пријатеља,
Који је са мном деллио све опсаности и муке,
Кога сам волео, тако јако волео-
Њега је стигла људска судбина.
Дан и ноћ сам плакао за њим
И нисам га положио у гроб.
Чекао сам и веровао
да мој пријатељ мора оживети
од мог гласног дозивања.
Седам дана и седам ноћи лежао је ту
као згажени црв.
Тражио сам живот,
Али га више нисам нашао.
Зато сам јурио степом
сличан човеку дивљине.
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени.
Како само то да прећутим?
Како да се изјадам?
Мој пријатељ постао је прах.

Мој пријатељ постао је прах.
Енкидуу, мој пријатељ,
Постао је као блато земље!
Зар нећу и ја мморати да се смирм као он
И да не устанем довека?
Тебе сада гледам, Сабиту,
Да не бих гледао смрт, које се бојим.”
Сабиту рече овако Гилгамешу:
“Гилгамешу куда журиш?
Живот који тражиш нећеш наћи.
Кад су богови стварали људе,
Смрт су дредили за њих,
А живот су задржали за себе.
Зато једи и пиј, Гилгамешу,
Напуни своје тело,
Дан и ноћ само се весели!
Нека ти је сваки дан радосна светковина!
Весели се и дан и ноћ уз харфу, фрулу и игру!
Обуци чисту одећу,
Опери се и помажи своју главу
И окупај тело у свежој води!
Весело гледај децу
која те хватају за руке!
Радуј се у нареју жене!
Зато се врати у Урук, у свој град,
Као слављени краљ и јунак!”

Но, Гилгамеш рече њој, Сабитуи:
“доста Сабиту, покажи ми пут до Утнапиштима.
Упути ме да стигнем до њега!
Како да дођем до њега?
Упути ме!
Ако је могуће прећи ћу мора,
Ако није, јурићу и даље обалом!”
Сабиту рече њему, Гилгамешу:
“ниједног места нема крај овог мора
Са кога би ико могао сретно прећи преко
И сретно пристати.
Ниједан који је овамо стигао од прадавних дана
Није могао прећи преко мора.
Истина, преко мора плови Шамаш, силни јунак
Али осим бога сунца,
Ко тамо прелази?
Тешка је пловидба преко Светског мора?
Па ако и доћеш до вода смрти,
Шта ћеш тада учинити?
Али погледај ту је Ур-Шанаби,
Утнапиштимов лађар,
Тамо где леже сандуци са камењем!
Управо је отишао у шуму да сакупља траве
И бере јагоде.
Потражи га!
Ако је могуће, пређи са њим преко,
Ако није врати се!”

Кад то чу Гилгамеш,
Диже секиру и задену је за појас.
Он крене и сиђе до обале мора.
Као бачено копље затвори се капија врта
Између њега и богиње.
Гилгамеш гледа у даљину
И на ушћу реке опази лађу.
Тамо управи воје кораке,
Ка Утнапиштимовом превозном чамцу.
Он потражи лађара
Који би га сигурно превезао
Преко широког мора
И преко вода смрти.
Стиже до реке и успорикорак.
Ту лежи лађа, он жури ду обале,
Али не налази лађара.
Види како ту леже само сандуци
Напуњени камењем.
Одлази у шуму и виче:
“Лађару, ја те тражим!
Превези ме преко мора и преко Вода смрти!”
Звао је гласно, али одговора није било.
Гилгамеш се врати сандуцима и разбије их у срxби.
Пође и врати се у шуму.
Његове очи угледаше Ур-Шанабија
И он ступи преда њ.
Ур-Шанаби рече њему, Гилгамешу:
“реци ми своје име, кажи ми га!
Ја сам Ур-Шанаби,
Лађар Утнапиштима, далеког.”

Гилгамеш рече њему, Ур-Шанабију:
“Гилгамеш ми је име.
Дошао сам из земаља Ануових брегова.
Прешао сам далеки пут од изласка сунца
И сада коначно видим тебе, Ур-Шанаби!
Дај да угледам Утнапиштима далеког!”
Ур-Шанаби рече Гилгамешу:
“зашто су ти образи тако упали?
Зашто ти је чело тако мрачно наборано?
Зашто ти је душа тако растужена,
А погнут стас?
Зашто је бол у твоме срцу?
Личиш на путника далеких путева.
Потамнео си од олујног ветра И сунца,
Лице ти је опаљено од подневног жара.
ЗАшто си тако журио издалека преко степе?”
Гилгамеш рече њему, Ур-Шанабију, лађару:
“како да ми образи не буду упали,
а чело мрачно наборано?
Како да ми не буде растужена душа
И погнут стас?
Како да не буде боли у мом срцу?
Како да не будем сличан путнику
далеких путева?

Како да ми лице не буде преплануло
Од олујног ветра и сунца
И од подневног жара опаљено?
Како да не јурим далеко преко степе?
Мог младог брата, пантера степе, Енкидуа,
Мога младог пријатеља,
Који је све учинио
Да се успнемо на Брег кедрова,
Да ухватимо и убијемо небеског бика,
Да савладамо хумбабу,
Који је пребивао у шуми Кедрова,
Да у горским кланцима убијаммо лавове,
Мога пријатеља,
Који је са мном деллио све опсаности и муке,
Кога сам волео, тако јако волео-
Њега је стигла људска судбина.
Шест сам га дана и шест ноћи оплакивао
И нисам га положио у гроб.
Упознао сам страх од смрти
И Зато сам јурио преко степе
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени.
Зато доалзим из даљине,
За собом имам дуг пут.
Како само то да прећутим?
Како да се изјадам?
Мој пријатељ, кога волим, постао је прах.

Енкидуу, мој пријатељ,
Постао је као блато земље!
Зар нећу и ја мморати да легнем као он
И да се не дигнем довека?”
И Гилгамеш рече Ур-Шанабију, лађару:
“па сад, Ур-Шанаби,
како ћу доћи до Утнапиштима?
Упути ме како ћу доспети до њега!
Покажи ми тајни пут!
Ако је могуће пребродићу море,
Ако није јурићу даље обалом!”
Ур-Шанаби, лађар, рече њему:
“твоје су руке Гилгаемшу,
онемогућиле сретан пристанак,
ти си разбио оне сандуке,
сам си себи спречио прелаз
преко плићака шумних Вода смрти.
Разбијени су сандуци са камењем,
Па те не могу превести до острва живота.
Ипак Гилгамешу, узми с бока секиру,
Спреми се, иди до шуме
И обори сто двадесет стабала,
Тако да свака греда износи сто двадесет лаката.
Издељај их зашиљи и донеси!”

Кад то чу Гилгамеш, узе своју секиру,
Оде у шуму и обори сто двадесет стабала,
Издеља их тако
Да је свака страна износила шездесет лаката
И зашиљи их.
Скупи их и донесе Ур-Шанабију.
Они се попеше на лађу натоварену стабллима,
Доведоше је на усталасано море
И стреловито одједрише.
Месец и петнаест дана дуг је пут.
Но гле, већ трећег дана
Стиже Ур-Шанаби до вода смрти.
Ур-Шанаби рече њему, Гилгамешу::
“уккопај једно стабло,
И секиром га учврсти у тло.
Твоја рука не сме додирнути воде смрти,
Јер ћеш умрети.
Узми друго стабло и учврсти га у тло.
Дај овамо и треће, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо четврто, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо пето, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо шесто, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо седмо, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо осмо, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо девето, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо десето, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо једанаесто, Гилгамешу! Укопај га!
Дај овамо дванаесто, Гилгамешу! Укопај га!
Сто двадесет стабала употребио је гилгамеш.

Затим откопча појас с бокова,
Одбаци лављхе крзно
И извади снажном руком јарбол.
Утнапиштим гледа у даљину,
Говори сам себи
И саветује се у свом срцу:
“зашто су нестали бродски сандуци с камењем?
А нема ко нема моје допушење да
плови лађом!
Тај што долази, тај не може бити човек!?
Загледам: није ли то људско биће?
Загледам: није ли то човек?
Загледам: није ли то бог?
Сасвим ми је сличан.
Моћном руком забија греде у брзе Воде смрти
Тако да оне замењују сандуке са камењем,
Које је Ур-Шанаби обично доле спуштао.
Сада сигурно вуку лађу овамо преко греда.
Скоро ће бити на обали острва.
Но већ су употребљени сви стубови.
Тада странац подиже свој јарбол,
Расколи га секиром,
Утисне обадве греде у воду
И снажним замахом стиже лађа на обалу.”

Утнапиштим силази из куће
И жури према странцу.
И Утнапиштим рече Гилгамешу:
“реци ми своје име, кажи ми га!
Ја сам Утнапиштим који је нашао живот.”
Гилгамеш рече њему, блаженом Утнапиштиму:
“гилгам,еш ми је име.
ДошАо сам овамо са Ануових брегова.
Прешао сам дуги пут од изласка сунца.
Сада најзад гледам тебе, Утнапиштима далеког!”
Утнапиштим му рече:
“зашто су ти образи тако упали?
Зашто ти је чело тако мрачно наборано?
Зашто ти је душа тако растужена,
А стас погнут?
Зашто је бол у твоме срцу?
Личиш на путника далеких путева.
Потамнео си од олујног ветра и сунца,
Лице ти је опаљено од подневног жара.
ЗАшто си тако журио издалека преко степе?”
Гилгамеш рече њему, Ур-Шанабију, лађару:
“како да ми образи не буду упали,
а чело мрачно наборано?
Како да ми не буде растужена душа
И погнут стас?
Како да не буде боли у мом срцу?
Како да не будем сличан путнику
далеких путева?

Како да ми лице не буде преплануло
Од олујног ветра и сунца
И од подневног жара опаљено?
Како да не јурим далеко преко степе?
Мог младог брата, пантера степе, Енкидуа,
Мога младог пријатеља,
Који је све учинио
Да се успнемо на Брег кедрова,
Да ухватимо и убијемо небеског бика,
Да савладамо хумбабу,
Који је пребивао у шуми Кедрова,
Да у горским кланцима убијаммо лавове,
Мога пријатеља,
Који је са мном деллио све опсаности и муке,
Кога сам волео, тако јако волео-
Њега је стигла људска судбина.
Шест сам га дана и шест ноћи оплакивао
И нисам га положио у гроб.
Упознао сам страх од смрти
И Зато сам јурио преко степе.
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени.
Зато доалзим издалека овамо,
За мном је остао дуги пут.
Како само то да прећутим?
Како да се изјадам?
Мој пријатељ, кога волим, постао је прах.
Енкидуу, мој пријатељ,
Постао је као блато земље!

Зар нећу и ја мморати да легнем као он
И да се не устанем довека?”
И Гилгамеш рече Утнапиштиму:
“мислио сам да идем до Утнапиштима далеког,
хоћу да видим њега бесмртног,
који је нашао живот.
Тако сам пошао и путовао земљама,
Путовао сам преко брегова
Који су тешко проходни,
Прелазио сам преко река и мора.
Нисам се задовољио само сретним животом,
До сита сам се напио боли,
Патња ми је била храна.
До Сабитуе нисам још био стигао
А одело ми беше већ давно подерано.
Морао сам ;овити дивље птице, дивокозе,
Јелене и газеле и јести њихово месо.
Лава, пантера и пустињског пса
Морало је да убије моје копље,
Њихова крзна морала су ме одевати.
Нека душе умрлих затворе својукапију,
Смолом и камењем нека је затрпају!
Хоћу да уништим духове смрти,
Нека престане њихово кликтање.
Утнапиштиме ти ми објави живот!
Ти си га стекао.”

Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
“немој јадиковати и немој се љутити.
Богови и људи имају различите судбине.
Отац и мати су те родили као човека.
Иако су две трећине твоје божанске,
Једна трећина је човек
И она те вуче људској судбини.
Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна,
Сваком животу она поставља циљ.
Зар градимо куће заувек?
Печатимоли уговоре за вечност?
Зар браћа заувек деле баштину?
Зар човек вечно ужива радост стварања?
Носи ли река сваки дан високе таласе
И доноси ли земљи поплаву?
Зар птице кулилу и кирипа увек гледају пролеће?
Зар ће њихово око довека гледати сунце?
Откада су дани започели, ништа није трајно.
Не личи ли једно другом
Новороођено дете и смрт?
Зар нису обоје обележени знацима смрти?
Кад чувар и вратар пушта душу
Из поодземља на светло
И новорођенче поздрави сунце,
Тада се одмах сакупљају силни Анунаки,
Велики духови,
И Маметум, која ствара судбину,
Да заједно одреде ток живота.
Они одређују дане живота,
Али не броје дане смрти.”

Једанаеста плоча

Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
“гледам те, Утнапиштиме,
Ти ниси ни већи ни шири од мене,
Ти си мени сличан као отац сину.
Ти ниси другачије грађен него ја,
И ти си човек као и ја.
Али ја сам немиран
И створен сам да се борим.
А ти си се уклонио борби,
лежиш мирно на својим ллеђима.
Како си само доспео у скупштину богова,
Како си тражио и нашао живот?”
Утнапиштим му рече:
“хоћу Гилгамешу, да ти поверим
један непознат догађај
И откријем једну тајну богова.
Шурипак је град на Еуфрату,
ти га и сам познајеш.
То је стари град.
Дуго времена су му богови били наклоњени.
Тада они одлучише да пошаљу потоп.
На саветовању богова седео је Еа,
Бог дубина.
Мојој кући од трске
Испричаопо је одлуку богова.

“кућо од трске, кућо од трске!
Зиду, зиду! Колибо од трске, чуј!
Ти, човече из Шурипака,
Утнапиштиме, сине Убара-Тутуа,
Сагради дрвену кућу,
Подигнуи је на лађу!
Остави богатство, тражи живот,
Презри поседовање, спаси живот.
Донеси у лађу животно семе сваке врсте!
Одмах сагради лађу.
Сразмерна нека буде дужина ширини!
Спусти је у слатководно море
И покриј кровом!”
Схватио сам и рекао богу Еи,
Своме господару:
“Учинићу, господару, како заповедаш,
Са страхопоштовањем ћу следити
Твоје заповеди.
Али шта ћу рећи граду, народу
И њастаријима међу њима?”
Еа отвори уста и рече своме слузи, мени:
Ти људско чедо, треба да им кажеш:
Велики бог Бел гледа ме попреко,
И зато нећу да станујем у вашем граду,
Нећу више да видим Белову земљу.

Хоћу да одем до слатководног мора
И да станујем код Ее,
Који ми је милостиви господар.
А вас ће благословити свакаквим богатствима.”
Кад је заблистао први трак сунца,
Почео сам све спремати.
Отишао сам до слатководног мора,
Прибавио дрво и смолу;
Направио план лађе и нацртао га.
Сва моја својта, јаки и слаби,
Латише се посла.
У месецу великог Шамаша беше завршена лађа.
Све што сам поседовао натоварио сам,
Натоварио сам и сребро, и злато,
И животно семе сваке врсте.
Целу своју породицу и најближу родбину
Укрцао сам на лађу.
Велику стоку и мале животиње
Догнао сам у њу.
Занатлије свих вештина
Пустио сам да уђу.
Бог ми је дао одређени рок:
“увече, кад владари таме пусте страховиту кишу
уђи у лађу и забрави врата!”
кад дође то време,
владари таме пустише страховиту кишу.
гледдао сам невреме, било је страшно!
ушао сам у лађу и забравио врата.

Огромну сам барку препустио кормилару.
Кад је јутро освануло,
Подиже се црно облачје као гаврани.
Беснели су сви зли дуси,
Светлост се преселила у таму.
Јужни је ветар тутњао,
Воде су бучећи хујале
И већ достигле планине,
Сручиле се на све људе.
Брат брата више није препознавао.
И сами се богови уплашише потопа,
Побегоше и попеше се на Ануов Брег богова.
Шћућурени као пси гураху се међу собом.
Иштар виче као жена у тешком порођају,
Завија лепи глас дивне богиње:
“лепа земља прошлих времмена постала је блато,
јер сам ја рђаво саветовала
у Скупштини богова!
Како сам само могла у Скупштини богова
Да дам тако рђаву заповест?
Како сам само могла да уништим све своје људе?
Као у метежу битке однела их је поплава.
Зар сам затои дала да се људи рађају
Да сада као рибље легло испуњавају море!?”
И сви богови плачу с њом,
Погнути седе богови и плачу.

Мука њених боли затвара им уста.
Шест дана и шест ноћи
потоцима је падала киша.
седмог дана попусти потоп,
била је тишина као после битке.
Море се смирило,
А злокобна олуја стишала.
Посматрао сам време, сасвим се стишало.
Сви су се људи претворили у блато.
Пусто и једноллично било је тло земље.
Отворио сам окно
И светлост ми је обсјала лице.
Пао сам ничице, сео сам и плакао,
Плакао сам исузе су ми текле низ лице.
Погледао сам на далеко воену пустињу.
Гласно сам јадиковао,
Јер су погинули сви људи.
После дванаест двоструких сати
Диже се једно острво.
Лађа је пловила према брду Нисир.
Насела је и чврсто остала на њему.
Шест дана држао је брег лађу
И није јој више дао да се заљуља.
Кад настаде семи дан,
Узех голуба и пустих га.
Голуб оде и опет се врати.
Није нашао место где би се зауставио
И зато се вратио.
Узех ластавицу и пустих је.