Уздај се у Шамаша и нећеш се бојати.
Нестаће укочености руке.
Скупи снагу и одупри се слабости!
Дођи, хајдемо!
Заједно ћемо се борити.
Бог Сунца нам је пријатељ
И он нас шаље у борбу.
Заборави на смрт
Тада неће бити никаквог ужаса.
Будимо опрезни у шуми,
Обазиримо се на све стране
Да нас не би ухватио јаки
Из свог скровишта.
Бог који те је заштитио у недавној борби
Нека сада заштити мога сапутника!
Сви ће крајеви земље славити наша имена!”
Они наставише пут и стигоше до Кедрове шуме.
Уста им занемеше и сами се зауставише.

Пета плоча

Ћутећи су стајали и гледали шуму.
Гледају кедрове,
У чуду посматрају висину стабала.
Гледају шуму и далеку чистину када се улази,
Ту је широки пут којим пролази Хумбаба
Поносним и силовитим корацима.
Уређени су путеви и путељци,
Начињене су лепе стазе.
Они гледају Брег богова, пребивалиште богова
И високо горе свети храм богиње Ирнини.
Пред хармом стоје кедрови у дивној бујности.
Путницима годи сена дрвећа,
Кедрови су пуни кликтања.
Под њима пузи трновита шикара,
А тамо се жбуње зелени пред маховином .
Мирисно цвеће и повијуше
Скривају се под кедровима
У густом грмљу.
Двоструки сат су ходали и други, и трећи.
Мучно је поостало путовање,
Све стрмији је бивао пут
Према Брегу богова.
Хумбабу нису нигде ни видели , ни чули.
Ноћ се спустила на Шуму,
Звезде се појавиле
И они легоше спавати.
Рано ујутро пробуди Енкиду пријатеља:
“Сањао сам сан, приајтељу,
А сан који сам видео
Био је заиста страшан.

Обојица смо стајали пред врхом брда,
Тада се с тутњавом грмљавине
Скотрља стена, која се била надвисила.
Један човек је био смрвљен,
Док смо ми обојица одлетели у страну
Као ситне пољске мушице,
Затим смо били на путу за Урук.”
Тада краљ рече пријатељу:
“Сан који си сањао добар је.
Сан који си видео пријатељу мој,
Изванредан је, има добро значење.
Што си видео да се брег срушио
И смрвио трећег човека, то значи:
Ухватићемо и убићемо Хумбабу.
Бацићемо у поље његову лешину
И о првој зори вратићемо се кући.”
Тридесет сати су путовали,
Набројали су већ тридесет сати.
Пред сунчаним богом ископали су јаму,
Шамашу су подигли своје руке.
Гилгамеш се успне
И стане на хумку избачене земље
Баци зрневље у јаму и рече:
“Брдо, донеси сан!
Дај снове Енкиду, узвишени Шамашу!”
Хладан ветар прохуји кроз дрвеће,
Долазио је страшни вихор.
Гилгамеш рече пријатељу да легне,
Па и сам леже.

Сагнуо се пред олујом
Као брдска раж на ветру,
Пао је на колена
И подуппро уморну главуу.
Сан, какав обузима људе,
Тешко паде на Енкидуа.
Усред ноћи нестаде сна.
Он се усправи и рече пријатељу:
“Ниси ли ме звао Гилгамешу?
Како то да сам будан?
Ниси ли ме се дотакао?
Зашто сам тако преплашен?
Није ли овуда прошао неки бог?
Зашто ми је цело тело тако немоћно?
Пријатељу мој, опет сам сањао,
А сан који сам видео био је страшан:
Небо је јечало, а земља одговарала урлањем,
Приближавали су се тамни олујни облаци,
Мрачно су се сакупљали и гомилали,
Муња је засветлила,
Огањ је сукну увис,
Облаци су се све више ширили,
Као киша падала је смрт.
Још једном засветле,
А тада се ватра угаси.
Неки човек кога је убио гром
Постаде пепео.
Хајдемо даље,
Посаветоваћемо се на хасурама
Међу кедровима.”

Гилгамеш отвори уста и рече пријатељу:
“Енкиду твој сан је добар,
Радосно је његово значење.
Тешка ће бити борба,
Али ћемо ипак убити Хумбабу.”
Мучно се успињу све до врха брда,
Где бујни кедрови окружују кућу богова.
У заслепљујућој белини
Сија свети торањ богиње Ирнини.
Тада се зачу страховито дахтање,
А дрвеће зашуми.
Видеше самог Хумбабу како долази.
Шапе је имао као лав,
А тело покривено бронзаним љускама,
На ногама јастребове канџе,
На глави рогове дивљег бика,
А реп и уд расплођавања
Завршавали су змијском главом.
“Устани, Енкиду!
Шамаш бог сунца, нека нам поклони живот!”
Они одапну стреле, баце и праћке.
Све се ово одби натраг,
Он остаде неповређен.
Сад стоји пред њима.
Већ је ухватио Енкидуа својим канџама.
Погођен паде Хумбаба,
А Гилгамеш му одруби главу
С љускастог врата.

Затим узеше моћно тело
И одвукоше га у поље.
Бацише га птицама да га прождиру.
На високој мотки однеше главу с роговима
Као знак победе.
Пењу се одважно даље према Брегу богова.
Кроз дивну бујност кедрова стижу на врх.
Тада повиче глас с брега,
Јави се Ирнин глас:
“Вратите се! Свршено је ваше дело.
Окрените се према граду Уруку,
Он вас чека!
На свето брдо где станују богови,
Не може се успети ни један смртник.
Онај који погледа у лице боговима мора умрети!”
И они се окренуше, иђаху гудурама
И непроходним путевима,
Бораху се с лавовима и узимаху им крзно.
На дан пуног месеца вратише се кући у град.
Гилгамеш је носио главу Хумбабе
На свом ловачком копљу.

Шеста плоча

Он опра своје оружје
И осветла краљевске украсе,
Очешља косу која му је падала на врат,
Збаци са себе своје прљаво одело
И обуче чисту одећу.
Заогрну се порубљеним огратачем
И опаса бедра.
На главу стави тијару.
Чврсто стегне појас.
Леп је био Гилгамеш.
Тада се распламса пожуда у богињи љубави.
Сама Иштар подиже своје око ка Гилгамешу:
“Дођи, Гилгамешу, буди мој љубавник!
Поклони ми своје семе, ах, поклони ми га!
Буди ми муж, ја ћу ти бити жена!
Даћу запрегнута кола,
Она су од лапислазулија и злата,
Златни су им точкови,
Њихови рогљи украшени су драгуљима.
У запрези ћеш имати сваки дан
Најлепше и најснажније коње.
Под мирисом кедрова уђи у моју кућу!
Кад будеш у мојој узвишеној кући,
Љубиће ти ноге сви
Који седе на престолу,
У прах ће пасти и велики,
И краљеви земље.

Што год зажели твоје срце
Са брегова и из долина,
Донеће ти они као данак.
Сва говеда, овце и козе твојих стада
Нека се облизне.
Нека ти дођу благом натоварене мазге,
Нека пред свима пројури
Коњ твојих борних кола.
Твом сјајном пастуху
Ниједан неће бити раван!”
Гилгамеш отвори уста и говори,
Моћној Иштари он рече:
“Задржи за себе своје чари!
Презирем плод твог бестидног,
Заводљивог тела.
Не треба ми твој хлеб,
Нећу храну коју ми ти дајеш.
Одвратно је твоје јело,
Иако нудиш храну богова.
Никакву ми радост не пружа твој пехар,
Иако ми нудиш напитке богова.
Хоћу да те ухватим у твојој подмуклости!
Вруће је твоје настојање,
Али ти је у срцу хладноћа
Као потајна стражња врата
Која пропyшатају ледени ветар,
Као блистава кућа која јаке убија,
Као слон који збацује седло,
Као смола која прождире бакљоношу,
Као мехур за пливање,
Који пуца под пливачем,
Као кречњак
Који не учвршћује градске зидине,
Као ципела која тишти свога власника!

Где је љубавник кога ћеш волети постојано?
Где је твој пастир коме би увек била верна?
Треба да чујеш сва своја срамотна дела.
Хоћу да обрачунам с тобом:
Из године у годину горко растужујеш Тамуза,
Млађаног љубавника, бога прољећа.
Заљубила си се у пастира
Окићеног шареним перјем,
Тукла си га, сломила му крило!
Он стоји у шуми и јадикује:
Капи, капи, моје крило!
Заволела си лава, јер је киптео од снаге,
Седам и седам пута си му копала јаму.
Заволела си коња, пун победничке радости
Нападао је на непријатеља,
Али је осетио твој бич, мамузе и мучење.
Заволела си и снажног старешину пастира,
Вредно ти је сипао жртвено зрневље,
Сваки дан ти је клао младо јаре.
Тукла си га својим штапом и од њега начинила вука.
Протерали су га његови властити пастири,
Његови му властити пси раздиру крзно.
Коначно си заволела Ишулануа,
Вртлара свог небеског оца.

Кад год си хтела доносио ти је ките цвећа,
У цвећу ти је сваки дан блистао сто.
Бацила си своје око на њ и мамила га:
“Ходи Ишулану, да једемо од хлеба богова,
Пружи само руку!
Пробај самном слатко воће!”
Тада теби рече Ишулану:
”Шта тражиш од мене?
Зар моја мајка није пекла и зар ја нисам јео,
Треба ли да једем јела за своју пропаст,
Јела која ће ми постати трње и чичак?”
Кад си то чула, ударила си и њега штапом,
Претворила си га у Далалу,
Ђубриште си му дала за стан.
Сад се више не пење у храм
И не силази у башту.
Моју љубав желиш,
А поступаћеш са мном као и са њима.”
Кад то чу Иштар, обузе је страховит гнев,
Она се успе на небо.
Ступи пред Ануа, оца,
И пред Антуу, небеску мајку,
И стаде пред њих:
“Оче на небу, Гилгамеш ме је проклео,
Он ми је као зла набројао сва моја дела.
Поступио је са мном срамотно.”

Ану отвори уста, говори
И рече узвишеној Иштари:
“Ти си дакле тражила Гилгамешову љубав,
А он је набројао све твоје пакости.
Како је срамотно поступио Гилгамеш!”
Иштар отвори уста и рече Ануу, оцу:
“Створи ми чаробног бика, небески оче,
Да убије Гилгамеша!
Нека страва и ужас обузму Гилгамеша!
Ако не услишиш моју молбу
И не створиш ми чаробног бика,
Тада ћу разбити врата пакла,
Сви ће ђаволи изаћи из Подземља,
Сви који су давно помрли
Опет ће се вратити.
И биће тада више мртвих него живих!”
Ану отвори уста и рече моћној кћери, Иштари:
“Ако учиним оно што тражиш,
Настаће тада седам гладних година.
Јеси ли сакупила довољно жита у амбаре?
Јеси ли дала да роди довољно траве
И зелени за стоку?”
Иштар рече Ануу, оцу:
“За људе је сакупљено доста жита,
А за стоку има довољно траве и зелени.
Нека седам злих година дође,
Довољно је сакупљено за људе и стоку.

Зато га само пошаљи!
Хоћу да уживам када се Гилгамешу приближи
Дахтање чаробног бика!”
Бог неба је чуо њене речи.
И Ану јој услиши молбу.
С Брега пошаље страшног бика
И упути га према граду Уруку.
Он бесно јури преко усева и поља.
Пустоши земљу пред зидовима града.
Његово ватрено дахтање уништава
Стотину људи.
Чим дојури овамо, Енкиду скочи у страну
И ухвати га за крај репа.
Бик се дашчући оттргне,
Устреми се на двесто људи
И све их побије.
Кад дашчући дође и трећи пут,
Енкиду му се поново супротстави,
Скочи у страну
И ухвати га чврсто за корен репа.
Гилгамеш му зари мачу груди,
А бик хропћући паде на тло.
Енкиду отвори уста и рече Гилгамешу:
“Пријатељу ми смо прославили своја имена,
Убили смо небеског бика!”
Као ловац искусан у лову на дивље бикове,
Гилгамеш растави главу од моћног трупа
Између шије и рогова.

Кад су тако савладали небеског бика,
Умирили су своје срце,
Пред Шамашем, богом сунца, падоше ничице.
Дигоше се пред Шамашем и одоше.
Пред зидинама града одморише се оба друга.
Тада се Иштар попне на зидине града Урука,
Скочи на њихов кров и изрече клетву:
“Јао теби гилгамешу, трипут јао,
Смрт и пропаст теби
Јер си ми опет скривио
И убио небеског бика!”
Тако је клела господарица богова
И Енкиду је чуо речи Иштарине.
Он откину уд дивљем бику
И баци јој га у лице:
“Само да те могу дохватити,
И теби бих учинио исто што и њему,
Украсио бих те његовим цревима!”
Тада Иштар скупи све девојке из храма,
Све жене и свештенице љубави
И нареди да отпочну тужаљку.
И оне су оплакивале откинути уд чаробног бика.
Гилгамеш је сазвао све мајсторе,
Веште занатлије.
Чудом су се мајстори чудили
Великим савијеним роговима.
Тежили су по тридесет фунти лазурног камења,
Два прста била им је дебела кора.

Преко шест стотина литара уља,
Колико су могла да приме оба рога,
Поклони Гилгамеш свом богу Лугалбанди
Као уље помазања,
Унесе рогове у храм бога заштитника
И учврсти их на престолу
Божанског владара.
У Еуфрату опраше руке и пођоше.
Одлазе и јашу улицама Урука.
И сви људи Урука стоје окупљени,
Проматрају их и чуде се.
Гилгамеш овако рече збору жена своје палате:
“Ко је леп међу мужевима?
Ко је диван међу ратницима?”
“Гилгамеш је леп међу мужевима!
Гилгамеш је диван међу ратницима!”
Тако то звучи у радосном збору жена.
Весео је Гилгамеш, слави радостан празник.
Звуци фруле и песме за игру
Зазвучаше у сјајној дворани.
Испружени почивају ратници на ноћном лежају.
Почива Енкиду и види слике у сну.
Диже се Енкиду, прича своје снове
И овако рече Гилгамешу:

Седма плоча

“Зашто се саветоваху велики богови?
Зашто ми спремају велику погибију, пријатељу?
Чудан је био мој сан који сам видео,
Његов крај наговештава несрећу.
Зграбио ме орао са челичним канџама
И носио четири сата у висину.
Он ми рече:
“Погледај доле земљу! Како она изгледа?
Погледај море! Како ти се оно чини?”
А земља је била као брег,
А море као мала вода.
И опет ме је носио четири сата у висину
И рекао:
“Погледај доле земљу! Како она изгледа?
Погледај море! Како ти се оно чини?”
А земља је била као врт,
А море као речица која се натапа.
И опет је летео четри сата у висину
И рекао:
“Погледај доле земљу! Како она изгледа?
Погледај море! Како ти се оно чини?”
А земља је била као каша од брашна,
А море као валов за воду.
Још ме је два сата носио увис
И тада ме је пустио да паднем.
А ја сам падао, падао
И лежао размрскан на тлу.
Ужаснут, пробудио сам се.”

Гилгамеш чу речи Енкидуа
И поглед му се смрачи.
Он подиже свој поглед и рече Енкидуу,
Пријатељу:
“Зао дух ће те спопасти својим канџама.
Јао, велики су богови досудили несрећу!
Лези, јер ти је чело врело.”
Енкиду леже и на њега сиђе демон,
Зао дух грознице захвати му главу.
Говори вратима као живом човеку:
“Врата гаја, Кедрова капијо,
Ти немаш памети!
Четрдесет сати сам трчао
Док сам изабрао твоје дрво,
Док сам угледао вискои кедар.
Ти си од правог дрвета.
Седамдесет и два лакта је твоја висина,
А двадесет и четири твоја ширина.
Од тврде су стене исклесани стубови
И лепо је засвођен твој горњи лук.
Саградио те је кнез у Нипуру.
Да сам само знао, ти капијо,
Да ћеш донети пропаст,
А ова лепота мојом несрећом,
Секиру бих подигао и размрскао те.
Сплео бих плетер од шиба...”

Тада Гилгамеш подигне гласну јадиковку и рече:
“Пријатељу мој,
Са мном си пропутовао брегове и пустиње,
Пријатељу мој,
Са мном си делио све опасности,
Пријатељу мој, сан се испунио!
Судбина се не може зауставити!”
И на дан када је видео слику у сну,
Почео се судбоносни сан испуњавати.
Болестан лежи Енкиду.
Лежи на лежају од ћилима,
Један дан, други дан
Бунило га држи чврсто.
Трећи дан, четврти дан лежи он и спава.
Пети, шести и седми,
Осми, девети и десети дан лежи Енкиду
И његова бол постаје велика.
Једанаести и дванаести дан
Зајеца Енкиду у ватри грознице.
Он зове свог пријатеља и говори му:
“Проклео ме господар воде живота,
Пријатељу мој, као онај
Који усред борбе проклиње непријатеља.
Пријатељу мој, она кога у борби убију
Мртав је.
А ја сам у борби убијен!”

Осма плоча

Чим засја први јутарњи зрак,
Диже се Гилгамеш
И приступи пријатељеву лежају.
Мирно је лежао Енкиду.
Тихо су се дизале груди и опет спуштале.
Тихо је истицао из уста дах његове душе.
А Гилгамеш је плакао и говорио:
"Енкиду, млади пријатељу,
Где ти је остала снага,
Где ти је остао глас?
Где је мој Енкиду?
Јак си био као лав и дивљи бик,
Брз си био као газела.
Као брата сам те волео, тебе, тебе!
Великим сам учинио међу свим кнезовима тебе, тебе!
Све лепе жене Урука волеле су тебе, тебе!
У Кедрову шуму ишао сам с тобом,
Дању и ноћу био си са мном.
Са мном си донео главу Хумбабе
У утврђени Урук,
А узнемиравани становници брегова
Ослобођени од немани
Непрестано су нас благосиљали.
Ми смо убили чудесног бика који је дахтао.
Можда те је погодио његов отровни дах?
Можда велики богови ипак нису одобрили
Што смо успламтели срџбом на Иштару
И убили бика који је послан с неба?"
Ћутећи је седео уз пријатељев лежај,
А поглед му је лутао у даљини.

Гилгамеш опет погледа Енкидуа.
Мирно је лежао Енкиду и спавао.
“Енкиду пријатељу мојих младих година!
Ту лежи сада пантер степе који је све учинио
Да се успнемо на Брег богова,
Да оборимо небеског бика,
Да савладамо Хумбабу,
Који је становао у Кедровој шуми.
Какав те је дубоки сан сада ухватио?
Тако си мрачан и не чујеш ме више!”
Али овај не подиже својих очију.
Гилгамеш дотакне његово срце,
Али оно више није куцало.
Тада он покри пријатеља као невесту.
Сличан лаву подиже он свој тужан глас.
Сличан лавици погођеној копљем, заурла он.
Чупао је своју косу и разбацивао.
Подерао је своју одећу
И обукао прашну, жалобну.
Чим је засјао први јутарњи зрак,
Подиже Гилгамеш нову тужаљку.
Шест је дана и шест ноћи оплакивао Енкидуа, Пријатеља,
Све док није седмог дана
Освануло јутарње руменило,
Оставио га је непокопаног.

Седмог дана сахрањује Гилгамеш пријатеља
И напушта град Урук.
Он жури напоље у степу.
Тамо га сусреће ловац
Који копа јаме за лавове.
Ловац проговори краљу
И овако рече Гилгамешу:
Узвишени владару,
Ти си убио страшног чувара Брегу кедрова,
Ти си савладао самога Хумбабу,
Господара Кедрове шуме,
Својом си руком убијао лавове у бреговима,
Ти си убио силнога бика
Кога је послао бог са неба.
Зашто су ти образи тако бледи и упали,
А твоје лице тако погружено?
Зашто ти је душа ојађена,
А стас погрбљен?
Зашто је јадиковка у твом срцу тако гласна?
Зашто личиш на путника далеких путева?
Зашто ти је лице опаљено од ветра, пљуска
И подневног сунца?
Зашто тако немирно журиш преко поља?

Гилгамеш отвори уста, говори и рече му:
“Мога пријатеља
Који ми је био привржен као веран коњ,
Пантера степе, Енкидуа, мога пријатеља,
Који је све учинио
Да се успнемо на Брег богова,
Да ухватимо и убијемо чаробног бика,
Да савладамо Хумбабу на Брегу кедрова
И да у гудурама убијамо лавове,
Мога пријатеља,
Који је са мном делио све опасности-
Њега је стигла људска судбина.
Шест сам дана и шест ноћи оплакивао,
Све до седмог дана
Оставио сам га непокопаног.
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени,
Зато журим преко поља
И тражим даљине.
Како само могу то да прећутим.
Како да се изјадам?
Пријатељ кога волим
Постао је земља.
Енкиду, мој пријатељ,
Постао је као блато земље!
Зар нећу и ја морати да се смирим као он
И да не устанем довека?”

Девета плоча

Горко оплакује Гилгамеш Енкидуа,
Свога пријатеља,
И јури преко поља:
“Зар нећу и ја, и ја као Енкиду умрети?
Душа ми је разривена болом.
Уплашио сам се смрти и зато јурим преко степе.
Одлазим моћном Утнапиштиму,
Који је нашао вечни живот,
Журим да стигнем к њему.
Када ноћу сам у степи спазим лава,
Постајем палшљив.
Подижем главу и усрдно се молим Сину, месецу;
И Нин-Уруми, господарици тврђаве живота,
Сјајној међу боговима,
Упућене су моје молитве:
“Сачувајте ми живот!”
Уморан леже на починак и у ноћи виде сан:
Млади се лав играо и радовао животу.
А он подиже секиру с бока,
Извуче мач из појаса,
А тада – паде шиљаста стрела међу њих
Као копље
И размрви земљу.
Он сам пропаде у разјапљен јаз.
Пробуди се уплашен и пође даље.
Кад се следећег јутра појави зора,
Он подиже очи и угледа велику планину.
Име планине је Машу.

То су два брега што носе небо.
Између брегова надсвођена је Сунчева капија,
Из које излази сунце.
Два дива чувају брдску Капију неба.
Људска им тела стрше из земље само грудима.
Шкорпионима сличан, доњи део тела
Пружају у подземни свет.
Страшни су и језовити,
А њихов поглед наговештава смрт.
Њихов поглед као муња руши брегове у долину.
Гилгамеш их угледа и укочи се.
Од ужаса му се смрачи лице.
Он се осмели и поклони.
Шкорпион човек повиче својој жени:
“Човек који долази к нама
Има тело и месо као богови!”
Шкорпиону човеку одговара жена:
“Две његове трећине су бог,
А једна трећина је човек!”
Шкорпион човек виче
И говори пријатељу богова Гилгамешу:
“Прошао си дуг пут, необични путниче,
Дошао си све до мене.
Прешао си брегове који се тешко пролазе.
Хоћу да знам твој пут.
Овде су постављене границе твоме путовању.
Хоћу да знам циљ твога путовања!”

Гилгамеш одговори њему, шкорпиону човеку,
И рече:
“Тугујем за Енкидуом, пријатељем,
Пантером степе,
Њега је стигла људска судбина.
Бојим се сада смрти и зато јурим степом.
Судбина Енкидуа тако тешко лежи на мени,
Пријатељ кога волим постао је прах.
Енкиду, мој пријатељ, постао је као блато земље.
Зато сам јурио земљама,
Зато сам се пењао преко планина
И дошао све до тебе.
Хтео бих да одем до Утнапиштима, мога праоца.
Он је доспео у Скупштину богова,
Тражио је и нашао је живот.
За смрт и живот хоћу да га питам!”
Шкорпион човек отвори уста
И овако рече Гилгамешу:
“Никада за људе није било, Гилгамешу,
Проходних стаза за ове брегове.
Нико још није прокрчио пут кроз ову планину.
Дванаест двоструких сати
Протеже се пећински ланац
Који води кроз брегове неба.

Густа је тама,
Ни трачка светла нема у пећинској јарузи
Из које излази сунце
Кад се изнад земље појави,
И у коју опет залази
Када се врати са пута по небеском океану.
Ми чувамо капију тога мрачног пута.
За бреговима лежи море,
Које окружује све крајеве земље.
Ти не можеш ићи путањом сунца,
Јер она води у пребивалиште светих богова.
Никада још човек није прошао кроз тамни кланац.
Иза сунчеве капије станује твој праотац.
Далеко на ушћу воденог тока,
С оне стране Вода смрти станује Утнапиштим.
Никаква лађа не може превести човека преко.”
Гилгамеш је разумео говор дива и рекао му:
“Пут ме води кроз непрекидну патњу.
Одређене су ми страшне муке и боли.
Треба ли у чемеру и јадиковању
Да проводим своје дане?
Допусти ми сада да уђем у планину,
Да видим Утнапиштима,
Да га питам за живот који је он нашао.
Пусти ме да прођем и да нађем живот.”