I ja pokušavam da ispričam svoju

Otvaram usta, pokušavam da artikulišem reči, mučem, došao je trenutak da ja svoju ispričam, jasno je da su karte ove dvojice i karte moje priče, priče koja me je dovde dovela, niz ružnih susreta koji su možda samo niz promašenih susreta.
Da bih ponovo počeo moram da skrenem pažnju na kartu po imenu Kralj štapova, na kojoj se vidi jedan lik kako sedi, koji bi ako niko drugi to ne traži mogao bih i ja da budem: tim pre što drži neko zaoštreno oruđe sa vrškom okrenutom nadole, upravo kao što ja činim ovog trenutka, i zapravo to oruđe kad ga malo bolje zagledaš liči na neku pisaljku ili pero ili dobro zaoštrenu olovku ili hemijsku olovku, i to što ima predimenzioniranu veličinu biće da pokaže značaj tog oruđa za pisanje u životu pomenutog lika koji sedi. Koliko ja znam, baš je ta crna nit koja izlazi iz vrha tog jeftinog skiptra put koji me je dovde doveo, i nije isključeno da je Kralj štapova taj naziv koji me čeka, i u tom smislu Štapovi se tumače kao u smislu zastava koje deca prave u školi, prvo mucanje nekoga ko proba da opšti iscrtavajući znakove, ili u smislu debla topole od koje sa prave bela celuloza i izvlače rizme hartije spremne da budu (i opet se značenja ukrštaju) išarane.
Dvojka novčića je za mene znak razmene, obe razmene koje postoje u svakom znaku, još od pre iscrtane žvrljotine da bi se razlikovala od neke druge žvrljotine prvog pisca, znak pisma povezanog sa razmenom drugih dobara, ne slučajno izmišljena od strane Feničanina, u igri kruženja kružećeg kao zlatne kovanice, slovo koje se ne shvata bukvalno, slovo koje prevazilazi vrednosti koje bez slova ništa ne vrede, slovo uvek otvoreno da nadraste samo sebe i da se ukrasi cvećem uzvišenog, vidi ga ovde istorizovano i procvetalo na svojoj površini značenja, slovo kao prvi element Lepe Književnosti, uvek dok uvlači u svoje obrte znaka krugove značenja, slovo S zmijoliko da bi značilo da je spremno da označava značenja, znak značenja koji ima oblik slova S da bi njegova značenja takođe uzela oblik slova S.
I svi ti pehari nisu drugo do isušene mastionice koje u mraku mastila čekaju da isplivaju demoni paklene sile babaroge himne noći cveće zla srca tame, ili da proklizi setni anđeo koji pročišćava raspoloženja duše i puni raspoloženjem blaženosti i bogojavljanjem. Ništa međutim. Žandar pehara me povlači dok se saginjem da bolje osmotrim unutar sopstvene ljušture; i nisam zadovoljan: dobro se protresam i cedim, duša je suva mastionica. Koji bi je đavo uzeo kao platu da mi garantuje uspeh dela?
Đavo bi trebalo da je karta koja se u mom poslu najčešće sreće: zar materija pre pisanja nije sve vreme isplivavanje na površinu dlakavih kandži, psećih ujeda, kozijih udaraca rogovima, zaustavljenog nasilja koje u mraku čuči? Ali stvar može da se posmatra na dva načina: da je ovo demonsko tinjanje unutar pojedinačnih ili mnogostrukih ličnosti, u ostvarenim rabotama ili za koje mislimo da smo ostvarili, u izrečenim rečima ili onim koje smo mislili da smo izrekli, način delanja ili govora koji nije pristojan, i da valja sve natrag vratiti, ili da je to ono što najviše znači i da je preporučljivo napolje da izađe; dva načina pogleda na stvar koji se potom sami raznorazno mešaju, jer bi moglo biti da negativno jeste negativno ali nužno jer bez njega pozitivno nije pozitivno, ili da uopšte nije negativno dok sam negativni slučaj nikad nije taj koji se smatra pozitivnim.
U tom slučaju, čoveku koji piše ništa drugo ne preostaje nego nedostižan model kome on teži: toliko đavolski grof da ga smatraju svetim, koji je reči naterao da istražuju tamne granice zamislivog. (I priča koju ćemo morati da pokušamo da tražimo u ovim tarotima biće o dvema sestrama koje bi mogle da su Kraljica pehara i Kraljica mačeva, jedna anđeoska i jedna perverzna. U samostanu u kome se prva zamonašila, čim se okrene jedan pustinjak je baca pod sebe i iskorišćava njenu ženstvenost iza njenih leđa; a ona kad se žali, Igumanija ili vrhovna sveštenica joj kaže: Ti ne poznaješ svet, Justina: moć Novčića i Mačeva služi pre svega da se svedu na stvari druga ljudska bića; raznolikost zadovoljstva nema granica, kao i kombinacija uslovnih refleksa. Tvoja sestra Đulijeta može da te uvede u promiskuitetne tajne Ljubavi; od nje ćeš moći da naučiš da ima onih koji uživaju da okreću Točak muka kao i onih Obešenih koji vise naopačke.
Sve ovo je kao san koji reč u sebi nosi i koji se oslobađa prolazeći kroz onoga koji piše oslobađajući i njega. U pisanju govori ono potlačeno. I tada bi Papa sa belom bradom mogao da bude veliki pastir duša a tumač snova Siđismondo od Vindobona, a da bi se to potvrdilo moramo da proverimo da li s neke strane u kvadratu tarota postoji priča koja se, kako uči njegova doktrina nalazi u mehanizmu svake priče. (Uzmimo nekog mladića, Žandara novčića, koji želi od sebe da odagna neko crno predskazanje: ubistvo oca i brak sa rođenom majkom. Stavljamo ga da krene u susret svojoj sudbini u Kola koja su bogato ukrašena. Dvojka štapova označava raskrsnicu na prašnjavom glavnom putu, štaviše: to jeste raskrsnica, i ko je tu bio može da prepozna mesto na kome put iz Korinta susreće put za Tebu. As štapova govori o svađi na putu, štaviše na rasrkšću sa tri puta, kada dvoje kola jedno drugom ne daju prednost i stoje sa zarobljenim koturima točkova a kočijaši sleću na zemlju podivljali i prašnjavi psujući upravo kao kočijaši, vređajući se, nazivajući svinjom i kravom majku i oca ovoga drugog, i ako jedan od njih isuče iz džepa smrtonosno oružje lako će biti i mrtvih. Zapravo ovde su As mačeva, Luda, i Smrt: onaj nepoznati, onaj iz Tebe ostao je da leži, tako će da nauči da kontroliše svoje živce, ti Edipe nisi to namerno učinio, znamo, bio je to afekat, ali si se ipak bacio na njega naoružan kao da ništa drugo nisi čekao čitavog života. Među kartama koje posle dolaze tu je i Točak sreće ili Sfinga, tu je ulazak u Tebu Cara koji pobeđuje, tu su Pehari slavlja svadbe kraljice Jokaste koju ovde vidimo nacrtanu kao Kraljicu novčića, u udovičkoj odeći, zanosna žena iako zrela. Ali se proročanstvo ispunjava: kuga zavladava Tebom, oblak bakcila spušta se na grad, plavi kužnim isparenjima ulice i kuće, po telima izbijaju crveni i plavi plikovi i ona osušena padaju po ulicama, ližući vodu iz muljevitih bara suvim usnama. U ovim slučajevima nema druge do otići do Sibile Delfike, koja će da objasni koji su zakoni i tabui prekršeni: starica sa papinskom krunom i otvorenom knjigom, nazvana čudnim pridevom Igumanija, to je ona.. Ako želimo, u arkani pod imenom Sud ili Anđeo može se prepoznati primarna scena na koju se poziva Sigismondova doktrina snova: nežno anđelče koje se noću budi i kroz obake sna vidi odrasle i ne shvata šta rade, skroz goli i u neshvatljvim položajima, mama i tata i ostale zvanice. U snu govore činjenice. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ih konstatujemo. Edip koji ništa nije znao, vadi sebi svetlost iz očiju: bukvalno, tarot Pustinjaka pokazuje njega dok sebi iz očiju vadi jedno svetlo, i kreće putem Kolona sa ogrtačem i štapom lutalice).
O svemu tome pisanje predoseća kao prorok a pročišćava kao tragedija. Sve u svemu ne treba od toga praviti problem. Pisanje ima podlogu koja pripada vrsti, ili bar civilizaciji ili bar izvesnim kategorijama prihoda. A ja? I ono mnogo ili malo isključivo moje koje sam mislio da umetnem? Ako već senku nekog autora mogu da evociram da prati moj nepoverljiv hod na polju lične sudbine, jastva, ili (kako se danas kaže) "proživljenog", to bi onda trebalo da je senka Egotiste iz Grenobla, provincijalca koji osvaja svet, koju sam nekad čitao kao iščekujući od njega priču koju bi trebalo da napišem (ili proživim: postojala je neka zbrka između ta dva glagola, u njemu, ili u meni tada). Koja bi me od ovih karata označila, ako bih još uvek odgovarala na moj apel? Karte romana koji nisam napisao, sa Ljubavlju i svom energijom koja se pokreće i strepnje i prevare. Kola pobedničke ambicije, Svet koji ti se otvara, obećana lepota sreće? Ali ja ovde vidim samo otiske scena koje se uvek iste ponavljaju, tran-tran svakodnevnih kolica, sreću onakvu kakvu je jeftina štampa predstavlja. Da li je to možda recept koji sam od njega očekivao? (Za roman i za nešto nevdiljivo povezano sa romanom: "život"?) Šta je sve ovo držalo zajedno i onda nestalo?
Bacaj jednu kartu, bacaj drugu i nalazim se sa malo karata u ruci. Žandar mačeva, Pustinjak, Bagato, sve sam to ja kako sam se s vremena na vreme zamišljao dok i dalje sedim vukući olovku gore dole po papiru. Putevima mastila beži galopirajući ratnički elan mladosti, ezgistencijalna strepnja, energija pustolovine potrošena u krvoproliću brisanja i zgužvanih papira. I u narednoj karti nalazim sebe u jednom starom monahu, već godinama izolovanom u svojoj ćeliji, bibliotekarskom mišu koji već godinama lista uz svetlost svetiljke neko zaboravljeno znanje među fusnotama u dnu stranice i pozivanjima na analitičarski indeks. Možda je došao trenutak da priznam da je tarot broj Jedan jedini koji poštenio predstavlja ono što sam uspeo da postanem: igrač ili iluzionista koji raspoređuje na svojoj vašarskoj tezgi figure pomerajući ih, povezujući ih i razmenjujući ih tako da postigne izvestan broj efekata.

Mađioničarsku igru koja se sastoji od ređanja tarota u nizu i izvlačenja priča iz njih, mogao bih i sa muzejskim slikama da izvedem; staviti na primer jednog San Đirolama umesto Pustinjaka, jednog Svetog Đorđa umesto Konjanika mačeva i videti šta se dešava. To su, u slikarskim temama one koje su me najviše privukle. U muzejima se uvek rado zaustavim ispred Svetih Đirolama. Slikari predstvaljaju Pustinjaka kao naučnika koji lista dela na otvorenom vazduhu, dok sedi na ulasku u neku pećinu. Malo dalje sedi jedan lav, domaći, miran. Zašto lav? Pisana reč zarobljava strasti? Ili podređuje snage prirode? Ili iznalazi harmoniju sa nehumanošću univerzuma? Ili čuva neku suzdržanu silu koja je ipak uvek spremna da iskoči, da proždere? Može se bilo kako objasniti, slikarima se dopalo da Sveti Đirolamo ima lava pored sebe (da ozbiljno shvatimo pričicu o trnu u šapi, zahvaljujući uobičajnom qui pro quo nekog prepisivača), i tako meni pričinjava zadovoljstvo i smiruje me de ih vidim zajedno, pokušavajući da se prepoznam u njoj, ne posebno u svecu kao ni u lavu (koji uostalom često veoma liče) već u njima dvoma zajedno, u celini, u slici, likovima predmetima pejzažu.
U pejzažu predmeti čitanja i pisanja smeštaju se između stenja trave guštera, postaju proizvodi i instrumenti mineralnog-vegetativnog-životinjskog kontinuiteta. Između ostalih pustinjakovih pomagala tu je i jedna lobanja: napisana reč uvek ima na umu brisanje osobe koja ju je napisala ili one koja će je pročitati. Neartikulisana priroda obuhvata u svom govoru i ljudski govor.
Ali obratite pažnju da nismo u pustinji, u džungli, na Robisonovom ostrvu; grad je tu na dva koraka. Slike Pustinjaka, gotovo uvek imaju neki grad u pozadini. Jedna Direrova grafika sva je zauzeta gradom, niska piramida okružena četvrtastim tornjevima i oštrim krovovima; svetac spljošten na jednom vrhu u prvom planu, okrenut mu je leđima, i ne odvaja pogled od knjige, pod kapuljačom monaha. Na Rembrantovoj Puntasecca visok grad stoji iznad lava koji okreće njušku okolo, dok je svetac dole, dok blaženo čita, u senci jednog hrasta, pod šeširom širokog oboda. Uveče Pustinjaci vide kako se osvetljavaju prozori, vetar u talasima nosi muziku slavlja. Za četvrt sata, samo da to požele mogu da se vrate natrag međ' svet. Snaga pustinjaka ne meri se po tome koliko je daleko otišao da boravi, već po maloj razdaljini koja mu je potrebna da bi se udaljio od grada, a da ga nikad ne izgubi iz vida.
Ili je možda usamljeni slikar predstavljen u svojoj radnoj sobi, gde se jedan Sveti Đirolamo, samo da nema lava, lako brka sa Svetim Augustinom: zanat pisanja uniformiše individualne živote, čovek za pisaćim stolom liči na bilo kog drugog čoveka za pisaćim stolom. Ali ne samo lav već i druge životinje posećuju naučnika u njegovoj usamljenosti, diskretni glasnici od spolja: jedan paun (kod Antonela od Mesine u Londonu), jedan vučić (kod Direra, jedna druga grafika), malteški psić (kod Karpaća u Veneciji).
U ovim slikama eneterijera važno je kako se izvestan broj vrlo jasno prepoznatljivih predmeta razmeštaju u nekom prostoru, i puštaju da svetlost i vreme prelaze preko njihove površine: povezane knjige, zavoji pergamenta, klepsidere, astrolabi, školjke, kugla koja visi sa tavanice koja pokazuje kako se obrću neba (na njenom mestu kod Direra stoji jedna tikva). Lik Svetogđirolama-Svetogaugustina može da sedi u samom središtu platna, kao kod Antonela, ali znamo da portret povezuje katalog predmeta, i prostor sobe reprodukuje prostor uma, enciklopedijski ideal intelekta, njegov red, njegove klasifikacije i mir.
Ili njegov nemir: Sveti Augustin, kod Botićelija (u Uficima), postaje nervozan, savija list za listom i baca ih na pod pod sto. Čak i u radnoj sobi u kojoj vlada zaneseni mir, koncentracija, dobrostanje (i dalje gledam Karpaća) provejava izvesna struja visokog napona; knjige okolo rastvorene same obrću stranice, ljulja se okačena kugla, svetlost sa prozora ulazi postrance, pas podiže njušku. U unutarnjem prostoru rovari najava zemljotresa; harmonična intelektualna geometrija dodiruje granicu paranoične opsesije. Ili su to spoljna grmljenja od kojih prozori drhte? Tako kako sam grad daje smisao ispranom pejzažu Pustinjaka, tako radna soba, sa svojom tišinom i svojim redom, nije ništa drugo do mesto na kome se registruju oscilacije sismografa.
Već sam ovde godinama zatvoren, prežvakavajući hiljadu razloga da ne promolim nos napolje, i ne nalazeći nijedan koji bi mi dušu smirio. Možda žalim za ekstrovertnijim načinima da se izrazim? Bilo je izvesno vreme kada sam kružeći po muzejima zastajkivao da se suočim i preispitam Sveteđorđeve i njihove aždaje. Slike Svetog Đorđa imaju tu vrlinu: stave ti do znanja da je slikar bio srećan da naslika Svetog Đorđa. Jer Sveti Đorđe se slika bez mnogo vere, verujući u sliku a ne i temu? Nestabilne pozicije Svetog Đorđa (kao sveca iz legende, vrlo slično Perseju iz mita; kao heroju mita, vrlo slično mlađem bratu iz bajke) izgleda da su slikari oduvek bili svesni, gledajući tako na njega uvek sa pomalo "primitivnim" okom. Ali istovremeno i verujući: na onaj način na koji slikari i pisci veruju u neku priču koja je prošla kroz niz oblika, i zbog same činjenica što je slikana i slikana, pisana i pisana, i da nije istinita, postaće.
Čak i na slikarskim platnima Sveti Đorđe uvek ima neko bezlično lice, dosta slično Žandaru mačeva u kartama, i njegova borba sa aždajom je lik na grbu ukucan negde izvan vremena, bilo da ga vidiš u galopu sa ne isukanom sabljom, kao kod Karpaća, kako juriša sa svoje polovine platna na aždaju koja se baca na drugoj strani platna, zanesen koncentrisanog izraza lica, spuštene glave, kao biciklista (okolo, u detaljima, leži niz leševa čije faze dekompozicije sastavljaju vremensko odigravanje priče), bilo da se konj i aždaja prepliću kao u nekom monogramu, kao kod Rafaela u Luvru, dok Sveti đorđe kopljem radi odozgo nadole kroz grlo čudovišta, operišući anđeoskim hirurškim zahvatom, (ovde se ostatak priče sažima u polomljenom koplju na zemlji i u jednoj nevinoj devojci čedno zapanjenoj); ili, da se u sekvenci; princeza, aždaja, Sveti Đorđe, zver (dinosaurus!) predstavlja kao centralni element (Paolo Ućelo, u Londonu i Parizu) ili Sveti Đorđe razdvaja tamo u dnu zmaja, od princeze u prvom planu (Tintoreto u Londonu).
U svakom slučaju Sveti Đorđe izvršava svoj poduhvat na naše oči, uvek u svom oklopu zakopčan, ne pokazujući ništa od sebe: psihologija nije za čoveka od akcije. Može se štaviše reći da je psihologija sva na strani aždaje, s njegovim besnim grčenjima: neprijatelj monstrum pobeđeni imaju patos koji heroj pobednik ni ne sanja da ima (ili dobro vodi računa da ne pokaže). Od ove tačke pa do tvrdnje da je aždaja psihologija, kratak je korak: štaviše, upravo psihu, mračno dno samog sebe Sveti Đorđe suočava, neprijatelj koji je namučio mnoge mladiće i devojke, unutrašnji neprijatelj koji postaje predmet esecranda prezrive otuđenja. Da li je to priča o energiji koja se projektuje u svet ili je to dnevnik jedne introspekcije?
Ostale slike predstavljaju narednu fazu, (aždaja opružena na zemlji je samo mrlja na tlu, jedna izduvani omotač) i slavi se pomirenje sa prirodom, koja gaji drveće i stenje koji zauzimaju celu sliku, proterujući u ćošak male likove ratnika i čudovišta (Altdorfer, u Minhenu; Đorđone u Londonu); ili je to slavlje regenerisanog društva, oko heroja i princeze (Pizanelo u Veroni i Karpaćo u narednim platnima u ciklusu, u Skjavonima). (Patetično podrazumevanje; pošto je heroj svetac neće biti venčanje već krštenje). Sveti Đorđe vodi na uzici aždaju na trg da bi ga usmrtio u javnoj ceremoniji. Ali u celom tom slavlju grada oslobođenog od košmara, niko se ne smeši; sva lica su ozbiljna. Oglašavaju se trube i bubnjevi, prisustvujemo jednoj smrtnoj kazni, mač Svetog Đorđa visi u vazduhu, svi zadržavamo dah, na tački da shvatimo da aždaja nije samo neprijatelj, ono različito, ono drugo, već smo to mi, jedan deo nas samih kome moramo da sudimo.
Na zidovima Skjavona u Veneciji, priče Svetog Đorđa i Svetog Đirolama nastavljaju jedna za drugom kao da su ista priča. I možda su zaista ista priča, život jednog te istog čoveka, mladost zrelost starost i smrt. Moram samo da nađem trag koji spaja viteški podvig sa osvajanjem mudrosti. Ali zar nisam upravo sada uspeo da prevrnem Svetog Đirolama na napolje a Svetog Đorđa na unutra?
Razmislimo. Kad malo bolje pogledamo, zajednički element dveju priča leži u odnosu sa proždrljivom zveri, aždajom neprijateljem ili lavom prijateljem. Aždaja preti gradu, lav samoći. Možemo da shvatimo kao jednu te istu zver: divlja zver koju susrećemo kako izvan toliko i u nama, na javnom ili privatnom mestu. Postoji jedan pogrešan način da se živi u gradu: utvrditi stanje proždrljive zveri dajući mu našu decu za jelo. Postoji jedan pogrešan način da se živi samoća: smatrati se mirnim zato što je divlja zver postala bezopasna zbog trna u šapi. Heroj priče je onaj koji u gradu zabada koplje u grlo aždaje, a u samoći drži sa sobom lava u punoj snazi, prihvatajući ga kao čuvara i kućnog duha, ali ne sakrivajući njegovu zversku prirodu.
Dakle, uspeo sam da zaključim, mogu da budem zadovoljan. Ali da nisam previše veličao? Čitam ponovo. Da sve iscepam? Da vidimo, prvo valja reći da priča o Svetomđorđu-Svetomđirolamu nije priča sa pre i posle: u središtu smo sobe sa likovima koji se pokazuju svi zajedno. Lik u pitanju ili uspeva da bude ratnik i mudrac u svemu što radi i msili, ili neće biti niko, i sama zver je istovremeno aždaja neprijatelj u svakodnevnom pokolju grada i lav čuvar u prostoru misli: i ne možeš mu se suprostaviti osim u dva ujedinjena oblika.
Tako sam sve stavio na svoje mesto. Bar na papiru. U meni sve ostaje kao i pre.

Tri priče o ludilu i uništenju

Sada kada smo videli ove komade kartona kako postaju muzej slika vrhunskih umetnika, scena tragedije, biblioteka pesama i romana, prizemno nemo prežvakavanje koje je da bi bilo na nivou magičnih figura karata, moralo polako da se uzdiže, moći će da proba da leti još više, da se razmeće još perjastijim rečima, koje možda prisluškuje neki loggione, kada se na njihovo odjekivanje iskrzane kulise na krckavim pozorišnim daskama pretvaraju u dvorce i bojna polja.
Zapravo ono troje koji su se svađali sada su to radili sa svečanim gestovima kao da recituju, i kad bi svo troje uperili prst na istu kartu, drugom rukom ili prizivajućim grimasama trudili su se iskažu da te figure treba shvatiti ovako a ne onako. I eto sada kad u karti čije se ime razlikuje od zavisnosti običaja ili idioma; Kula, Kuća boga, Kuća đavola, jedan mladić koji nosi mač – reklo bi se – da bi počešao glavu pod raskošnom svetlom kosom – koja je sada bela – prepoznaje spalti zamka u Elzinoru, kad se u mraku noći pojavljuje duh koji na smrt plaši stražare: kraljevsko koračanje utvare koja liči, sa prosedom bradom i šlemom i oklopom koji šljašte, koliko na Cara iz tarota toliko i na preminulog kralja Danske koji se vratio da traži Pravdu. U tom upitnom obliku karte se nude nemim pitanjima mladića: – zašto su se teške čeljusti tvog groba ponovo otvorile i tvoj leš ponovo oblači odeću od gvožđa i ponovo posećuje naš podmesečni svet izbezumljući zrakove Meseca?
Prekida ga jedna dama uznemirenog pogleda pretendujući da u toj istoj Kuli prepozna zamak iz Dunzinanea kada će progrmeti osveta koju su veštice nejasno najavile: šuma Birnama pokrenuće se penjući se uz uzbrdice brda, nizovi i nizovi drveća napredovaće na korenima iščupanim iz zemlje, pružajući grane kao desetka štapova u napadu na tvrđavu, i uzurpator će shvatiti da je Makduf, rođen od udarca mača taj koji će mu jednim udarcem Mača odseći glavu. Isto kao što veze među kartama nalaze neki mračan smisao: Igumanija ili vračara proročica, Mesec ili noć u kojoj tri puta mijauče tigrasta mačka ili grokće bodljikavo prase, i škorpije žabe zmije mogu da se uhvate za supu, Točak ili bućkuriš grgutavog lonca u kome se rastvaraju mumije zlobnica, brabonjci od koze, koža od slepog miša, mozak fetusa, creva od tvora, repovi letećih majmuna, na isti način najbesmisleniji znakovi koje veštice muljaju u svojoj smesi, dobiju neki smisao koji ih pre ili kasnije potvrđuje, i na kraju ga čak i one same pronađu, i svedu te, tebe i tvoju logiku, na blato.
Ali na arkanu Kule ili groma uperuje se i drhtavi prst jednog starca, koji u drugoj ruci podiže figuru Kralja pehara, bez daljnjeg da bi ga prepooznali, s obzirom da na njegovoj razorenoj osobi nema preostalih kraljevskih osobina; ništa mu na svetu nisu ostavile njegove snaturate kćeri (to izgleda hoće da kaže pokazujući na dva porterta dveju krunisanih dama a zatim na sumoran pejzaž Meseca) i sada hoće i ovu kartu da mu uzurpiraju, dokaz kako je on oteran sa svog dvora, prevrnut izvan zidina kao neka kanta za đubre, prepušten divljanju elemenata. Sada je on živeo u mećavi i na kiši i na vetru kao da ne može da ima drugi dom, kao da nije bilo prihvatljvo da svet sadrži drugo do grad i grmljavine i oluju, i tako kao da njegov um sada gaji samo vetar i gromove i ludilo. – Duvajte, vetrovi, dok vam se obrazi ne izbrazdaju! Vodopadi, uragani, preplavite i potopite zvonike, i udavite petlove na vetru! Sumporne munje, brže od misli, štafete munja koje cepaju hrastove, osmudite moju belu kosu! A ti zvuče, prodrmaj zemljanu kuglu, spljošti debljinu kugle u tanjirastu planisferu, polomi otiske prirode, razbacaj hromozome koji produžuju nezahvalnu suštinu ljudskog roda! – Ovaj uragan misli čitamo u očima starog vladara koji sedi između nas, sa povijenim leđima pokrivenim ne više ogrtačem od hermelina već rizom pustinjaka, kao da još uvek luta sa svetiljkom po ledini bez skovišta, sa Ludom kao jedinom podrškom i ogledalom svog ludila.
Međutim, za mladića od pre Luda nije ništa drugo do uloga koju je sam sebi nametnuo, da bi bolje proučio plan osvete i sakrio izbezumljen duh zbog otkrivanja krivice majke Gertrude i strica. Ako je u pitanju neuroza, u svakoj neurozi postoji metod a u svakom metodu neuroza. (To dobro znamo mi koji smo zakucani ovom igrom tarota). Bila je to priča u odnosima između starih i mladih koju nam je počeo da priča Hamlet: što se oseća krhkijim pred autoritetom starih, to je mladost više naterana da stvori ekstremnu i apsolutnu ideju o sebi, i tako ostaje još više dominirana nasrtajima rodbinskih duhova. Ništa manje uzbuđenje ne izazivaju mladi kod strarijih: nasrću kao duhovi, kruže spuštene glave, žvačući gorčinu, iznoseći na površinu osećanja krivice koja su stari zakopali, prezirući ono što stari misle da je najbolje kod njih: iskustvo. Dakle, neka izigrava ludaka Hamlet, sa zarozanim čarapama i sa otvorenom knjigom pod nosom: prelazna starosna doba podložna su mentalnim poremećajima. Uostalom njegova majka ga je iznenadila (Ljubavnik!) dok bunca za Ofelijom: dijagnoza se brzo postavlja, nazovimo to ljubavno ludilo tako da se sve objašnjava. Ko će nastradati biće Ofelija, siroto anđelče: arkana koja je obeležava je Umerenost i već predviđa njen vodeni kraj.
Evo Bagatto kao grupa putujućih akrobata i glumaca koji stižu da izvedu predstavu na dvoru: to je prilika da se krivi stave pred svojom krivicom. Drama predstavlja Caricu koja je preljubnica i ubica: da li se Gertruda prepoznaje? Klaudio beži uznemiren. Od ovog trenutka Hamlet zna da ga stric špijunira iza zavesa: dovoljan bi bio jedan dobar udarac Mačem spram zavese koja se mrda i kralj bi pao bez daha. Miš! Miš! Kladimo se da ću ga proburaziti do smrti! Ma kakvi; sakriven tamo nije bio kralj već (kao što otkriva karta po imenu Pustinjak) stari Polonije, zauvek ukopan u činu prisluškivanja, jadna špijunčina koja je umela malo da rasvetli. Nikakav potez ti ne uspeva, Hamlete: nisi smirio senku svoga oca i devojku koju voliš napravio si siroticom. Tvoj karakter te je odredio za apstraktne mentalne spekulacije: nije slučajno da te Žandar novčića prikazuje zanesenog dok kontempliraš neki kružni crtež: možda mandalu, dijagram neke vanzemaljske harmonije.
Čak i naša manje kontemplativna gošća, koja se inače zove Kraljica mačeva ili Ledi Makbet, kad vidi kartu Pustinjaka deluje potreseno: možda vidi nekog novog duha, senku Banka sa kapuljačom, mrtav i zaklan dok se jedva vuče hodnicima zamka, i seda nepozvan na počasno mesto za večerom, visi mu krvavi uvojak nad supom. Ili prepoznaje svog muža lično, Makbeta koji je ubio san: sa svetiljkom neprekidno celu noć posećuje sobe gostiju, oklevajući kao neki komarac koji ne želi da isprlja posteljinu. Krvave ruke i bledo srce! Pecka ga i podbada žena, ali to ne znači da je ona mnogo gora od njega: podelili su uloge kao dobri supružnici, brak je susret dva egoizma koja se melju međusobno i iz kojih proviru pukotine u osnovi ljudskog združivanja, stubovi javnog dobra drže se na zmijskim kožama privatnog varvarstva.
Pa ipak videli smo da se u Pustinjaku najverovatnije prepoznao Kralj Lir dok lud nausmice šeta tražeći svoju anđeosku ćerku Kordeliju (evo, Umerenost je još jedna izgubljena karta i samo njegovom krivicom, ova), ćerka koju on nije shvatio i koja je nepravedno oterana da bi poslušao lažljivu zloću Regane i Gonerile. Šta god da uradi jedan otac sa ćerkama on greši: bilo da su autoritativni ili permisivni, roditeljima nikad niko neće reći hvala: generacije se mrko gledaju i razgovaraju da se ne bi razumele, da bi se međusobno optuživale što su rasle nesrećno i umrle razočarane.
Gde je završila Kordelija? Možda bez azila i odeće da se pokrije, možda se sakrila u ovim pustim ledinama, i pije vodu iz rupa, i kao Mariji egipatskoj ptice donose zrna prosa da bi je nahranile. To može biti smisao arkane Zvezda, u kojoj međutim Ledi Makbet prepoznaje sebe mesečarku koja se noću diže bez odeće i zatvorenih očiju posmatra mrlje krvi po svojim rukama i muči se uzaludno ih perući. Drugo je potrebno! Miris krvi ne prolazi; da bi se oprale te male ruke nisu svi parfemi Arabije dovoljni.
Takvoj interpretaciji suprostavlja se Hamlet koji je u svojoj priči došao do tačke u kojoj (arkana Svet) Ofelija ludi, crvkuće besmislenosti i pesmice, luta po livadama okićena vencima – koprive, suncokreti, i ono cveće izduženog oblika kojem razulareni pastiri daju neko sirovo ime ali koje naše sramne devojke nazivaju organom mrtvaca – i da bi nastavio priču potrebna mu je baš ta karta, arkana broj Sedamanest, u kojoj se vidi Ofelija na obali potoka, dok leži i staklastoj i muljastoj struji koja će je za neki tren potopiti bojeći u zelenu buđ njenu kosu.
Skriven među grobovima na groblju, Hamlet misli na Smrt podižuću polomljenu lobanju Jorika lude. (To je dakle okrugli predmet koji Žandar novčića drži u ruci!) gde je profesionalni ludak mrtav, ludilo desktrukcije koje je u njemu nalazilo pražnjenje i ogledalo po ritualnim pravilima, meša se sa jezikom i činovima prinčeva i podanika, nezaštićenih i pred samim sobom. Hamlet već zna da bilo šta da dotakne navlači nesreću: misle da on nije u stanju da ubije? Ali zar mu to jedino ne polazi za rukom! Nevolja je što stalno pogađa pogrešne ciljeve; kada ubija uvek nekog drugog ubija.
Dva Mača ukrštaju se u dvoboju: izgledaju isti ali je jedan oštar a drugi tup, jedan je otrovan a drugi čist. Bilo kako uvek se mladi prvi posvađaju, Laerte i Hamlet kojima bi neka bolja sudbina pripisala ulogu rođaka a ne žrtve međusobnog klanja. U Peharima kralj Klaudije bacio je perlu koja je tableta otrova za nećaka: ne, Gertrudo, ne ispijaj! Ali kraljica je žedna; isuviše kasno! Prekasno Hamletov mač probada kralja, već se završava peti čin.
Za sve tri tragedije napredovanje Kočija rata jednog kralja pobednika označava pad zavese. Fortinbras od Norveške iskrcava se na bledom ostrvu Baltika, dvor je tih, vođa ulazi u mermerni prostor; ali ovo je grob! Evo mrtve cele kraljevske porodice Danske. Ili Smrt, uobražena i snob! Da bi ih na koje gala slavlje pozvala nele tue spelonche bez izlaza toliko si visokih ličnosti uništila samo jednim udarcem, prelistavajući almanah di Gotha sa svojim srpom-nožem za papir!
Ne, nije Fortinbras: to je kralj Francuske muž Koredilijin koji prelazi Lamanš u pomoć Liru i okružuje izbliza armiju Kopila iz Glostera, za kojim se bore dve kraljice rivalke i perverzne, ali neće stići na vreme da oslobodi iz kaveza ludog kralja i ćerku, zatvorene da pevaju kao ptice i da se smeju na leptire. Prvi put da malo mira vlada u porodici: dovoljno bi bilo da ubica zakasni neki minut. Međutim on stiže tačan, davi Kordeliju i njega Lir davi koji viče:
– Zašto konj, pas, miš imaju život a Kordelija ne diše? – a Kentu, vernom Kentu ne preostaje druga želja da mu poželi do: – Pukni srce, preklinjem te, pukni.
Osim ako nije reč o kralju Norveške niti Francsuke već Škotske, legitimnom nasledniku prestola koje je Makbet uzurpirao, i njegova kočija napreduju vodeći englesku vojsku, i konačno Makbet mora da kaže: – Umoran sam da Sunce ostane na nebu, jedva čekam da se polomi sintaksa Sveta, da se promešaju karte u igri, papiri u fascikli, komadići ogledala propasti.