Bengalski tigar

Velicanstvenost i snaga bengalskog tigra istovremeno izazivaju postovanje i strah. Sposoban je da ubije zivotinje koje su i do dva puta vece od njega. Spada medju najkrvolocnije zveri.


Telesne mere:

Duzina tela: 2.7-3.1 m – mereno od glave do repa

Visina iznad plecki: 91 cm

Tezina: muzjaci 180- 260 kg

Razmnozavanje

Bengalski tigar se pari u letnjim mesecima. Muzjak potrazi zenku na njenoj teritoriji i sa njom ostaje 60 do 80 dana. U tom periodu je zenka spremna za parenje samo 3 do 7 dana. Muzjak se posle parenja vrati na svoju teritoriju. Posle priblizno petnaest nedelja bremnosti, tigrica potrazi skriveno mesto za brlog (npr. u stenovitoj pecini). Tigrica ozlaze brlog svojim dlakama. Obicno okoti dva do cetiri, a izuzetno i do sest mladunaca. Prvih deset dana po rodjenju mladunci su slepi, ali vec imaju meko i prugasto krzno. Mleko sisaju priblizno osam nedelja, a posle tog perioda ih tigrica hrani manjim komadima plena. Posle sest meseci tigrica povremeno napusta mladunce i odlazi u lov. Kad su mladunci stari jedanaest meseci, pocinju da love sami. Tada su vec dovoljno veliki i snazni da mogu da prate i ulove veci plen.

Hrana i lov

Tigrovi su pretezno nocni lovci. Do izabranog plena se oprezno prisunjaju. Uprkos svojoj velicini, se i u niskoj travi skoro ne primecuju. Nekoliko metara od plena pojure napred i sruse ga u naletu, snaznim i brzim skokom. Napadaju od pozadi ili sa strane. Manji plen ubijaju ugrizom u potiljak, a vecoj zivotinji pregrizu i rastrgnu vrat. Uprkos tome sto tigar na kratkim rastojanjima postize veliku brzinu, zdrave i brze zivotinje mu uglavnom pobegnu. U svojoj ishrani tigar pretezno bira divljac, ali ne izbegava ni manje zivotinje. kao sto su zabe, misevi i ptice. Pretezno lovi divlje zivotinje, bivole i divlje svinje. Najradije napada zivotinje koje nisu vise u stanju da mu se odupru.

Ponasanje

Tigar je samotnjak koji lovi nocu. Granice svoje tertorije obelezava jakim mirisom svoje mokrace pomesane sa lucevinom analnih zlezdi. Ove oznake, neprijatnog mirisa sluze kao upozorenje drugim zivotinjama da je teritorija zauzeta. Ponekad tigar ostri kandze na kori drveca. Brazgotine koje tom prilikom ostavlja na kori, oznacavaju njegovu teritoriju. Ulovljeni plen tigar zavlaci u siprazje, njegove ostatke prekrije liscem i tako ih sacuva za kasnije.

Zivotna sredina

Postoji nekoliko podvrsta tigrova koje imaju razlicite zahteve u pogledu zitovne sredine i zive na raznim podrucjima istocne i jugoistocne Azije. Danas bengalski tigar najcesce naseljavaju sumska podrucja ravne obale Sundbarbana, istocne Indije i Bangladesa. Tigrovima je za lov potrebno srazmerno veliko podrucje. Podrucje koje zauzima jedan muzjak je veliko oko 55 kilometara kvadratnih. Bez obzira na to sto je tigar samotnjak i za malu populaciju tigrova je potrebno srazmerno velika teritorija. Iako je tigar tipicno sumska zivotinja, nikada se ne penje po drvecu. Rado se zadrzava u blizini vode  i rado se kupa jer je odlican plivac. Cesto se pojavljuje i na ostrvima koja od kopna deli sirok pojas mora.

Kad vidimo tigra u zooloskom vrtu, sticemo utisak da ga zbog njegove crveno-zlatne boje sa crnim prugama, ne mozemo prevideti. No, upravo ta boja, tigra uspesno prikriva i cuva u senovitim sumama i prasumama.

Da li ste znali?

Nezasiti tigar moze godisnje da ulovi i do trideset bivola.

Glasna rika tigra se cuje i na razdaljini od dva kilometara.

Odrasli tigar za noc moze da pojede trideset i jedan kilogram mesa.

Najveca macka na svetu je Sibirski tigar, koji je tezi za oko 100 kilograma od Bengalskog tigra.

Za razliku od ostalih macaka oni jedu i polutrulo meso.

Vise od polovine mladunaca strada pre nego dostignu polnu zrelost.

Kada ulovi svoj plen, gozbu uvek pocinje od zadnjeg dela zivotinje.

Tigorvi se ponekad oslobode straha pa napadaju naseljena mesta, pa cak i ljude.



wikipedija

Jaguar

Jaguar je najveca macka Juzne i Srednje Amerike. U prirodi je vec vrlo retka, sto je posledica lova, zbog njenog prelepog krzna.


Telesne mere:

Visina: 68 do 76 cm

Duzina: 112 do 185 cm, rep 45 do 75 cm

Tezina: muzjak od 55 do 100 kg, zenk od 45 do 90 kg

Nacin zivota

Odrasli Jaguari su samotnjaci, osim u periodu parrenja kada su muzjak i zenka krace vreme zajedno. Mladunci ostaju uz majku prve dve godine, a zatim napustaju porodicu pronalaze sopstvenu teritoriju. Velicina teritorije zavisi od raspolozive kilicine hrane. Tako na primer u netaknutim sumskim predelima je jaguaru dovoljna teritorija precnika 5 kilometara. Medjutim, ukoliko zivi u podrucju gde ima malo hrane, kao sto je retka, iskrcena suma, onda mu je za pronalazenje hrane potrebno 30 puta vece podrucje od onog gde je hrane u izobilju. Moze biti povrsine i do 500 kvadratnih kilometara.

Ishrana i nacin zivota

Jaguari se odlicno veru iako najvise love na zemlji pre svega nocu. Cesto se veru na drvece i odande nesmetano prate plen. Oni su takodje, odlicni trkaci na kratke staze, iako se u trku vrlo brzo umore. Uspesnost u lovu najvise zavisi od toga koliko tiho i blizu pridju plenu, te ga iznenadnim napadom ostave bez odstupnice. Jaguar lovi divlje zivotinje razlicitih velicina,. Od miseva do jelena. Odlican je plivac, tako da lovi i zabe, ribe, kornajce pa cak i manje aligatore. Posebno je vest u lovu riba. Sa obale ili grana nad vodom, nepomicno vreba plen. Kada se riba priblizi sapom je izbacuje na obalu. Plen prvo ubije, a pojede ga na mestu sigurnom od ostalih grabljivica.

Razmnozavanje

Porodicni zivot jaguara, koji zive u prirodi, je vrlo malo istrazen. Dugi niz godina su jaguare lovili zbog njihovog prelepog krzna. Sesdesetih godina 20. veka su u amazonskoj prasumi u Brazilu, svake godine ubili 1000 primeraka. Lovci na jaguare su postali pravi eksperti za otkrivanje i hvatanje zivotinja,ali ih zato jaguarev nacin zivota, nije ni najmanje zanimao. Biolozi danas tesko proucavaju i pronalaze jaguare pre svega zbog njihove malobrojnosti. Najvise o njima saznajemo iz zooloskih vrtova, gde se jaguari uspesno razmnozavaju. Najverovatnije se u  prirodi muzjak i zenka zajedno, samo u periodu parenja. Muzjak odmah potom napusta zenku koja sama brine o mladuncima. Zenka okoti od 1 do 4 mala jaguara, koji su slepi i teski od 700 do 900 g. Posle dve nedelje otvaraju oci, upoznaju se sa okolinom, a kada napune 6 nedelja idu sa majkom prvi put u lov. Prve dve godine zivota provedu uz majku, ucece se vestini lova. Zatim odlaze u potragu za svojom teritorijom.

Jaguar i covek

Nekada su jaguari ziveli svuda izmedju Amazonije i Argentine, ali se njihov broj zbog preteranog lova smanjio na nekoliko desetina primeraka, cak su ponegde skoro nestali. U vecini drzava je na smanjenje broja jaguara uticalo krcenje prasume i stvaranje pasnjaka za domace zivotinje. U gornjem toku reke Orinoko u Venecueli se dosta cesto moze naci jaguar. U svim ostalim podrucjima su pred izumiranjem. U celoj Argentini zivi po nekim procenama jos oko 200 jaguara. Ako se takva praksa nastavi, ostace samo velika grupa ovih zivotinja u zooloskim vrtovima. O jaguarima kruze price da su napadali i ljude. Po kazivanju nekog lovca, jaguar je necujno pratio coveka kroz sumu oko kilometar i onda iznenada nestao, kao sto se i pojavio. Predpostavlja se, da ga je zivotinja otpratila kroz svoju teritoriju. Da je htela da ga ubije, to bi i ucinila jer je imala vise nego dovoljno prilika za to.

Jaguar zivi u razlicitom zivotinjskom okruzenju. Od prasume, grmovitih predela pa sve do polja trske i suma na obalama. Nalazimo ga i na otvorenim poljima ukoliko mu stene i trava nude dovoljno zaklona za lov.

Da li ste znali?

Jaguar, kome su biolozi postavili uredjaj za pracenje, je sledeci put bio primecen u lovistu udaljenom 800 km.

Indijanci u Amazoniji smatraju, da jaguari izlaze iz sume da bi se igrali sa malom decom.

Velike macke, kao sto su lavovi, leopari i snezni leopardi u zarobljenistvu mogu da se medjusobno pare, dok jaguari mogu da se pare samo sa lavovima.

Jaguar je jedina velika macka koja ne rice.




wikipedija

Crni panter


Crni panter je naziv za bilo koju od velikih mačaka sa potpuno crnim krznom (melanizam). Najčešće se pod terminom crni panter misli na crnu varijantu leoparda (Panthera pardus). A u Južnoj Americi — crna varijanta jaguara. Melanizam kod mačaka je genetički određena osobina, koja ne utiče na plodnost ili kvalitet života, niti smeta nosiocima da se ukrštaju sa nemelanističnim jedinkama.

Crni leopard


Crni leopard je najčešća vrsta crnog pantera u zarobljeništvu. Uzgaja se posebno za zoološke vrtove i trgovine egzotičnim ljubimcima. U prirodi se u proseku svaki treći leopard rađa kao crni panter. Izuzetak je amurska (sibirska) podvrsta leoparda, kod koje su u prošlosti zabeležena samo dva crna primerka, 1937. i 1972. godine. Crni leopardi su nešto manji od normalno obojenih, a crna boja krzna se nasleđuje autozomalno recesivno. Pod određenim uglovima, mogu se videti šare karakteristične za leoparda. Crni leopard se u prirodi može naći na prostorima jugozapadne Kine, Mjanmara, Nepala, južne Indije, Jave i južnog dela Malajskog poluostrva. Takođe su prisutni u Africi, južno od Etiopije.

Crni jaguar


Crna boja krzna kod jaguara se nasleđuje autozomalno dominantno. Crni jaguar je bio i ostao predmet divljenja ne samo Indijanaca, već i doseljenika koji su ga nazivali „crnim lavom". Međutim, pri parenju lava i crnog jaguara potomci neće biti crno obojenog krzna, već će doći do mešanja crne i narandžasto-žute boje, kao i do pokazivanja šara koje su karakteristične za jaguara.



wikipedija

Ris

Ris (Lynx) je rod životinja iz familije mačaka.


Ova zlatna, divno prošarana mačka može da lovi sitnu divljač noću u hladnim planinskim šumama. Skraćeni rep pomaže očuvanju telesne topline, ali donekle ometa međusobnu komunikaciju između ovih mačaka. Kao što je slučaj sa drugim kratkorepim mačkama koje žive u hladnim klimama, ris ima razvijene upadljive ušne čuperke za slanje vizuelnih signala.

Nedostatak repa takođe ometa ravnotežu mačke kada trči ili se penje: ris lovi uglavnom iz potaje ili iz zasede. Njegove šape su obrasle gustim krznom, što omogućuje dobar zahvat i daje toplinu na smrznutom tlu. Većina riseva živi u gustim šumama, ali znaju da zalutaju i na otvoreniji prostor. Grade grube loge pod stenama i palim stablima, ili u grmlju, gde se odmaraju danju i love noću. Dok se nalazi na terenu ris se penje na drveće i prelazi gazove reka - ako je potrebno i plivajući - dok ide nadaleko u potrazi za hranom. Za lociranje plena oslanja se na čula vida i njuha, a zatim mu se prikrada kroz drveće.

Evroazijski ris ima tri dezena krzna: pruge, pege ili bez jednih i grugih. Ovi belezi mogu da budu jedva vidljivi ili vrlo upadljivi.


Fizičke osobine

Odrasli risovi su teški od 15 do 30 kilograma. Obični ris je znatno veći od ostalih vrsta risova, a pirinejski je znatno manji od ostalih.

Risovi su mačke srednje veličine, dugih nogu i velikih ušiju sa čupercima na vrhovima i kratkim repom. Sve vrste risova imaju manje ili više izraženu „bradu“, tj. dlake ispod brade koje podsjećaju na bradu ili mašnu. Boja tijela je od svijetlo-smeđe do sive, a povremeno imaju tamno-smeđe pjege, naročito na nogama.


Ponašanje

U većini aspekata, ponašanje risa podsjeća na ponašanje leoparda. Uglavnom žive samačkim životom, iako ponekad nekoliko risova živi zajedno. Vrlo su divlji i obično ih je teško vidjeti u prirodi. Ponekad napadaju i čovjeka, ali vrlo rijetko, skoro isključivo u slučajevima kada smatraju da su napadnuti.

Sezona parenja je u kasnu zimu, i ženke obično donose na svijet od 2 do 4 mladunca godišnje. Majka odgaja mlade u periodu od oko jedne godine, a poslije toga su samostalni.

Hrane se širokom lepezom manjih životinja, poput ptica, malih sisara i riba, ali i većim sisarima poput ovaca, koza, divokoza, srna pa čak i irvasa.
[uredi] Sistematizacija

Ovaj rod čine četiri vrste:

Obični ris (Lynx lynx)
Kanadski ris (Lynx canadensis)
Pirinejski ris (Lynx pardinus)
Crveni ris (Lynx rufus)

U starijoj literaturi su se često sve vrste risova obuhvatale jednom vrstom, koja se nazivala „sjeverni ris“.

Pustinjski ris, ili karakal, se ponekad takođe svrstava u familiju risova iako zapravo pripada sasvim drugom rodu.


wikipedija

Gepard

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gepard (Acinonyx jubatus) je ugrožena vrsta iz porodice mačaka (Felidae) i jedina u rodu Acinonyx. To je najbrža kopnena životinja koja trči brzinom više od 105 kilometara na čas na kraćim razdaljinama do 460 metara. Za samo tri sekunde, gepard razvije brzinu od 0 do 110 km/h, brže od bilo kojeg trkačkog automobila. Gepard naseljava veći deo afričkog kontinenta, brojnije populacije se nalaze južno od Sahare.

Gepardi se razlikuju od tipičnih mačaka na nekoliko načina. Umesto da love iz potaje oni koriste brzinu da stignu plen, potpomognuti tupim kandžama koje hvataju zemlju. Međutim, kandže koje ne dodiruju zemlju i koriste se za hvatanje plena zakrivljene su i oštre. Gepard je građen kao trkaći pas, s malom glavom i dugim nogama i telom, ali njegovi zubi i ralje su premaleni i preslabi da bi zadali smrtonosan ujed, pa je gepard prisiljen da guši plen. Posle velikog napora prilikom hvatanja i ubijanja životinje, gepardu je potreban odmor od oko pola sata pre nego što počne da jede.

Gepard je poznat kao najbrža životinja na kopnu. Nažalost, uprkos programima zaštite, sada predstavlja ugroženu vrstu. Ženki koja se razmnožava potrebno je oko 800 km² prostora, a osim nekoliko nacionalnih parkova i izolovane populacije, pogodne teritorije su uglavnom ograničene na Namibiju i delove Južne Afrike.

Gepard ima vitko telo sa dugim nogama i tupim kandžama koje se ne mogu uvući. Dlaka je gruba i kratka, a krzno je tamno sa malim, okruglim crnim tačkama. Tačke su prečnika od 2-3 centimetara, pogodujući gepardu prilikom lova i služeći mu kao kamuflaža. Stomak je beo bez tačaka, dok je kraj repa kitnjast sa belim pramenom i završava se sa četiri do šest crnih krugova. Gepard ima malu ovalnu glavu sa visoko postavljenim očima. Crne šare u obliku suza koje klize se protežu od uglova očiju preko bočnih strana nosa do usta .

Odrasla jedinka teži od 40 do 65 kilograma. Celokupna dužina tela je od 115 do 135 centimetara, dok je rep dužine i do 84 centimetara. Mužjaci su nešto krupniji od ženki sa malo većim glavama, ali s obzirom na to da postoje velike varijacije u veličinama geparda, teško je utvrditi ko je mužjak a ko ženka samo na osnovu spoljašnjeg izgleda životinje.

Kod nekih geparda je prisutna retka mutacija šara na krznu. Gepard sa većim i tamnijim tačkama je poznat i kao "kralj gepard". Nekada se mislilo da je u pitanju posebna podvrsta geparda, ali je ovaj stav napušteno. "Kraljevski gepardi" su se pregršt puta videli u divljini, a takođe su se razmnožavali u zatočeništvu.

Osobine

Gepard je jedna od četiri vrste mačaka koje imaju kandže koje se ne mogu uvući u šape.Pored geparda, to su još i mačka ribar, ravnoglava mačka i irimotska mačka. Ova osobina pruža ovim mačkama dodatnu prednost pri gonjenju plena. Struktura ligamenata geparda je ista kao i kod ostalih mačaka, jedino što im nedostaje je obloga od kože i krzna, tako da su kandže stalno vidljive. Takođe, kandže su mnogo kraće i ravnije nego kod drugih mačaka.

Adaptacije koje pomažu gepardu da tako brzo goni plen uključuju njegove velike nozdrve koje omogućuju optimalan unos kiseonika i uvećano srce i pluća koji usklađeno funkcionišu radi efikasnijeg cirkulisanja kiseonika. Tokom uobičajene trke gepard napravi od 60 do 150 udisaja u toku jednog minuta. Rep gepardu služi kao kormilo prilikom trke kako bi održao ravnotežu i pravio oštra skretanja.

Gepard je smatran za najprimitivniju od svih mačaka. Za razliku od "pravih" velikih mačaka, gepard može da prede prilikom udisanja vazduha, ali ne može da riče. Suprotno od toga, velike mačke mogu da riču, dok su u stanju da predu jedino kada izdišu. Međutim, neki ipak geparda smatraju za najmanju veliku mačku.

Razmnožavanje

Ženke dostižu polnu zrelost sa 20 do 24 meseci života, a mužjaci sa 12 meseci (iako se ne pare sve do svoje treće godine). Parenje se odvija tokom cele godine. Nedavna studija izvršena u Serengetiju je pokazala da se ženke geparda često pare sa različitim mužjacima sa kojima imaju mlade.

Ženke donose na svet do devet mačića nakon trudnoće koja traje od 90 do 98 dana, iako prosečan okot ima tri do pet mačeta. Mladunčad po rođenju teži od 150 do 300 grama. Za razliku od nekih drugih mačaka, mladunci geparda se rađaju sa prepoznatljivim tačkama. Mladi se takođe rađaju sa karakterističnim mekim, svetlim krznom koji se nalazi oko vrata protežući se do sredine leđa. Ovakvo krzno iščezava kako gepard raste.

Stopa smrtnosti je veoma visoka tokom prvih nedelja, i do 90% mladunčadi je ubijeno od strane lavova, hijena, čak i orlova. Mladi napuštaju majku između trinaestog i dvadesetog meseca života. Iako često kratko žive, gepardi mogu da požive preko 20 godina, a sa godinama gube svoju gipkost i brzinu.

Teritorija

Mužjaci su veoma društveni. Formiraju grupe od po nekoliko usamljenih mužjaka ili ostaju sa svojom braćom iz istog legla. Veoma su teritorijalni. Površina mužjakove teritorije varira od 37 do 160 km². Ženke geparda ne oformljuju teritorije. Uvek love samostalno, a kada mladi napune pet do šest nedelja one ih vode sa sobom da bi im pokazale kako se lovi.

Ishrana i lov

Gepardi su mesojedi i hrane se sisarima mase do 40 kilograma, uključujući tompsonovu gazelu i impalu. Gnu goveda i telad se love kada gepardi love u grupama. Takođe love morke i zečeve. Dok ostale velike mačke uglavnom love noću, gepardi love po danu. Obično love ili rano ujutro ili predveče kada nije velika vrućina. Gepardi love oslanjajući se na svoj vid, a ne na miris. Plenu se prikradaju dok ne dođu na daljinu od 10-30 metara. Potera za plenom ne traje više od jednog minuta i ako gepard ne uspe da ga uhvati na početku, često će odustati nego da troši energiju. Prosečna uspešnost u lovu je oko 50%, što znači da polovina gepardovog lova rezultira neuspehom.

Još jedan razlog zbog čega gepard može da odustane od trke leži u naporu gepardovog tela. Prilikom ubrzavanja, telesna temperatura geparda postane toliko visoka da bi bilo smrtonosno da nastavi trku - ovo objašnjava činjenicu zašto se gepard često može videti kako odmara čak i posle ulova. Dok odmara, gepard rizikuje da izgubi plen jer tada postaje previše iscrpljen da bi ga branio od lavova, hijena i pavijana.[4] Ako je u pitanju žestoka trka, u stanju je da se od nje odmara i više od pola sata. Gepard ubija svoj plen spoticanjem i obaranjem tokom trke, zatim grižući ga sa donje strane grla kako bi ga udavio. Gepard nije dovoljno snažan da bi slomio vrat gazelama koje najčešće lovi. Kada ubije plen, gepard nastavlja što pre da ga proždire dok ga nije oduzela neka druga grabljivica.

Rasprostranjenost i status

Gepardi žive na otvorenim i prostranim staništima gde postoji obilje lovine, kao što su polupustinje i savane. U Namibiji živi trećina celokupne populacije geparda gde nastanjuju različita staništa, uključujući travnate ravnice, savane, gustu vegetaciju i planinski teren. 95% geparda nastanjuje komercijalne farme. U divljini se mogu naći u Africi, dok su u prošlosti živeli sve do Indije. Otkrivena je populacija geparda u severoistočnom Iranu, u provinciji Kopasan. Procenjuje se broj na oko 50 jedinki.[6] Postoji pet podvrsta geparda: četiri živi u Africi i jedna u Iranu. Ugrožena podvrsta Acinonyx jubatus venaticus nastanjuje Iran. 1990. godine, u indijskim dnevnim novinama izašao je članak o prisutnosti geparda u istočnoj Indiji.

Gepardi su ugrožena vrsta. Od svih ostalih velikih mačaka on je najmanje prilagodljiv na različite okoline. Oduvek se teško razmnožavao u zoološkim vrtovima, iako su skoro nekoliko zoo vrtova u tome bili uspešni. Nekada masovno lovljen zbog svog krzna, danas više pati od gubitka prirodnog staništa i životinja koje lovi.


wikipedija

Lav


Lav (lat. Panthera leo) je veliki sisar iz porodice mačaka (Felidae) i jedan od „velikih mačaka“ roda Panthera. Mužjak lava, lako prepoznatljiv po svojoj grivi, teži između 200-260 kilograma. Ženke su manje i teže od 130-180 kilograma. U divljini, lavovi žive oko 10-14 godina, dok u zatočeništvu preko 20 godina. Nekada su živeli širom Afrike, Azije i Evrope, dok se danas u divljini mogu naći samo u Africi i Indiji. Žive u savanama i love u čoporu.

U relativno skorašnje vreme, stanište lava je obuhvatalo južne delove Evroazije, od Portugalije do Indije, i većine Afrike osim centralnih, tropskih delova i pustinje Sahare. Krajem 19. i početkom 20. veka lavovi su izumrli u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Danas, većina lavova živi u istočnoj i južnoj Africi i njihov broj drastično opada. 1900. godine je u Africi živelo oko 100.000 lavova, a danas se procenjuje da u divljini, živi između 16.000 i 30.000 afričkih lavova.


Azijski lav, poznat kao i indijski lav (podvrsta Panthera leo persica), koji je u prošlosti živeo na teritoriji od Turske do Indije i od Kavkaza do Jemena, je istrebljen sa teritorije Palestine u srednjem veku. Sa pojavom vatrenog oružja u 18. veku nestao je i u većini ostalih delova Azije. Do kraja 19. veka lavovi su nestali sa područja Turske, dok je poslednji lav u Iranu ustreljen 1942. godine. 1944. godine je nađen kostur lavice na obali reke Karun u Iranu. Ova podvrsta danas živi samo u Gir šumi na severu Indije. Oko 300 lavova živi na prostoru od 1412 km² u državi Gudžarat, koja pokriva većinu šume. Njihov broj je stabilan.

Lavovi su nastanjivali obe Amerike i sever Evroazije sve do pleistocena. Najpoznatije praistorijske podvrste su pećinski (Panthera leo spelaea) i američki lav (Panthera leo atrox).

Društveno ponašanje lavova jedinstveno je među divljim mačkama. Tipičan čopor se sastoji od deset srodnih ženki sa mladunčadima i od jednog ili dva mužjaka. Ženke obavljaju najveći deo lova. Mogu da rade zajedno na odvajanju i ubijanju krupnog plena kao što je zebra ili bivo. Mužjaci iz čopora často se lovinom ženki i retko učestvuju u lovu. Veliki deo noći provode patrolirajući i obeležavajući teritoriju i terajući mužjake suparnike.

Vladavina mužjaka u čoporu retko traje duže od tri godine pre nego što bude svrgnut sa trona. Kada mladi mužjaci budu izbačeni iz čopora u kojem su se rodili i odrasli, mogu ostati skupa u lovačkim družinama ili da love pojedinačno pre nego što se priključe drugim grupama.

Mužjaci imaju gustu grivu dok ženke nemaju. Griva je simbol dominacije mužjaka.


wiki/net

IGUANA

Teško da postoji osoba koja barem na televiziji nije videla kako izgleda iguana. Prilično impresivan i čak "gladijatorski" izgled je ovom gušteru doneo veliku popularnost širom sveta. Srebrni tonovi oko glave i na gornjem delu tela podsećaju na metalne mreže i oklope koje su nekada nosili gladijatori i vitezovi. Mužjaci su znatno krupniji pol od ženki a mogu porasti i više od 2 metra [uključujući rep]. Mužjaci takođe imaju veoma visoku leđnu krestu koja se sastoji iz dugačkih odvojenih režnjeva, kao i veliku čeljust. Ženke su manje, porastu do metar i po u dužinu, imaju manju vilicu i ne toliko izraženu krestu. Osim u sezoni parenja [kada im tela postanu jarko obojena] odrasle iguane su najčešće neupadljivo sivo-zelene. Tek rođene iguane su jarko zelene, vitke i dugonoge  i nemaju krestu. Rep iguane čini oko dve trećine tela ovog guštera i ima ulogu odbrambenog sistema. Jedan udarac repom je dovoljan da Vam napravi ozbiljnu oteklinu ili posekotinu.

Velika zelena iguana je odlično prilagođena svojoj prirodnoj okolini. Ovaj gušter se odlično penje po drveću, veoma dobro pliva, brzo trči a ume dobro i da skače ako je to neophodno. U divljini iguane većinu vremena provode na suncu skupljajući energiju za svoje inače hladnokrvno telo. Kao i kod ostalih gmizavaca toplotna energija koju prikupe je krucijalna za njihov opstanak. Kako u divljini ishrana iguane zavisi i od podvodnih biljaka one moraju naizmenično da se greju i da rone. Voda u okeanu je veoma hladna pa tako od stepena zagrejanosti tela iguane zavisi vreme ronjenja tj. pojedene hrane. Ako izgube previše toplote iguane gube snagu, telo im obamire i nisu u stanju da se vrate na površinu. Divlji primerci u zatočeništvu se teško ili nikako ne mogu pripitomiti. Tek sledeća generacija rođena u neposrednoj blizini čoveka pokazuje znake poverenja. Ženke i mladi su generalno pitomiji nego mužjaci.
 Iguane imaju veoma jaku vilicu i oštre zube i ne libe se da ih upotrebe ako se oseđaju ugroženim. Posebno im treba prilaziti pažljivo u sezoni parenja kada ta agresivnost značajno poraste i kada mužjak može pomisliti da mu vlasnik ugrožava dominaciju nad ženkom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žirafa (Giraffa camelopardalis) je sisavac iz reda parnoprstaša podreda preživača. To je najviša živuća životinja na Zemlji. Za razliku od srodnika okapija ("šumska žirafa"), ona živi u afričkim savanama i zaštićena je vrsta.

Mužjaci dosegnu visinu i do 5,50 m, a težinu do 900 kilograma, dok im je visina u ramenima između 2,0 i 3,5 m. Ženke su u pravilu nešto niže i lakše. vrat žirafa je iznimno dug iako ima samo 7 vratnih kralježaka kao i većina drugih sisavaca, no kod žirafe su oni vrlo izduženi. Taj dugi vrat je poseban izazov za krvotok životinje, jer mozak im mora biti pouzdano snabdijevan s dovoljnom količinom krvi. Zbog toga je srce žirafe izuzetno snažno. Teži oko 12 kilograma, a u jednoj minuti može "prepumpati" do 60 litara krvi u minuti i održava krvni pritisak tri puta viši od čovjekovog. Jezik im je iznimno dug, i do 45 cm, mišićav i pogodan za obuhvaćanje i trganje listova s grana.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krzno im je prošarano tamnim pjegama koje se ističu prema svjetlijoj osnovnoj boji. Oblik i boja tih pjega se razlikuju od podvrste do podvrste. Doljnja strana tijela, kao i unutrašnji dio bedara je je svjetliji i nema pjege.

Na glavama žirafa oba spola su dva roščića, a u rijetkim slučajevima iza tog, raste još jedan par roščića. Osim toga, neke žirafe imaju između očiju koštanu izraslinu vrlo slično strukturiranu kao rogovi.

Osim toga, žirafe su i brzi trkači, mogu postići i brzinu od 55 km/h, što znači da su na kraće udaljenosti brže i od trkaćih konja. Dugačke noge mogu nositi žirafe samo na tvrdoj podlozi pa zato izbjegavaju močvarna područja, dok im rijeke predstavljaju nepremostivu prepreku.
Hrane se pretežno lišćem drveća (akacija i drveta "kombretum") zbog čega se i smatra da imaju izuzetno dugačak vrat, a katkada i pasu travu ukoliko uoče mlade i sočne izdanke nakon neke retke afričke kiše. Ipak, pošto ima tako dugačak vrat (2-2,5 m) žirafa izbegava da se hrani travom, jer pritom mora da široko raširi prednje noge i polako se spusti gotovo do zemlje da bi pasla.

U takvom položaju žirafe su veoma ranjive i izložene iznenadnom napadu lavova koji uobičajeno izbegavaju da napadaju žirafe, jer su one u stanju da im lako uteknu. Ipak, žirafa mora da zauzme taj položaj kada pije vodu, ali to čini retko, jer svu potrebnu vodu dobija iz sočnog lišća koje raste na vrhovima najvišeg drveća i, pošto niko osim žirafa ne može da dospe do njega, ono praktično predstavlja obilje hrane za žirafe.



Žirafe veoma brzo trče - u galopu dostižu brzinu i do 60 km/h, što ih, posle predstavnika porodice mačaka, svrstava u najbrže životinje savana. Žirafe su posebno karakteristične i po tome što se smatraju gotovo nemim - retko ko može da posvedoči da je ikada čuo oglašavanje žirafe. Ipak, veruje se da one nisu potpuno neme - one, naime, imaju samo slabije razvijene glasne žice koje ne proizvode glasan zvuk, već žirafe, kada su ugrožene, veoma tiho muču nalik kravi. Češće muču male žirafe, obično kada dozivaju svoje majke, ali je i to retko. Žirafe su i životinje koje imaju najveće srce - veće čak i od slona ili *****. Žirafino srce ima u prečniku i do 60 cm, a može biti teško i preko 20 kg. To je zato što srce žirafe mora biti izuzetno snažno i kadro da krv pumpa ne prilično veliku visinu, u proseku na visinu od 5 m - do njene glave.

Žirafa ima veoma razvijeno čulo mirisa i sluha. Njene osetljive uši u stanju su da registruju i najmanji šum, a njen njuh je upozorava na opasnost iako je ona kilometrima daleko od nje. Žirafa se prevashodno brani stalnim kretanjem, a u slučaju direktne opasnosti daje se u brz beg ili se u direktnom sukobu veoma dobro brani snažnim udarcima svojih nogu, kopita ili vrata. Takođe, štiti je i njena naročita obojenost koja joj pomaže da, kada stoji pritajena u predelima "šarene senke", bude potpuno "maskirana" i neprepoznatljiva za neprijatelje. Ipak, žirafa nema direktnih neprijatelja u prirodi.

Ženke žirafa se kote pretežno jednom godišnje donoseći na svet najčešće jedno, retko dva mladunčeta koja su već posle nekoliko sati od rođenja sposobna da stoje na nogama i trčkaju za majkom. Hrane se majčinim mlekom tokom prvih nekoliko meseci, a zatim, kako rastu, počinju da dosežu vratom do visokih krošnji i da jedu biljnu hranu. O mladunčadima se, pored majke, brinu i ostali članovi krda, pretežno mlađe ženke, tako što ih okružuju sa svih strana, da ne bi nepažnjom postali plen grabljivih lavova, a po potrebi ih spremno brane i po cenu sopstvenog života. Žirafe se takođe uspešno gaje i razmnožavaju i u zoo-vrtovima širom sveta i njihova su najčešća atrakcija.

Zebra je životinja koja pripada porodici Equidae (porodici konja) i koja živi u centralnoj i južnoj Africi.

Odrasle zebre teže do 300 kg i uglavnom se nalaze u stepama i retkim šumama. Jedna porodica se obično sastoji od pastuva, nekoliko kobila i njihovih ždrebadi. Grupe porodica formiraju krdo. Ženke imaju trudnoću od otprilike 12 meseci i daju obično samo jedno ždrebe, obično u toku kišne sezone. Mladunče je svetlije nego odrasle životinje i pruge su mu tamnosmeđe i bele. Zebru love lavovi i pegava hijena. Zebre ponekad uspeju da se odbrane pošto imaju odlična čula vida, mirisa i sluha, a i uspešno se služe kopitama i zubima kada su napadnute.

Obična ili Burčelova zebra (Equus burchelli) je jedini predstavnik Equidae na teritoriji Zimbabvea. U Zimbabveu se nalazi u priličnom broju u skoro svim nacionalni i safari parkovima a potisnuta je sa centralnog platoa. U skorije vreme se gaji na privatnim rančevima i zaštićenim područjima zbog svoje turističke vrednosti.


U Africi žive još dve vrste zebri: planinska zebra (Equus zebra) i Grevijeva zebra (Equus grevyi). Vrste zebri se međusobno razlikuju po prugama. Pruge planinske zebre su široke i naizmenično crne i bele, pruge Grevijeve zebre su takođe naizmenično crne i bele ali veoma uske, dok se kod obične zebre između širokih crnih i belih pruga nalaze i svetlije smeđe pruge.





wiki

Jelen obični (crveni jelen, lat. Cervus elaphus) je šumska životinja iz familije vitorogih preživara (Cervidae).


Rasprostranjenost

Rasprostranjen je u Evropi najčešće u šumskim kompleksima većih reka - Dunava, Save, Drave i brdskim i planinskim šumama Mađarske, Rumunije, Češke, Slovačke, Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Austrije, a u manjem broju i u Poljskoj, evropskom delu Rusije, Norveškoj, Švedskoj, Španiji, Francuskoj i Danskoj. U Srbiji su najbrojniji u Vojvodini.

Opis izgleda

Ima skladan oblik tela, u ramenima viši nego u krstima, visoke snažne noge dokazuju, da je građen za dugo i istrajno trčanje. Oblik i veličina rogova ukazuju na prilagođenost kretanju na otvorenim prostorima a ne sredinama obraslim gustom vegetacijom. Dužina tela jelena iznosi 225-275 cm, visina u ramenima 120-150 cm. Rep je dugačak 20-25 cm. Telesna težina kreće se u rasponu od 125 do 300 kg, a kod košute od 70 do 130 kg. Snažna građa mišića i tetiva omogućava mu brzi beg i skok i do 12 m u dužinu i 3.5 m u visinu. Kreće se korakom, kasom ili trkom. Zubna formula je I 0/4, CI/0, P3/3, M 3/3 dakle ukupno ima 34 zuba a od toga 22 mlečna. Zamena mlečnih zuba završava se između 30. i 34. meseca. Od proleća do jeseni boja dlake jelena je rđavo crvena, a na trbuhu beličasta. Zimska dlaka je duža, gušća, tamnosmeđe do smeđe-sive boje. Deo oko repa je beličast do žutocrvene i obrubljen tamnosmeđom dužom dlakom. Mužjak na vratu ima dužu dlaku tj. grivu koju nema ženka. Jelen ima rogove, a košuta samo u retkim slučajevima. Oba pola imaju suzište, duboko udubljenje ispod oka. Na korenu repa u mužjaka nalazi se mirisna žlezda. Ženka takvu žlezdu ima na čelu a kod oba pola mirisno mesto se nalazi na spoljnoj strani skočnog zgloba. Rog ima istu funkciju i značaj kao i rog srndaća. Rog jelena sastoji se od istih delova kao i rog srdaća samo ima više parožaka. Ruža na rogu se naziva venac, a osim toga se na rogu jelena razvija kruna a iznad obrva umetak koji se naziva ledenjak. Sva čula jelena su odlično razvijena i premda ima astigmatično građeno oko puno bolje razlikuje predmete u okolini od srne.

Ponašanje

Po ponašanju jelen je životinja sumraka, ali je aktivan i za vreme dana. Na njegovu aktivnost deluju dužina trajanja osvetljenja i intenzitet sunčeve svetlosti. Ako je svetlost kraća i slabija aktivniji je po danu, dok jaka Sunčeva svetlost pomera njegovu aktivnost u noćne sate. U ponašanju je uočljiv jak socijalni nagon, tako da košute gotovo celu godinu žive u krdima dok je jelen distanciraniji. Stariji jeleni su osim socijalnom udaljeni i grupnom razdaljinom, tako da postoje dva tipa krda: čvrsto krdo košuta sa teladima i jednogodišnjim i dvogodišnjim jelenima i slabo povezana krda u kojima se nalaze jeleni različitih starosti. Jako stari mužjaci žive samotnjačkim životom. Odnos prema staništu je takav da se može prilagoditi i relativno malom prostoru iako je migracija osnovna karakteristika jelena. Ovim životinjama je duboko usađen nagon za sezonske seobe, leti u više, a zimi u niže predele. Danas se međutim više ne sele kao nekada, kad su im glavni selidbeni putevi bili duž tokova velikih reka. Jeleni se takođe sele i zbog parenja, godišnjeg doba i slično. Mužjaci se oglašavaju rikom a u opasnosti dubljim tonom. Za vreme parenja ženke se oglašavaju sa "ah" i "ang" a ranjene životinje ispuštaju kratak glas sličan rikanju. Tokom dana traži hranu 5 do 7 puta i za to mu je potrebno vreme od 7 do 10 sati. U ishrani jelena razlikujemo nekoliko kategorije hrane: mekanu, žilavu, tvrdu i balastne supstance. Osim vode za piće potrebna im je i voda za kaljužanje i so.

Razmnožavanje

Parenje se u nižim predelima odvija u avgustu i septembru a u planinama u septembru i oktobru. Tek se u sezoni parenja mužjaci približavaju ženkama i dolaze na "rikališta" na kojima se međusobno bore za pravo na parenje. Tokom borbi mogu izgubiti čak do 30 kg. S obzirom na to da žive u poligamiji parenje predstavlja napor koji uz prethodne borbe i neuzimanje hrane može dovesti do takve iscrpljenosti da mužjak može uginuti preko zime. U prirodi je odnos polova 1:1. Trudnoća košute traje 33-34 nedelje, a pred porođaj se izdvaja iz krda i teli se u maju ili junu i obično oteli jedno ili ređe dva mladunca. Događa se da jedno ugine kao zametak ili nešto kasnije. Tek rođeno tele teško je 7 do 12 kg. Košuta ima 4 sise, i kada tele toliko ojača da može pratiti majku, košuta se vraća u krdo. Tele postaje samostalno sa 9 do 11 meseci a polna zrelost nastupa najranije sa 16 meseci. Od prirodnih neprijatelja jelenu prete vuk i medved a nejakoj teladi ris. Životni vek jelena je 15 do 20 godina a izuzetno 25, rast mužjaka se završava sa 8 do 9 godina, a košute sa 3 do 4 godine.

Ishrana

Jelen je preživar i hrani se isključivo biljnom hranom. U prirodi jede izdanke i pupoljke raznog šumskog rastinja, razne trave, plodove divljeg i pitomog kestena, divlje kruške i jabuke, guli koru naročito mekih lišćara, jer preko kore dobija mineralne soli. Ali, najrađe jede kukuruz, ječam, zob, raž i ostale vrste useva.


wikipedija

Slonovi (Elephantidae) (od lat. elefantus) su porodica viših sisavaca. Svi su, bez izuzetaka, biljožderi i hrane se prije svega travama i lišćem, ali u slučaju nedostatka te hrane, jedu i granje grmlje, koru i sličnu hranu.



Slonovi su najveći kopneni sisavci koji danas žive na zemlji. Kod rođenja, mladunče može težiti i do 100 kg. Skotnost slonice traje 20 do 22 mjeseca i najduža je od svih kopnenih sisavaca. Mogu živjeti do 70 godina. Najveći slon je ubijen 1974. u južnoj Angoli i bio je težak 12.240 kg.

Danas žive još samo tri vrste surlaša:
afrički slon (Loxodonta africana)
šumski slon (Loxodonta cyclotis)
azijski slon (Elephas maximus)

U Africi žive četiri odvojene populacije slonova: u savanama istočne i južne Afrike, u zapadnoj Africi na sjeveru Namiba (pustinja i istoimeni nacionalni park u Namibiji) i u tropskim kišnim šumama centralne Afrike.



Druge grupe surlaša, mamuti, mastodonti i Deinotherien su izumrli. Svi danas živući surlaši su jako ugroženi. S jedne strane, njihova se prirodna staništa neprekidno smanjuju, a s druge, sve do nedugo su bili žestoko lovljeni zbog dragocjenosti slonove kosti od koje su građene njihove kljove.

Africki slon je ranije živio na čitavom afričkom kontinentu, dok je danas severna granica njegovih obitavališta jug Sudana. Južno od tog područja živi svuda, ali samo u zaštićenim područima nacionalnih parkova; no u njima su se populacije tako snažno povećale, da dolazi u pitanje "izdržljivost" okoliša. To je posebno dramatično izraženo u nacionalnom parku Čobe u Bocvani: umjesto 5.000 slonova koliko bi priroda parka mogla podnijeti, u međuvremenu živi 25.000 životinja.

Šumski slon živi u kišnim šumama zapadne Afrike, među ostalim u Kamerunu, DR Kongu i Srednjoafričkoj Republici.



Područje gdje živi azijski slon širi se čitavim područjem jugoistočne Azije kao i Indijskog potkontinenta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

MAJMUNI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Majmun je naziv za pojedine životinjske vrste iz sisarskog reda primata.
Red primata možemo deliti na dve grupe: u prvu grupu bi se mogli ubrajati svi polumajmuni (Prosimii), a u drugu pravi majmuni, ljudoliki majmuni i ljudi (Anthropoidea). Termin „majmun“ bi striktno obuhvatao prave i ljudolike majmune, ali nije pogrešno tim terminom obuhvatiti i polumajmune, jer sam termin ne označava monofiletsku grupu. Ako se posmatra u širem smislu reči, majmun bi bila oznaka za bilo koju vrstu primata, izuzev čoveka i njegovih neposrednih predaka.

Stopala plantigradna, oba ekstremiteta pentadaktilna i na vrhovima prstiju nalaze se široki, pljosnati, orožnali nokti. Prvi prst, palac, i na prednjim i na zadnjim ekstremitetima oponira ostalima što omogućava prihvatanje predmeta (prilagođenost životu na drveću). Lice uglavnom bez dlaka i sa razvijenom muskulaturom koja omogućava mimiku što je važno za međusobnu komunikaciju. Čulo mirisa slabije razvijeno. Zubi bunodontnog tipa sa tupim grbicama. Ženka ima samo jedan par mlečnih žlezda koje leže na grudima. Materica jednostavna (uterus simplex), a placenta diskoidalna. Broj mladunaca mali, najčešće jedan.


Naziv reda kome majmuni pripadaju upućuje na zaključak da se radi o najsavršenijim („prvim“ među) sisarima. Primati su jako stara grupa koja se tokom tercijera odvojila od svojih srodnika. Pri tome su sačuvali mnoge primitivne karakteristike koje su slične osobinama bubojeda i drugih primitivnih sisara. Mnoge druge grupe sisara, kao što su kopitari su neuporedivo više menjale svoju organizaciju tokom evolucije. Jedino je mozak kod primata (posebno kod čoveka) dostigao neuporedivo viši stepen organizacije nego kod ostalih životinja. Kod majmuna je veliki mozak jako razvijen, a moždana kora prilično naborana.

Kraljevski pingvin

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kraljevski je po veličini druga vrsta pingvina. Gnezdi se na otocima u području južnog polarnog kruga, čije su obalne vode bogate ribom i lignjama.

Ne može leteti a na tlu se kreće prilično nespretno i najveći deo života provodi u vodi gde se kreće vrlo brzo i okretno. Na subantarktičke otoke dolazi samo rado gnežđenja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Razred->Aves
Porodica->Spheniscida


Carstvo-> Animalia
Koljeno->Chordata

OSNOVNE ZNAČAJKE

>>Veličina<<
Visina-> 90-110 cm
Težina-> oko 15 kg

>>Razmnožavanje<<
Polna zrelost->sa 6 godina
Vreme gnežđenja-> januar-april (svake 2 godine)
Broj gnežđena-> 1
Broj jaja-> 1
Sedenje na jajima-> 50-57 dana
Briga za mladunce-> 9-12 meseci

>>Način života<<
Ponašanje->društven
Hrana-> Ribe, lignje

>>Srodne vrste<<
Postoji 18 vrsta pingvina, između ostalog magareći pingvin, Pygosclis papua, adelijski pingvin, P. adeliae, ogrličasti pingvin, P. antartica te žutouhi pingvin, Eudyptes crestatus. U rod Aptenodytes ubraja se još jedni carski pingvin, A. forseri.

>>Osobine<<
Krila-> Snažna su i oblikovana kao peraje te omogućuju pingvinu da se snažnim zamasima pod vodom kreće brzo i spretno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

PERJE

Boja perja kod gotovo svih vrsta je na leđnoj strani tamno plavosivo koje se preljeva u crno, dok im je boja s donje, trbušne strane bijela.
Smatra se, da im je boja takva, kako bi se pri pogledu odozgo stopili s tamnom bojom dubokog mora, dok su s trbušne strane beli, kako bi pri
pogledu odozdo prema gore odakle dopire i svetlost, ponovo bili manje uočljivi u odnosu na osvetljenu vodu. Skoro svi pingvini iz potporodice
Eudyptes imaju na glavi narančasto-žuti ukras koji je vrlo upadljiv. Mlade životinje uglavnom su pokrivene jednobojnim perjem.
Najčećše nakon sezone gnežđenja i podizanja mladunaca kod pingvina nastupa mitarenje (zamjena perja). u tom razdoblju ptice troše
svoje masne rezerve dvostruko brže nego prije. Ptice koje se ne gnijezde, obično se mitare ranije nego one koje se gnijezde.



REGULISANJE TOPLINE

U svom okolišu su pingvini izloženi delom ekstremnim klimatskim uslovima. Tome su se prilagodili raznim anatomskim osobinama.
Za toplinsku izolaciju imaju prvo i do tri centimetra debeli sloj masnoće iznad koje su složena tri reda vodonepropusnog, gusto međusobno prepletenog i
po celom telu ravnomerno raspoređenog perja. Pingvini uopšte nemaju Apterin (delovi kože na kojem ne raste perje) koji druge ptice imaju. Jedni neke tropske vrste imaju tj. nemaju perje na licu. Zrak koji se zadržava u slojevima perja služi za sprečavanje gubitka topline u vodi.
Pored toga pingvina mogu „prenositi toplinu“ u perajam i nogama. Arterijska krv koja dolazi u ekstremitete velikim delom prenosi toplinu na venoznu krv koja se iz njih ohlađena vraća prema
telu i greje ju pre nego što uđe tako da se gubitak topline smanjuje na minimum. S druge strane neke vrste koje su se udomaćile u tropskim vodama imaju problema sa pregrijavanjem.
Da bi to sprečili, razvili su peraje koje u odnosu na telo imaju veću površinu nego kod drugih vrsta kako bi se povećala površina koja može rashladiti krv. Osim toga neke vrste nemaju perje
na licu, tako da se brže rashlade u sjeni koju aktivno traže.

VID I SLUH

Oči pingvina su građene da omoguće oštar vid pod vodom. Rožnica im je ekstremno ravna, tako da su ptice na kopnu lagano kratkovidne. Kod vrsta koje duboko rone su osim toga pupile
krajnje rastezljive tako da se oči mogu vrlo brzo prilagoditi na različitu količinu svjetlosti na površini vode a onda sto metara ispod nje. Prema sastavu pigmenata pingvini bolej vide u plavom
nego u crvenom delu svetlosnog spektra, te da verovatno vide i ultraljubičasto svetlo.
Kao većina ptica pingvini nemaju valjskih struktura uha. Kad rone posebno snažna pera ih vodonepropusno zatvaraju. Kod velikih pingvina je osim toga rub vanjskog uha tako povećan, da se može
zatvoriti i zaštititi unutrašnje i srednje uho od oštećnja do kojih može dovesti pritisak u većim dubinama.
Pingvini na kopnu međusobno se sporazumjevaju glasanjem zvukova sličnih trubama, dok neki puštaju glasove poput magarećeg revnja pa se jedna vrsta zove magareći pingvin. Ali pod vodom
pingvini ne puštaju glasove. Nije jasno dali se ne glasaju da ne upoore grabežljivce na svoju prisutnost ili da ne prestraše potencijalnu lovinu.


RAZMNOŽAVANJE

Kraljevski pingvini na kopno izleze u proleće da bi se mitarili pre razdoblja u kojem se pare. Nakon otprilike dve sedmice staro perje je zamenjno novim pa udvaranje može početi.
Kraljevski se pingvini pare samo svake dvije godine.Ženka nakon parenja snese samo jedno jaje. Dok majka odlazi na put u potrazi za hranom mužjak grije i čuva jaje sljedeća
dva tjedna. mali pingvin iz jajeta izlazi nakon osam tjedana. Kad mladunac ojača napušta roditelje i okuplja se sa ostalim mladuncima.

PREHRANA I LOV


Ova vrsta pingvina su mesožderi a love ribe i lignje. Spretni su lovci a plijen hvataju svojim zakrivljenim i oštrim kljunom. Prije nego progutaju plijen iz kljuna istisnu višak vode.
Od prosinca do veljače kraljevski pingvini love pretežno u vodama oko Falklandskih otoka, Južne Gerogije i drugih subarktičkih otoka. Njihov najopasniji neprijatelj morski leopard
može odraslog pingvina može uloviti na moru i na obali. Kad ga skupina pingvina ugleda odmah zaplivaju prema obali lupajući krilima po vodi. Morskog leoparda to zbuni
tako da često odustaje od lova. (ovo nikako ne kužim, al životinje su životinje ko ih kuži ???)

RASPROSTRANJENOST

Kraljevski pingvin živi na najjužnijem delu Zemljine kugle – unutar granica južnog polarnog kruga, a gnezdi se na otocim. Najveće kolonije žive na Južnoj Georgiji,
Kerguelima te na otocima Macquarie i Marion.

[You must be registered and logged in to see this image.]

JESTE LI ZNALI ?

-Kraljevski pingvin može zaroniti do dubine od 60 metara te uloviti i pojesti lignje duže od jednog metra
-Mužjaci na početku razdoblja parenja ispuštaju glasove slične njakanju magarca kojima vabe ženke
-Kraljevski su pingvini izvan vode prilično kratkovidni, no u vodi vide puno bolje pa bez problema mogu slediti plen.



Net

Puma

[You must be registered and logged in to see this image.]

Puma je nekada živela u većem delu Severne, Centralne i Južne Amerike. Ona je jedan od najrasprostranjenijih sisara Amerike ali je nestala sa većine svojih nekadašnjih staništa u poslednih 500 godina. Poznata je i kao kuguar, planinski lav, panter Floride i crveni tigar.
Odrasle pume su jednobojne žutosmeđe boje sa svetlijom dlakom na grudima, stomaku i unutrašnoj strani nogu. Ova jednobojnost omogućava kamufliranje i i često odgovara boji jelena koje lovi. Mačići pume su tufnasti što pomaže u njihovom skrivanju u senci jazbina.
Najveća opasnost koja pumama preti je nestanak, rasparčavanje i uništavanje životnih staništa. Druge opasnosti uključuju parenje u srodstvu, nedovoljan broj velike lovine, bolesti i zagađenost okoline. Institucionalna ograničenja i loš imidž u javnosti takođe prete opstanku kuguara.
Panter sa Floride se nekada mogao videti širom jugoistočnih Sjedinjenih Država ali je nestao sa većine svojih staništa do kraja dvadesetih godina prošlog veka. Florida je bila jedna od prvih država koja je ponudila zakonsku zaštitu pantera i danas je dom jedinoj poznatoj preostaloj populaciji u istočnom delu Severne Amerike koja broji samo 30-50 jedinki ograničenih u iseckanim delovima staništa.
Zdravstveni problemi koji pogađaju tako male populacije obuhvataju nedostatak neophodnog raznovrsnog genetskog materijala, izloženost bolestima kućnih ljubimaca, kao što je mačji HIV, i probleme koje izaziva loša ishrana kao što su anemija i razvoj parazita.
Preostalo stanište pantera na Floridi je isprekidano poljoprivredom, naseobinama i putevima. Neke od šuma najvažnijih za njihov opstanak su u vlasništvu ljudi neprijateljski raspoloženih prema očuvanju ove vrste.
Od oko 12.5 hiljada kvadratnih kilometara koje naseljavaju panteri na Floridi, samo 47% je u vlasništvu države a taj zemlja je uglavnom manje kvalitetna i neproduktivna. Panteri koji žive na privatnoj zemlji su često u boljem zdravstvenom stanju i imaju veći procenat uspešnog reprodukovanja od onih sa državne zemlje, možda zbog većeg broja potencijalnog plena i manjeg uznemiravanja od strane lovaca.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koala

[You must be registered and logged in to see this image.]

Miran i plašljiv, lenji australijski koala liči na plišanog medu. Međutim, on nije iz roda medveda, već spada u torbare. Koala najradije prebiva na visokim eukaliptusima, čijim se lišćem hrani.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Australijska reč "koala" znači "životinja koja ne pije". I doista, niko nikada nije video da koala pije vodu! Koala gasi žeđ uljanom tečnošću iz eukaliptusovog lišća, koje mu je glavna hrana. Pokreti ovog noćnog torbara neobično su spori. Mladunci se čvrsto pripiju na leđa roditelja, a ovi se lagano penju po drveću, traže hranu i bezbedno dnevno sklonište. Crnih toplih očiju i kratke njuške, velikih dlakavih ušiju i gustog krzna, ljupki koala liči na igračku, pa je vrlo omiljena životinja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Los

[You must be registered and logged in to see this image.]

Los je najveća vrsta jelena i nastanjuje severne predele Evrope (Skandinaviju), Sibir, Kanadu, a krupna podvrsta - veliki los - nastanjuje Aljasku. Težina odraslog mužjaka iznosi i preko šest stotina kilograma, dužina preko tri, a visina preko 2 i po metra. Los, međutim, veoma lako trči i nečujno se kreće, kao da lebdi iznad zemlje.

Ipak, los retko trči, uglavnom se lagano kreće u potrazi za hranom i dnevno ne pređe više od 5-6 kilometara. Los se hrani lišćem drveća i žbunja, travom, gljivama, a zimi jede izdanke i koru drveća. Leti los može da pojede i više od 35 kilograma biljne hrane dnevno, dok zimi "gladuje" jedući svega 12-ak kilograma hrane dnevno.

Los je jedna od prvih pripitomljenih domaćih životinja. Pripitomljen je veoma davno - smatra se da je to bilo pre oko 4-5 hiljada godina, možda i ranije. Na crtežima koji su pronađeni u Sibiru, u basenima reke Lene, Angare i Jeniseja i koje naučnici svrstavaju u mlađe kameno doba, prikazani su ljudi kako jašu losove i kako ih na povocu vode na ispašu. Od tada pa nadalje, smatra se da je los korišćen kao domaća životinja - u petnaestom veku, na primer, los je za jahanje korišćen u švedskoj vojsci, a kasnije i u policiji. Ostalima je bilo zabranjeno da ih jašu, jer se na ovoj lakonogoj životinji moglo veoma lako izbeći i sakriti u šumi ili u močvarama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kasnije su na losovim zapregama putovali i švedski kuriri. Međutim, posle 18. veka, los se polako otuđuje i vraća divljini, a njegovo mesto zauzima konj za sve namene jahanja, a krave i ovce za namene ishrane (mleko, meso) i druge (koža, vuna). Los je na taj način postao isključivo lovna životinja i danas se više ne smatra domaćom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Planinska koza




Planinska koza živi samo na prostorima Severne Amerike. Zbog toga se često naziva i Američka snežna koza.

Kao što se vidi na fotografiji, veoma su snalažljive po stenovitom području, iako se po njihovoj konstituciji to nikada ne bi reklo.

Njeni papci su dobro prilagođeni strmim i stenovitim vrhovima i imaju oštar spoljni obod kojim se hvata za podlogu i elastično stopalo koje omogućava kretanje po strmom ili glatkom terenu. Međutim, dešava se i da se okliznu i poginu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zahvaljujući takvom načinu života, samo crni orao može da napadne planinsku kozu u visokim planinama, ili planinski lav dok se spuštaju u dolinu. Tako da su češći uzroci smrti ove koze zbog padova niz planinu, nego od prirodnih neprijatelja, kojih zbog ovakvog života skoro ni da nemaju.

Teksaški rogati gušter




Teksaški rogati gušter dug je između 4 i 17 centimetara. Ima kratko, debeljuškasto telo, prekriveno hrapavom kožom. Zbog svega toga, ova životinja više liči na žabu nego na guštera.

Ovaj severnoamerički gmizavac po pravilu se drži priljubljen uz tlo i trudi se da ostane neupadljiv, ali kada naiđe opasnost, on primenjuje veoma neobičnu odbrambenu metodu.

Teksaški rogati gušter je savršeno kamufliran u svom rodnom peščanom okruženju. Ali, ako kamuflaža ne uspe, gušter koristi svoje šiljke i rogove kako bi upozorio neprijatelja.

Ako i oštri šiljci i rogovi ne oteraju predatore, gušter ide korak dalje i pošprica neprijatelja sa mlazom krvi koja izlazi iz njegovih očiju. Mlaz krvi, koji može dostići i do 1,5 metar, meša se sa ''neukusnim hemikalijama'' koje upozoravaju predatora.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Pangolin



Pangolin je jedini sisar koji ima kožu prekrivenu velikim keratinskim krljuštima. Živi u tropskim krajevima Afrike i Azije. Naziv pangolin dolazi od malajske reči pengguling, što bi značilo ''nešto što se smota''.

Pangolini su noćne životinje i koriste razvijen njuh kako bi pronašli bube kojima se hrane. Dugorepi pangolini aktivni su i u toku dana, ali ipak većinu vremena provedu spavajući, smotani u loptu.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Lasica na krilima detlića

Fantastična fotografija nečega što se ne viđa često – delo je Martina Lemeja iz Eseksa. Treba napomenuti da iako fotografija izgleda prilično idilično, to nikako nije slučaj, pošto se detlić borio za život.
Dokazi protiv farmi krzna su toliko očigledni i alarmantni, te su mnoge zemlje Evrope preuzele odgovarajuće mere kako bi ovu privrednu granu svele na minimum ili pak ukinule. Dok je u nekim zemljama Evropske unije zabranjeno gajenje životinja radi dobijanja krzna, u drugim su uvedeni tako striktni propisi koji se tiču dobrobiti ovih životinja, a koji obavezuju na obezbeđivanje prirodnih uslova i zadovoljavanje prirodnih potreba ovih životinja, što praktično maksimalno smanjuje prostor za stvaranje profita. Samim tim "farmeri" su prinuđeni da stave katanac na vrata svoje "farme krznašica".

Мрмот (лат. Marmota) је род сисара из реда глодара. У многим земљама је законом заштићен
Мрмот је дугачак отприлике педесет сантиметара, заједно с репом који сам износи двадесет сантиметара. Тежак је четири до пет килограма, ретко више. Има прекрасно крзно сивкасте боје, које на светлости добија златносмеђе преливе. Као мишеви, зечеви и остали глодари, мрмот има секутиће који непрестано расту па мора често нешто да глође да би их трошио. На предњим ногама има четири прста наоружана повијеним канџама помоћу којих животиња узима траву и гранчице, приноси храну устима и копа земљу. На задњим ногама има пет прстију с прилично кратким канџама. Мрмот има веома оштар вид, а уши му хватају сваки и најслабији звук
Мрмот се храни углавном биљкама, травом и осталим биљем. Такође једе и житарице, инсекте, пауке и црве. Воли младе и мекше биљке било које врсте. Држи храну својим предњим шапама док једе. Мрмоти углавном ради хране излазе из својих јама током јутра и поподне, јер им не пријају више температуре, што може довести до тога да се уопште не хране кад су веома топли дани. Када је време погодно, једу велике количине хране да би створили слој сала у телу, који им је потребан да би преживели дуг период зимског сна
Пре него што започну зимски сан, мрмоти истерају сву прогутану храну и попију огромну количину воде (иначе лети мрмоти уопште не пију воду). Овако потпуно испражњеног желуца и чистих црева, склупчају се тако да им њушка додирује реп, и западну у дубок сан. За то време њихова телесна температура спадне на једанаест или дванаест степени. Смањује се и број откуцаја срца. Израчунато је да за време зимског сна мрмот у месец дана удахне седамдесет и једну хиљаду пута, а то значи готово исто толико колико и за само два дана активног живота. Буди се из сна у пролеће и тада је врло слаб јер за време сна потроши сву масноћу накупљену испод коже
Кад се пробуде из зимског сна, мрмоти се посвећују младима који ће се окотити. Мајка припреми посебно, сигурније скровиште. Кад се окоте, мали мрмоти личе на лепе сиве крзнене лоптице. Првих неколико недеља задржавају се у скровишту и мајка их брижљиво доји. Чим донекле поодрасту, мајка их изводи из јаме и дозволи им да се придруже у игри осталим младунцима, али их непрестано брижно пази, спремна да им прискочи у помоћ на најмањи знак опасности. Када ископа нову галерију, пушта унутра своје младе и учи их како треба да беже у споредне ходничиће чим она зазвижди. Мрмоти се споро развијају, сматрају се одраслим тек по навршеној другој години живота.[2]

Могу доживети старост од отприлике осамнаест година.Као што у Србији постоји народно веровање да мечка може предвидети крај зиме и долазак пролећа, такво исто веровање постоји у Северној Америци везано за мрмота. На дан 02.фебруара 2013. је по 127 пут у Панкстону, малом граду у Пенсилванији, САД одржана живописна манифестација „Дан мрмота“. То је била и тема познатог филма „Дан мрмота“ са Билом Марејем у главној улози

Врсте

Подрод Marmota
Аљаски мрмот
(Marmota broweri)
Алпски мрмот
(Marmota marmota)
Камчатски мрмот
(Marmota camtschatica)
Степски мрмот
(Marmota bobak)
Шумскостепски мрмот
(Marmota kastschenkoi)
Алтајски мрмот
(Marmota baibacina)
Мрмот
(Marmota monax)
Хималајски мрмот
(Marmota himalayana)
Дугорепи мрмот
(Marmota caudata)
Мензбиров мрмот
(Marmota menzbieri)
Сибирски мрмот
(Marmota sibirica)
Подрод Petromarmota
Седи мрмот
(Marmota caligata)
Олимпијски мрмот
(Marmota olympus)
Ванкуверски мрмот
(Marmota vancouverensis)
Жутотрби мрмот
(Marmota flaviventris)
Изумрле врсте мрмота (фосили):
Marmota arizonae †
Marmota minor †
Marmota robusta †
Marmota vetus †

Alpine Marmots (Marmota marmota), taxidermied.
Own photograph by Sandstein