Ona je volela blues
njen kralj zvao se Peter Green
a ja, sasvim slucajno tu
za taj film neko levi, sasvim

Uvek je gledala sat
i cim sklope kazaljke krug
ko mala bi saputala tad
da negde neko misli na nju

U njenoj sobi mala riznica greha
kao duga, preko besmisla most
puno knjiga nekog prebeglog ceha
i sportska stampa ako naidje gost

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues
boje se razliju kad ga cujem na radiu
ubija metronom, sta taj sat radi tu
jedan i nula pet, neko misli na nju

Negde u meni je kvar
i mrak sto me gricka ko mis
i sav sam kao ona staklena stvar
u kojoj veje kada je pomeris

U ovoj sobi ravnoteza je prosta
sto i krevet i prekidac za luc
ispod cene mole cenjenog gosta
da pre puta ne zaboravi kljuc

Ona je volela blues
lucidni Peter Green
a ja, ja sam voleo nju
a blues, sta blues
nemam nista sa tim

Srce malo jace bije
kad se setim nje,
a Listove rapsodije bude stare sne..
Eh, da mi znati gde je,
dal' se seti kada veje
il' u inat drugog ljubi tad...

Otad bas ne uzimam
svaku sto se pruza..
Srce se odupire, pa se privikne ,
al' zumbuli su zumbuli,
a ruza je ruza
pa da na kraj sveta iznikne,
ma da se redom postroje
odavde do coska
ni jedna ko moja Dodjoska.
ta, idi, ni jedna ko moja Dodjoska..

Na bogojavljensku noc
peku se kesteni, lome se pogace
a venci smokava i praporci se pokace
u prednjoj sobi mog bace
to je vec navike moc

Bez slova poziva
drustvo se sastalo pod istom ikonom
za crnim svapskim astalom
sto pamti svadbe i dace

Redak sam gost u starom kraju
al' znam sta misle i u snu
i oni mene kanda znaju
jer cak ni pripiti ni da pomenu nju

Cudna je zvercica strast
od one ljubavi zbog glupe svadjice
u buri cutanja potonule su ladjice
i minus na kraju salda

Da l' grom odabira hrast
ili se to pak hrast munjama nametne
za to bas nemam reci
Bog zna kako pametne
to je ta sudbina, valjda

Bila je moja zlatna sansa
a tek sam naceo svoj krug
moj mali verni Sanco Pansa
moja ljubavnica, saborac
i moj najbolji drug

Oni ne pricaju o njoj
a ja se ne raspitkivam
ukrstim politru i noc
i tu i tamo na taj krst se prikivam

Vec me i Dunav pretice
moja me senka spotice
al' nista me se ne tice
i malo sta me pomera i dotice
sem mozda nje

Kad djavo precepi spil
sve krene naopako
svale se vanglice, zadrema kum
il' nesto nisu ove London-stanglice
k'o kad god, u doba slavna

Pogresno uklopljen stil
kinesko posudje, salvete heklane
model iz izloga a cipele od preklane
no, rizling sve to poravna

Vec me Dunav pretice
vec me senka spotice
nista me se ne tice
nista me ne dotice

Negde se pipnu nasi mali svemiri
kada vec pomislim da spavas
zasumi saten, tama se uznemiri
i kao talas naidjes

U skoljke tvoga pupka leto zimuje
tu cuvas mrve sunca za nas
sa tvojim dodirom se ceznja rimuje
dok kao talas nadires

I nista vise nije vazno
lice sveta zlobno i lazno
se raspline za cas
i niko vise nije bitan
svi su pesak prezren i sitan
pesak ispod nas

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst
niz tvoje sapi zvezda pala
zalud te privijam uz sebe k'o uz krst
ti kao talas izmices

Ostavljas slane kapi bistre
i jato dobrih mirise Istre po sobi razvijas
ostavljas varljiv zalog pene u srcu
ove napukle stene koju razbijas

Jutro me zatice samog
kao skoljku u pesku
svu noc su senke
na zidu skicirale fresku

Trazio sam jedan stih
skoro da ga osetih
al' mi je iz ruku nestao
protura se novi dan
al' taj trik je providan
samo da bi prosli prestao

Jutro me zatice
u pravom haosu tema
u mojim strofama
lagani raspad sistema
al' u tajnim vezama
s' nekim davnim brezama

Ponovo se pesma primice
zasad nema imena
samo bluza svilena
kako mi iz ruku nestao
Zaboravljam imena, samo lica ostaju
u prolazu ljude otkrivam kroz sifre
dovraga, sve mi to govori da starim
zaboravljam dosadne cifre

Zaboravljam adrese
malih bircuza uz put
i curice, sto su uvek dobre bile
neke bistrine se nepovratno mute
ali nikad dodir svile

Jutro me zatice
opet u smisljanju bekstva
cim malo usporim
stignu me davna prokletstva

To su samo momenti
losim vetrom doneti
to su samo male vecnosti
to su samo godine
kad se covek otkine
kao od one gorke tecnosti

     

Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.


*

Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.


*

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Tajne su kao device, s njima se mora nežno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same.

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Dolmom idu majski svatovi
nisu moji nego bratovi
To da je bratas mladji od mene
vise niko ni ne spomene

Svi redom pregli bele pegaze
da djurdjevak uz put ne gaze
Tamburasa tri fijakera
sram ga bilo ko god zakera

Oprosti mi
Moja rano rana,
oprosti mi, sreco bogom dana
Bez reci si na basamak stala
A, na moj zivot
ta je tvoja tuga pala
Kao pokora, kao rani mraz

Gledala me jedna ista ti
Ja sam jos i mog'o pristati
Al' srce
Ono se k'o jare opire
Retko ko do njega dopire

Oprosti mi,
moja rano rana
oprosti mi,
sreco bogom dana
Pod nebom je
ognjeno i snezno
Al' malo sta jos ume
da ubije nezno
Da ne primetis
Kao rani mraz

Poljem idu svatovi
svatovi su bratovi
Mlada prava partija
lepsa neg' bogatija
Poljem ceze strucaju
momci uvis pucaju
Muzika ne zastaje
sa dusom se rastaje

     

Sanovnik s jasnim slovima
Lako je to sa snovima
Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost...

Ne vredi, kasno je
Brojati trijumfe i havarije
Sve spiskano i stečeno...
Ne vredi kasno je
Ostaje s tobom na vrh Kalvarije
Samo neizrečeno...

Volela je klasiku i jazz
citala je, pretezno, Pearl Buck
njen je praded bio ruski knez
dosao je sa Urala cak

Nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju
ne, nikad nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju

Prosla je, uglavnom, citav svet
London, Pariz, Amsterdam i Rim
vozila je plavi - Renault 5
ma, vozila je pristojno, sasvim

Al' ipak, nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju

Zivela je kao sat
strogi plan za svaki dan
zelela je znati sve
sta se zbiva, ko se muva

Ja sam sasvim drugi tip
o, tako divno slobodan
bas ma briga za njen krem
eto, to je to

Bas i ne bi' bio neki brak
kad je zenin idol - cika Freud
a njen suprug povrsan i lak
fudbal, coca-cola i Pink Floyd

O, mama, nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju
ne, stvarno, nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju

Sretnemo se ponekad
pita me sta radim sad
isprica mi ukratko
sta se zbiva, ko se muva

Kazem joj da tugujem
kartam se i lumpujem
s oblacima drugujem
ona kaze: sam si tome kriv

Al' ipak, nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju
ne, stvarno, nisam bio ja za nju
nisam bio ja za nju

čuli ste za Zlatni Bokal, to je jedan sumnjiv lokal, al je kuvar pravi as.
Sedeo sam sam za stolom, pio viski s koka kolom, kada začuh neki glas:
"Znam vas, pardon, s televizije. Vi ste ponos naše nizije.
Moja kći od devet godina, sve vaše pesme zna, baš svaki stih".

Na te reči izvanredne, ponudih da sa mnom sedne, (čekao je samo to).
Reče: "Hm, ja sam iz orkestra, ta što peva mi je sestra, tu smo već mesec i po.
Mi vas ne bi maltretirali, al bi nešto sad odsvirali,
to je jedan šlager lično naš, želimo čuti vaš cenjeni sud".

Pa reče: "Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka,
i ko ti pod prozore dolazi da ti svirka?
Mirka, mozda bi mi sretno živeli,
samo da si ti našla pravi put do mog tužnog srca".

Rekoh da ću im pomoći kol ko je u mojoj moći, al ja sam pevač tek.
Reče: "Svi su producenti promašeni dirigenti, niko nema šmek.
Mi već godinama sviramo, al strašno slabo prosperiramo.
Poslušajte još jedanput bar, ovo je prava stvar, veliki hit!"

Pa reče: "Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka...

Pričali smo posle dugo, o muzici, šta bi drugo, popili smo oho-ho.
Ja od tada slabo radim, stvarno nije da se vadim, al je razlog tačno to.
Ta mi se interpretacija, javlja k o halucinacija,
proganja me, muči, vraća se, uvek, k o bumerang,
taj smešni, divni refren.

Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka...