Tri posleratna druga



Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila…

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali… Pegi Su je za svaki slucaj bila na gospodu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volancice na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapricane u pesku velike recne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma… Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali… Ona, vec u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima… Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoci na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petoclani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni ” sijamski “, i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija… Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železnicarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitacica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno ” L ” tablice, sav sretan uskocio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni… Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila ” one stvari “. Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu…

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja… Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko pocela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je “neko” stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanicno saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj…
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju… Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi…

Negde sam decak jedan zbunjeno
na mostu stoji,
jer tek sluti da postojiš,
negde u tebi ceka okovana neka pesma
koju niko živ još ne zna,
u tebi lanac zvecka tajnim alkama...

Divlji Badem


Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke
a loši đaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suviše tajni u očima,
u zlatni okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.

Ognjena


Mesec je mlad zaljuljao grad
Na lahoru mrak prosušio lak
Po baštama su prve Noćne Frajle nikle
Večeras dodaj malo kremena u štikle
I odigraj cool... Potpuno cool

Obrati pažnju na bas... U ritmu je spas
I kad nađeš svoj gruv i na kiši si suv
Načini svaki korak ovom istom strašću
I pregazićeš more na tom hodočašću
Ako ostaneš cool... Sasvim cool

Sve ima svoje... I vatra i led
U kap se spoje... I čemer i med
Sve ima svoje... Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh

Malecka... Ponoć zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... Suza pecka
Al' šta bi s gunđalom ko ja?
Ti samo odigraj cool

Noć je ko neki druid smućkala fluid
I vazduh sladunjav k'o mošorinska dunja
U tebi noćas uzbuđeno srndać dršće
Nemir čerge koja stigne na raskršće
Odradi to cool... Strogo cool

Sve ima svoje... Kad mrzne i vri
Kad menja boje... Kad vene i zri
Sve ima svoje... Početak i kraj
Tame postoje da bi prizvale sjaj

Sretni nikada ni ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi ...

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine, izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...

''Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote...''

Balasevic

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
... Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…

JEDAN OD ONIH ZIVOTA..

Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj...

I te sam noći preplivao Dunav,
dubok i strašan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!
Dolazim...

Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je davno otpevana, I napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja I Bozija, I da je nikada niko nece cuti ako ne nadjem pravi nacin da je oslobodim..
Nosio sam ja u glavi kao neku novu…bezimenu boju..koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crevnu I zutu

Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...

Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa…
Negde ovde daleko…
Negde tame blizu…
Ni na nebu, ni na zemlji…

Sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se...Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama...Snovi su frka živa...Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih...To pouzdano znam. Imam i duplikata u svojoj kolekciji...Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove. Jedan ali vredan...

Ipak, ne mogu reci da je onaj osecaj koji se osetio te veceri bio samo neko svidjanje, daleko od toga..Bilo je to nesto sto mi je nateralo srce da posteno zaigra, ali isto tako, to je bio osecaj koji mi je govorio da ce na toj veceri i ostati. Ipak, ostalo je ono sto mi se duboko urezalo. Ta dva oka, osmeh i spoznaja da je samo tad i nikad vise mirisao sneg na jorgovan.

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodjendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo...

"Zauvek" je, ipak, samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo Bog zna šta. Laka groznica nemira pri retkim susretima, i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom...

Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...

Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušavao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...

I trgao se. Uplašen...

Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želeo da poljubim?

Ali, ne sad. Jednom. Možda...

Lepo sanjaj, mali mišu... Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...

Neka...

Laku noć, njene pospane oči...

Dotad sam devojke, razmisljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole koze. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu... Ona je bila prva koju sam obukao u nesto... Ona je bila prava i posebna...

Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali... davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote...