Đordje Balaševic - U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
“nešto”, da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

“Ti bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaješ.”

Đorđe Balašević

” Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih. Ti imaš smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih.”

Đorđe Balašević

CRNI LABUD

čim došla je i prošla meni pade na um
ej,to je moj paž
i prvi put je vidim ali poznajem nju
sasvim lucidna stvar
gde je to živela gde se to skrivala
što je nisam video pre
koga je ljubila koga je snivala
nekakve folere mrzim ih sve
poručuje kampari mirno povlači dim
lupka cašom o šank
okrenula se karta sad sam načisto s tim
ona sad drži bank
sva elegantna,tanka i mistična
tad pri hodu i dotiče pod
sve mi to liči na pjotra iliča
priče o jezeru o dobru i zlu

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći

upućuje mi pogled kao dodir na tren
ej,al tren jako dug
zna probo sam sve i sad sam konačno njen
ona zatvara krug
ona je drukčija s njom nema šmekanja
i mnogo bolje nosi moj stil
to nije putnica za listu čekanja
čim se spakuje startuje već

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći

trošio sam život kao šecerni štap
i sladak i lep
i šarao i varao i stvarao bol
vuko vraga za rep
ti nosiš racun za sve te zablude
na tvome vratu vidim svoj krst
ja sam te čekao moj crni labude
još od ko zna kad pođimo sad

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ćeš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći sa tobom
daj dotuci me crni labude
i ne štedi me ove noći
hajde vodi me oslobodi me
svi to moramo jednom proći,pa neka
daj povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj povedi me ispovedi me
sad sam spreman sad mogu poći...

O, MATI

Opet sam snio majku na praznični dan
i kao lutnja brujnu slutnja
šta bi značio taj san?

Blagi slast povratka
ključ uvek iza dovratka,
i staza kraj šimšira urasla u travu.

Sanovnik sa krupnim slovima
lako je to sa snovima
mnogo mi teže ide kada tumačim javu

U lešnjakovoj senci fruštuk postavljen
pokraj hokle cvetni goblen
na trenutak ostavljen

Lanena letnja haljina
sa veženim detaljima
pristaje uz rozetnu na baštenskoj kanti.

U leji zlatnog šeboja
u tom snu mlađana nego ja
onakva kakvu bih želeo da pamtim.

O mati veje sneg
i to me ne raduje više
dospe na kraju sve na isti sled

Prošlo je zanavek
severac pustovinom briše
i ravno je u nedogled.

Naviru pahulje
noć slavi svojih pet minuta
vetar ne poznaje ni stid ni sram

Niko ne strahuje
što kasnim što me nema s puta
i malo sam ti noćas sam.

Neki su stopu ispred vremena
ludi jahači izviđači
milju ispred plemena.

Tek posle sebe hvaljeni
na Trgu Zlobe paljeni
očiju punih suza al' obraza suvih.

Na pravdi Boga blaćeni
tek posle sebe shvaćeni
neki su mandoline u dolini gluvih.

O mati veje sneg
i to me ne raduje više
dospe na kraju sve na isti sled

Prošlo je zanavek
severac pustovinom briše
i pusto je u nedogled

Veje, ne posustaje
na šimšir i divlji lešnik
na junski dan i lica predana,

Ravnica pusta je
na Božić putujem ko grešnik
od nemila do nedraga.

Po prvi put je bila negde gde joj nisam mogao pomoći, negde gde je nisam mogao domašiti, ni rukom, ni pogledom, ni glasom...
Očaj me je skamenio svojim kažiprstom, pecnuvši me na prevaru, kao klinci u igri "ledenjaka", i tim dodirom su svi ovozemaljski strahovi odjednom postavljeni na svoje mesto...
Čega se ja ono navodno najviše plašim? Visine?
Eh, kakva bi sad šala bila otplesati valcer na rubu strmog krova, i verati se kao senka Petra Pana po klimavim štanglama soliterskih balkona, samo kad bih znao da je to put do Nje?

Redak sam gost u starom kraju...
Al' znam šta misle, i u snu
I oni mene kanda znaju... Jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju
Čudna je zverčica strast...
Od one ljubavi, zbog glupe svađice...
U buri ćutanja potonule su lađice
I minus na kraju salda?
Dal' grom odabira hrast?
Ili se to pak hrsat munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valjda?
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug
Moj mali Sančo Pansa... Moja ljubavnica...
Saborac... I moj najbolji drug...
Oni ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć... I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče
Al' ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?

Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek i mesaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos…
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže „Vi“? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz
koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu,
kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći..."

A ona, seoski krin, nocni bus iz Provanse, miss nikakve sanse, tek statista srece,
Presecen film, cale prosvetni mis, keva izlizan plis, sestra ruzna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noci u dvosed, pa druge na trosed, a trece, eh, trece...
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao visnju na slag.

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak maee, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

...Mi smo bar imali one snove koji se teško ostvare
A snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede, kad s tobom ostare
Nije baš sve na kantaru
Čitavo čudo kupi lova, ali snova nema piratiranih...

"Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili...
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj zivot sam počeo da brojim tek od tog poljubca pa nadalje."

Po prvi put je bila negde gde joj nisam mogao pomoći, negde gde je nisam mogao domašiti, ni rukom, ni pogledom, ni glasom...
Očaj me je skamenio svojim kažiprstom, pecnuvši me na prevaru, kao klinci u igri "ledenjaka", i tim dodirom su svi ovozemaljski strahovi odjednom postavljeni na svoje mesto...
Čega se ja ono navodno najviše plašim? Visine?
Eh, kakva bi sad šala bila otplesati valcer na rubu strmog krova, i verati se kao senka Petra Pana po klimavim štanglama soliterskih balkona, samo kad bih znao da je to put do Nje?

"Anamaria me je jedenom pitala zasto se polivaci ulica uvek pojavljuju pred kisu,i odao sam joj tajnu da oni,u stvari,rade za jednu veliku stranu silu..
Da...
Oni rade za Kisu...
U Prevrnutom svetu,odakle se Kisa penje (sto ovde deluje kao da pada!),sve je potpuno obrnuto (sto tamo deluje kao potpuno normalno!),taj Svet zapocinje krajem,u njemu tisina urla,tamo je najbrze ono sto stoji u mestu,ali...
U Prevrnutom Svetu,iza crnog nebeskog ogledala,(sto tamo deluje kao ispred njega!),hladnoca przi,tama zaslepljuje svojim bljeskom,sve je okrenuto naopako pa se tako i Kisa grozi i uzasaca svega suvog...
Strasno,jezivo...
Onako,otprilike,kao sto se na ovom svetu Vatra uzasava Kise...
Ako ne i gore od toga?
Jer,samo je retkim vatrama uspelo da budu onako suve kao sto najprosecnije jesenje kisice umeju da budu mokre...
Za Kisu nema nista gore nego kad joj usred noci neki neprijatni suvi grad zapljusne lice...
Njeni "momci" to znaju..
Gospodarica im samo dojavi kad ce doci,podvuce cist beli oblacak pod valjak Meseca,kao prazan list hartije u pisacu masinu,ostavi kratku diskretnu poruku da stize tad i tad,i oni zurno poliju ulice...
Zbog toga,znaci,cim se naoblaci,Kisni Ljudi cutke i odgovorno prelaze plocnike narocitom srebrnkastom emulzijom,takozvanom "vodom",koja ublazuje ostre rubove ivicnjaka,i rastapa svu onu nesnosnu,smirglavu i bodljikavu prasinu...
Prosto i logicno...
Kao kad bi za nas,recimo,neko malo prosusio vlazna i ledena ramena talasa u ciji zagrljaj utrcavamo sa obale..
I to je znaci to,pitala me je zacudjeno? "

Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikad te vise nece zaobici...

Jedan od onih zivota

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota

Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa
koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina.
Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca.
Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem

.sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se...
Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama... Snovi su frka živa...
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih. To pouzdano znam..

Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...

Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu jos zaculi odjeci njegovih sve tisih i mirnijih koraka...
Legao sam na ledja, siroko rasirivsi ruke, pokusavajuci da sto ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavsi da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim..
Oci se prepune do vrha...
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po citavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...


Dordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Ole, gde si to sakrila mladež...
U nedra zapao mak...
Na tom se bregu, da znadeš, moj barjak vije...
Ole, moja si pokretna fešta...
Moj tajni prolaz kroz mrak...
I sve bi bilo koješta da tebe nije...

Cujes tisinu, taj zvuk?
Prolazi vreme...