Rim i Rimski carevi

Од пастира – цезар!

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Темељи царске палате у Шаркамену)

Максимин Даја постао владар на изненађење свих, па и – сопствено. Флавије Север остао без војске пред Римом

Када су 305. године цареви Диоклецијан и Максимијан Херкулије, после две деценије, одступили од трона, по ранијем науму, требало је да се цезари Галерије и Констанције Хлор прогласе за августе и у власт уведу два нова цезара. Диоклецијан, који је рачунајући на породичне повезаности помишљао да ће избор пасти на Максенција (Максимијанов син) и Константина Великог (син Констанција Хлора) затражи имена од Галерија, коме је препустио да донесе одлуку.Историчар Лактанције је пренео њихов разговор: ”Кога онда да изаберемо?”, упитао је Диоклецијан. ”Севера”, рече Галерије. ”Зар оног бучног играча, пијанца, коме је ноћ дан, а дан ноћ?” ”Достојан је тог положаја, јер је одано предводио војнике и послао сам га Максимијану да га заогрне пурпуром”, рече Галерије. ”Нека буде”, Диоклецијан са устезањем прихвати, а кад запита за другог – Галерије показа на Максимина Дају, једног полудивљег младића, коме је недавно наредио да узме име слично његовом. ”Ко је тај кога ми нудиш?”, упита Диоклецијан. ”Мој рођак”, рече Галерије. Диоклецијан уздахну (и прорече): ”Не дајеш ми одговарајуће људе којима се може поверити заштита државе.” ”Испробао сам их”, одговори Галерије. ”То ћеш искусити, јер ћеш ти преузети кормило империје…”

Бледи ратник

Лактанције каже да је Максимин Даја (305-313) постао владар на изненађење свих, а вероватно и на сопствено! Казује још да је Даја, ”тек, одвојен од стада и шума, брзо постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун, а наредног дана цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер није познавао ни државну, ни војну службу, а сад је постао пастир не стада већ војника.” Тако је и било. Остао је упамћен по неуспешним ратним операцијама, а због променљивог односа према хришћанима, ранохришћански писци о њему су писали са великом уздржаношћу. Мајка му је била Галеријева сестра. Рођен је у околини места које је данас познато као локалитет Шаркамен, десетак километара удаљен од Неготина. Ту су пронађени остаци монументалне грађевине за коју се верује да ју је саградио Даја у свом родном крају, по угледу на Феликс Ромулијану, Галеријево градитељско дело. Карактер Флавија Севера (305-307) описао је анонимни хроничар, који наводи да је ”цезар Север био ниског карактера и порекла, пијанац…” Насупрот томе, Лактанције, осим хедонизма, не замера Флавију друга недела, чак наглашава његову оданост и марљивост. Посредни подаци у делима Аурелија Виктора наводе да је рођен у околини Наиса (Ниш), но они се узимају са резервом. Био је војник неке од балканских провинција, пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезара, заправо млађег сувладара Констанција Хлора, који је владио западним римским царством. Управљао је Италијом и Африком, али војска га није прихватила и у томе је лежало семе зле коби овог владара.

Максимин Даја је добио да влада Сиријом и Египтом, где се, наводе хроничари, истакао у спровођењу наређења о прогону хришћана. Претпоставља се да је изградња утврђења у Шаркамену почела одмах после његовог проглашења за цезара. Скромније величине у односу на гамзиградско здање, представљао је заправо пресликан однос између августа Галерија и цезара Даје. Вероватно Даја није хтео да се изједначи са својим ујаком, без обзира што је на то имао право. Шаркаменско утврђење, као ни Ромулијана, никад није завршено.У вртлогу грађанског рата, који је потресао империју крајем прве деценије четвртог века, Флавије Север се нашао у незавидном положају. Максенције се у Риму самопрогласио за августа. Позвао је оца Максимијана Херкулија да му се придружи у власти, што је овај и прихватио. Галерије наређује Флавију да са трупама свргне узурпаторе. Али, војници којима је некад командовао Максимијан, напуштају Севера пред Римом. Констанције бежи према Равени. Заведен Максимијановим обећањима, предаје град и – пада у заробљеништво. Околности његове смрти нису јасне. Поједини хроничари наводе да је настрадао у месту Трес Табернае, где га је пресрео одред Максенцијеве војске. Према другој верзији, Максимијан га је држао у заробљеништву и ликвидирао 307. током Галеријевог похода на Италију. Сахрањен је са свим почастима у Галијеновом маузолеју у околини Рима.

Криви пророци

Професор др Александар Јовановић уочио је необичан однос дворског хроничара Лактанција према Флавију Северу. Осим навода да се ради о човеку склоном пићу, нема других примедби. Лактанције, чак, наводи да је Север извршио самоубиство, одабравши смрт, уместо заробљеништва. Разлог томе је вероватно рођачка веза са Константиновом династијом, јер истоветност његовог имена Флавиус алудира на то. Хришћански писац не истиче, као што је то радио код свих тетрарха прогонитеља хришћана, ни Флавијево ниско порекло, па се претпоставља да је потицао из градске средине и угледне породице. То, по мишљењу стручњака, указује да је Север, ипак, рођен у Наису, који је крајем 3. и почетком 4. века доживео просперитет. Јовановић претпоставља да је Флавије Север пореклом припадао војној елити.Први пут војничке способности Максимин Даја показује у Малој Азији, којом је управљао после Галеријеве смрти, 311. године. Понесен успесима, одлучио је да се укључи у грађански рат и крене против Лицинија, који је уместо њега (сматрао је неправедно) проглашен за августа. Одлучујућа битка одиграла се у Тракији. Максимус је имао седамдесет хиљада војника, Лициније само тридесетак. Ратна вештина и срећа биле су на Лицинијевој страни. Поражен, Даја се преобукао у роба и побегао.

Хроничари описују да је срамном брзином напустио бојно поље. Следећег дана виђен је блед, преплашен, без царских обележја у граду Никомедија, више од 150 миља удаљеном од бојишта. По повратку је одмах, према казивањима, казнио све паганске пророке који су му предвидели победу. Своју срамоту наџивео је свега неколико месеци. Због оскудних способности и врлина, нису га жалили ни народ, ни војска. Сахрањен је у далекој Киликији. Кажу да је после тога заборав прекрио његов родни Шаркамен. Цар Лициније је уништио и његову породицу. Наредио је убиство његовог сина Максима, ћерке и супруге, чија имена, чак, нису остала забележена.

Тријумф на Тибру

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Мозаик из Медијане)

Константин је ређао победе и саградио Константинопољ. Са крстом сачувао и ослободио Рим од тирана

Поникао са нашег тла, Флавије Валерије Константин, касније назван Велики (306-337) за живота је успео себи да осигура бесмртност. Имао је пресудну улогу у историји човечанства. Политиком и мачем избацио је из борбе око престола све своје супарнике, дао верску слободу хришћанима, саградио Нови Рим – Константинопољ и тиме обликовао основу за развој Византијског царства. Пре њега, Римско царство је било паганско. После његове владавине – хришћанско.

Мада су бројни касноантички извори осветљавали владавину и писали животопис Константина Великог, многе стране његовог живота остају скривене. Посебно су штури подаци о детињству и раној младости. Константинов анонимни биограф је забележио да је рођен 27. фебруара 272. или 273. године у Наису (Ниш), где је и одрастао. Његов отац Констанције Хлор (293-306) у то време је, био римски официр високог ранга. Мајку Јелену пратио је усуд скромног порекла. Остала је прича да је била кћи власника крчме у Дрепануму у Битанији, где ју је Констанције и упознао. Тадашњи закон није дозвољавао венчавање парова из различитих друштвених класа. Живели су у забрањеном браку.

Вихор рата

Растући у вили, за коју се претпоставља да је била на простору данашњег Чергарског рита, Константин је од малих ногу васпитаван у војничком духу, но није стекао образовање сразмерно високом пореклу. Неспретно је обликовао реченицу, мисли су му биле замршене. Слична незграпност и необуздана говорљивост откривена је и у његовим говорима. Обликовале су га невоље и искуство. Грешке није понављао.

Његов отац је временом узнапредовао до места преторијанског префекта цара Максимијана (285-305, 310). Када је одлучено да се царски колегијум прошири на четворицу владара, изабран је за једног од тетраха. Како је тетрархија требало да представља велику и сложну породицу, цезари Констанције и Галерије (293-311) су постали зетови августа Диоклецијана (284-305) и Максимијана. Мада ју је волео, Констанције је напустио Јелену и оженио се са Максимијановом усвојеницом Теодором. Упућен је у Галију да брани римску границу на Рајни.Константин тада већ младић послат је на Диоклецијанов двор. Претпоставља се да га је Диоклецијан сматрао за престолонаследника. Водио га је на сва путовања и дозволио му да из близине учи вештину владања. Као млад официр, учествовао је уз цезара Галерија у рату против Персијанаца (296-297), где је показао заповедничке способности. Оне ће му касније помоћи да се уздигне изнад свих будућих супарника.Када су после проглашења друге тетрархије (303) Галерије и Констанције изабрани за августе, Константин, иако је био виђен за цезара, није то постао. Његов, већ, болесни отац доводи га на свој двор у Тријеру на Рајни. После очеве смрти 306. војска га је, не чекајући одлуку другог августа, прогласила за наследника. Пурпурну тогу обукао је први пут у Тријеру. Од тада је мачем и лукавством стварао простор да постане једини владар Империје. Тај сан је остварио тек после 18 година.

У годинама које су уследиле после Константиновог проглашења за цезара, Империја је била у вртлогу грађанског рата. Бројни легални и нелегални августи и цезари отимали су се око царског трона. Склапали су и раскидали могуће и немогуће политичке савезе. Хазардерски су ишли на све или на ништа. Константин је чекао – кад је требало. Брзо реаговао – кад су околности то тражиле. Некад је широкогрудо праштао, други пут сурово кажњавао. Хватао је дух времена у коме је био.Обновио је везу са Максимијаном, чијој породици (Херкула) је, преко оца, припадао. Зарад политичких интереса развео се од прве жене Минервине, са којом је имао сина Каја и оженио са Максимијановом ћерком Фаустом. Када се његов таст показао као лош савезник, платио је то животом. Фаустине молбе, Константин није услишио. Немили догађај није утицао на њихов брак. Имали су три сина – Константина, Констанција, Констанса и две ћерке – Константину и Фаусту.

Фаустин брат Максенције, узурпатор Рима, прогласио је Константина за убицу и непријатеља Италије. Наредио је да се униште све његове статуе. Константин се, у исто време, одрекао везе са породицом “Херкула” и пронашао спој између његовог оца и илирског цара Клаудија Готског, који је, такође, потицао са ових терена. Окренуо се култу Непобедивог Сола (Аполона). Обрачун Константина и Максенција био је неизбежан.

Крст и мач

У фази припрема за полазак у Рим (310. г.), Константин је посетио Аполоново светилиште у Грану, у Галији. Сан који је тамо уснио битно је утицао на будућег оснивача хришћанског царства. Тумачење египатског пророка Занона да ће вољом Аполона владати 30 година (три венца која му је богиња Ника ставила на главу) Константин никад није заборавио, нити је то учинио његов биограф Еусебије.

Према Италији је кренуо са 40.000 војника. Максенције је имао под командом 188.000! Према предању, које је забележио Еусебије, на том путу Константину и његовој војсци указао се на небу светлосни знак у облику крста са натписом “Овим ћеш победити”. “Онда му се у сну јавио Исус са истим знаком, рекавши да га стави на ратне заставе. Ујутру је наредио да се на све ратне заставе стави Христов монограм. Ставио га је и на свој шлем, а војници на штитове. Иако је супарник био јачи, бележио је победу за победом.”

Освојивши северну Италију, Константин је прокрчио пут ка Риму. Одлучујућа битка одиграла се 28. октобра 312. године крај Милвијанског моста на реци Тибар. Уверен у своју победу и заведен површним тумачењем Сибилског пророчанства да ће на дан освајања Рима, 28. октобра римски непријатељ бити поражен, Максенције је кренуо да се придружи својим трупама.

Константинова победа је била брза и одлучна. Максенцијеви војници су почеле да беже, а он је покушао да пређе мост и врати се у град. Није успео. Страдао је у реци. Мост се под тежином унезверене гомиле људи или, како хришћански хроничари објашњавају, “с Божијом помоћи” преполовио, а Максинцијева кола су завршила у Тибру. Константин је тријумфовао у Риму. Хроничари бележе да су га Сенат и народ са одушевљењем дочекали. Хришћанство је однело прву победу! О томе сведочи крст, симбол победе, у десној руци Константинове статуе подигнуте после тријумфа у Риму. Еусебије сведочи да је на њој био натпис: “Захваљујући овом спасоносном знаку (крсту), који је прави доказ вредности, сачувах и ослободих град од тиранског јарма. Такође, успоставих слободу Римском Сенату и народу, и повратих им пређашњи углед и сјај.”

Владар учи слова

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Кула Небојша, почасни споменик Јовијану)

Скромно образован, научио да пише, тек, кад је постао цар. Владавина обележена лошим знамењима

Једини император рођен у Сингидунуму (Београд) Флавије Јовијан (363-364) само је 236 дана господарио римском царевином! Његов отац Варонијан био је високи официр на лимесу(граници) и имао титулу заповедника војних јединица које је основао Диоклецијан. Оне су, по његовом божанском надимку, назване Јовиа (Јупитер). Можда и сам Јовијан, своје име дугује овој околности. Скромно образован, научио је да пише, тек, кад је постао цар!

Порекло, стас, касније и брак са Харитом, ћерком славног официра Луцијана, оденули су га у војничку униформу. Продужио је очевим стопама. Постао је члан царске гарде, а пред крај живота Констанција ИИ, био је у царевој пратњи.

Вино и жена

Јовијанову владавину најавила су лоша предсказања. Када је Констанције изненада умро у Киликији 361, Јовијан је добио задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. За тај догађај везано је једно лоше пророчанство, о коме је писао Амијан Марцелин, а односи се на Јовијанову будућу владавину: “… Када је тело покојног цара Констанција опрано, намазано и положено у ковчег, наређено је Јовијану, тада још царском гардисти, да га следи са краљевском пратњом у Константинопољ. Тамо је требало да буде сахрањен. Док је Јовијан седео у колима која су носила посмртне остатке, поклоњени су му, према поступку уобичајеном за цареве – узорци војничке хране, показана му је државна запрега, и према обичају, пресретала га је маса света. Ови симболи предсказали су Јовијану царску власт, додуше неуспешну и под сенком, будући да је управљао посмртном поворком…”

Овај хроничар наводи да је и његов отац Варонијан уснио сан који је наговестио врлетну срећу и стрмоглави пад сина: “… На овом месту си ти, Фортуно римске државе, с правом оптужена јер си, док су олује потресале државу, истргла кормило од владара искусног у управљању и предала га младићу кога нису одликовала никаква значајна дела, те га стога не треба ни корити, ни хвалити…”.

Недуго после Констанцијеве сахране, Јовијан је постао заповедник гарде. У лето 263. године пратио је следећег императора Јулијана (361- 363) у походу на Персију. Римска војска је била дубоко на персијској територији када је Јулијан задобио смртоносне ране. Изгладнели, без хране, војници су се непрекидно супротстављали непријатељу, који их није остављао на миру. Марцелин, који је присуствовао овом догађају, наводи да су се након Јулијанове смрти окупили сви заповедници да би изабрали новог цара. И поред тешких услова, подела међу официрима је била неизбежна. Престо је прво понуђен Салутију, преторијанском префекту Истока, који је као и Јулијан био паганин. Ту почаст је одбио правдајући се поодмаклим годинама и нарушеним здрављем. Док су официри тражили новог кандидата, део војске је извукао Јовијана и огрнуо га царским пурпурним плаштом. Узвикнули су у част новог цара: “Јовијан, август!”, што су остали војници громогласно прихватили.

Марцелин истиче да је Јовијан, у ствари, грешком изабран за владара. Војници су мислили да наздрављају опорављеном Јулијану, а не тек изабраном Јовијану! Када су схватили да су забрљали, неки од војника су били ганути, али је Јовијан, ипак, прихваћен за цара. Вероватно су га узели због популарности његовог оца, а још више да би неко преузео команду и извукао војску из безизлазног положаја.Марцелин описује да је Јовијан био “толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Био је леп, достојанствен, сивих очију, весео, доброћудан, али и неумерен. Уживао је у вину и у женама.”

У почетку, Јовијан је био заокупљен извлачењем војске из Персије. Искусни персијски цар Шапур II, знао је да користи “дарове неба”. Захваљујући дезертерима сазнао је да новоизабрани цар није ни налик претходном, да је спор и слаб у одлукама. Зато је кренуо у напад. Ослабљени Римљани повлачили су се уз реку Тигар. Преко ноћи су успели да пређу набујалу реку и уклоне персијску стражу на другој обали. Полугладна војска, наставила је да корача према свом огњишту. Персијанци су их непрекидно гонили. У једном тренутку Шапур је предложио да склопе примирје, али под условом да Персији препусте пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије, као Диоклецијанов цезар задобио 299. године, као и два погранична града Нисибис и Синагре. Јовијан је пристао. Марцелин је описао да су становници Нисибиса били очајни што су га оставили Персијанцима.

Срамни мир бацио је сенку на почетак Јовијанове владавине, али је са одлуком да прогласи повратак државе хришћанству стекао бројне поборнике међу својим поданицима. Познији хришћански писци наводе да је Јовијан затражио од присутних официра да се изјасне као хришћани, у супротном – не би прихватио царску круну. Претпоставља се да је ова прича апокрифна, но у сваком случају наговештава раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Био је присталица никејског учења и обновио је донације православној хришћанској цркви. Забранио је паганске ритуале.

По повратку из Персије, Јовијан је кратко боравио у Антиохији, где је свог једногодишњег сина Варонијана Млађег прогласио за конзула. Током церемоније проглашења дете је све време плакало. Сујеверни Римљани су то примили као лош знак. Чак се и тај преџнак, у стварности показао тачним! Неповољна знамења нису остављала Јовијана. По доласку у Антиохију из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана, греде у згради Сената су језиво пуцкетале, а на небу се усред дана појавила комета!

Загонетан крај

Убрзо после тих догађаја, у месту Дадастан на северу Галатије, Јовијану се напрасно догодио загонетан крај. Пронађен је без живота у свом кревету, а да није био јасан разлог његовог свршетка. Претпостављало се да се угушио од испарења свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје или се отровао храном. Све у свему, као да је местом где је утонуо у вечни сан скицирао венац свог живота: издахнуо је у области Галатије, коју су основали Келти, потомци оних који су саградили Сингидунум, град у коме је угледао свет.

Његово тело пренето је у Константинопољ и сахрањено у порфирном саркофагу са царским почастима. На највећем броју реверса његових новчића исказана је жеља да прослави петогодишњицу владавине. Као да је слутио да се то неће догодити. Постојао је само тридесет две године.

За сада нису познати археолошки остаци који би указали на Јовијанов боравак у Сингидунуму. Постоји претпоставка да можда Небојша кула на Калемегдану представља почасни споменик подигнут као кенотаф (гробница, попут оних што су Грци подизали у част покојника погинулих у рату или на мору којима се није знало за гроб) за Јовијана.


zan.istorija