Gorki talog životnog iskustva
Kišovi intervjui, pod nazivom Gorki talog iskustva, izlaze u Beogradu 1990, a u Splitu 1997. godine (priredila ih je Mirjana Miočinović). U ovim razgovorima s domaćim i stranim novinarima Kiš je sasvim razotkrio pozadinu napada na Grobnicu za Borisa Davidoviča, ukazujući direktno na “organizatore književne hajke”: “Dobivši mig sa vrha, partijski su se psi okomili na knjigu i njenog autora, naivno verujući da će stvar biti efikasnija ako optužbe premeste na književnoteorijski plan, jer će time još i prikriti nalogodavce i političku pozadinu afere.”

Ovi intervjui, koji se mogu čitati i kao svojevrsni “polifoni eseji”, dragoceni su za dublje razumevanje Kišove poetike. Bilo u usmenoj ili pisanoj formi, Kiš je u njima iznosio svoje poglede na svrhu i sudbinu književnosti, formu i sadržaj, udeo citata i značaj dokumenta u književnom delu, na književne postupke, položaj pisca u Evropi i svetu, poziciju malih jezika u lingvističkom Vavilonu, ilustrujući stavove živim primerima iz sopstvenog iskustva i iskustva drugih pisaca koje je čitao ili sretao.

Nije stoga čudno da ih je sam pisac smatrao delom svog esejističkog opusa, pa je neke od intervjua za života uvrstio u drugu knjigu Po-etike (1974) i Djela Danila Kiša (1983).

Raznovrstan i bogat stvaralački duh Danila Kiša ispoljio se i tokom pisanja eseja, u prevodnoj književnosti, kao i u nizu intervjua, objavljenih u više knjiga. Tokom poslednje četiri godine života Kiš je intenzivno razmišljao, a povremeno i radio na autobiografskoj knjizi koja bi po formi bi la bliska “Istražnom postupku” u romanu Peščanik; u njoj bi pisac, kako je najavljivao, “hronološki pretresao svoj život i svoju književnost”. Knjiga bi se zvala Život, literatura. Od zamišljenih tristotinak stranica, porodilo se dvadesetak, u dijalogu sa istovremeno stvarnim i “fiktivnim” sagovornikom, švedskim novinarom Gabijem Glajhmanom.

U okviru Poetičkih spisa objavljenih 1990. u Sarajevu, Mirjana Miočinović priredila je, kao drugu knjigu, tom esejističkih tekstova Danila Kiša pod naslovom koji je zamislio pisac 1983, nekoliko godina pre nego što je konstatovano da je teško oboleo. Zbirka pripovedaka pod naslovom Lauta i ožiljci objavljena je 1994. u Beogradu i Splitu. Godinu dana kasnije, delovi književne zaostavštine Danila Kiša objavljeni su, trudom Mirjane Miočinović, u knjigama Skladište i Varia.

GRAĐANSKI ELITISTA

PREMA rečima uglednog književnog tumača Predraga Palavestre, Kiš je bio pisac kritičke književnosti, “zastupnik urbane kulture i moderne civilizacije, zapadnjak sa širokom slovenskom dušom, protivnik folklornih banalnosti i palanačkog populizma […] Kiš je građanski elitista, prosvećeni duh slobodnih nazora […], ogorčen protivnik oveštalih društvenih kanona, svetinja i prvosveštenika, akademskih institucija i svih oblika javnog poretka”. Ove Kišove lične osobine, kako ih je video analitičar Palavestra, prisutne su i progovaraju i iz njegovih umetničkih ostvarenja, a zajedno s pesnikovom životnom sudbinom, ispisale su njegov istinski životopis i, svakako, doprinele bogatstvu njegovog umetničkog stvaralaštva.
Danilo Kiš je dobitnik mnogobrojnih domaćih i stranih nagrada. Andrićevu nagradu i nagradu “Skender Kulenović” dobio je 1986. za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. Sedmojulsku nagradu dobio je 1987, a Avnojevu 1988. godine.

Godine 1980, u Nici, Kiš je za celokupni književni rad nagrađen francuskom književnom nagradom Grand aigle d’or de la ville de Nice. U Italiji je dobio nagradu Premio litterario di Tevere, u Nemačkoj Preis des literaturmagazins, a u SAD američki PEN dodelio mu je nagradu Bruno Schulz Prize.

Žak Lang, tadašnji francuski ministar kulture, 1986. uručio mu je Orden viteza umetnosti i književnosti.

Na osnovu predloga koji su podneli akademik Antonije Isaković i dopisni članovi Predrag Palavestra i Borislav Pekić, Danilo Kiš je 15. decembra 1988. izabran za dopisnog člana SANU.

Kišova dela prevedena su na više od trideset jezika.

U Beogradu je Danilo Kiš dobio svoju ulicu, na Vračaru, u okolini Crvenog krsta. U Subotici, njegovom rodnom mestu, nema je, nažalost. Kao što nema ni zgrade u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 u kojoj je Danilo rođen (srušena je 1945). Opštinska komisija za promenu naziva ulica odbila je 2003. da jednu ulicu u Subotici nazove imenom Danila Kiša, pod izgovorom da je iz Pariza navodno potvrđeno da je pisac plagijator i da mu ne pripada ova počast (učestvujući na jednom protestnom skupu, subotička pesnikinja Marija Šimoković pročitala je pesmu koja ima i ovaj stih: “idite u guzicu, ne date mi ulicu”).

Pariz, naravno, nikad nije dao takvu potvrdu. Sasvim suprotno – na šestu godišnjicu Kišove smrti, 15. oktobra 1995, francuska prestonica upisala je srpskog pisca u trajne toponime svoje razuđene književne geografije: odlukom gradskih vlasti, pred ulazom u zgradu broj 16 u Ulici Grusije (Groussier), u kojoj je Kiš proveo poslednje ovozemaljske dane, postavljena je spomen-ploča. Obeležje je otkrio pesnik Klod Roa, čije je četiri pesme za decu Kiš preveo s francuskog i objavio u Književnoj reči (1985). Stari pesnik Roa (rođen 1915) tada je izgovorio i ove reči: “Danilo je jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše.”

Prevodilac i prozaista Miroslav Karaulac, koji je prisustvovao uvrštenju Danila Kiša u pariske živopisnosti, setno je prokomentarisao: “Čuvanje uspomene ima i svoja sretnija podneblja…”

Svoju pravu književnu karijeru Danilo Kiš je započeo u Beogradu, zaokupljen poetičkim dilemama, više brišući nego pišući (“Od stotine ispisanih stranica zadržao bi desetak: rezigniran što ih i toliko ostaje kad već nešto ostati mora”, svedoči Predrag Matvejević). Kucao je na pisaćoj mašini olympia monica, nabavljenoj u Nemačkoj 1963, a ispravljao rukom, olovkom, perom i flomasterima. Uvek “protiv zvanične struje”, tragao je sve vreme za neuhvatljivim smislom života i novim književnim formama, razapet između Erosa – boga ljubavi, i Tanatosa – boga smrti.

Kao svestran književni delatnik, s jakim moralnim osećanjem za poziv pisca, iskazao se podjednako uspešno u različitim književnim žanrovima i formama – kao pesnik, romansijer, pripovedač, esejist, pisac filmskih scenarija, dramski pisac, književni kritičar, lektor za srpskohrvatski jezik i književnost, prevodilac.

Prevodeći ponajviše “iz ličnih razloga”, Kiš je s francuskog, mađarskog i ruskog preneo na srpski više od deset hiljada stihova (ne računajući drame u vezanom stihu). Već sa osamnaest godina shvatio je da se u poeziji Endrea Adija nahodi bar “po jedna pesma za svako duševno stanje”. U ruskoj lirici Kiš nam je, kako je primetio Predrag Čudić, otkrio čitav novi pesnički kontinent. Izvrsni su i Kišovi prepevi uključeni u knjigu Bordel muza, antologiju francuske erotske poezije (Liber, 1972): Ronsar, Lafonten, Volter, Gotje, Bodler, Verlen, Malarme, Apoliner… Manje je poznato da je Kiš prevodio i s engleskog, a ima i jedan prevod s nemačkog – prvi i jedini put Kiš je uz pomoć bukvalnog prevoda pariskog prijatelja Franje Termačića – prepevao “Kralja-Vilovnjaka” J. V. Getea.

Milivoje Pavlović

Izvor: Večernje Novosti

Venac od trnja za Danila Kiša
Bežanje od drugih i od sebe
Naredna književna sezona u srpskoj i svetskoj književnosti biće u znaku stvaralaštva Danila Kiša, povodom tridesete godišnjice smrti i 85-godišnjice rođenja. U susret ovim jubilejima organizovaće se više skupova na kojima će se dodatno osvetliti književno delo velikana iz čijeg pera su potekli romani, pripovetke, eseji, prevodi i pesme visoke estetske nosivosti. Danilo Kiš doista predstavlja reprezentativnu deonicu srpske književnosti i kulture. Ubraja se u najveće pisce koji su stvarali na srpskom jeziku. Uz Andrića i Crnjanskog, čije “književno roditeljstvo” je stalno isticao, spada u najprevođenije srpske pisce.

Na raznim svetskim jezicima, na katedrama, institutima i akademijama, neprestano nastaju nova dela o Kišu i povodom Kiša. Na našoj književnoj sceni kao najpotpuniji presek Kišovog života i dela ocenjena je knjiga Milivoja Pavlovića “Venac od trnja za Danila Kiša”, u izdanju “Službenog glasnika”. Ovo delo nagrađeno je na beogradskom Sajmu knjiga priznanjem za izdavački poduhvat godine i doživelo tri izdanja na srpskom jeziku (sprema se četvrto). Nedavno je ova knjiga izašla u Budimpešti na mađarskom, a spremaju se prevodi na francuski i hebrejski jezik.

Kiš je umro 15. oktobra 1989. u Parizu. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Iz knjige Milivoja Pavlovića prenosimo najvažnije fragmente o životu i delu Danila Kiša.

Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935, na jugoslovensko-mađarskoj granici, prema vlastitom kazivanju, “slučajno u Subotici, gde se spajaju dve kulture, za mene veoma značajne, što dokazuje da u sudbini jednog pisca ništa nije slučajno”. U više prilika, u zrelim godinama, Kiš je objašnjavao kako Subotica u njegovoj biografiji ima ulogu da svedoči o toj dvostrukosti, o “ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture”.

Zgrada u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 (danas Marksov put broj 2) srušena je u savezničkom bombardovanju 1945, pa tu baš ništa ne podseća na Danila, koga takođe nema. Otac Eduard Kon (naknadno je prezime Kohn promenio u Kiss, koje je Danilo pisao u fonetskoj transkripciji naše latinice – Kiš – insistirajući da tako ostane i na koricama inostranih, pre svega zapadnoevropskih izdanja) bio je mađarski Jevrejin; završio je trgovačku akademiju, tako da je u sebi nosio gene lutajućeg Jevrejina, koji se pojavljivao u Danilovim delima pod imenom Eduard Sam – osim u pesmi “Biografija”, iz 1955, kojom počinje Danilovo književno dozivanje mrtvog oca pod izvornim imenom Eduard Kon. Kišova majka Milica Dragićević, Crnogorka sa Cetinja, preminula je u osetljivom periodu sinovljevog odrastanja, kada je on imao šesnaest godina.

KIŠ O SVOM DETINjSTVU

Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi “ranih jada” napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice – redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.
Njeni preci bili su poznati kako po junaštvu – crnogorska “amazonka” je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku – tako i po pismenosti i učenosti. Ujak Danila Kiša bio je poznati crnogorski istoričar, biograf i komentator Njegoša, a jedan od Kišovih predaka s majčine strane – legendarni crnogorski junak – opismenio se u pedesetoj godini i, kako je to Kiš govorio, slavi svoga mača dodao slavu pera.

“Od svoje majke nasledio sam sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju”, piše Kiš u tom neobičnom izvodu iz knjige rođenih. “Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.”

Do svoje sedme godine budući veliki književnik živeo je u Novom Sadu, u kojem je upisan u prvi razred, da bi osnovno obrazovanje dovršio u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju. Prva dva razreda gimnazije završio je takođe u Mađarskoj, a ostala dva na Cetinju, gde je – repatriran posredstvom Crvenog krsta – živeo kod dede po majci, počev od 1947. godine. Na Cetinju je završio i dva razreda muzičke škole, na odseku za violinu, ali je muzičko školovanje prekinuo zbog preseljenja škole u Kotor. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, 1958, kao prvi student na novoosnovanoj Katedri za istoriju svetske književnosti s teorijom književnosti. Svetsku književnost predavao mu je Vojislav Đurić, estetiku Bogdan Šešić, istoriju umetnosti Dejan Medaković, a francusku književnost Miodrag Ibrovac. Božo Koprivica, jedan od pouzdanijih tumača Kišovog života i dela, seća se da je profesor Đurić dočekivao mlađe naraštaje studenata rečima: “Na ovoj grupi diplomirao je Danilo Kiš.”

Pre no što je zavoleo široke pariske bulevare i lokale sa šansonjerima, gitaristima i pijaninom (za razliku od naših, u kojima, kako je primetio, “nismo u stanju da razlikujemo kafanu od menze”), Kiš je skrivene dimenzije ove prestonice duha otkrio u pesmama Endrea Adija.

Adijeve stihove Kiš je počeo da prevodi sa osamnaest godina (1953). U mnogobrojnim kasnijim prevodima tih pesama on je, kako je jednom priznao, istrošio svoj pesnički i lirski naboj, pa se definitivno okrenuo prozi, koja nije ostala bez lirskih elemenata, posebno u knjigama “Bašta, pepeo” i “Rani jadi”.

Svakako, odvođenje pesnikovog oca (1944) u Aušvic – zloglasni koncentracioni logor, iz kojeg se nije vratio – predstavljalo je strahovito suočavanje mladog Kiša s nacističkim divljanjem i genocidom nad Jevrejima. Senke Holokausta pratile su ga kroz ceo život (kao sedmogodišnjak bio je svedok pokolja Jevreja u Novom Sadu), a sve to ostavilo je duboke ožiljke u dečjoj duši, koji će se godinama kasnije pojavljivati i u značajnoj meri odrediti duhovni i psihološki profil budućeg velikog pisca. To je, pored ostalog, doprinelo i da glavne teme njegovih dela budu – smisao i besmisao života, progonstvo i patnja izgnanika, kao i istraživanje nesrećne sudbine obespravljenih pojedinaca u stravičnom istorijskom sunovratu. Kišovo uverenje, koje je, u Rost scriptum-u pisma Eduarda Sama, u Peščaniku, preneo čitaocima, glasilo je da je bolje ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.

Misli, osećanja i poruke progonjenih žrtava sačuvane su od zaborava i trajno žive u Kišovim umetničkim delima, posebno u noveli “Pogrom”.

Svojom prozom i esejima Kiš je uneo u srpsku književnost dah i duh moderne evropske literature, s naznakama novih avangardnih i neoavangardnih tendencija. S pravom se smatra piscem izrazito moderne provenijencije. Kosmopolitska i, kako je sam govorio, pomalo kafkijanska životna i intelektualna sudbina, opredelila ga je da u valovima života u više navrata promeni boravište. Upoznao je kulturu i tradiciju različitih zemalja, naroda, religija i jezika. Bio je svestan svog jevrejskog porekla, ali se nije previše približavao jevrejskoj etničkoj zajednici. Njegov otac Eduard i nije bio neki vernik; navodno, nikad nije ni ušao u sinagogu.

Odlazak u svet, kao odlazak na more
Svoje bogato književno stvaralaštvo Danilo Kiš započeo je već u srednjoškolskim danima; pisao je mladalačke stihove, među kojima se po snažnim emocijama izdvaja pesma “Oproštaj s majkom” (1953), objavljena u crnogorskom glasilu Omladinski pokret. Roman Mansarda, započet 1959, završio je 1960, kada je priveo kraju i pisanje drugog romana, Psalam 44; obe knjige prvi put su objavljene kod beogradskog “Kosmosa”, 1962. godine. Prvo značajnije prozno delo, Bašta, pepeo, napisao je u Strazburu, a objavio ga 1965. u “Prosveti” (Beograd). Knjigu priča Rani jadi – koju neki kritičari, npr. Miloš Milošević, smatraju novelističkim romanom – objavio je takođe u Beogradu 1970. godine. Ovom knjigom Kiš je započeo krug porodičnih romana, koji se, kako je sam govorio, pretvorio kasnije u Porodični cirkus. Roman Peščanik, za koji mu je dodeljena Ninova nagrada, objavljen je 1972, kada je publikovana i njegova zbirka eseja Poetika.

Kišov venac novela Grobnica za Borisa Davidoviča, koji se ponegde naziva i romanom, pošto se izvesni likovi javljaju u više navrata, izazvao je veliku aferu i neprijatne polemike u tadašnjoj književnoj javnosti, najčešće bez književnih i poetičkih argumenata, zbog navodnog plagijata. S podnaslovom “Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti”, knjiga je objavljena 1976. u Beogradu i Zagrebu. Kao odgovor na neosnovane napade književnih kritičara, nakon razmene više polemičkih odgovora, Kiš je 1978. objavio svoju najobimniju esejističko-polemičku knjigu, Čas anatomije, u kojoj je nadahnuto izneo svoju “odbranu”.

Žestoko je odgovorio, bespoštedno kritikujući svoje protivnike i organizovanu kampanju protiv njega i slobode literarnog stvaralaštva. Palavestra piše (u drugom tomu Istorije srpske književne kritike), da je Čas anatomije jedno od najznačajnijih, a svakako najborbenije polemičko delo novije srpske književnosti. Kiš je u njemu bio okretniji, duhovitiji, žustriji i efektniji od onih koji su ga napadali, a osim uže književnih pitanja i tekstoloških analiza, dodirnuo je i druge “jarko obojene teme modernog vremena”, posebno moć ideologije i položaj kritike.

Kiša je zabrinulo čitanje njegovih priča u ideološkom ključu i premeštanje polemike s književnoteorijskog na politički plan. Zebnja je uvećana brutalnim izjavama nekolicine visokih partijskih zvaničnika. Jedan od njih, Dragoslav Marković, bio je uneo u svoje memoarske zapise, objavljene pod naslovom Život i politika, i ovaj komentar: “Pročitao sam knjigu D. Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koja zastupa. Njen antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se).”

Po svojoj žestini, u tim polemičkim vremenima posebno je zapamćen napad književnika Dragana M. Jeremića, u raspravi Narcis bez lica, 1981. godine – nakon čega će se Kiš, umesto uzvraćanja na polemiku, trajno preseliti u Francusku.

Većina istraživača saglasna je u stavu da je Kiš bukvalno oteran iz naše sredine, iako neki njegovi prijatelji veruju da bi on, i bez ove afere, verovatno sam otišao. Reč je o nekoj vrsti “kulturnog” a ne fizičkog egzila; taj izgon, obavljen na način sličan onom koji je autobiografski opisao Kortasar, bio je bolniji nego onaj fizički.

Svoju avanturu odlaska Danilo Kiš je objasnio 4. decembra 1988. godine u NIN-u:

“Iskreno govoreći, ja ne vidim u čemu i kako bi društvo moglo i trebalo da pomaže našem umetniku u svetu ili njegovom takozvanom prodoru u svet. Odlazak u svet, kao odlazak na more, jeste individualna avantura. Naravno, osnovni uslov za takvu individualnu avanturu jeste sloboda kretanja, sloboda odlaska i eventualnog povratka, privilegija koju nisu uživali mnogi naši talenti, slikari i pisci, koji su još negde pedesetih-šezdesetih godina od te nazovimo je pesničke avanture napravili surovo i tragično izgnanstvo.

Ja o svom odlasku, sada i ovde, nemam nameru da govorim, niti o ceni tog mog odlaska. Činjenica je, međutim, da se ja kao pisac, ili kao intelektualac ako hoćete, nisam našao u tom belom svetu intelektualno sasvim bez kompasa i nisam na taj beli svet gledao ni kao na čudo neviđeno, niti intelektualno inferiorno, a jedino što sam imao da donesem u taj svet bila je moja sopstvena poetika, moja sopstvena ideja o zajedničkoj kulturnoj baštini Evrope u vreme kada su oni ovde na Zapadu još naveliko krčmili staljinizam i maoizam.

Šta, dakle, društvo da učini za mladog pisca? Da mu, pre svega, u domovini stvori mogućnost takvog obrazovanja i samoobrazovanja koje ga neće učiniti invalidom i sektašem, koje mu neće zatvoriti ili ograničiti njegov individualni razvoj, koje neće od njega napraviti čoveka jedne dimenzije.”

DOBRICA ĆOSIĆ POVODOM KIŠOVE SMRTI

PISAC sjajnog intelekta, visoke književne kulture, izvanrednog stila, zaslužio ugledno mesto u našoj imaginarnoj i realnoj biblioteci. Svi umiremo, a on je bio kažnjen da najduže umire. Veliki mučenik. Ako je to kazna za njegov dar – ostali smo mu večni dužnici.(Duga, 28. oktobar 1989).
Kao književno dobro obrazovan pisac, Kiš nije odoleo pozivima da se ogleda i u dramskom stvaralaštvu. U “Arhipelagovom” izdanju dela Danila Kiša u deset knjiga (2014, priredila Mirjana Miočinović, urednik Gojko Božović), jedan tom, pod naslovom Noć i magla, sadrži Kišove drame, televizijske i filmske scenarije.

Naslovna drama, Noć i magla, koju Kiš naziva dramoletom, nastala je kao neka vrsta lirske varijacije na temu vremena i sećanja. Izvedena je na TV Beograd, januara 1968, u crno-beloj tehnici. Režirao ju je Slavoljub Stevanović Ravasi, a glavne uloge igraju Miša Janketić i Ljiljana Krstić.

Na bledskom Festivalu jugoslovenske televizijske produkcije, iste godine, Kišov dramolet nagrađen je prvom nagradom. Za Televiziju Beograd Kiš je napisao i drame Papagaj (refleks tzv. lipanjskih zbivanja iz 1968), koju je 1970. režirao Aleksandar Đorđević, kao i Drveni sanduk Tomasa Vulfa, koja je snimljena 1974. u režiji Branka Ivande. Godine 1984. Aleksandar Mandić režirao je, za beogradsku televiziju, dve drame po Kišovoj prozi: Crvene marke s likom Lenjina i Enciklopediju mrtvih. Na ponudu entuzijasta iz zeničkog pozorišta (Marušić i Martinović), Kiš je sačinio dramatizaciju Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je 1980. izvedena pod naslovom Mehanički lavovi. Režiju potpisuje Ljubiša Georgijevski, potonji makedonski ambasador u Beogradu.

Ovaj napor urodio je, priznaje Kiš, za njega novim iskustvom “da su prozna i dramska materija u suštini različne i nepodudarne, što će reći od drugog tkiva, od materije različite specifične težine, i ponašaju se, dakle, po sasvim drugim zakonima”. Manje ili više uspešne dramatizacije Kišove proze radili su, i izvodili ih u pozorištima, Ljubiša Ristić, Katja Jocić, Boško Dimitrijević, Gojko Čelebić, Sašo Milenkovski, Haris Pašović, Marisav Radisavljević, Egon Savin, Milan Belegišanin, Aleksandar Jevđević, Jagoš Marković, Ana Đorđević i drugi. Dramatizacije za programe Radio Beograda pripremali su i režirali ih Neda Depolo, Arsa Jovanović i Nađa Janjetović.

Pisac kosmopolitske prirode
Danilo Kiš je izbegavao uže jevrejske teme i pristajao je jedino da se u njegovim knjigama judaizam prepoznaje samo kao “efekat oneobičavanja”. Svestan da su Jevreji u našem veku “istorijska paradigma”, toj tematici je, kad se moralo, prilazio “sa velikom opreznošću”. Bojao se rizika da i u njegovom slučaju pridev (jevrejski) ne odnese prevagu nad imenicom (pisac). U ponekom slučaju je svoju jevrejsku komponentu u beletrističkim tekstovima svesno prikrivao. “Mora se priznati” – naglašavao je – “da u svim tzv. literaturama manjin, kao i u literaturi Holokausta, postoji latentna opasnost patetike i grandilokvencije”.

Godine 1980. izašla je, u Izraelu, prva Kišova knjiga na hebrejskom jeziku, Bašta, pepeo, prevedena s engleskog. Kasnije su, pretežno sa srpskog, prevedene i druge Kišove knjige, a 1992, na univerzitetu u Jerusalimu, Lili Halpert Zamir odbranila je doktorsku disertaciju o odnosu istorije i fikcije u delima Danila Kiša (objavljena je 2000. u Beogradu pod naslovom D. Kiš: jedna bolna, mračna odiseja).

Sam Kiš je 1986, kao već svetski pisac, prvi put boravio u Izraelu, kao gost jerusalimskog Instituta “Van Lir”. Tada je u Šumi mira zasadio, prema ondašnjim običajima, mladicu -sadnicu u spomen na oca, čiji grob ne postoji. Drugi put Kiš je boravio u Izraelu 1989. povodom snimanja serijala Goli život. Od mnogih pozitivnih ocena Kišovih knjiga objavljenih na hebrejskom, navodimo karakterističnu rečenicu iz prikaza Bilha Rubinštajna, objavljenog 1994. povodom prevoda Peščanika:

Ovako piše onaj čije je pero bilo umočeno u mastilo koje je pocrvenelo!

Svoje osećanje jevrejskog identiteta Kiš je objašnjavao na različite načine. U jednom intervjuu veli: “Važna činjenica moje sudbine vezana je za poreklo koje nosim i vreme u kome sam se rodio, što je verovatno i povod moje nemirne sudbine.” Na drugom mestu, u eseju pod naslovom “Varijacije na srednjoevropske teme” (1988), Kiš kao da se dvoumi između “srećnog ukrštanja” i “jevrejstva kao prokletstva”:

“Srednjoevropski jevrejski intelektualac, osim frustracije klasičnog antisemitizma, na kome je izrastao, doživeo je dve teške traume: fašizam i komunizam. I dok je propast fašizma mogla u njemu da stvori (ako je izneo živu glavu), kao kod zapadnoevropskih Izraelita, onaj ambivalentni pojam žrtve, dolazak staljinizma, čiji su nosioci bili velikim delom takođe Jevreji, nije mu dozvolio da konsumira trijumf oslobođenja.”

Prema tadašnjem Kišovom poimanju, govoriti ili pisati o jevrejstvu u širokom srednjoevropskom basenu izaziva lošu savest i nelagodnost kod Jevreja i nejevreja podjednako. Pisac je stoga saglasan sa Sartrovim gledištem, prema kome je Jevrejin – “čovek koga drugi ljudi drže za Jevrejina. Njegov život je samo dugo bežanje od drugih i od sebe sama”.

Iako je svest o jevrejstvu – pa i o jevrejstvu kao “sudbinskom opterećenju” – u tragovima prisutna u nekim Kišovim delima, kod njega je vidljiv napor da se sudbina Jevreja (i nejevreja) u vreme Holokausta sagleda u širem kontekstu, kao paradigma univerzalne, nadistorijske drame pojedinca u vreme prevlasti totalitarnih ideologija HH veka, posebno nacizma i staljinizma.

STRASNO REAGOVANjE PARIZA

Volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja: živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami… zapisao je Kiš 1982. godine.
Otuda i Kišov otpor pojedinim pokušajima da ga uvrste u korpus “manjinske literature”, u koju bi spadala i tzv. jevrejska književnost.

Knjige o manjinama, govorio je Kiš (1984), često nose u sebi ukus sektaštva, “alibi manjin”, što im pribavlja prohodnost i uspeh iz vanliterarnih razloga. U svetu, pa i kod nas, u Jugoslaviji, reputacija izvesnih pisaca zasnovana je na tom sektaštvu, a Kiš je upravo želeo da izbegne tu “pogubnu privlačnost adjektiva”:

“Jer ako se jedna knjiga čita samo stoga što ona govori o crncima, Jevrejima, o homoseksualcima ili, oprostićete, o ženama, mene takva beletristika nimalo ne zanima; o tim temama radije čitam studije, istraživanja, dokumentarne knjige.”

Danilo Kiš bio je kosmopolitska priroda; često je menjao mesto boravka i putovao po svetu – ne samo zato što je, dok mu je otac zauzimao visok položaj na železnici, imao besplatno mesto u kupeima prve klase. Kao da je imao nešto od Ovidijeve sudbine; elegije slavnog izgnanika nosio je sa sobom poput izmaštanog poete A. A. Darmolatova iz poslednje priče u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča. Ovidijevi elegični stihovi zvučali su mu kao “puškinovski moto nad njegovom pesničkom sudbinom”.

U Parizu je boravio u više navrata, prvi put u jesen 1959; u Strazburu je od 1962. do 1964. godine bio lektor za srpskohrvatski jezik; tamo je napisao roman Bašta, pepeo. U Bordou boravi od 1973. do 1976. godine. Četiri godine bio je lektor u Lilu, kuda je odlazio, živeći u Parizu.

Posebno je voleo toleranciju francuske prestonice, gde je, kako je sam govorio, “uvek bilo mesta za svaku ideju, tendenciju, političku i književnu, i široki spektar oprečnih mišljenja ljudi koji žive pod istim krovom kao kakva velika, bučna i zavađena porodica”. U Parizu, kako sam svedoči, nije osećao nostalgiju, jer bi često, kad bi se probudio, čuo “kako se našijenci dozivaju”, a iz kola parkiranih pod njegovim prozorom, slušao je kako sa kasetofona “trešti harmonika”.

Oktobra 1979. godine Kiš se, posle približavanja korak po korak, trajno nastanjuje u Parizu, gde živi u nekoj vrsti “izabranog izgnanstva”. Boreći se za ljudske i stvaralačke slobode u tadašnjoj Jugoslaviji, u zemljama Istoka i u čitavom svetu, Kiš je stalno naglašavao da njegov odlazak iz zemlje ne treba da se vezuje za politički progon, niti je prihvatao tada atraktivnu poziciju disidenta.

Na izgnanstvo je gledao kao na “zbirno ime za sve vidove otuđenja”, a piscu koji živi van matične zemlje ostaje “zavičaj svog jezika”, makar i kao “znak njegovog izgnanstva”. Uveren da se otrgao opasnoj jednoznačnosti novojezika, i s jasnom svešću da se ne piše samo rečima, “nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam pretvara u zamah ruke, i obratno”, Kiš nije podlegao “izgnanstvu iz sintakse” i nastavio je, i pod drugim nebom, da piše na srpskom, “jeziku na kojem sanja”.

Povratak u svoju matičnu luku
Danilo Kiš je zadržao jugoslovensko državljanstvo i nikad – iako bi mu mnoge zemlje rado dale svoj – nije odbacio naš pasoš.

Bez obzira na to što je znatan deo života proveo u Parizu, gde je stekao svetsku slavu i u kojem je 15. oktobra 1989. umro u teškim bolovima od raka pluća, koji se proširio na kičmu (“Nije se bojao smrti”, svedoči njegov prijatelj Đerđ Konrad), za večno boravište izabrao je Beograd, koji je još 1959, po povratku iz Francuske, u putopisnom odeljku Izlet u Pariz, označio kao svoju “matičnu luku”. Pokopan je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u zajedničkoj grobnici sa slikarima Petrom Lubardom i Stojanom Aralicom i vajarom Matijom Vukovićem. Nedaleko su, u istoj aleji, grobna mesta Meše Selimovića (umro 1982) i Dragana M. Jeremića (1986). Na lični zahtev, sahrana je obavljena po pravoslavnom obredu. Kiš je često u razgovorima isticao podatak da su ga roditelji, u njegovoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu, čime je definitivno uveden u pravoslavnu veru.

“To mi je spaslo život”, kazivao je.

Slična rečenica nalazi se u spomenutom autobiografskom spisu, kao i na kraju romana Mansarda. Mnogi Kišovi prijatelji, koji su bili zbunjeni njegovom željom da se sahrani kao pravoslavni hrišćanin, lako previđaju mogućnost da je, pišući testament, oboleli pisac verovatno imao na umu vraćanje duga majčinoj veri, koja ga je spasla od logora i smrti.

Kad je umro, Kiš je bio godinu dana mlađi nego njegov otac kad je nestao u krematorijumima Aušvica. U Švedskoj, gde je prevedena 1988, Enciklopedija mrtvih već je bila proglašena “književnim čudom”. Prema svedočenju Milana Vlajčića iz 1999, Kiš je umro uoči noći u kojoj Švedski komitet za Nobelovu nagradu odlučuje o dobitniku. Kišova nominacija bila je ozbiljna; pored ostalih, za njega su lobirali Josif Brodski i Suzan Zontag. Brodski, čije je stihove Kiš svojevremeno prevodio s ruskog na srpski, čitao je Kišovu prozu u izgnanstvu, na engleskom. Čak je i napisao predgovor za “Pingvinovo” izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča (1980). Iz pera Josifa Brodskog potekla je i ova rečenica:

“Ima boljih pripovedača od Danila, ali nema boljih stilista.”

Posle engleskog prevoda Grobnice i objavljivanja Kišove priče “Enciklopedija mrtvih” u Njujorkeru, Suzan Zontag izjavila je da naš pisac spada u tri najbolja prozaista na svetu. Hvaleći Danilovu etnografsko-literarnu dimenziju kao “najdivniju kombinaciju”, Suzan Zontag je, u drugoj prilici (1995), kazala: “On je bio vrlo ukorenjen pisac, a opet potpuno kosmopolitski.”

Pesnik Milan Milišić opisao je tu Kišovu poziciju ovako: “Nigde nije bio u tuđini osim u svojoj tuđini.”

Testamentarnom odredbom, Kiš je, mesec dana pred smrt, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, životnoj saputnici Paskal Delpeš i bivšoj supruzi Mirjani Miočinović ostavio svoju književnu zaostavštinu, kao i ličnu biblioteku; one su kasnije zajedničkom odlukom sve to poklonile SANU, čiji je Kiš bio dopisni član od 1988. godine. Akademiji je Kiš poverio medalje, odlikovanja, korespondenciju i rukopise, a staranje o delima u Jugoslaviji, izdavačka prava, izbore, adaptacije i sl. – Mirjani Miočinović. Reč je o koleginici sa studija, s kojom se Kiš venčao juna 1962. godine. Do 1991. bila je profesor teatrologije na FDU u Beogradu. U jednoj posveti Kiš je napisao da je ona “izvor sve moje inspiracije” i da je “babičila svim mojim književnim trudovima”. Posvećenošću retkom za naše prilike, i pouzdanošću skoro bez premca, Mirjana Miočinović nastavila je da “babiči” i posle razvoda od Kiša (1981), a pogotovu posle njegove smrti.

MIHIZ NA VEST O KIŠOVOJ SMRTI

NE SAMO da je otišao veliki pisac, otišao je i veliki paćenik. Život ume da donese nesreću, njemu je doneo dvostruku: i na početku i na kraju. Danilo Kiš je iz velike patnje izneo veliku i otmenu literaturu. Sve su, razume se, misli sada ukočene, patetične, samo osećanja su prava, osećanja tuge za velikim čovekom i dragim prijateljem… Od tri suđaje nad kolevkom, prva, okrutna, dosudila mu je najteže moguće jade, one rane, detinje; druga, milosrdna, dodelila mu je snagu i prgavost da ih izdrži i popamti; treća darodavka, blagoslovila ga je krupnim darom i jakom pameću da ih iskaže. Onda se dečak dočepao života, pa od te sudbine stvorio pisca koji će, magijom umetnosti, svoje rane jade preobratiti u uzbudljivu, zloslutnu i čarobnu priču malog Andreasa Sama, tim opštiju i ljudskiju što je bila jedinstvenija i neponovljivija.
Mnogi Kišovi beogradski prijatelji i poznanici s negodovanjem su primili njegovu testamentarnu odluku o sahrani po pravoslavnom obredu, a neki su i javno govorili o “posmrtnom prisvajanju pokojnika”. Najdalje je, čini se, otišao Vidosav Stevanović, koji u svojoj memoarskoj knjizi Dnevnik samoće (2010), tvrdi da Kiš iza sebe nije ostavio nikakav pisani testament (str. 156). Iako se predstavlja kao Kišov prijatelj, Stevanović u svom objavljenom dnevniku piše o njemu kao o “svetoj kravi čaršije” i citira obilje tipično čaršijskih nepovoljnih ocena, između ostalog i onu da “kod Kiške ima puno lepog pisanja kao kod svakog dobrog studenta svetske književnosti, ništa više”.

Stevanović posebno oštro kritikuje Kišov pristanak da uđe u SANU, čime je postao “saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista”. “Obojica znamo da se tamo ne ulazi ako nisi s njima, proveren i poslušan”, stoji u Stevanovićevom pismu Kišu, koje, kako sam priznaje, nije ni poslato, ali je, sad kad svedoka više nema među živima, objavljeno u njegovoj knjizi dnevničke proze. O Akademiji Stevanović piše kao o “jezgru centripetalne sile” koja je razorila Srbiju i Jugoslaviju: “Ne poznajem nijednog akademika koji je išta vredno napisao”, beleži Stevanović na str. 504.

Najnepovoljnije ocene, ipak, rezervisane su za Dobricu Ćosića, pisca čije je knjige Stevanović recenzirao i objavljivao u velikom tiražu: neoriginalan, patetičan, smušen, netalentovan, lažni humanista, komploter, skučeni malograđanin i moralista koji vara. “Merilo svih stvari u sredini koja je izgubila meru.” “Zarđali kompas bez magnetske igle”, od koga je čak i Ismail Kadare “neuporedivo darovitiji i rečitiji”. Objašnjenje ovih neargumentovanih napada na Kiša i Ćosića – ili Bećkovića, koga naziva zločincem – možda se nahodi takođe u Stevanovićevom dnevniku, koju stranicu kasnije, kad – drugim povodom – citira Čehova: “Kad kamila govori o konju, obično ga predstavi s grbom.”

Na sajtu SANU poseban odeljak posvećen je životu i delu Danila Kiša. Povodom 70-godišnjice rođenja, 2005, Odeljenje jezika i književnosti SANU objavilo je obimnu Spomenicu Danila Kiša (urednik Predrag Palavestra).

Pogled u smrt kao u ogledalo
U dramski (a i pesnički) opus Danila Kiša spada i Elektra (po Euripidu), premijerno izvedena 1968. u beogradskom pozorištu Atelje 212, u kojem je, na poziv Mire Trailović, Kiš radio kao honorarni dramaturg od 1966. godine. Ovaj dramski zahvat zamišljen je, najpre, kao “prevod” ili adaptacija, a porodio je, u Kišovoj igri slobodnog asociranja na klasičnu antičku temu, originalno delo, s promenom likova i drukčijeg naglašavanja njihovih psiholoških osobenosti. Kišova Elektra izvedena je na Sterijinom pozorju i na trećem Bitefu, septembra 1969. godine. Reditelj je bio Zoran Ratković.

Istom književnom rodu, dramskom, pripadaju i dva filmska scenarija iz pera Danila Kiša, nastala 1979. godine, i do danas nerealizovana. Prvi ima naslov Marin Držić Vidra i poručila ga je zagrebačka kuća “Adrija film”. Drugi, pod naslovom Končarevci, trebalo je da režira Veljko Bulajić; bilo je zamišljeno da prve posleratne godine života u Jugoslaviji budu prikazane kroz položaj književno poprilično marginalizovanog radničkog sveta (Kiš je ponekad u šali sebe svrstavao u intelektualni proletarijat). Dokumentarnu podlogu scenarija predstavlja početak izgradnje fabrike “Rade Končar” u Zagrebu. Podnaslov Kišovog scenarija glasi Factory story.

Daktilopise ova dva scenarija Mirjana Miočinović pronašla je među Kišovim rukopisima i objavila ih prvi put 2011. Godine 1981, Bulajić je, po temi koja je noseća u Kišovom scenariju, snimio film “Visoki napon”, u kojem su kao scenaristi potpisani sasvim drugi autori.

Poslednje Kišovo delo ove vrste je dokumentarna televizijska serija Goli život, nastala u saradnji s rediteljem Aleksandrom Mandićem. U proleće 1989, Kiš je, u Izraelu, pred kamerama razgovarao s nekadašnjim Jugoslovenkama Ženi Lebl i Evom Nahir o njihovim potresnim doživljajima na Golom otoku i u drugim logorima bivše zajedničke domovine. Ženi Lebl je bila novinarka Politike, koju je, posle rata, jedan vic o “ljubičici beloj” odveo na Goli otok i Sveti Grgur, odakle je 1954. uspela da emigrira u Izrael. Na podsticaj Danila Kiša napisala je memoarsku knjigu Ljubičica bela, koja je objavljena 1990. u Gornjem Milanovcu.

Eva Nahir, rodom iz Čakovca, dospela je u logor zato što nije htela da se odrekne muža Srbina, koji se ubio pod lažnom optužbom da je ruski špijun. Odrobijala je 25 meseci, od toga 19 na Golom otoku. Posle mnogih poniženja, i ona je (1964) uspela da emigrira u Izrael. Uz dosta peripetija, serija je, u četiri jednočasovna nastavka, emitovana na Televiziji Sarajevo februara 1990. godine. Kiš je umro četiri meseca ranije i nije imao priliku da vidi ovo ostvarenje kojim na izvestan način, mada u drugom mediju, zaokružuje i kompletira svoje bavljenje temom logora, jevrejstva kao sudbinskog žiga i tamom ideologije.

Bolje razumevanje Kišovih književno-poetičkih pogleda pruža nam uvid u njegove stihove, kao i u intervjue koje je čitavog života davao novinarima s različitih krajeva sveta.

Kiš se spremao za pesnika i pisao je stihove od rane mladosti skoro do samrtnog časa. Iz njegove radionice izašlo je, ipak, samo tridesetak pesama, od čega je Kiš za života objavio dve trećine. Strog prema sebi, Kiš je primetio da ono što želi da iskaže ipak bolje može reći u prozi. Smatrao se “propalim pesnikom”, koji je samo četiri-pet svojih pesama smatrao uspelijim. Ipak, pažljiviji kritičari – posebno Mihajlo Pantić i Jovan Delić – zaključuju da je Kiš znatno bolji pesnik nego što je sam o sebi sudio. Ti stihovi, osim ostalog, potvrđuju začuđujući tematski, formalni, intonacijski i semantički raspon dela Danila Kiša, ponavljajući razvojnu logiku njegovog znatno razvijenijeg i vrednosno ostvarenijeg proznog opusa.

Iz knjige Pesme i prepevi, koju je tri godine kasnije za beogradsku Prosvetu priredio Predrag Čudić, vidi se da je prvu pesmu, “Oproštaj s majkom”, Kiš objavio u ijekavskoj varijanti, aprila 1953. u podgoričkom listu Omladinski pokret (na ijekavskom je bila napisana i jedna verzija pripovetke “Legenda o spavačima”). Kiš je tada imao osamnaest godina i bio je dubinski dirnut zbog gubitka “nježne ljubavi majke koje više nema”.

Poslednja Kišova pesma, kojom se zatvara ovaj neobični krug, takođe sadrži “pogled u smrt kao u ogledalo”. Njen naslov je “Na vest o smrti gospođe M. T.”; nastalu povodom smrti Mire Trailović (7. avgusta 1989), pozorišne radnice koja je davala snažan pečat kulturnom životu Beograda i Srbije, a uticala je i na izvesne deonice Kišovog života, mnogi su je pročitali kao autonekrolog. Objavljena je u Politici, 12. avgusta. Prostirući se u dve ravni – književnoj i biografskoj – ovaj autocinični dijalog sa smrću posvećen je “drugom kao sebi”. Ima, međutim, i kritičara kojima se nije dopala ova Kišova “lakoća pevanja o smrti” i opisivanje “fizičkog izgleda umrle osobe”. Među njima je najoštriji Nebojša Vasović, autor dveju opsežnijih kritičkih monografija o Kišovom delu. Prema mišljenju Vasovića, Kišova ironija ovde se svodi na opis najbanalnijeg, a začinjena je kvazimisaonom poentom (“pa još i u zagradi”).

PROZA SA LIRSKIM MOMENTIMA

S dvadeset godina napisao sam nekoliko pesama koje me, nadam se, ne kompromituju suviše, ali mi je na kraju postalo jasno da je za ono što ja hoću da kažem proza pogodnija: proza u kojoj, koliko je mogućno, postoji i lirski momenat – izjavio je Danilo Kiš oktobra 1989. za nemački list Frankfurter rundšau.
Izmeđuovih dveju pesama smešteno je nekoliko Kišovih lirskih minijatura s temama fobije i opsesije, koje su detaljnije i snažnije obrađene u Kišovom proznom delu, posebno u njegovom Porodičnom ciklusu (jevrejske teme, slutnje smrti, egzistencijalna teskoba, dijalog s mrtvim ocem, anatomija mirisa, opisi prirode..).

Od njih se jedino razlikuje satirična poema “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu”, čiju su nedovršenu verziju objavile Književne novine u broju od 1. novembra 1989. godine. Oslanjajući se delom na svoja pripovedačka iskustva, Kiš je u ovoj poemi – čiji kraj nije stigao da napiše iako se do smrti bavio nekolikim njenim verzijama – nemilosrdno oštro naslikao atmosferu na predsedničkom plovećem brodu i žudnju “pesnika revolucije” da se uvrsti među dvorjane.

Poema ima nefikcijsku pozadinu i sastavljena je od duhovito variranih saveta koje šef dvorskog protokola daje poznatom piscu i prvoborcu, počašćenom pozivom Predsednika na dvomesečno putovanje brodom oko Afrike u “misiji mira”. Satirična oštrica ove poeme okrenuta je pre svega Predsedniku i njegovoj sviti, ali delimično i piscu koji pristaje na ponižavajući položaj među tom čudnom, skoro karnevalskom družinom (pisac nije znao šta ga čeka na “Galebu”; posle sagledavanja svega sa čime se intimno nije slagao, pisac polako postaje antititoista).

U pesnički opus Danila Kiša, odnosno u poetsku prozu, spadaju i lirski fragmenti u pripovetkama i romanima, koji imaju spoljašnju proznu formu, ali i lajtmotivska ponavljanja, ritam, zvukovnu organizaciju i slikovnost vrhunske poezije. Najvredniji deo Kišove izvorne pesničke nosivosti prelio se u njegove prevode stihova napisanih na mađarskom (koji je u mladosti znao bolje nego srpski), francuskom i ruskom jeziku. Za života je smatrao da je prevođenje poezije dragocen književni trening (“uključujući i one koji pišu prozu”).

Slika jednog napuklog vremena
Kišova izuzetno vredna književna zaostavština svedoči o veoma širokom rasponu njegovih književnih interesovanja, usmerenih ka najavangardnijim tendencijama u književnosti. Kao odgovoran stvaralac, izuzetno pažljivo je pratio sve novine u domenu aktuelnog književnog stvaranja, nastojeći da u srpsku književnost, zajedno s drugim piscima savremenih opredeljenja, unese moderne ideje, novu formu literarnog izražavanja, nova značenja i naglašenu odgovornost prema napisanom.

Kišova umetnička dela pisana su na maternjem, srpskom jeziku, i plod su njegovih turobnih životnih iskustava, kao i jakih osećanja za ljudsku patnju. Traume rata i opsesije iz najranijeg detinjstva proganjale su ga tokom celog života i izvajale njegovu specifičnu, hipersenzibilnu ličnost, prepunu protivurečnosti.

U književnom opusu Danila Kiša mogu se uočiti dva razdoblja. U početnoj, ranoj fazi stvaralaštva, nadahnuto i jezički slikovito pisao je o svom detinjstvu u vrtlogu rata, uz vidno prisustvo autobiografskog, ličnog iskustva.Tragika života, patetika, ali i ironija, odlikuju prvo razdoblje Kišovog stvaralaštva, u kojem je on sazrevao ne samo kao ličnost već i kao pisac.

Rani jadi, zbirka pripovedaka, kao i roman Mansarda, prva su Kišova dela o njegovom sećanju na detinjstvo i razvoj u ranoj mladosti, telesno i psihičko sazrevanje i formiranje sopstvene ličnosti. U Ranim jadima svet je viđen očima Andija, koji na dečji način proživljava patnje zbog socijalnih i porodičnih nevolja, a koji je istovremeno i narator (priče o dečaku pripovedane su u prvom i trećem licu). Andi ispituje prošlost, nosi teret nasleđa, čezne za ocem (odsutni otac je stalno prisutan motiv i u drugim prozama iz ove faze), traga za svojim identitetom, skuplja fotografije i dokumenta, ali se i ironično osvrće na prošlost i svet koji ga okružuje.

Otuda su u ovim pripovetkama prisutne i naracija i deskripcija, mada preovlađuju nostalgična lirika i snažne emocije mladog pisca.

Roman Bašta, pepeo drugi je roman porodične hronike, koji, zajedno s Ranim jadima i Peščanikom, čini trilogiju – Porodični ciklus Danila Kiša. Kako je Kiš jednom prilikom izjavio, Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani ovim drugim, a obe te knjige pak sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle, takođe anulirane.

Nastavlja Kiš:

“Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom i skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj […] Cela ova priča, možda je samo dokument o jednoj uzaludnosti – petnaest godina truda i lišavanja da bi se napisala jedna knjiga! A možda i dokument, recimo to rad utehe sebi – jer za to nam je potrebna uteha – o tragičnoj ozbiljnosti i odgovornosti prilaženja književnom poslu.”

U knjizi Bašta, pepeo, koja se sastoji od dvanaest pripovedačkih celina, Kiš proširuje teme iz Ranih jada, ali je pogled na svet u ovom romanu dat iz ugla naratora, čiji je otac Eduard Sam stalno prisutan u mitopoetskom svetu Danila Kiša; kontradiktorna je ličnost, koja je istovremeno i autoritet za poštovanje, ali i čovek koji je predmet podsmeha, nadmoćan i nemoćan, umobolan i genijalan, ali u osnovi žrtva i mučenik. S vremenom će se fikcija oca pretvoriti u metaforu prisilnog iseljavanja Jevreja.

Otac za njega postaje mitska ličnost; biološka bliskost sa ocem je s vremenom slabila, ali je njihova duhovna veza tokom Kišovog života postajala sve izraženija – otac postaje deo njegove opsesije i izraz njegovih misli i osećanja, koje umetnički oblikuje kroz lik E. S. Pišući o ocu, Kiš zapravo piše o sebi i ljudskim sudbinama prisilno iseljenih Jevreja, o njihovom prebacivanju u Aušvic u vreme krupnih društvenih previranja i užasnih tragedija.

Roman Peščanik je višeslojni istorijsko-psihološki roman, sa “senzibilitetom moderne”, kako je sam pisac rekao. U ovoj knjizi Kiš, na sebi svojstven način, varira teme i motive iz prethodnih dela (Rani jadi i Bašta, pepeo). Roman je sastavljen od četiri pripovedačka toka. Koncipiran je na osnovu autentičnog očevog pisma iz Kerkabarabaša, od 5. aprila 1942, napisanog pre nego što je odveden u logor. Na osnovu dešifrovanog pisma koje se nalazi na kraju knjige, Kiš je, objektivizovanjem stvarnosti, povezao događaje iz života tog vremena i pretočio ih u sadržaj romana.

U Peščaniku, dakle, nema priče ni iz ugla deteta, ni iz uglaoca, odnosno pisca, već je pisac objektivni posmatrač, ali i onaj koga posmatraju. Pripovedanje se zasniva na realnosti, faktima i činjenicama, kojima se prošlost obnavlja na osnovu pisma izvađenog iz kofera s dna Panonskog mora, odnosno na osnovu starih fotografija, rukopisa i dokumenata “potonulog sveta”.

Dajući ime glavnom junaku Peščanika, Kiš je odredio njegov identitet, ali i više od toga – dao mu je pravo da se, uprkos svojoj patnji i vođenju policijskog isleđivanja, bori za lični integritet, pravdu, čast, političke stavove i slobodu uma. Prema Kišovim rečima, “uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija je od konačne praznine ništavila”. “Peščanik je, zapravo, metafora za pukotinu […] kroz koju protiče pesak – vreme. Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena pukotina.”

U zreloj fazi stvaralaštva Kiš piše dokumentarnu prozu na još višem literarnom nivou; preovlađuje ironični lirizam, koji nije zasnovan na neposrednom ličnom iskustvu, već na dokumentu i faktografskim činjenicama, ali i fikciji, sa izmišljenim tvorevinama imaginacije, koje je snagom svojih osećanja i uverenja i veštom, čak suptilnom igrom pisanja pretvarao u moralne poruke.

Kako je rekla Mirjana Miočinović, jedan od najkompetentnijih poznavalaca Kišovog života i rada, pisca je trajno zaokupljalo pitanje odnosa između fikcije i fakata, opisanog i opisivača i, na kraju, života i literature, kao dveju konkurentnih pojava. I u ranoj i u zreloj fazi stvaralaštva, Kiš je zasnivao svoju poetiku na stavu da je umetnikova dužnost da vidi dobro, što će reći da vidi drukčije.

Videti dobro, videti dalje, videti drukčije – to je, prema zagovornicima i tumačima angažovane umetnosti kao specifikuma duhovne kulture kraja milenijuma, aktivni i delujući princip i kritičke književnosti, koja ni pred jednim ljudskim sudom ne može biti optužena da nije pritekla “u pomoć licima u opasnosti”.

Miris pobune i dah otpora
Grobnica za Borisa Davidoviča je zbirka novela o žrtvama staljinističkog terora i životu jevrejskih revolucionara, svojevrsno svedočanstvo o stradanju ljudi u boljševičkom totalitarističkom režimu, u kojem se čovek oseća permanentno uhođenim i nadziranim. U Grobnici takođe preovlađuje kritički ton u razobličavanju totalitarnog sistema. Kako je primetio Palavestra, Kiš je lirski tonalitet preokrenuo u prkosni realizam, i na taj način nakupljenu kritičku energiju preoblikovao u novu poetiku: “Miris pobune i dah otpora daju karakter biografskom tonu i isledničkom stilu Grobnice.”

Životi svedeni na meru nužnosti


Enciklopedija mrtvih je zbirka od devet pripovedaka pisanih u različitim vremenima, u kojima se fantastika i stvarnost prepliću s motivom smrti, totalitarizma i smisla života. Zajednička tema povezuje sve pripovetke, pa se s pravom može reći da je ova pripovedna zbirka svojevrsni enciklopedijski roman, koji prema svojim izukrštanim putokazima podseća na lavirint.

Danilo Kiš je opsednut životnim događajima pojedinca u sklopu istorijskih procesa i pobunom protiv režima koji ih progoni i uhodi. Pobuna se završava neuspehom, jer pobunjenik biva poražen. Opsesija smrću podstakla je želju pisca da ovekoveči život običnog čoveka, jer, kako je rekao, svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji. Ideja da napiše novelu “Enciklopedija mrtvih”, po kojoj je nazvana cela knjiga, potekla je nakon priče Kišu bliske osobe koja je sanjala svog mrtvog oca i pronašla ga u jednoj enciklopediji. Naslovna novela ima posvetu “Za M.”.

S razlogom se veruje da je novela posvećena piščevoj supruzi Mirjani Miočinović, koja je po vokaciji teatrolog, kao i junakinja ove povesti koja počinje uspomenom na susrete u Institutu za pozorišna istraživanja u Švedskoj. U Post scriptum-u knjige Kiš priznaje da je početni impuls noveli dala njemu draga osoba koja je, “ne bez čuđenja bliskog drhtaju”, otkrila da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu kao kakav čudovišni spomenik. Na istom mestu Kiš napominje da su sve priče u ovoj knjizi u znaku teme koja se može nazvati metafizičkom – “od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature”.

Završna priča u ovoj zbirci (“Crvene marke s likom Lenjina”), nastala 1983, istovremeno je i poslednja priča koju je Kiš napisao. Pojedini analitičari (npr. Mark Tompson) čitaju je kao “počast ogromnoj Mirjaninoj lojalnosti i istrajnosti njene ljubavi”, iako su već nekoliko godina bili razvedeni.

Kiš je književnosti kao umetnosti pridavao izuzetan značaj i tokom svog umetničkog stvaranja odgovorno je pratio zahteve savremene literature. Svojom bujnom imaginacijom, formalnim i inovacijama istinski angažovanog pisca, zalagao se svim srcem za slobodu literature, ne robujući ustaljenim dogmama, kanonima i prvosveštenicima. Njegova stvaralačka opsesija bila je da napiše knjigu koja će se moći čitati i kao enciklopedija, “gde se jedno za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti”.

Takva želja proistekla je iz njegovog verovanja da su dokument, ispovest i igra duha neka vrsta “svetog trojstva”, bez kojeg nema ni priče ni romana. Naime, prema Kišovom mišljenju, vreme romaneskne stvarnosti, klišea, šablona i fikcija – izmišljanja situacija i tipova ličnosti, kao i nečeg što ne postoji u objektivnom i subjektivnom svetu – zauvek je prošlo, tako da samo povest i dokument, uz igru duha samog pisca slobodne mašte, mogu dati pravo umetničko delo s humanističkom porukom.

Ukrštanje Sartra i Borhesa

U svom odnosu prema literaturi i pisanju – odnosu u kojem, kako primećuje Mihajlo Pantić, Kiš srećno ukršta sartrovsku i borhesovsku stvaralačku koncepciju – nailazio je na mnogobrojne prepreke, prljava podmetanja, okapanja, dostave, diskvalifikacije, progone i insinuacije, najniže uvrede. Upravo ta njegova beskompromisna borba za dignitet književnog dela bila je često uzrok mnogih nesporazuma i podmetanja u uzavreloj književnoj čaršiji, na šta je reagovao celim bićem i što ga je skupo koštalo – ne samo posredno nego i direktno, što se pogubno odrazilo na njegovo zdravlje.
Kako je pisao Kiš, nesreća je u tome što se kod nas “ni kritičari ni čitaoci ne interesuju dovoljno za memoarsko štivo, memoarima je dato mesto samo u feljtonima. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti joj dostojanstvo. Kod nas je privatni život umetnika privilegovan materijal za trač, ali ne i za biografije”.

Neosporno je da su srpsku književnost – nakon smrti velikana iz “stare književne garde”, kojoj su pripadali Crnjanski i Andrić – podigli pisci nove generacije, a u njoj su najznačajnija ostvarenja dali, pre svega, Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač. Oni su u tadašnju našu književnost uneli nove forme i novi umetnički izraz, savremene teme i sadržaje, a i novu stvaralačku poetiku.

Danilo Kiš je jedna od velikih, prekretničkih ličnosti srpske književnosti druge polovine XX veka. On je među prvima veoma odlučno raskinuo sa oveštalom mimetičkom proznom matricom koja se zasnivala na doslovnom “skidanju” jezika i stila svakodnevnog, živog govora, dominantno seoskog idioma. Takođe, Kiš se distancirao i od folklornih motiva koje su pojedini autori iz tog perioda naširoko koristili, ne vodeći računa o njihovoj estetskoj i značenjskoj nosivosti. Kiš je u to vreme, s tada mladim autorima, usmerio naš prozni i poetski izraz ka novim i savremenijim stvaralačkim shvatanjima i zahvatima.

Kišova osebujna, violentna i pobunjenička priroda nije se mirila s kompromisima u književnom stvaranju – ustupcima koji su bili izuzetno privlačni za književnu čaršiju i književne lobiste, koji su mešetarenjem i ujdurmama dolazili do književnog glasa, nagrada i statusa.

Jedna od niza stvaralačkih formi u koju Kiš “skriva” svoju priču nahodi se u njegovom posezanju za žanrom tzv. obrazovnog romana – čemu je naročito blisko njegovo delo Rani jadi. Ovaj žanr je svojevrsna skrivalica koja autoru omogućuje da se stvaralački igra s čitaocem i njegovim doživljajem književnog teksta, u koju se neretko uvodi i stvaralačko “ja” samog pisca. Na taj način ovaj izuzetni književni majstor unosi u naraciju svojevrsnu napetost, ili efekat “izneverenog očekivanja”, čime presudno doprinosi dinamizaciji narativnog iskaza.

Školovan na dobroj lektiri širokog žanrovskog raspona i s uvek otvorenim vidicima, ovaj stvaralac unosio je i druge vidove stvaralačke igre u svoju naraciju. Reč je o veoma suptilnim formama “igre s čitaocem” – ili, pre, s tekstom i kontekstom, odnosno narativom uopšte. Igre u svakoj kreativnoj delatnosti, a posebno u domenu umetničkog stvaranja, imaju produktivnog smisla kad su zaista stvaralačke i kad doprinose bogatstvu značenja književnog predloška, a to znači posebnom razigravanju ideje koja čini okosnicu književnog teksta.

Veoma je značajno, takođe, da je upravo Danilo Kiš u prostore naše književnosti XX veka uneo poetiku dokumenta i dokumentarnosti, boreći se vehementno za tu ideju – spreman da svojim pristupom uđe u direktan i bespogovoran sukob s mnogim zastupnicima tradicionalnog stvaralačkog postupka. U nastojanju da uzdigne vrednost srpske književnosti i usmeri je ka novim, svetskim trendovima, on je u svoj karakteristični postupak dokumentarnog pisma ugradio i izuzetno bogat književnokritički vokabular, distancirajući se odlučno od prevaziđenih tradicionalističkih “trendova” i poetika.

Danilo Kiš je jedan od onih autora iz našeg, srpskog književnog panteona koji se upadljivo – može se reći – i asketski, klonio književne uniformnosti, parohijalizma, fabulizma i demagogije, a još više trčanja za pomodnim stvaralačkim novinama, idejama i težnjama, u čemu je bio izuzetno izbirljiv.

Andrić, najbliži književni roditelj

U odbrani svojih pogleda na savremenu književnost i svojih književnih shvatanja, Kiš je imao istančana intelektualna i estetska merila, ravna njegovim visokim stilskim zahtevima: bio je strog prema sebi, i svojoj rečenici, nije imao ni razumevanja ni strpljenja za nered u tekstu i zbrku u glavi, za vulgarnost, provincijski folklorizam, praznu priču i izveštačene banalnosti.

Danilo Kiš, uz Ivu Andrića i još sasvim mali krug književnih izabranika, predstavlja onu bitnu, nepomerivu uporišnu tačku srpske književnosti, jezika i kulture. Vreme koje je proteklo od Kišovog fizičkog odlaska potvrđuje vitalnost i svojevrsnu svevremenost trajanja njegovog dela, koje su, što je naročito važno, prihvatili novi, mlađi naraštaji srpskih književnih stvaralaca.

Delo Danila Kiša predstavlja trajno izazovno štivo za književne analitičare i istoričare književnosti našeg poetičkog podneblja. Neosporno je da će taj izuzetni književni opus ostati trajno ubeležen u letopisu srpskog književnog stvaranja u drugoj polovini HH veka kao jedan od najznačajnijih i najprestižnijih.

Poruke koje je ostavio čitaocima sadržane su u njegovim delima i čitaoci će ih sačuvati od zaborava, ali ne treba zaboraviti ni poruke koje je Danilo Kiš (1984) eksplicitno dao mladim piscima, u vidu saveta. Između ostalih, u 39. lekciji, izdvajaju se:

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije.

Ne piši reportaže, ti nisi novinar; stvarnost je ono što se “ne vidi golim okom”.

Tvoje oružje je sumnja; ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik; ne zastupaj relativizam svih vrednosti.

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara; ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva; znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram govora političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje; nemoj o svemu reći svoje mišljenje; upoznaj misao drugih, zatim je odbaci; ako ne možeš reći istinu – ćuti. Čuvaj se poluistina.

S budalom se ne prepiri; imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti zanat pisca donosi…

A Kiš je, zaista, morao da ima čistu savest u odnosu na privilegije koje mu pripadaju, a koje mu je zanat pisca obilato donosio.

Znao je da je biti pisac stvar povlašćena, a u ponekom slučaju i smrtonosna.

Velike su moći Erosa, ali Tanatos ipak gospodari.

Nije tek tako Erih Koš jednu od svojih knjiga naslovio Taj prokleti zanat spisateljski.

Uostalom, azerbejdžanskog pesnika Nazimija živog su odrali…

Od pisaca koji su stvarali na onda jedinstvenom srpskohrvatskom jezičkom prostoru, Kiš je u istinske velikane svrstavao samo trojicu: Andrića, Crnjanskog i Krležu. Dobro je poznavao njihovo delo i povremeno, u intervjuima stranim novinarima, izražavao žaljenje što evropski i svetski čitaoci nisu imali dovoljno sluha za njihovo stvaralaštvo. Kiš nije krio izvesno srodstvo s ovom trojkom, a ponekad bi priznavao i njihovo “književno roditeljstvo”.

S Krležom se dopisivao, a o pesmi “Serenata” Miloša Crnjanskog napisao je, kao lektor na Univerzitetu u Bordou, u školskoj 1974/1975. godini, esej od 16 stranica. S grupom studentkinja slavistike tada je, u okviru vežbi, prevodio ovu pesmu Crnjanskog na francuski. Prva na tom spisku “procvalih devojaka” (des jeunnes filles en fleure), zaokupljenih poezijom kao poetičnošću, bila je Paskal Delpeš; prevodila je, kasnije, Kišove knjige i ostala s njim do kraja njegovog života.

“Upustivši se u tu avanturu, nisam ni bio svestan šta me čeka, koji skriveni svetovi, koja tajna značenja”, piše Kiš u Lirskoj preambuli uz “Serenatu” Miloša Crnjanskog, pronađenoj u njegovoj zaostavštini, i objavljenoj, razumevanjem Mirjane Miočinović, u knjizi Skladište (1995).

O Andriću je Kiš u više navrata poneseno pisao i govorio.

Još 1957, pre zasebno objavljenih knjiga, mladi Kiš se, u eseju “Pohvala spaljivanju”, objavljenom u časopisu Susreti, složio s velikim piscem u stavu da, posle mučnog stvaranja, rukopisu treba prići “bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći ni snage ni vremena”.

Godine 1984, posle prijema Andrićeve nagrade za knjigu Enciklopedija mrtvih, Kiš izgovara pohvalu piscu koji, “u nastojanju da osmisli istoriju, stvara pripovedačke forme koje su amalgam činjenica i neograničenog razmaha mašte: pletivo priče iz jednog je komada, spojevi su nevidljivi”. Upoređujući Andrića s Borhesom i drugima koji izgrađuju sopstveni pristup istorijskoj zbilji, Kiš napominje kako naš pisac spada u red onih stvaralaca koji su u prvi plan svoje poetike stavili “istinitost fiktivne tvorevine” i time pripovedačkoj umetnosti dali veću odgovornost (podvlačenje Kišovo). Na kraju ovog kratkog ali efektnog slova, Kiš citira rečenicu koja je veoma bliska obojici pisaca (reč je, u stvari, o fragmentu pisma koje je mladom Andriću, davne 1921, poslala prijateljica iz Zagreba):

“Pišem pomalo i teško; nema ništa bez naše zemlje; a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

U Kišovoj zaostavštini pronađena je i priča “Dug”, iz 1986, u kojoj se, postupkom koji predstavlja “predočavanje života inventarom duga” (M. Miočinović), ispisuje svojevrstan hommage Andriću kao najbližem u “književnom roditeljstvu”. U to vreme Kiš je bio zaokupljen pisanjem pogovora za francuski prevod Andrićevog romana Gospođica (objavljen kod pariskog Belfona 1987).

Napomenuvši da je, za njega, Andrić nesumnjivo moralist, Kiš piše da je Gospođica na neki način naličje Andrićevih istorijskih romana u kojima dominiraju “tursko” i “iracionalno”. Prema mišljenju Kiša, Andrić je uzeo temu tvrdičluka – koja se evropskom dramom i romanima provlači kao jedan od najpostojanijih arhetipova – kako bi, u velikim skraćenjima i u brzom smenjivanju slika, mogao da prikaže, kroz suženu svest glavne junakinje, jednu istorijskim zbivanjima bogatu epohu koja prolazi pred nama kao panoramski snimak.

Posle romana s temama iz “mračne zemlje Bosne”, gde se sudaraju Levant i Zapad, muhamedanstvo i hrišćanstvo, Andrić je, primećuje Kiš, u Gospođici stvorio raznovrsniji i uverljiviji lik nego ijedan savremeni pisac – lik žene u svetu u kome je ona najčešće nevidljiva i nedostižna, ali istovremeno i žrtva fanatizma i nasilnika.

Danilo Kiš o Emiru Kusturici

Ono što čini svet ovog filma (“Otac na službenom putu”) surovim, to je u prvom redu ta svest o sopstvenoj beznačajnosti i ništavnosti, to podnošenje udaraca sudbine kao što se trpe nepogode; to je svet nekog istočnjačkog fatalizma, gde se udarci podnose ne samo bez otpora nego i bez roptanja i prigovora. Jer Kusturičin svet je svet bez pobune. (I to je, valjda, jedina “politička filozofija” ovog filma).

…Kusturica je izbegao iskušenju “istorijskog filma” i alegorije, kojom se tako često služe naši reditelji, od straha od cenzure ili u želji da poruku učine univerzalnijom, čime ona postaje razuđena i nerazumljiva.

U jednoj kinematografiji izloženoj pritiscima, izjedanoj korupcijom i konformizmom, gde se novac troši nemilice na skupe spektakle jedne jeftine i lažno-patetične heroike, film ovog mladog čoveka jeste ne samo umetnički nego i moralni pothvat. Umesto “istorijske freske”, Kusturica nam je ponudio jednu kamernu porodičnu hroniku, a svet te porodice ispunio bogatom amblematikom jednog vremena. (Pariski Mond, 15. oktobar 1985).

Veseljak dubokog glasa i mekog srca
Beograd je Kiša privlačio nekom magnetskom snagom još od mladih dana. Kao i za mnoge iz unutrašnjosti, prelazak u glavni grad za Kiša je predstavljao ostvarenje sna o raskidu s provincijom. Gradska vreva lečila je mladog pisca i od straha od usamljenosti; kasnije, kad mu je i u Beogradu postalo tesno, objašnjavao je tu terapiju iskustvima iz Pariza.

Danilo Kiš stigao je u Beograd u jesen 1954, kad je postao student na tek osnovanoj katedri teorije i svetske književnosti. Na predavanjima i u bibliotekama sreo je mnoge talentovane mladiće i devojke – pretežno pristigle iz unutrašnjosti – od kojih su mu mnogi ostali doživotni prijatelji.

U početku, Kiš je stanovao u Studentskom gradu, na Novom Beogradu. Na višim godinama studija, kad su počeli da stižu honorari od prevoda i kritičkih osvrta u novinama, lutalica i boem iznajmljivao je sobice u različitim delovima grada. Tada se često mogao sresti s društvom u “Ruskom caru”, na početku Knez Mihailove ulice, ili u kafani “Kolarac”, pri kraju te ulice, prema Kalemegdanu.

Od pisaca, u njegovom društvu su najčešće bili Mirko Kovač, Borislav Pekić i Filip David, a od slikara Leonid Šejka i Miro Glavurtić, koji se bavio i književnošću. Dok nije dobio prvi stan, u Ulici Ranka Tajsića na Voždovcu, Kiš je znao da prespava i u redakciji časopisa “Vidici”, čiji je bio član od 1957. do 1960. Jednom su ga kolege iz uredništva zatekle kako spava na starom redakcijskom kauču, zaogrnut zimskim kaputom. Iznad glave bila je okačena rukom ispisana poruka:

Ovde leži Kiš bandit – nije mrtav, već napit!

Godine 1958. Danilo Kiš diplomirao je kao prvi u generaciji, i potom upisao postdiplomske studije književnosti. Tada počinje, može se reći, njegova karijera profesionalnog književnika. Preko dana bi pisao i čitao, a uveče vodio kafanske razgovore, nekad i do zore. Pio je, pevao, svirao gitaru i pušio sladostrasno i pohotno; cigarete se vide skoro na svakoj njegovoj fotografiji. Nije mu bilo teško da dospe u centar pažnje.

Rajko Nogo zapisao je jednom da je Kiš “srećna i nesrećna mešavina srednjoevropskog Ahasfera i cetinjske prznice”. Navodio je primere iz najnovijih knjiga velikih pisaca objavljenih na raznim meridijanima planete, lako prelazeći s jezika na jezik.

Bio je majstor persiflaže; duhovito je karikirao, relativizovao i raskrinkavao lažne domaće književne, pa i političke veličine, podražavajući ih glasom i pokretima. Od domaćih pisaca posebno je cenio jedino Andrića, Krležu i Crnjanskog. Nisu mu se dopadali Dobrica Ćosić ni Milorad Pavić. Pavića je smatrao hvalisavcem bez pokrića; kad je Hazarski rečnik postigao svetski uspeh kod čitalaca i kritike, prijateljima se žalio kako je od njega pozajmljena ideja o “izgubljenom narodu”.

Ćosiću nije oprostio nekadašnje putovanje “Galebom” (1961) i bliskost s Titom, o čemu je ostavio efektnu satiričnu poemu “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” (radoznalijeg čitaoca upućujemo na priču “Pesnik”, iz posthumno objavljene zbirke “Skladište”, kao i na fragment iz iste knjige o profesoru koji piše sonet protiv Tita, da bi ga, posle dugogodišnje robije, preinačio u hvalospev).

Beogradsku književnu čaršiju Kiš je nazivao svojevrsnom Koza nostra, koja proizvodi intrige o boljima od sebe i prenosi ih “arapskim telefonom”, od usta do usta. Nervirala ga je dvoličnost arbitara na srpskoj književnoj sceni. Rugao im se otvoreno i psovao ih. Ako u nekoj raspri drugi argumenti nisu bili dovoljni, umeo je da upotrebi i pesnice. U osnovi, on je ipak bio pun detinje radoznalosti, nezlobiv i meka srca. Mađarski pisac svetskog ugleda Đerđ Konrad, koji ga je dobro poznavao, ostavio je zapis prema kome je Kiš “veseljak dubokog glasa i zlatnog srca”.

Godina 1972. bila je prilično plodna u književnoj biografiji Danila Kiša. U “Prosveti” mu izlazi roman “Peščanik”, za koji, u žestokoj konkurenciji s Aleksandrom Tišmom (“Knjiga o Blamu”), dobija “Ninovu” nagradu.

Žirijem je predsedavao akademik Velibor Gligorić, a u članstvu su bili i Draško Ređep, Miloš I. Bandić, Eli Finci i Petar Džadžić. Kako se kasnije saznalo, presudan glas stigao je od Igora Mandića iz Zagreba, telefonom. Ređepov prijatelj i sugrađanin Aleksandar Tišma, koji je očekivao nagradu, bio je neprijatno iznenađen. Prema jednom svedočenju, Tišma je odluku prokomentarisao u stilu: eto, dobio je nagradu pisac koji je mlađi od mene deset godina…

“Kao da je u pitanju sindikalni red za krompir”, odbrusio je Draško Ređep.

Tišma je verovao da su sudbine dvojice pisaca slične, pošto su rezultat “osobene etničke kombinacije”. Njegov otac bio je Srbin, a majka Jevrejka iz Panonije; kod Kiša, videli smo, srodno, iako obrnuto.

A samo godinu dana ranije Draško Ređep je pisao o Kišovim “Ranim jadima” u sarajevskom časopisu “Izraz”:

“Sklon sam da upravo u strukturama Kišove proze, tobože tako nonšalantno, nemarno, u brzom krokiju ostvarivanim, vidim neke od najznamenitijih dometa Danila Kiša, a pre svega neposrednost iskaza, čistotu stila, svežu i ničim natrunjenu evokaciju detinjstva, vlastiti, često surovi, ali nikad romantičarskim feljtonizmom preplavljen doživljaj tih naših ranih jada koji su, kod mnogih autora, nažalost, ostali mistificirani nekakvim antropomorfnim signalima flore i faune, a ovde se, evo, ispoljavaju u svom tragizmu, jedini u horizontima dečaka, pa dakle važni i prevažni, i uz to nikad jednostavno pristali uz jedan blagonaklon osmeh koji tako često ispraća te naše velike dečačke drame koje nismo zaboravili, ali kojih smo se, pred porugom sredine i odraslih, tako često stideli.

Ima knjiga koje se, doista, bez rezerve mogu prihvatiti u onoj svemoćnoj kategoriji knjiga za veliku i za malu decu. Nesumnjivo, ova knjiga Danila Kiša, u toj svojoj negovanoj, jer istinitoj fragmentarnosti, u tom svom jeziku koji vijori svojim poetskim signalima bez prenemaganja i lažnih metafora, u tom svom naporu da se iskaže i dokaže pred nama, ta drama ranih trauma detinjstva – stoji u prvom redu naše literature namenjene deci i osetljivima, a posvećene tom velikom i sudbonosnom svetu imaginacije i slobode koji se zovu mladi uzrast.”

Kiš o alkoholu i boemštini

Istini za volju, alkohol je za mene bio višestruki stimulans: kada čovek živi u materijalnoj i seksualnoj bedi, kao što sam ja živeo u Beogradu tih studentskih godina, alkohol je neka vrsta izazova i pokrića. S jedne strane, to pokriva realnost naše bede, jer vi ste se svesno opredelili za neku vrstu otmene boemije, koja je izbor a ne posledica nužde, ili bar tako deluje, a s druge strane, alkohol stvara bratstvo usamljenih, pobratimstvo usamljenih duša. Ali nikad nisam pisao pod uticajem alkohola ili mamuran. Dva-tri eksperimenta s alkoholom pokazala su se apsolutno ništavnim, i ubrzo sam shvatio da se pisanje i opijanje moraju razdvojiti jasnom i širokom granicom, pogotovu kad je reč o prozi. Moja jedina droga bile su i ostale moje fobije, moje opsesije.(Život, literatura, 1986)

Čovek koji je ispušio svoja pluća

Kad je doneta odluka o laureatu NIN-ove nagrade za 1972. godinu, Žika Bogdanović, urednik kulturne rubrike ovog nedeljnika, odredio me je da napravim intervju za naredni broj. Iako tada nisu bile ušle u modu današnje konferencije za medije, na kojima se saopštava vest i predstavlja slavodobitnik, Kiš je, svojim kanalima, već bio saznao da je baš on autor romana godine. Jedva sam ga pronašao u nekoj kafani na Voždovcu, gde je s društvom proslavljao nagradu, pomalo već “pod gasom”. Zakazao mi je razgovor za sutradan u podne, u njegovom stančiću u Ulici Ranka Tajsića. Mirjana, s kojom je Kiš još bio u braku, tada nije bila u stanu.

Eto mene, u zakazano vreme, s beležnicom, olovkom i pitanjima. Kasetofon tada nisam imao, a na pomoć stenografa nisam mogao računati.

Dok smo razgovarali, Kiš je pijuckao francuski konjak i pušio, cigaretu za cigaretom, iako su mu lekari strogo zabranili duvan. “Već sam ispušio svoja pluća”, umeo je da kaže samoironično. I zubi i prsti bili su mu trajno obeleženi nikotinom; glas takođe. Sve u sobi mirisalo je na duvanski dim. Povremeno bi povukao iz dveju cigareta istovremeno. Pribojavao sam se da mu ne ponestane duvana, pa da i intervju propadne. I sam mi je priznao da bez cigareta može da poludi. I to ne bilo kojih. Ranije je, zajedno s Mirjanom, pušio neke cigarete s brojem 57. Sada, kad su se materijalne prilike popravile, troši “goloaz” i “žitan”. Jednom je probao, na Baščaršiji u Sarajevu – možda upravo na predlog Rajka Noga – da ***** “dravu” ili hercegovački rezani duvan, “škiju”, ali se zamena nije primila.

“S lošim duvanom poludim još brže”, rekao mi je Kiš, a ja sam se još više zabrinuo za sudbinu započetog razgovora. Rokovi teku i urednik ne može beskrajno da čeka…

“Kakav si ti to novinar kad niti piješ niti *****š?!” – upitao me je Kiš u pauzi između dva odgovora, i ja sam počeo da se ledim. “Otkad sam zagazio u boemiju, ja pijem pošteno – na gladan stomak i uvek do dna, na eks”, priznao je.

Nisam smeo da primetim da ima i drugih poroka, te ne treba da mi se, kao pušač i ljubitelj dobre kapljice, toliko izvinjava. Srknuo sam malo konjaka umesto da bilo šta odgovorim. Time sam olabavio atmosferu i razgovor je klizio ka kraju.

Kad smo završili razgovor, u radnoj sobi čiji je pod bio pretrpan knjigama, a zidovi slikama (na centralnom mestu bila je poznata slika Radomira Reljića O ruži), Kiš mi je napomenuo kako bi voleo da intervju pogleda i autorizuje ga pre odlaska u štampu. To sam prihvatio s olakšanjem.

Narednog dana oko podne sreli smo se u restoranu “Šumatovac”, u blizini “Politikine” zgrade, u kojoj je tada bilo sedište redakcije NIN-a. Kiš je u osnovi bio zadovoljan verzijom koju sam doneo; na nekoliko mesta minimalno je intervenisao, zamenjujući strane reči domaćim i precizirajući deo odgovora koji se odnosio na relacije lirskog i parodijskog u Peščaniku. Jedno pitanje, zajedno s odgovorom, sasvim je izbacio, zbog čega je meni bilo žao, ali nisam imao hrabrosti da se suprotstavim. U pitanju je bio komentar aktuelne afere povodom oduzimanja Nagrade “Milovan Glišić” njegovom prijatelju Mirku Kovaču za knjigu Rane Luke Meštrevića. Prema Kišu, pokušaj da se jedna nagrada i jedna knjiga anuliraju kao da nisu ni postojale ogledalo je naše provincijske brzopletosti, neznanja i uskogrudosti, ambicija da se polifonija naših glasova ućutka ili svede na meru sluha svojega…

“O tome ću, za koji dan, još oštrije govoriti na uručenju NIN-ove nagrade – tu me ne mogu ućutkati ili ignorisati”, kazao mi je Kiš, i održao obećanje.

Govor slavodobitnika mediji su u dobroj meri prećutali. Kiš ga nije uvrstio u Djela u deset tomova, objavljena 1983, ali Mirjana Miočinović jeste – unela ga je u dvanaestu knjigu “Prosvetinog” izdanja Sabranih dela D. K., godine 2007, kao ilustraciju kulturne i političke klime u Srbiji u vreme obračuna s tzv. crnim talasom.

Na predlog da ostane drugi deo jedne duže rečenice o nagradama i književnoj klimi u Srbiji, Kiš me je, malčice podignutim tonom, podsetio da književnost i žurnalizam nastaju i brisanjem, a ne samo pisanjem. Citirao je Andrića, jednog od svojih učitelja, koji je u nekom susretu s mladim literatama kazao kako je za pisca gumica važnija od olovke! Sam Andrić to je, prema Kišovim rečima, radikalno primenio svodeći Prokletu avliju s nekih šest stotina stranica na konačnu verziju od oko stotinu. “A možda je mogao još da skraćuje”, dodao je Kiš, povrativši raspoloženje i sebi i meni.

Videvši moje žaljenje što će intervju u NIN-u biti objavljen u nešto skraćenoj verziji, Kiš je, da bi mi popravio raspoloženje, pola u šali pola u zbilji dodao kako mogu na kraju intervjua slobodno da stavim napomenu koju obično imaju stripovi ili feljtoni – “nastaviće se”.

“Ili, još bolje, napiši samo: možda će se nastaviti…” – kazao je Kiš na kraju.

Naš razgovor objavljen je, pod naslovom “Pisanje kao terapija”, u NIN-u od 4. marta 1973, tri dana posle svečanog uručenja nagrade. Kiš me je pozvao da na dan izlaska nedeljnika s našim intervjuom dođem, uveče, u “Prešernovu klet”, pored zgrade “Borbe”, gde će laureat s društvom proslavljati prvi značajniji književni uspeh.

U toj rupčagi na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, koja je bila omiljeno svratište pisaca Kišove generacije i nešto mlađih, čekala me je stolica između pesnika Brane Petrovića, koji je već bio dobrano naliven, i Bore Krivokapića, sjajnog novinara, koji je s Kišom bio blizak po više linija, pored ostalog, i po crnogorskoj. Prekoputa sedeli su Mirko Kovač i Borislav Pekić, do njih Kovačeva supruga Slobodana Matić, veoma talentovana slikarka, i, mislim, Mirjana Miočinović, Danilova supruga. Do nje, ako se ne varam, Vida Ognjenović, i još neke mlađe žene čijih se imena ni likova više ne sećam.

Kiš i Bulatović u vreme ljubavi

U prigodnom slovu na uručenju NIN-ove nagrade, 2. marta 1973, Kiš je pročitao spisak talentovanih, “impozantno raznorodnih pisaca” svoje generacije, koja, osim ostalog, neguje srodnost na sociološkom, psihološkom i biografskom planu. Oni su, kazao je Kiš, los solvidados, deca rata, oštećeni dubokim traumama; za sve njih pisanje je vrsta terapije – “pokušaj da se ta solipsistička kantilena otpeva tako da i drugima može nešto da znači”. Na čelu te Kišove liste nalazi se Miodrag Bulatović, a slede: Borislav Pekić, Mirko Kovač, Filip David, Branimir Šćepanović, Bora Ćosić, Dragoslav Mihailović i Miro Glavurtić.

U vreme kad je Miodrag Bulatović dobio NIN-ovu nagradu za roman Ljudi s četiri prsta (januar 1976), Kiš je laureatu, iz Bordoa, gde je bio lektor srpskohrvatskog jezika, na ljubljansku adresu poslao kartu sa sledećom čestitkom:

“Bule, čestitam NIN-ovu nagradu! Vazda ti pucalo! Kiš”

Krajem januara, Bulatović je odgovorio pismom ove sadržine:

“Danile, bilo je šik dobiti čestitku od tebe. A nadam se da si i ti moju dobio. Pišeš, viđu, da se tamo izgradilo… Pišem tebi, laureatu… koji je prošao kroz sva ova sranja!… Odgovori, ****** mu jade… ko da nijesmo zajedno rasli… e ne može sve jedna jatka roditi!”

Kasnije, u vreme afere oko Grobnice za Borisa Davidoviča, dvojica prijatelja i zemljaka našla su se na suprotnim stranama.

Zaleđen osmeh i predosećanje smrti

U restoranu “Prešernova klet” Danilo Kiš je s društvom proslavljao prvi značajniji književni uspeh, NIN-ovu nagradu. Slavodobitnik je sedeo na čelu stola, “očešljan kao oblak”, s cigaretom u ustima i gitarom u rukama. Visok, mršav, razbarušen, krakat. Pevao je francuske šansone i mađarske balade, u originalu, glasom pomalo prozuklim od pića i duvana. Sam je sebe pratio na gitari, a još s Cetinja poneo je izvesno muzičko obrazovanje. Na dve-tri francuske, dodavao je po jednu mađarsku pesmu. S nekom vidljivom setom pevao je čuveni mađarski šlager “Tužna je nedelja”, nastao tridesetih godina prošlog veka; Kiš je znao više različitih (tekstualnih) varijanti te tužne pesme, čiji je autor mađarski Jevrejin Reže Šereš.

Između dva rata mnogi boemi, pesnici i lutalice ubijali su se ostavljajući stihove te pesme u oproštajnim pismima; zbog toga je u nekim evropskim zemljama pesma bila zabranjivana s obrazloženjem da navodi slabe i osetljive na samoubistvo. Vida Ognjenović u jednom zapisu podseća, pozivajući se na Kišovu izjavu, da je i sam Šereš posle Drugog svetskog rata počinio samoubistvo, preživevši rat u Pešti uz pomoć kafanske braće koja su ga, kao Jevrejina, krila od Nemaca.

Posle dva sata provedena u “Kleti”, gde je dim grizao za oči i umanjivao zadovoljstvo zbog muzike i duhovitih Kišovih eskapada, neosetno sam se izvukao i otišao kući. Supruga mi je, čim sam ušao, naložila da svu odeću skinem, stavim u najlon kesu i iznesem na terasu, i da sav taj smrdljivi zamotuljak rano jutrom ponesem na hemijsko čišćenje. Ne samo Danilo Kiš – većina te vesele družine pušila je paleći cigarete jednu za drugom.

Koju godinu kasnije, Kiš me je, po povratku iz Francuske, pozvao u svoj novi stan u Ulici Miloša Pocerca, da mi prenese pozdrave Milene Noković, Komnena Bećirovića, Stanke Tuović i drugih zajedničkih pariskih prijatelja, i uruči mi njihove poklone, pre svega sireve i francusko vino.

Poslednji put video sam se s njim u leto 1989. u Kulturno–prosvetnoj zajednici Srbije, gde je, u društvu Dimitrija Tasića, urednika BIGZ-a, došao na poziv Olge Nikolić, predsednice ove ustanove, u kojoj sam radio kao profesionalni sekretar, neka vrsta upravnika poslova.

Danilo je bio još mršaviji i bleđi. Posle amputacije celog levog plućnog krila, koju je doživeo kao “duhovnu kastraciju”, Kiš je bio drugi čovek. Postepeno su ga napuštale strasti koje su hranile njegovu literaturu – pre svega boemija, žene i politika. Nosio je neku vrstu zaleđenog osmeha. Govorio je otežano, jer se opaka bolest s pluća prenela i na grlo. Kao da je predosećao skoru smrt, koje se, kako je govorio, nije bojao. “Bojim se samo bolova, a za samoubistvo nemam snage”, rekao nam je. (Znatno kasnije, pesnik Predrag Čudić posvedočio je kako je Kiš bio pozajmio pištolj i držao ga pod jastukom, za situaciju u kojoj bi ga bolovi naterali da okonča život.)

Romansijer na umoru treba da razmišlja i o smrti, a ne samo o romanu, odgovorio je na pitanje o novim rukopisima i izdanjima starih knjiga u Francuskoj i u svetu. Skoknuo je do Beograda da se pozdravi s prijateljima, u koje je ubrajao i nas dvoje, Olgu i mene. Setio se našeg davnašnjeg intervjua, kao i jednog kraćeg druženja u Dubrovniku, u hotelu “Argentina”; tada je s njim bila Paskal Delpeš, prevodilac i družbenica tokom poslednje decenije njegovog života, koju mi je predstavio kao svoju “žensku”.

Bilo je to leta 1987. Taj susret ni po čemu ne bi zasluživao da se zabeleži osim po tome što sam, u prolazu, izmenio nekoliko reči s Kočom Popovićem, “nadrealističkim pesnikom, realističkim ministrom i mirnodopskim generalom”. Koča i Kiš bili su bliski po mnogo čemu, a posebno po uvažavanju i poznavanju francuskog jezika i francuske kulture (kao veoma mlad, Koča se školovao u Švajcarskoj, potom i na Sorboni), po zajedničkim kritičkim opaskama na tada rastući nacionalizam u jugoslovenskim republikama, i po sličnom preziru prema socijalizmu koji nije na vreme odbacio staljinističke elemente.

Često su pijuckali konjak i kafu u “Argentini” i raspravljali o aktuelnostima iz kulturnog i političkog života.

Koča je u Dubrovniku imao stančić i voleo je plivanje i tenis; Kiš samo plivanje i ćaskanje uz čašicu. Kad me je Kiš predstavio Koči Popoviću kao novinara i istraživača himni, srpskih i svetskih, nekadašnji nadrealista me je kao iz topa upitao da li znam kad je nastala srpska himnična pesma poznata po stihu “Rado ide Srbin u vojnike”. Kad sam odgovorio da je to početni stih “Graničarske pesme” pančevačkog prote Vase Živkovića, iz 1844, i da je ona revolucionarne 1848. bila neka vrsta ratne himne, dodao je:

“E sad bi bilo bolje da taj stih glasi:

Rado ide Srbin u krajnike!”

Uz Kišovo posredovanje, bio sam zamolio Koču Popovića za susret i eventualni intervju na jesen u Beogradu, ali me je on blago odbio s napomenom da je rekao javno sve što je mislio da treba, a da ćemo ostalo saznati iz njegovih intimnih dnevnika onda kad se bude, kroz koju godinu, pridružio svojim mrtvim proleterima. “Moja se generacija skoro sasvim ugasila, a osećam da ću se uskoro i sam predstaviti vatri”, kazao je Koča. Od moždanog udara umro je 20. oktobra 1992, usred velike ekonomske i društvene krize; prema slovu njegove poslednje volje, trebalo je da bude kremiran, ali je kremacija morala biti neko vreme odložena zbog nedostatka plina na Novom groblju. Dvadesetak dana kasnije njegova urna stigla je u Aleju zaslužnih građana, u kojoj je Kišov prah već bio položen.

Pekić o Kišovoj misiji

Kišov prijatelj i kolega Borislav Pekić, koji je umeo da primeti kako se Grobnica za Borisa Davidoviča otvorila još jednom da bi primila novu, ali ne i poslednju žrtvu, u više navrata nazvao je Kišovu smrt – ubistvom, koje čak nije pojedinačno, već masovno. Na komemoraciji u SANU, 12. aprila 1990, Pekić je kazao i ove reči:

“Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani. Zašto bi on to izbegao?

Znao je, dakle, da je izbeći ne može. Da bekstvo ne pomaže, a apelacije ne vrede. Pripremao se za svoj poslednji životni susret, tražeći je. Nazirao je njene ljudske konture oko sebe, video je smrt u bezmalo svakom ljudskom činu. Tražio je tu smrt i u prošlosti, nadajući se prirodnoj, s kojom bi se, kad je upozna, kao što je poznavao umiranje cvetova u jesen, mogao izmiriti bez samosažaljenja i otpora.”

U Pekićevoj zaostavštini sačuvano je mnoštvo zapisa o druženju s Kišom i razgovorima o literaturi, koji su nekad trajali od osam uveče do osam ujutro, najpre u Beogradu, a potom u Londonu i Parizu.

U jednom od njih Pekić piše:

“Delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao, a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.”

Pekić je umro u Londonu 1992. godine.

Intervjui kao višetalasni esej

Kišovi intervjui s razlogom se ubrajaju u njegovu esejističku prozu; on je s velikom pažnjom davao izjave novinarima, redigovao ih i dopisivao, unoseći u njih, osim strasti, mnogo od svoje erudicije i književnoteorijskih znanja. Izbegavao je razgovore s novinarima na brzinu i usputno. Dobar intervju s obaveštenim i radoznalim žurnalistom, to je za njega bilo nešto kao višeglasni esej.

Danilo Kiš uvrstio je naš intervju u drugu knjigu Po-etike (1974), potom u svoju esejističku zbirku Homo poeticus u okviru Djela D. K. objavljenih 1983. u Zagrebu i Beogradu. Pod tim naslovom, i sa istim sadržajem, knjiga se javlja i u Sabranim delima, koja je 1995. priredila Mirjana Miočinović za BIGZ povodom šezdesete godišnjice Kišovog rođenja. Miočinovićeva je objavila taj intervju i u zbirci razgovora Gorki talog iskustva (1990), u istoimenoj knjizi u Splitu (1997), i još ponegde. Ovde ga navodimo po verziji iz NIN-a od 4. marta 1973. Dakle:

Ako je verovati nekim autoritativnim ocenama, u domaćoj, inače obimnoj izdavačkoj produkciji, preovlađuju dela prosečne vrednosti. Posebno su retki dobri romani. Šta ste pomislili kad ste Peščanik bacili u to more osrednjosti?

– Prosek je u umetnosti uvek vladajući, a uzleti su retki i slučajni. Prosečna dela, ipak, kako kaže Šopenhauer, služe nečemu: zahvaljujući njima, možemo da odmeravamo vrednost onih dela koja su izbegla sudbinu prosečnosti… Što se Peščanika tiče – i on je samo plod truda i čuda. Dao sam ga izdavaču sa dubokim osećanjem zebnje, sa skromnom željom da nađe bar desetak čitalaca koji će se dobrovoljno strmoglaviti u njegove ambise, koji će se dragovoljno predati njegovim zamkama i koji će na reč poverenja krenuti, u njegove lavirinte. Ja sam obećao čitaocu da ću ga iz biblijskog mraka, u koji sam ga zaronio na početku knjige, izvesti na svetlost dana, ali sam zatražio i njegovo (čitaočevo) poverenje.

Način na koji Vi, samo na osnovu jednog pisma iz ratnih godina, rekonstruišete čitav jedan svet, “jučerašnji svet”, podseća na metode kojima paleontolozi, pomoću jedne jedine kosti, dočaravaju daleka geološka razdoblja. Kakva je sudbina tog ključnog, po svemu sudeći autentičnog pisma?

– U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo, negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona. To pismo sam želeo da utisnem, kao jedno od mogućnih poglavlja Bašte, pepela, jer ono je još bilo sveže u mom sećanju, no beše nestalo tokom mojih mnogih seljakanja, zaturilo se bilo negde i ja mišljah zauvek. Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog. Čitajući, dakle, ponovo to pismo, datirano 5. aprila četrdeset i druge godine, autentično pismo pisano rukom onog koji je već postao junakom mojih knjiga, ja sam odjednom zastao pred njim kao pred otvorenom piramidom ili kao pred nekim rukopisom izvađenim iz Mrtvog mora: trebalo je sve dešifrovati, poduprti ne lirskim već intelektualnim dokazima, ispitati značenje svake reči, svake pojave, dočarati sebi floru i faunu vremena o kojem se u tom pismu govori.

Peščanik je, više no Vaši prethodni romani, na granici psihološkog, filozofskog i poetskog štiva. Verovatno zato nije imun od prodora sredstava, terminologije i istina ovih grana?

– Mislim da se elementi svih tih prilaza doista nalaze u Peščaniku, ali često u vidu parodije. To parodijsko (koje je samo posledica nemoći da se naučno raščlane neki problemi koji se javljaju u pismu u vidu podsticaja) jeste upravo onaj sloj romana koji ima patinu poetskog. To parodijsko ili to lirsko (što je ovde katkad isto, po prirodi stvari), nalazi se u opisima predmeta, jela, pića, odeće, arheoloških iskopina, religioznih razmatranja, lingvističkih izleta i tako dalje. Sve je to, u konkretnom slučaju, diktirala nužnost, a možda i saznanje, svejedno.

Ipak, nema li previše filozofije u Peščaniku? Pokazujete li Vi ovim romanom da je i budućnost proze (a ne samo poezije, kako se obično misli) u sve većem približavanju filozofiji? Ili Vi, možda, suviše znate da biste bili samo pisac?

– Proza se, po mom mišljenju, uvek približavala filozofiji kad god nije imala drugog izlaza: roman i jeste neka vrsta pučke i parodijske filozofije. Pogledajte Don Kihota, pogledajte Gargantuu, pogledajte Dostojevskog, Tolstoja, Mana. U suštini se, mislim, promenio samo odnos prema parodijskom elementu: kako pisac sve manje veruje filozofemama, on svoje sopstvene filozofeme, u koje takođe ne veruje, ili bar sumnja u njih, podmeće kao stvarne i jedine. Na taj način to postaje sve više i više element proze, u oba značenja te reči: životne proze i proze kao žanra. Vi ste jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade, uz to je dobijate posle Crnjanskog. Šta to govori o literaturi ovog jezika?

– Dozvolite da umesto direktnog odgovora kažem neku reč sumnje, a da pritom poverujete da je ta sumnja ne samo metafizičke prirode nego i deo mog pogleda na svet literature, na svet pisane reči uopšte. I da postavim jedno pitanje, koje, mislim, progoni svakog pisca, pitanje što ga je Krleža formulisao ovako: “Što predstavlja jedna osamljena knjiga na ovom svijetu danas, pa bila ona doista vrijedna da bude objavljena?” I da odgovorim, zajedno s njim: “Manje od jedne osamljene kapljice u Amazoni.” Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno zračenje još nije čestito ni probilo.

Tako se završio intervju koji je, kao i mnoge stranice Kišove proze, mirisao na duvanski dim.

Pošto zbog raznih okolnosti, a posebno zbog Kišovog sve lošijeg zdravlja, dogovor o nastavku dijaloga nije mogao biti ostvaren, intervju je komotno mogao da se objavi s napomenom:

Nikad se neće nastaviti…

Ali zato nema kraja stvaralačkom dijalogu s Kišovim delom, koje je mlado i na osamdesetu godišnjicu rođenja njegovog tvorca.