Fjodor Mihajlovič Dostojevski


Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године, a умро je 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу. Један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Михаил су били послани у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Михаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.

Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточенДостојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николаја I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник философије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860 се враћа у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу жене 1864, и одмах затим смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време је потпнуо утонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем с коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст. Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго времена, психолошка анализа и контрадикторност његових ликова, чиниле су да у поређењу, систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи, учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе философе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.

Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.

Романи

Бедни људи, 1846 - роман у писмима
Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности
Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман
Неточка Незванова, 1849 - недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
Село Степанчиково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
Понижени и увређени, 1861 - роман-фељтон, апологија љубави
Записи из мртвог дома, 1861 - роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно литерарним остварењима
Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести
Коцкар, 1866 такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти
Идиот (роман), 1868 - апологија доброте, православља и лепоте
Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"
Младић, 1875 - философско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе
Браћа Карамазови, 1879-1880 круна пишчевог стваралаштва, сматра се највећим књижевним делом у историји светске литературе, философско тумачење светлости православног хришћанства, роман, који по правилу, мења читаочев живот

Новеле

Записи из подземља, 1864 - интимна философска исповест човека из "подземља"
Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у светској књижевности.



wikipedija

NO ON JE LJUDE VOLEO:IZGLEDA DA JE KROZ CIJELI ZIVOT POTPUNO VJEROVAO U LJUDE, A, MEDJUTIM, NIKO GA NIKAD NIJE SMATRAO NI ZA SUVISE PROSTODUSNA, NI ZA NAIVNA COVJEKA.NESTO JE BILO U NJEMU STO JE GOVORILO I STO VAS JE UBJEDJIVALO DA ON NECE DA BUDE LJUDIMA SUDIJA , DA NECE DA UZME NA SEBE OSUDU I DA NIPOSTO NECE OSUDITI.

IZGLEDALO JE DA JE SVE DOPUSTAO, NIMALO NE OSUDJUJUCI, PREMDA CESTO VRLO GORKO TUGUJUCI ZBOG TOGA.STAVISE, ON JE U TOM POGLEDU DOTLE DOSAO DA GA NIKO NIJE MOGAO NI ZACUDITI, NI UPLASITI, I TO NI U NAJRANIJOJ NJEGOVOJ MLADOSTI....

U burnim, nesigurnim ili prijelaznim razdobljima posvuda se i uvijek pojavljuju različiti nitkovi. Taj ološ koji postoji u svakom društvu ispliva na površinu i kad se pojavi, onda ne samo što nema nikakva cilja, nego nema čak ni mrvička neke ideje u glavi, već samo zrači, kako najbolje zna i umije, nemirom i nestrpljenjem. Međutim, taj ološ, a da on toga sam i nije svjestan, gotovo uvijek uhvati u šake grupica "naprednih", koji djeluju u skladu s određenim ciljem, i ona upravlja svim tim ljudima onako kako im se sviđa ako se slučajno i u njoj ne nađe pravih pravcatih idiota, što se također često događa.
Uvijek se nađe više redovnika nego razuma.
Ima mnogo misli koje su tu uvijek, a opet su odjednom nove.
Ta malena riječca "zašto" odjekuje cijelim svemirom sve otkako je stvoren svijet, i cijela priroda svakoga časa pita svevišnjeg tvorca: "Zašto?"
Dajte najjadnijem od bijednika da prodaje nekakve pišljive karte za putovanje željeznicom, i taj će bijednik odmah pomisliti da ima pravo da se pred vama vlada kao Jupiter kad dođete kupiti kartu. "E, hajde, baš da ti pokažem svoju moć..." I to se tako kod njih pretvara u administrativnu opijenost.
Cijeli taj podugački članak, pun suvišnih riječi, napisao je jedino zbog toga da bi u njemu istaknuo samoga sebe. Bilo je lako pročitati između redaka: "Pogledajte me dobro, eto što sam ja doživljavao u tim trenucima. Zar vam je važno to more, oluja, stijene razbijeni brod? Pa ja sam vam sve to potanko opisao svojim snažnim perom. Što ste se zapiljili u tu utopljenicu što u mrtvim rukama drži mrtvo dijete? Pogledajte radije mene koji nisam mogao podnijeti toga prizora nego sam se morao okrenuti."
Prava istina se uvijek čini nevjerojatna. Da bi istina ispala vjerojatnija, treba joj svakako dodati malko laži. Ljudi tako uvijek i rade.
Zlatna sredina: ni glup, ni pametan, prilično nenadaren i kao da sam pao s Mjeseca.


...........

Svaka ruska nezgoda i nedaća izaziva u njega smijeh, samo što ga ne ushićuje. On mrzi narodne običaje, rusku povijest, sve. Tu kivnost na Rusiju neki su naši liberali, sve donedavno, smatrali, tako reći, pravom ljubavlju prema domovini i dičili se time kako tobože vide bolje od drugih kakva treba da bude ta ljubav; ali sad su već postali otvoreniji pa su se počeli stidjeti čak i riječi "ljubav prema domovini", čak su i sam taj pojam protjerali i izbacili kao nešto štetno i bezvrijedno.

... smješkajući se onim neuljudnim smiješkom kojim se posve bezobzirno i nehajno kadšto izražava ljudsko zadovoljstvo zbog nedaća bližnjih.

Bijaše to ona točka dugo susprezanog gnjeva na kojoj gnjev napokon izbija, kad glavni pokretač postaje neodgodiva borba, neodgodiva potreba da se što prije okomi na nekoga.

**************


"Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veca kazna nego sto je bilo njegovo zlocinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je uzasnije nego sto je razbojnicko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju nocu u sumi, ili kako mu drago,taj se uvek, u svakom slucaju, do poslednjeg trenutka nada da ce se jos spasti. Bivalo je primera da je vec grlo preseceno, a on se jos nada, pa bezi ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakse umirati; tu je presuda, i u tome sto ti sigurno znas da neces umaci, u tome se sastoji uzasna muka, i nema na svetu strasnije muke od te.

Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gadjajte ga, on ce se jos uvek nadati; ali procitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on ce poludeti ili zaplakati. Ko kaze da je covekova priroda kadra izdrzati to da ne poludi?

Nasto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Mozda ima gdegod coveka kome su procitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuci, a zatim mu rekli:"Idi, prasta ti se." Eto, takav bi nam covek mozda i mogao ispricati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s covekovom se ne sme tako postupati!"

*********

Ne može čovjeka svatko uvrijediti.
...Jedino se to možda može objasniti time da nije bila pri sebi kad je to učinila, to jest ne u onom smislu kako nam tvrde advokati za svoje ubojice i lopove, nego pod onim snažnim dojmom koji, ako je žrtva bezazlena, ovlada njome kobno i tragično.

Tvoja je misao, bila ona i glupa, dok je u tebi - uvijek dublja, a kad je izrekneš, smješnija je i nepoštenija. Jedino je kod nevaljalih ljudi koji samo lažu sasvim obratno.

Ama, potajna spoznaja o moći kudikamo više godi od javne vlasti. Da sam bogataš koji ima na stotine milijuna, čini mi se da bi uživao baš u tome da nosim najstarije odijelo i da ljudi misle da sam najgori kukavac koji samo što ne prosjači, da me guraju i preziru: meni bi bila dovoljna sama spoznaja.

.........

Zločin i kazna (rus. Преступление и наказание) je roman ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog izdat 1866. godine u časopisu Ruski vesnik. Smatra se jednim od najvećih dela ruske književnosti.

Radnja je smeštena u Sankt Peterburg sredinom šezdesetih godina 19. veka. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozni student prava, podstaknut krajnjom bedom i turobnom budućnošću odlučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Osim šta ubistvom planira da reši sopstvene finansijske i porodične probleme, smatra ga i etički opravdanim jer, po njegovom mišljenju, životi običnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa spram plemenitih ideala kojima teži; smatra da se on, kao poseban pojedinac (sličan Napoleonu), nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude. Pomno razrađuje plan, ali ipak mu se potkradu greške i privlači sumnju policije; i sam postaje nesiguran u sopstvenim razmišljanjima o zločinu, pa očajava i čezne za iskupljenjem. U psihičkoj krizi kroz koju prolazi pomaže mu prostitutka Sonja Marmeladova, napaćena devojka koja se ponizno i pasivno drži prema zlu i životnim nedaćama, a utehu nalazi u hrišćanstvu.

Fabula

Prvi Deo

Spomenik na mestu namišljene kuče Raskoljnikova u Sankt Peterburgu.

Mesec jul. Rođa Romanovič Raskoljnikov je siromašni nesvršeni student prava u S. Petersburgu. Na početku romana ga susrećemo kako sa svoje dvadeset i dve godine izbegava gazdaricu jer mesecima nije platio stanarinu. Odlazi kod stare lihvarke Aljone Ivanovne založiti džepni sat, a ona mu daje samo rublju i 15 kopejki jer nije na vreme otkupio prijašni prsten pa je ostao dužan. Raskoljnikov ljutit odlazi. U glavi mu se stvara razbojnički plan.

Kasnije saznajemo (iz njegovih meditacija i sećanja) da je jednom u krčmi čuo razgovor mladića koji se žalio svom drugu na staru lihvarku koja se bogati lukavim otkupom vrednih predmeta od siromašnih ljudi za male novce; pri tom je strašno gruba prema svojoj dobroćudnoj polusestri Lizveti koja radi za nju. Mladić je razvio teoriju kako bi babu valjalo ubiti jer je kao stenica koja pije krv, a strašno je bogata. Raskoljnikovu je taj razgovor bio početak kovanja planova o ubistvu i krađi.

Nakon poseta lihvarki (koji je bio proba jer je osluškivao što i kako ona ključevima otvara) u krčmi je upoznao propalog činovnika Marmeladova koji mu je otvorio dušu tužnom pričom o porodici koju je upropastio zapivši sav svij novac, a ćerka Sonja je postala prostitutka da bi prehranili ostala tri deteta. Raskoljnikov ga otprati kući gde nije bio pet dana, a žena ga poče vući za kosu i tući. Raskoljnikov izvuče i ostavi 50 kopejki i nestane kad je počela vikati i na njega.

U prljavoj sobici sluškinja Nastasja mu donese majčino pismo puno ljubavi koje ga razneži i rastuži. Mati ga je izvestila o teškom životu Dunje, njegove sestre koja je služila u gospodskoj kući a gazda se zaljubio u nju pa ju je hteo iskoristi. Žena mu je to doznala pa je isprva okrivila Dunju, pukla je sramota u selu, no uskoro je saznala istinu pa je ponovo rehabilitovala Dunju. Njih dve su teškom mukom slale sinu novac u grad i polagale su velike nade u njega. Mati mu je pisala i o skoroj Dunjinoj svadbi za dvorskog savetnika Petra Petroviča Lužina. "Pouzdan i imućan, ima doduše 45 godina ali još se može svideti ženama." Raskoljnikov je bio izvan sebe jer su ga dovele pred gotov čin. Nisu ga pitale za mišljenje o čoveku koji je "čini se dobar" i otprema na put za S. Petersburg škrinju "na svoj račun", a majka i Dunja putuju o svom trošku. Raskoljnikov se čudio Dunji i bio ljut na nju. On stalno preispituje sebe, svoje postupke, moral ljudi i vremena.

SAN - umoran je zaspao i sanjao mračan san o kobili koju su pretukli železnim šipkama jer nije mogla trkom povući zapregu. U snu je Raskoljnikov dečak i plačući ručicama udara vlasnika kobile a otac ga odvlači nemoćno. Probudivši se zaklinje se kako on ne može učiniti "ono", ali zatim razmišlja o događaju koji je odredio njegovu sudbinu. U prolazu je čuo razgovor trgovca s Lizvetom da će sutradan u sedam sati navečer doći trgovcu. Shvatio je da će lihvarka tada biti sama i da je to prilika za ubistvo.

U kaputu je zašio traku u kojoj će visiti sekira, nije mogao uzeti sekiru iz kuhinje jer je u njoj bila Nastasja (nepredviđeno) ali imao je sreće kad je zavirio u kućepaziteljevu kućicu gde nije bilo nikoga. Pozvonio je na vrata, no lihvarka je nešto sumnjala pa nije odmah otvorila. Sve to vreme je Raskoljnikov razmišljao o svom ponašanju i još uvek zdravom razumu. Pružio je starici čvrsto svezani smotuljak koji je trebao biti srebrna tabakera. Tri puta ju je udario sekirom po temenu i zatim u sobi iz škrinje natrpao džepove raznim zlatnim predmetima. Odjednom je začuo korake u susednoj sobi, zaprepastio se kad je ugledao Lizavetu i potom ju je ubio. "Strah ga je hvatao sve više i više - osobito nakon tog drugog, sasvim neočekivanog umorstva."


Kad je hteo da pobegne, začuo je korake i zaključao vrata - dvojica su lupala i shvatila da se zbiva nešto neobično. Jedan je krenuo po pomoć, a kad se drugi nakratko izgubio Raskoljnikov se spustio sprat niže i sakrio u stanu kojeg su krečila dva molera, koji su izašli iz stana, pa su vrata bila otvorena. Išunjao se iz stana kada su se dvojica i vratar popeli do livarkinog stana i izašao na ulicu nezapažen. "Znoj je curio s njega, šija mu je bila posve mokra - prolaznici su mislili da je pijan. Vratio je sekiru na mesto sve u bunilu... Komadići i odlomci nekakvih misli rojile su mu se u glavi, ali ni jedne misli nije mogao uloviti, ni na jednoj se nije mogao zadržati, koliko se god trsio.."

Drugi deo

Ležao je vrlo dugo i razne misli su mu se rojile glavom. Sakrio je ukradene stvari u rupi u zidu. Nastasja mu je donela poziv od policije - protrnuo je. No u stanici je saznao da ga je gazdarica tražila jer nije plaćao stanarinu. U stanici se posvadio s poručnikom Iljom Petrovičem. Odahnuo je, ali kad je inspektor Fomić pričao o ubistvu lihvarke - srušio se u nesvest.

U strahu je "blago" skrio u gradu ispod nekog teškog kamena. Čudno se ponašao (ušao kod Razmihina i odmah izašao, buncao je, sanjao da je Ilja istukao gazdaricu), pao je u groznicu, a Razmihin ga je s prijateljem Zosimovim, doktorom požrtvovno negovao. Za to vreme su svi počeli komentarisati ubistvo, u prvi mah su optužili soboslikare!

Dok je bio u krevetu posetio ga je Lužin, a Raskoljnikov je slušajući komentar na pismo njegove majke rekao:"Tornjajte se dovraga!" Još onako slab pobegao je iz sobe i lutao gradom, ušao u neku krčmu i majčinim novcem nagradio neku prostitutku iz čistog hira. Za šankom je drsko izazivao Zamjotova pričajući mu o zločinu i izazovno ga gledajući u oči. Na vrh jezika mu je bilo da prizna. "A što ako sam onda baš ja ubio babu i Lizvetu?!" Neki vrag mu nije dao mira i ušao je u kuću i sobu gde se zbilo ubistvo, provocirao je radnike koji su uređivali stan. "Pod je opran, hoće li ga ofarbati?! Nema krvi?!" Oterali su ga.

Na ulici je čuo graju i približio se - zaprega s konjima je pregazila pijanog Marmeladova. Raskoljnikov se zauzeo za nastradalog i pomogao da ga odnesu u kuću. Žena Katarina Ivanova bila je izvan sebe. Pop ga je ispovedio okrvavljenog. Dirljiv prizor kada žena pomaže mužu, a pop moli da mu oprosti. "Ma ta je pijanica popila sve što je imala... upropastio mi je život! Hvala Bogu što umire. Biće manje štete!" Govoreći to, ona je davala sve od sebe da mu olakša poslednje trenutke, da mu pomogne. Na vratima se pojavila Sonja i Marmeladovu su zasuzile oči. Raskoljnikov je zadivljen Sonjinom mršavom figurom s predivnim plavim očima. Dao je Katarini sve rublje što je imao i rekao da ona snosi troškove sprovoda. Kad je odlazio mala sestrica je dotrčala i rekla da Sonja pita za adresu.

Vrativši se kući dočekale su ga majka i sestra vrištavši od uzbuđenja. "Ali on stajaše kao mrtav... nije ni ruke podigao da ih zagrli - nije mogao." Srušio se u nesvest. Razmihin ih je smirivao, uveravao da mu nije ništa.

Treći deo

Razmihin je nagovorio Dunju i majku da odu kući, da će se on pobrinuti za Raskoljnikova. Raskoljnikov je samo uspio reći da je Lužin podlac i da se on protivi venčanju. "Ili on ili ja!" Razmihin ih je pratio do stana umirujući ih. Bio je pijan jer se upravo vratio s tervenke, ali se na prvi pogled zaljubio u visoku, ponosnu i naočit Dunju. Obećao je da će doći sa Zosimovim i održao obećanje.

Lužin im je poslao pismo i dogovorio sastanak s Dunjom i majkom pod uslovom da Raskoljnikov ne bude tamo. Dunja i mati su se tome usprotivile. Sutradan se Raskoljnikov našao s njima, ali je razgovor svejedno zapinjao, mati nije mogla prepoznati sina, on se suprotstavljao sestrinoj svadbi, Dunja je o tome želela odlučiti sama .... Tada u sobu uleti Sonja da pozove Raskoljnikova na pogreb - svi se zbune, a Raskoljnikov se rastrči oko nje upoznavši ju sa svima, majci je sve to bilo sumnjivo.

Raskoljnikov je Razmihin otkrio da je i on zalagao neke predmete kod stare lihvarke i Razmihin ga je uputio k prijatelju Porfiriju Petroviču, inspektoru. Porfirij se pokazao lukavac i šalama i pitanjima je provocirao Raskoljnikova. Samo su još njega i čekali, jer su na zamotuljcima kod starice našli napisano i njegovo ime, raspitivao se io smrti Marmeladova. Zatim se inspektor interesirao o članku Raskoljnikova izašlom u "periodičnoj reči" u kojem je Raskoljnikov izložio misao o običnim i neobičnim ljudima koji vuku svet pa im se može oprostiti čak i zločin ako to znači napredak čovečanstva. Porfirij je to povezao s psihičkim stanjem zločinca u trenutku zločina (Raskoljnikovu se činilo da mu je Porfirij namignuo). Na kraju ga je čak pitao je li vidio molere one noći - Raskoljnikov se nije dao prevariti, a Razmihin se razbesneo na Porfirija.

Raskoljnikov stalno razmišlja i preispituje svoj čin. "Vrlo važno za babuskaru!" - Mislio je uzrujano i palhovito. Možda sam tu i pogrešio, ali nije sad to važno. To je bila tek bolest ... hteo sam što pre preskočiti granicu .. nisam ubio čoveka nego načelo! Načelo sam zaista ubio, ali nisam prekoračio granicu, nisam, ostao sam na ovoj strani .. Majka, sestra, koliko sam ih volio! Zašto ih sada mrzim, ne trpim ih u svojoj blizini .... Grliti je i misliti: kad bi ona znala ... pa da joj kažem?! O kako sad mrzim tu babuskaru! Mislim da bih je i po drugi put ubio kad bi oživela! Sirota Lizaveta! Zašto se ona morala tamo zateći? Čudno je ipak zašto na nju i ne mislim, baš kao da je nisam ni ubio! Lisaveta! Sonja! Sirotice moje krotkih očiju .... Mile moje! "

- Ovaj je komentar najbitnija odrednica romana, obrazloženje njegova postupka i pojava unutrašnjeg monologa inače kategorije modernog romana.

Zaspao je u bunilu, sanjao da udara babu sekirom, a celo je predsoblje puno ljudi. Kad se probudio kraj kreveta je sedio Svidrigajlov.

Četvrti deo

Svidrigajlov je muž pokojne Marfe Petrovne koji je pokušao napastvovati Dunju kad je radila za njega. Raskoljnikov ga je hteo oterati, ali mu je ovaj ponudio 10000 rubalja za Dunječku bez ikakvih protuusluga. Raskoljnikov je bio izvan sebe, a Svidrigajlov neobično hladan i miran. Otkrio je da je Marfa oporučno ostavila Dunji 3000 rubalja i nek se ne udaje za Lužina jer je nitkov! Na izlazu ga je video Razmihin.

U svratištu majke i Dunje sastaju se Lužin, Razmihin i Raskoljnikov. Lužin je u žučnoj raspravi napao Raskoljnikova i pozvao se na svoju velikodušnost prema "ozloglašenoj" devojci i siromašnoj majci koje je hteo spasiti od neimaštine. Dunja je pobesnela i zajedno s bratom oterala iznenađenog Lužina. Lužin je čak zatražio da mu vrate troškove puta.

Raskoljnikov se odmah zatim oprašta od majke i sestre i taj oproštaj izgleda konačan. Razmihin ga je pokušao da zaustavlja, ali Raskoljnikov ga je nemo gledao, pogled mu je prodirao u dušu. Odjednom se Razmihin lecne.. Nešto čudnovato kao da je prostrujalo između njih.... Nekakva misao proleti kao kakav nagoveštaj, nešto užasno ružno, što su obojica shvatila. Razmihin probledi kao krpa. "Razumeš li sad? - upita Raskoljnikov a lice mu se iskrivi od bola. Vrati se k njima i čuvaj ih uvek!" Iznenada se okrene i ode.

Od te večeri Razmihin im je postao sin i brat.

Raskoljnikov je pošao Sonji koja se oduševila kad ga je videla. On ju je ispitivao o njezinu životu, bio je ganut njenim izgledom, sudbinom i žrtvovanjem za dobrobit svoje porodice, pitao ju je veruje li u Boga i kako on može dopustiti takvu bedu, naterao ju je da mu čita Bibliju - uskrsnuće Lazarovo, čitavo vreme osećajući kako mu se vraća želja za životom, smisao kako se nešto budi u njemu. Rekao joj je da je danas prekidao sa sestrom i majkom. "Sad imam samo tebe. Hajdemo zajedno... Oboje smo prokleti, pa ćemo dalje zajedno!" Ako sutra opet dođe reći će joj ko je ubio Lizavetu - bila je zaprepaštena.

Raskoljnikov je pošao Porfiriju koji mu je natuknuo da ga želi ispitati. Porfirij ga je u šaljivom tonu doveo do ludila i Raskoljnikov je zavikao da to ne dopušta. "Uhapsite me ako želite, ali nemojte se poigravati sa mnom. Porfirij je znao da je Raskoljnikov odlazio babi, da je pitao za krv. Porfirij mu je obećao iznenađenje, ali u jednom trenutku uđe Nikolaj, soboslikar s priznanjem da je on ubojica, a Porfirij se zbunio. Raskoljnikov je došao sebi i uzvratio mu:"Nećete mi pokazati ono naše malo iznenađenje?!"

U stanu, u trenutku kad je hteo izići otvorila su se vrata i pojavio se čovek koji mu je na ulici šapnuo da je ubojica. "kao da je iznikao iz zemlje" Raskoljnikov se sledio. No ovaj mu se stane izvinjavati što ga je krivo optužio i prokazao Profiriju jer je vidio Raskoljnikova onu večer kad je zavitlavao stanare i pazikuću, a on je obrtnik - krznar, iz iste veže i nije hteo da Raskoljnikov prođe nekažnjeno. (On je bio to iznenađenje o kojem je Porfirij pričao, stajao je iza vrata i čuo razgovor, no kad se Nikolaj pojavio, pokajao se i došao u stan ispričati se.) "Oprostite mi zbog klevete i zloće." Raskoljnikov je izašao iz sobe bodriji nego ikad. "Sad ćemo se još ogledati." reče smešeći se pakosno.

Peti deo

Lužin se nije predao i u glavi je smišljao osvetu. Živeo je u sobi sa studentom Lebezjatnikovom (koji je imao moderna načela - život u komuni, žena može varati muškarca jer mu nije rob....) i poslao ga po Sonju kojoj je velikodušno dao 10 rubalja praveći se dušebrižnik, ali joj je skrivečki gurnuo u džep presavenih 100 rublji kaneći je optužiti pred svima da mu je Sonja ukrala novac da bi okaljao nju i Raskoljnikova pred Dunjinim i majčinim očima i vratio izgubljeno poverenje. Srećom je na daći (obredu u čast pokojnika) pred raskalašenom gomilom koja uopće nije došla da oplaka Marmeladova nego najesti se, Lebezjatnikov osupnut Lužinovim postupkom izrekao pravu istinu, ne znajući ni sam Lužinove porive. Sve to nije sprečilo Sonjinu maćehu Katarinu Ivanovu da se počupa s gazdaricom Nemicom koja se pravila dama i smešno govorila ruski. Raskoljnikov je odlučio Sonji priznati zločin. Dok joj je s mukom govorio, onako nemoćna podsetila ga je na Lisavetu. Užasnuto je uzdahnula:"Bože!" Odmah ga je potom uhvatila za ruke, obesila mu se oko vrata. "Onda nećeš me ostaviti Sonja? - reče on gledajući je gotovo u nekoj nadi. -Neću, neću, nikad i nigde!, uzviknu Sonja. -Svuda ću za tobom, kud ti tud i ja! O Bože! O jadne li mene! I zašto, zašto te pre nisam upoznala!"

Raskoljnikov se lomio u sebi zašto joj je rekao jer ona nije mogla shvatiti motiv zločina, a on se nije kajao - to nije mogla razumjeti. "Nisam ubio zbog toga da pomognem majci - koješta! Nisam ubio ni zbog toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem dobrotvor čovečanstva. Jednostavno sam ubio, zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe! Nešto sam drugo morao shvatiti, morao sam doznati jesam li gnjida kao svi ili sam čovek? Hoću da li mogu preskočiti zapreku ili neću. Jesam li puzav stvor ili imam PRAVO." Sonja mu nije povlađivala i upitao ju je šta da radi. Sevnula je očima i odgovorila neka pođe do raskrižja. "Stani i pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrvnio, a onda se pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, na sav glas:"Ubio sam!" Pa će ti Bog opet vratiti život. Hoćeš li?"

Znao je da ona misli na robilu, da prihvati kaznu. Dala mu je drveni križić da ga obesi oko vrata. Raskoljnikov je u sebi odlučio.

Katarina Ivanova je imala histeričan napad, odvukla je dečicu na cestu, jer ju je gazdarica isterala iz stana, i pevala, terala ih da plešu i prosila novac, otišla je čak do nekog generala. Umrla je u hropcu na cesti okružena znatiželjnom gomilom. Raskoljnikovu je prišao Svidrigajlov obavestivši ga da je preuzeo brigu o mališanima i Sonji i da će tako utrošiti onih 10000 rubalja namenjenih Dunji. Na Raskoljnikovo zaprepaštenje izrekao mu je iste reči koje je Raskoljnikov izrekao Sonji. I Svidrigajlov mu je priznao da stanuje stan do Sonje i da je prisluškivao njihov razgovor. "Pa rekao sam vam da ćemo se nas dvojica još zbližiti!" Sad ga je imao u šaci.

Šesti deo

"Za Raskoljnikova su počeli čudni dani: kao da ga je odjednom obavila magla i zatočila u bezizlaznu, mučnu osamljenost. Kad se posle, već mnogo kasnije prisećao tih dana, poimao je da mu se svest gdekad mutila i da je tako bilo, uz stanovite prekide, sve do konačne katastrofe. Na mahove ga obuzimao bolestan i mučan nemir što je prelazio čak u paničan strah." Najviše ga je mučio Svidrigajlov.

S Razmihinom se oprostio i ponovio mu da ga Dunja voli i neka mu čuva majku i sestru, a Razmihin mu je uzvratio da mu je sada sve jasno, da zna da je Raskoljnikov nevin jer mu je Porfirije sve razjasnio. Raskoljnikov je u nedoumici - što Porfirij sprema? I zaista, inspektor mu je sam došao na vrata. Ispočetka je hinio da mu se došao ispričati zbog neugodnosti što mu je zadao, ali je onda na svoj stari lukavi način počeo rekonstruirati zločin i psihološki portret počinioca. Nikolaj pripada ruskoj sekti RASKOLNIKA koji su rado prihvaćali na sebe patnju. "Ne, dragi moj Rodione Romanoviču nije Nikolaj ništa kriv! Posredi je fantastično, mračno nedelo, suvremeno, slučaj našeg doba kad se smutilo ljudsko srce ... ubio je, a sam sebe smatra za poštena čoveka, ljude prezire, ponaša se kao kakav anđeo, ne dragoviću moj, nije Nikolaj ništa kriv!" Raskoljnikov je samo zadrhtao kao da ga je nešto preseklo. "Pa ko je onda ubio?" ne odoli da ne upita jedva dišući. "Kako ko je ubio? - ponovi baš kao da ne veruje svojim ušima - Pa vi ste ih ubili Rodione Romanoviču! Vi ste ih ubili... doda gotovo šaptom, duboko uverenim glasom."

Raskoljnikovu su se oduzele noge. Pokušao se pobuniti ali ga je ovaj pročitao. Predložio mu je da se sam prijavi pa će mu smanjiti kaznu i život je pred njim. "Smanjit će mi kaznu... nasmejao se." Porfirij mu je dao rok od par dana i obećao da ga do tada neće prijaviti.

Raskoljnikov je pohitao do Svidrigajlova. Našao ga je u nekom bednom svratištu, a ovaj je pak bio raspoložen i pričao mu o dogodovštinama iz života (zavođenje siromašnih maloletnih devojaka, o svojoj mani - neutaživoj gladi za ženama), pokazao se u svetlu razuzdanog i perverznog čoveka. Raskoljnikov mu je zapretio da će bude li dirao Dunju, ga ubiti. Svidrigajlov ga se jedva otarasio i pošao na ugovoreni sastanak s Dunjom. Prethodno joj je napisao pismo u kojem joj je natuknuo o bratovom zločinu. Ona je usplahireno došla na mesto sastanka, a on ju je, kujući u glavi plan, namamio u dobro izolirani stan zaključavši za njom vrata. Znao je da je sudbina njene porodice u njegovim rukama - ponudio joj je da će čuvati tajnu, a za uzvrat će joj biti "rob" do kraja života. Dunja je istrgla i izvadila pištolj, pucala je samo jednom, ali ga je samo okrznula. On joj se polako približio i rekao neka pokuša još jednom, no ona je bacila oružje, a on ju je zagrlio. Dunja ga je zamolila da ju pusti.

"Ne voliš me dakle? - tiho priupita.

Ne.

I ne bi mogla? Nikad?

Nikad. - šapne Dunja. Svidrigajlov slomljeno spusti ruke, pustivši ju da izađe."

Svidrigajlov se oprostio od Sonje, ostavivši njoj i Dunji puno novaca. Ušao je u neko svratište i pokušao zaspati. ali san mu nije dolazio. Naposletku je izašao i spustio se do Male Neve blizu vatrogasnog tornja. Stražar ga je mucajući hteo poterati, ali Svidrigajlov uzme pištolj i napne ga. "Ovde vam nema mesta.

E, pa brate moj, svejedno. Mesto je dobro i ako te budu što pitali, reci im da sam otputovao u Ameriku." I ubije se.

Raskoljnikov se oprostio od majke, ne rekavši joj ništa, zatim od sestre kojoj je bilo teško, ali oprostila mu je u svojoj ljubavi i zagrlila ga. Pobegao je od Dunje i učinio na ulici kako mu je Sonja rekla: kleknuo je nasred trga, poklonio se i poljubio prljavu zemlju, sav prožet nasladom i srećom. Ljudi su se smijali misleći da je pijan. Malo dalje od njega stajala je Sonja, i tada je shvatio da će ostati s njim do kraja.

Ušao je u policijsku stanicu i naletio na Ilju Petroviča, koji ga je ugodno primio, nije mogao priznati zločin i izašao je van. No, tada je ugledao Sonju na čijem licu je ugledao slabašan smešak. Vratio se i rekao: "Ja sam onda ubio sekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu sestru Lizavetu." I Petrovič zine. Sjatiše se ljudi sa svih strana.

Epilog

Zbog olakotnih okolnosti (sam je priznao zločin za koji je drugi već okrivljen, nije kažnjavan, potpomagao je studenta bolesnog od tuberkuloze, pokopao siromašnog Marmeladova) dobio je samo osam godina Sibira. Porfirij je održao obećanje. Majka mu je oboljela i umrla verovatno znajući za strašnu istinu, Dunja se udala za Razmihina, a Sonja je pošla u Sibir s njim. Raskoljnikov je šutke radio i svi su ga kažnjenici mrzili. Teško se razbolio i Sonja je pismom javila Dunji da leži u zatvorskoj bolnici. No nije se razbolio od teškog rada i posne hrane - razbolio se od povređenog ponosa. Stidio se što je on, Raskoljnikov, propao tako glupo i slepo, što se mora poniziti i pokoriti pred besmislom. "Kad bi mu bar sudbina poslala kajanje... Ali, nije se kajao zbog svog zločina.... Eto što je jedino on držao za svoj zločin: samo to što nije uspio i što je sam priznao svoju krivnju."

Nije shvaćao kako su svi kažnjenici zavoleli Sonju (posredovala je u slanju pisama i posetama kažnjenika), svima se osmehivala. Za bolesti je opet u bunilu sanjao o propasti sveta i nekolicini odabranih koji su preživeli. Bolno se prisećao tog sna. Jednom je ugledao Sonju kod bolničkog ulaza "kao da ga je nešto ujelo za srce", brzo se odmakao od prozora. Sonja se razbolela i neko vreme nije dolazila. Raskoljnikov se uznemirio i stalno raspitivao za nju. Poslala mu je pismo pisano olovkom - srce mu je tako snažno tuklo dok je čitao, nešto se u njemu prelomilo.

Sedeo je pokraj reke, ona je sela do njega, stražar ih nije gledao. "Nije ni sam znao kako se to dogodilo, ali najednom kao da ga je nešto zgrabilo i bacilo do njenih nogu. Plakao je i grlio joj koljena. Ona se u prvi mah strašno prepala i probledela kao krpa. Skočila je s mesta i zagledala se u nju drščući. Ali, začas u isti tren, sve pojmi. U očima joj zasja beskrajna sreća. Pojmila je i više nije sumnjala da je on voli, da je napokon došao taj čas... Uskrisila ih je ljubav, srce jednog mrsilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugog."

Nikad do tada nije u ruke uzeo jevanđelje što mu je Sonja dala (nikad ga nije davila verom), ali ga je sad otvorio. Sedam godina im se činilo kao sedam dana. Bili su sretni.

"Raskoljnikov nije znao da nije dobio život na dar, nego da će ga još i te kako skupo stajati, da će platiti za njegovim velikim pothvatom u budućnosti...

- ali to je već nova pripovest."


wikipedija

• "...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu .
  

Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo.
Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu..."... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

• "Blijeda kao krpa i kao da nema snage da vikne, nasred sobe je stajala Lizaveta s velikim zavežljajem u rukama i ukočeno gledala u ubijenu sestru. Ugledavši Raskoljnikova kako istrča, ona zadrhta treperavo kao list i po čitavom licu joj prođoše grčevi; ona podiže ruku, otvori usta, ali ipak ne vrisnu, nego polahko, buljeći u njega, ali ne vrišteći, kao da nema vazduha da vrišti, poče da uzmiče pred njim u ugao sobe. On jurnu na nju sa sjekirom: njene usne se iskriviše tako žalosno kao kod sasvim male djece kada se počinju nečega plašiti pa netremice bulje u predmet koga se boje i spremaju se da briznu u plač. I ta nesretna Lizaveta toliko je bila prosta, utučena i zauvijek uplašena da čak ni ruke nije podigla da lice zaštiti, iako je to bio najneophodniji i najprigodniji gest u tom trenutku, jer sjekira je bila podignuta pravo nad njenim licem.
  Ona samo malo podiže slobodnu lijevu ruku, ali ni blizu licu, i lagano je ispruži prema njemu, kao da ga odstranjuje. Udario ju je oštricom pravo po lobanji i odjednom joj, gotovo do tjemena, rasjekao sav gornji dio čela. I ona samo što se stropošta. Raskoljnikov sada sasvim izgubi glavu, zgrabi njen zavežljaj, a onda ga baci i potrča u predsoblje." (VII)
  

• "Do vlasti dolazi samo onaj ko se osmjeli da sagne i uzme je. Tu se traži jedno, samo jedno: treba se odvažiti!"
  

Zločin i kazna

Зли дусиИз Википедије, Зли дуси Аутор Фјодор М. Достојевски
Оригинални
назив
Бесы
Држава Русија
Језик руски
Врста дела филозофски роман
Датум издања 1871-1872
Време радње XIX век
Место радње царска Русија
Главни лик Николај Всеволодович Ставрогин,
Степан Трофимович Верховенски

Зли дуси (рус. Бесы) је роман Фјодора М. Достојевског. Објављен је 1871. и 1872. године часопису „Руски весник“. Познат је још под називима „Нечисте силе“ и „Бјесови“. Ово дело из специфичне перспективе илуструје основну мисао Достојевског о потреби за смиреношћу слабих наспрам јаких, сиромашних наспрам богатих и угњетених наспрам силних. За њега само снажна вера може да донесе богатство животу.

[уреди] ГледиштеКритичко око Достојевског овим романом узима за предмет политичке тенденције новог времена. Социјалистичку револуцију он сједињује са душевном агонијом. Анализирајући њено стварање кроз две генерације ликова Достојевски указује на њено порекло у индивидуализму - отпадништву од моралних и религиозних начела, одбацивању онога што је у човеку духовно. Отац који лицемерно брани своју непособност представљајући се већим и значајнијим, родиће сина још жеднијег величине и значаја. За Достојевског су баш то нечисте силе - јер изводе душе из стања смирености, и тако им онемогућују да стварају позитивне, стварне вредности.

Pogledajte seriju o Dostojevskom, odlicno je uradjena.
Svojevrstan dokument o epohi u kojoj je ziveo Dostojevski.

Фёдор Миха́йлович Достое́вский

Ruske zime se najbolje podnose uz vatru reči neprikosnovenog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский). Pisac čije ime u ruskoj i svetskoj književnosti znači koliko i sam Bog u religiji, vera u narodu, sloboda u vremenu. Veličina njegovih dela teži da dotakne nebo, a on je u svojoj ljušturi bio revolucionar, realist, rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Dečačke dane otrgla mu je nemaština, vođen trbuhom odlazi u vojsku, klonio se ljudi i u svom sanjarskom ćošku razmišljao je, čitao i sanjario. Najlepše godine svog života proveo je u Sibiru, osuđen na prinudni rad, smrtnu kaznu, koja mu je dosuđena u 28. godini života, izbegao je zahvaljujući pomilovanju. Tu je delio vazduh sa ubicama i lopovima, živeo sa njihovim zločinima koje je kasnije verno opisivao u svojim romanima. Tražio je u tim zločinačkim licima trag ljudskosti i tako štitio sebe od ludila.

Ti zatvorenički dani, jakog ukusa i mirisa, izbijaju na površinu književnog jela koje je pripremao za večnost. Depresija, poroci, prazni džepovi terali su ga na svakakve ludosti. Kocka je u njemu budila čoveka tame, njegovim dugovima često se nije nazirao kraj, čak je i jedno od njegovih dela nastalo upravo zahvaljujući potrebi da izmiri nagomilana dugovanja. “Zločin i kazna” života Dostojevskog upravo su te karte koje je mešao život. Napisao je 15 romana, mnogo pripovedaka, eseja, na policama života stanuju: “Idiot”, “Kockar”, “Braća Karamazovi”, “Bedni ljudi”, “Zapisi iz mrtvog doma”.



Kada ispod vela psihološkog štiva, prožetog nekom urođenom tragedijom, zavirite u dušu autora, vidite biće koje govori: “Voleti, znači videti drugog čoveka onakvim kakvim ga je Bog stvorio!”

Po izlasku iz sibirskog zatvora, narušenog zdravlja, raspršene slave i uspeha, ženi se svojom prvom ženom, takođe bolesnom. U kratkom periodu suočava se sa smrću žene i brata.

Tokom putovanja po zapadnoj Evropi, daleko od njegove kobne i voljene Rusije, pokušao je da obnovi svoju vezu sa mladom studentkinjom Apolinarijom Suslovom (Аполлинария Прокофьевна Суслова), koja je odbila da se uda za njega. Ljubavni neuspeh izazvao je lom u njegovom srcu, sve dok nije upoznao “Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela.” Bila je to ona koju je čekao, odana, njegova, koja ga je otrgla od finansijskih neprilika i dala mu tovar inspiracije za najbolja dela, možda ikada napisana.

Imao je zlu kob, kada je bio u Nemačkoj mrzeo je Nemce, u Francuskoj Francuze, samo zato što nisu Rusi. U tim dalekim zemljama, čeznuo je za ćiriličnim slovima i svojom hladnom, voljenom Rusijom. Njegova dela nastajala su zbog novca, pisao ih je neverovatnom brzinom, a njihov značaj proteže se kroz vekove. Prosto, Dostojevski ne izlazi iz mode. Temperament tih dela težio je upravo onome što je sam Dostojevski govorio: “Sve ili ništa”. Tragičan, sivkasti metod uranjanja u kompleksnost misli i osećanja, davao je za pravo Dostojevskom da mrzi kitnjaste knjige, šablone, formalni literarni stil… Bio je najtragičniji pisac Rusije. Davao je svetu stvarnost tog drugog sveta, pred kojim se oči drže čvrsto zatvorene. Ali ljubav ga je razoružala, vratila u kolosek, od trenutka ženidbe, pa sve do poslednje sekunde života, živeo je spokojan.

Svakom ko voli sasvim je jasno šta je Dostojevski hteo da kaže: “Srcu koje istinski ljubi: ili ljubomora ubija ljubav ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću! Nema razlike između budale i mudraca – kad su zaljubljeni!”




wannabe

“Danas se skoro svi daroviti ljudi strašno boje da ne budu smiješni, i usljed toga su nesretni.”


“Fantazija je prirodna snaga u čovjeku i ako joj se ne udovolji, ona će ili nestati ili obratno – razbuktat će se prekomjerno a to je i štetno.”

Dostojevski

Николај Берђајев

ДУХОВНИ ЛИК ДОСТОЈЕВСКОГ


Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар. Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је диманичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталоп И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери - хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће, кроз противуречности и борбе. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја. Стваралаштво Достојевског је истински празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива и стваралаштву Достојевског.

"Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu."


"Braća Karamazovi"

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno.
Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu.
Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.
Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

„Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju? Svagda odlučuj ovako: Pobediću smirenom ljubavlju“, savetuje veliki pisac Fjodor Dostojevski i objašnjava zbog čega je to najbolja odluka:

„Odlučiš li se tako jednom za svagda, ceo svet ćeš moći da pokoriš. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep.

Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu.

Svaki listić, svaki zrak Božji volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš posle neumorno početi da poznaješ sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju.

Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!

Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete“, zaključio je pisac.


znakoviporedputa

Dostojevski: O lepoti 

Prijatelju, prijatelju, u poniženju, u poniženju i sad. Strašno mnogo ima čovek na zemlji da trpi, strašno mnogo ima nevolja! Nemoj misliti da sam ja samo prostak u oficirskom činu, koji pije konjak i živi u razvratu. Ja, brate, skoro samo o tome i mislim, o tom poniženom čoveku, sem kad brbljam. Daj, bože, da sada ne brbljam i sebe ne hvalim. Jer, stoga mislim o tom čoveku što sam i ja sam takav čovek.

Da bi se čovek iz niskosti
mogao dušom podići –
neka sa drevnom majkom zemljom
stupi u savez večiti.

Ali evo u čemu je stvar: kako ja da stupim u savez sa zemljom zanavek? Ja ne ljubim zemlju, ne param joj grudi? Ja idem, a ne znam da li sam u smrad pao i u sramotu, ili u svetlost i u radost. Eto gde je nevolja, jer sve na svetu je zagonetka. I kad mi se dešavalo da tonem u najdublji sram razvrata (a meni se samo to i dešavalo), onda sam svagda tu pesmu o Cereri i o čoveku čitao. A da li me je ona ispravljala? Nikada! Zato što sam ja Karamazov. Stoga što kad ja jednom poletim u bezdan, onda letim pravce, strmoglavce, i sa stopalima naviše, i čak sam zadovoljan što baš u takvom ponižavajućem položaju padam, i smatram to za sebe kao nešto lepo. I eto, baš u samoj toj sramoti najednom počinjem himnu. Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ja ljubim porub one odeće u koju se oblači bog moj: neka idem u isto vreme đavoljim tragom, ali ja sam ipak i tvoj sin, Gospode, i volim te, i osećam radost, bez koje svet ne može da postoji ni da bude.

Dušu božjega stvora
radost večna napaja,
tajnom silom vrenja
ona zagreva pehar života;
travku je izmamila na svetlost.
Haos razvila u sunca
i razlila ga u prostoru
koji je čak i zvezdaru nedostižan.

Na blagim grudima prirode
sve što diše, radošću se napaja;
sve stvorove, sve narode
ona za sobom vuče;
nama je dala prijatelje u nesreći,
Grožđani sok, vence harita;
insektima sladostrašće…
Anđeo — pred bogom stoji.

Ali dosta je stihova! Prolio sam suze, i sad me pusti da otplačem. Neka to bude glupost nad kojom će se svi smejati, ali ti nećeš. Eto, tvoje oči plamte. Nego dosta stihova. Hoću sad da ti kažem o “insektima”, o onima koje je bog obdario sladostrašćem. Ja sam ti, brate, baš taj insekt; to je baš za mene rečeno. I svi smo mi, Karamazovi, takvi — i u tebi, anđelu, taj insekt živi, i u krvi tvojoj izaziva oluje. To su oluje, jer je sladostrasnost oluja, pa i više od oluje!

Lepota — to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok — ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota.

Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi — jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska. Uostalom, što koga boli, on o tom i govori.

Iz: Braća Karamazovi, Rad, Beograd, 1975.

filozofskim.blogspot.com

Ono što je za većinu ljudi najteži i najveći izazov - pobijediti strah od smrti - Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom je pošlo za rukom za samo četiri minute. Naime, toliko ga je dijelilo od presude strijeljanjem do pomilovanja. Čuveni ruski romanopisac, novelist i publicist realizma, jedan od onih koji su u samom vrhu najpriznatijih pisaca svih vremena. Rodio se 11. studenog 1821. godine u Moskvi, a umro je 9. veljače 1881. godine u Sankt Peterburgu.
Prije nego li se suočio sa smrću, napisao je epistolarni roman „Bijedni ljudi“ i psihološku studiju „Dvojnik“. Smrtna presuda pretvorila se u osam godina zatočeništva u Sibiru, ili kako ga sam Fjodor naziva „čistilištem svih patnji“. Ovdje počinje stvarna, krvava i mračna odiseja gdje ga prožima sav jad, poniženost te uvrijeđenost. Boraveći među ljudima s dna, u najgorem očaju i osamljenosti skuplja materijal za svoja buduća djela; „Zapisi iz mrtvog doma“, „Poniženi i uvrijeđeni“ i mnoge druge romane i kratke priče. Nitko tako detaljno i bolno istinito nije prikazao dubinu patnje koja se vuče ljudskom dušom, nitko nije tako tragično ocrtao beznađe, strah i brigu. Približio nam je Dostojevski poniženje i očaj do te mjere da ih možemo omirisati i od svega toga učinio nikada dostignutu umjetničku ljepotu. Nakon povratka iz Sibira napisao je glavninu svojih djela, romane kao što su; „Idiot“, „Bjesovi“ i „Mladić“.
Napisavši roman „Zločin i kazna“ ubrojio se i u tvorca modernog psihološkog romana gdje je vrlo suptilno unio i pojam vjere te postojanje Boga. F. M. Dostojevski nije razlikovao zločin koji je jedan čovjek u stvarnosti učinio ili ga netko drugi u mislima začeo. To su za njega bile istovjetne stvari kao što je i pokazao u svom posljednjem romanu „Braća Karamazovi“. Po romanu je snimljeno nekoliko televizijskih i filmskih adaptacija, a jedna od najpoznatijih je film R. Brooksa iz 1958.godine. Manje je poznato da je svojedobno Marilyn Monroe izrazila želju za igranjem Grušenjke, jednog od likova iz romana. Magazin Observer ga je 2003. godine stavio na 29. mjesto najboljih romana svih vremena. Na današnji dan prizovimo ga nekim njegovim poznatim izjavama;
„Ljubiti nekog čovjeka znači vidjeti ga tako kako ga je Bog zamislio.“
„Nastojim voljeti život više od njegova smisla.“
„Ništa na svijetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakšeg od laskanja.“
„Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.“
„Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati i kamenjem gađati svakog psa koji laje na tebe, nikad nećeš stići na cilj.“
„Prije nego što kažeš ljudima kako treba živjeti, pokaži to na svom primjeru.“
„Svi ideali svijeta ne vrijede suza jednog djeteta.“

Ako raj nije u samome tebi, nikad nećeš ući u njega.“