Fjodor Ivanovič Tjutčev (5. prosinca 1803. – 27. srpnja 1873.) jedan je od najznačajnijih ruskih pjesnika. Gotovo dvadeset godina svoga života proveo je u Münchenu i Torinu. Bio je dobar prijatelj Heinricha Heinea, a dobro je poznavao i Schellinga. Tjutčev se nije eksponirao kao pjesnik, te nije aktivno sudjelovao u literarnim krugovima svoga vremena. Poznato je oko 400 njegovih pjesama koje Rusi vrlo često citiraju. Njegove rane pjesme napisane su u tradiciji ruske poezije osamnaestog stoljeća. Tridesetih godina u njegovoj se poeziji uočava utjecaj europskog (posebice njemačkog) romantizma. Tjutčev piše filozofsku poeziju o svemiru, prirodi i čovjeku. Četrdesetih godina napisao je nekoliko članaka o odnosima Rusije i zapadnoeuropske civilizacije. Pedesetih godina nastao je niz pjesama u kojima opisuje ljubav kao tragediju, a objedinjene su u ciklus koji je prema njegovoj ljubavnici Eleni Aleksandrovnoj Denisjevoj (1826-1864) dobio naziv “Denisjevski”. Ciklus se smatra jednim od vrhunaca svjetske ljubavne lirike. Šezdesetih i sedamdesetih godina nastaju mnoge njegove političke pjesme. Njegova najpoznatija pjesma je “Silentium!”. Pjesma je snažan poziv na šutnju, jer se ljudi međusobno ne mogu razumjeti.

Stih “Izrečena je misao – laž” jedan je od njegovih najpoznatijih aforizama, kao i riječi “Rusiju um ne dokuči”, te “Nije nam dano da unaprijed znamo odgovor na naše riječi”.

Posljednja ljubav

O, na zalazu naših dana
ljubav je tiša i praznovjerna…
Sijaj, svjetlosti oproštajna,
ljubavi zadnja, luči večernja!

Pola je neba palo u sjenu,
još na zapadu sjaj se žari, -
pričekaj malo, sutonski trenu,
potraj, potraj, predivna čari!

Pusti da krv u žilama sni,
u srcu žara sve je manje…
O posljednja ljubavi, ti
jesi blaženstvo i očajanje.

Nesanica

Jednolik odboj sata, znan:
Ta mučna povest noći, zavet!
Taj jezik što je svakom stran
I jasan svakom, kao savest!

Bez tuge – da l je ko od nas
Sred svemirskoga slušao muka
Ta jecanja vremena, mukla,
Proročko-oproštajni glas?

Čini nam se: osiroteli svet
Sustigo usud; kud i ne bi!
U borbi s prirodom celom, opet
Prepušteni smo samima sebi.

I život naš tu, pred očima
Ko privid na kraju zemlje lebdi,
I s našim vekom i druzima
U sumračnoj daljini bledi…

I novo neko, mlado pleme
Pod suncem upravo stasava!
A mi, pak, druzi, I naše vreme
Već smo pod smetom zaborava!

Pokatkad samo, obred žalni
Dok vrši u ponoćni čas –
Taj pogrebni glas metalni
Oplakuje, katkada, nas!

SIVE SJENE SE SMIJEŠALE...

Sive sjene se smiješale,
Boja zgasla, zaspo zvuk,
Život, kretnje su nestale
U val mraka, dalek huk...
Roj leptira prhat stane,
Tek čujan zraku nijemu...
Čas tuge neiskazane!...
Sve je u meni, ja — u svemu!...

Oh sutone tihi, prisni,
Lij se na dno bića mog,
Tihi, sneni i mirisni,
Zalij me i smiri svog.
Maglom samoumirenja
Prepuni mi osjećaj!...
Daj okusit uništenja,
U svijet sna me pomiješaj!

Od života što besneo je tu

Od života što besneo je tu,
Od krvi, što se lila kao reka,
Šta dođe do nas, šta osta od nekad?
Tek dve-tri humke sad su na tom tlu.

I dva-tri hrasta, što u isti mah
Na njima rastu široko i smelo
I šušte dično, ne misleć, zacelo,
Pod korenima – čiji kriju prah?

Za prošlost priroda ne mari baš,
Njoj tuđ je privid naših leta, znamo,
I pred njom uvek nejasno saznaš
O samom sebi – da si njen san samo.

Po redu ona decu svoju svu
Na kraju zaludnog podviga i puta
Svu zaredom savija u skut,
U mirotvorni ponor što sve guta.

Fjodor Ivanovič Tjutčev, (rus. Фёдор Иванович Тютчев, 5. decembar 1803. – 27. jul 1873.) bio je poznat ruski pesnik, diplomata. Stanovao je u Minhenu, Torini, poznavao je Hajnea, Šelinga. Tjutčev nije bio profesionalni književnik i nije uzimao učešća u književnom procesu.

Tjutčev napisao je približno 400 pesamma. Njegove rane pesme zasnovani su na tradiciji ruske poэzije 18. veka. U 1830im Tjutčev potpao je pod uticaj evropejskog romantizma. Pisao je filosofske pesme o svemiru, prirodi i čoveku. U 1840e napisao je nekoliko članaka o Rusije i zapadnoj civilizaciji. U 1850im Tjutčev stvorio je pesme u koji ljubav kao tragedija je glavnom temom. Ove ljubavne pesme su objedinjene u «Denisjevski» ciklus: naziv ukazuje na adresata: ljubavnicu Tjutčeva Elenu Aleksandrovnu Denisjevu. U 1860-im i 1870-im Tjutčev pisao je uglavnom političke pesme.

Njegova najpoznatija pesma je «Silentium!», stih iz ovaj pesme «izrečena misao je laž» jedan je od njegovih najpoznatijih aforizama kao i «Rusija je umom neshvatljiva».

СНОВИ

Ко што океан земљу обузима,
Живот је сновима окружен одасвуд;
Настане ноћ — и звучним таласима
Стихија бије о спруд.

То је њен глас: гони и моли нас...
Већ је у луци оживео чаробни чун;
Плима расте и брзо односи нас
У бескрај таме пун.

Небески свод, буктећи славом звезданом,
Гледа тајанствено, из дубине у сени, —
И ми пливамо, пламтећим безданом
Одасвуд окружени.


СНЫ

Как океан объемлет шар земной,
Земная жизнь кругом объята снами...
Настанет ночь — и звучными волнами
        Стихия бьет о берег свой.

То глас ее: он нудит нас и просит...
Уж в пристани волшебный ожил челн;
Прилив растет и быстро нас уносит
        В неизмеримость темных волн.

Небесный свод, горящий славой звездной,
Таинственно глядит из глубины, —
И мы плывем, пылающею бездной
        Со всех сторон окружены.

SILENTIUM!

Ћути и тајно снове сниј,
И осећања своја криј -
Нека у самом душе дну
Грану, и нека зађу ту;
Јав звезда ноћу нећеш чути -
У души и ти сјај - и ћути.

Како да срце каже све?
И ко да схвати твоје сне?
Зна ли тај шта је теби драж?
Казана мисао је лаж!
Не праскај - изворе не мути,
Већ боље, из њих пиј - и ћути.

У самом себи живет знај -
У души имаш раскош, сјај
Тајанства, дивних мисли бук;
Заглушиће их спољни хук
И бели дан их потиснути -
Ослушкуј њихов пој - и ћути!...