Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; 7. februar 1812 — 9. jun 1870) je najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma. Dok je bio dete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici.

Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.

Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda, roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.


Najpoznatija dela:

* „Oliver Tvist“
* „Nikolas Niklbi“
* „Božićna pesma“ (na srpski je ponegde prevedena i kao „Tri duha“)
* „Martin Čazlvit“
* „Dejvid Koperfild“
* „Mala Dorit“
* „Priča o dva grada“
* „Velika očekivanja“

Pravoslavci danas proslavljaju Svetog Trifuna, katolici Svetog
Valentina, a svi zajedno, naročito mlađi deo populacije, obeležavaju Dan
zaljubljenih. Slavljenje božanstva plodnosti i zaštitnika svetosti
braka, slavljenje ljubavi sredinom februara, počelo je još u antičkoj
Grčkoj i Rimu, a očuvalo se sve do danas.

Sveti Trifun živeo je u
3. veku rodio se u selu Kampsadi u Frigiji. Još kao dečak imao je
sposobnost isceljivanja bolesti, kako na ljudima tako i na stoci, a
isterivao je i zle duhove. Ćerka cara Gordijana III, vladara Rimskog
carstva od 238. do prve polovine 244. godine, obolela je, a kako je
poručio zli duh koji je progovorio iz lude devojke, jedini ko je mogao
da joj pomogne bio je Sv. Trifun. Na carev zahtev Trifun dolazi u Rim i
pomaže carevoj kćerki. Car ga je bogato nagradio, a Trifun nastavio da
živi mirnim životom. Ali, kada je došao na vlast Decije Trajan, Sv.
Trifun je mučen za Hrista, i nakon teških muka, osudili su ga na smrt.


[You must be registered and logged in to see this image.]



Sveti Trifun u pravoslavnoj crkvi obeležava se 14. februara po novom,
tj. 1. februara po starom kalendaru. Pravoslavci slave Sv. Trifuna kao
velikomučenika koji je stradao za hrišćansku veru, smatraju ga za
zaštitnika poljskih useva, ali i zaštitnika bračne ljubavi i vernosti,
koji su sastavni deo hrišćanske propovedi. Zahvaljujući božijem daru i
molitvama, Sv. Trifun je lečio ljude od raznih bolesti, delio
siromašnima sve što je imao, pomagao ljudima koliko je mogao. Pred kraj
života trpeo je strašne muke, zbog čega je na kraju i umro.

Ako
se osvrnemo na to da se Sv. Trifun smatra zaštitnikom bračne ljubavi i
vernosti, a da su Sv. Valentina poštovale mlade devojke nesrećne u
ljubavi, ne treba da čudi zbog čega su mladi baš 14. februar izabrali za
Dan zaljubljenih.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Pri pomenu 14. februara, ozare se lica mladih parova, kojima ovaj datum
služi da pokažu svoju ljubav prema voljenoj osobi. Idealno bi bilo
nazdraviti ljubavi i zdravlju uz čašicu vina, i tako spomenuti i Sv.
Trifuna, zaštitnika mnogih zanata, pre svega vinogradarstva.

Uprkos
protivnicima Dana zaljubljenih, februar je uspeo da se "nametne“ kao
mesec ljubavi, pa zašto ne dozvoliti najlepšoj stvari na svetu da obasja
ljude. Volite, budite voljeni, slavite Sv. Trifuna. Vino i ljubav – da
li postoji nešto lepše?


svetplus.com

Dan državnosti Srbije obeležava se u znak sećanja na 15. februar 1804. godine, kada je, na verski praznik Sretenje, pod vodjstvom Karadjordja, u Orašcu počeo Prvi srpski ustanak, borba za oslobodjenje od viševekovnog robovanja pod Turcima.

Na isti dan 1835, na Velikoj narodnoj skupstini u Kragujevcu proglašen je prvi Ustav Srbije poznat kao Sretenjski ustav, koji je označio i početak savremene srpske državnosti.

Sretenje je za Dan državnosti Srbije proglašeno 10. jula 2001.godine.

Dan državnosti Srbije 15. februar je neradan dan u Republici Srbiji, prema Zakonu o državnim i drugim praznicima.



preuzeto sa: svenskserber.se

Hajnrih Rudolf Herc bio je itaknuti fizičar nemačkog porekla i, s obzirom na doprinos koji je dao ne samo svojoj državi već i čitavom svetu, bio je počasni član Berlinske akademije nauka. Rodio se 22. februara 1857. godine u Hamburgu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Školovao se na Berlinskom univerzitetu, a odmah po završetku studija zaposlio se kao profesor na Univerzitetu u Bonu i Karlsrueu.

Godine 1888. Hajnrih Rudolf Herc je uspeo da dokaže postojanje elektromagnetnih talasa i utvrdio da je njihova brzina jednaka brzini svetlosti, a potom i ustanovio osobenosti polarizacije, refleksije, refrakcije i interferencije.

Osim navedenog, Hajnrih Rudolf Herc je dugo godina radio i na izučavanju dejstva katodnih i UV zraka, a smatra se i jednim od pronalazača fotoelektričnog efekta. O teoriji elastičnosti napisao je nekoliko vrlo zapaženih radova. Prvi je konstruisao uređaj koji je proizvodio radio talase, te je na osnovu tog otrića napravljen i prvi radio.

Hajnrih Rudolf Herc upokojio se 1. januara 1894. godine, a u njegovu čast jedinica oscilacije, frekvencija, dobila je naziv herc (Hz).


navidikumagazin.rs

Đoakino Antonio Rosini (ital. Gioacchino Antonio Rossini; 29. februar 1792 — 13. novembar 1868) bio je italijanski kompozitor koji se smatra jednim od muzičkih velikana 19. veka. Posebno je poznat po operama (napisao ih je 39), od kojih su najčuvenije: „Seviljski berberin“, „Viljem Tel“, „Pepeljuga“, „Italijanka u Alžiru“ i „Otelo“. Muzički je obogatio tradicionalnu italijansku komičnu operu i značajno uticao na nekoliko generacija kompozitora među kojima su Belini i Verdi.

Pisao je još kantate, kamernu i duhovnu muziku, gde su mu najpoznatija dela s kraja karijere: Stabat Mater i Petite Messe Solennelle.


Opere

*Demetrijus i Polibijus (Demetrio e Polibio)
*Svadbeni ugovor (La cambiale di matrimonio, 1810)
*Izuzetni nesporazum (L'equivoco stravagante)
*Srećna prevara (L'inganno felice, 1812)
*Kir u Vavilonu (Ciro in Babilonia, ossia La caduta di Baldassare, 1812)
*Svilene lestvice (La scala di seta, 1812)
*Ljubavna proba (La pietra del paragone, 1812)
*Prilika stvara lopova, ili zamenjeni koferi (L'occasione fa il ladro, ossia Il cambio della valigia, 1812)
*Gospodin Bruskino, ili srećom sin (Il Signor Bruschino, ossia Il figlio per azzardo, 1813)
*Tankredi (Tancredi, 1813)
*Italijanka u Alžiru (L'italiana in Algeri, 1813)
*Aurelijan u Palmiri (Aureliano in Palmira, 1813)
*Turčin u Italiji (Il turco in Italia, 1814)
*Sigismund (Sigismondo, 1814)
*Elizabeta, kraljica Engleske (Elisabetta, regina d'Inghilterra)
*Torvaldo i Dorliska (Torvaldo e Dorliska, 1815)
*Seviljski berberin (Il barbiere di Siviglia, 1816)
*Novine (La gazzetta, 1816)
*Otelo (Otello, ossia Il moro di Venezia, 1816)
*Pepeljuga (La Cenerentola, ossia La bontà in trionfo, 1817)
*Svraka kradljivica (La gazza ladra, 1817)
*Armida (Armida, 1817)
*Adelaida iz Burgundije (Adelaide di Borgogna, 1817)
*Mojsije u Egiptu (Mosè in Egitto, 1818)
*Adina, ili bagdadski kalif (Adina, o Il califfo di Bagdad, 1818)
*Rikjardo i Zoraida (Ricciardo e Zoraide, 1818)
*Hermiona (Ermione, 1819)
*Eduardo i Kristina (Eduardo e Cristina, 1819)
*Žena sa jezera (La donna del lago, 1819)
*Bjanka i Faliero (Bianca e Falliero, o sia Il consiglio dei Tre Maometto, 1819)
*Mehmed drugi (Maometto secondo, 1820)
*Matilda od Šabrana (Matilde (di) Shabran, o sia Bellezza, e cuor di ferro, 1821)
*Zelmira (Zelmira, 1822)
*Semiramida (Semiramis, 1823)
*Putovanje u Rems, ili Hotel kod zlatnog ljiljana (Il viaggio a Reims, ossia L'albergo del giglio d'oro, 1825)
*Opsada Korinta (Le siege de Corinthe, 1826)
*Ajvanho (Ivanhoé, 1826)
*Mojsije i faraon, ili prelaz preko Crvenog mora (Moise et Pharaon, ou Le passage de la Mer Rouge, 1827)
*Grof Ori (Le Comte Ory, 1828)
*Viljem Tel (Guillaume Tell, premijera 1829. u Parizu)

"Sveta Nedelja (Sedmica) treba se doživеti u našoj unutrašnjosti ovde i sad, u Velikom Delu. Ova je najsvetija od svih nedelja, zato što je to nedelja u kojoj je potrebno doživеti Kosmičku Dramu."
(Samael Aun Weor)


"Posmatrači drame, nesvesno, stižu da budu deo scene... Beše njihov prijatelj, njihov dobrotvor, njihov kreator, njihov spasilac... On podnosi patnje, radi njihovog spasenja... Svi njihovi grehovi na njega padaju i sa njegovim bičevanjem oni bivaju spašeni! Oni ga prekomerno iskorišćavaju i ranjavaju, a on ne reče ništa. Veličanstvo njegovog ćutanja (za vreme dok vesnici jednog uvređenog Boga zakucavaju mu ruke i noge na Kavkaskoj Planini), može biti upoređena samo sa skromnošću njegovog pričanja, dok je viseo sa rukama u obliku krsta, služeci tako čovečanstvu, koje, kao nagradu, dade mu strašno raspeće."

Ove reči koje pripadaju T.W. Daone-u, uzete kao deo iz originala, podsećaju nas u mnogim detaljima na Isusovo Raspeće, Velikog Kabira, Hristosa. Ipak se odnose na velikog grčkog junaka Prometeja, a da nisu bile napisanea od strane Eshila u njegovom pozorišnom delu, 500 godina pre Isusa Hristosa, mogle bi se smatrati kopijom predstave "Smrt i Patnje" poznate nam iz Svete Istorije ili iz filmova, koje viđamo na televiziji prilikom Svete Nedelje.

Drugi "Razapeti Spasitelj" bio je, u Americi, Bacab. Španski sveštenici koji su stigli u novi svet bili su iznenađeni kada su našli kod indijanaca krucifikse i na oltaru krst. Upitani za njihovo poreklo (krucifiksa), rekli su da je tu reč o Bacab-u, Božjem Sinu, koji je bio postavljen na drvo sa raširenim rukama i na taj način je umro. U Kodeksima Borgija postoje predstavljanja Bakaba (Bacab) sa ispruženim nogama i sa probijenim rukama i nogama.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Učenjaci uporednih religija, našli su više od 48 "istorija" dosta sličnih sa onom od Isusa Hrista, koje se odnose na svete ličnosti starog doba, većina od njih su pre Isusa iz Nazareta. Ako ne zažmurimo ispred činjenica, možemo tvrditi da život Isusa, kako ga danas poznajemo, jeste u isto vreme i istorija i simbol, pomešani, da bi nam dali učenje: čovečiji spojen sa božanskim, sa Ocem; sve to, preko razvijanja onih sedam stepena moći INRI-a, (Ignis Natura Renovatur Integer) Vatre ili Svetlosnih Očišćivača zemaljske prirode ljudskog bića, odnosno, kako sam Isus reče: "Onako kako je Mojsije (Inicijat) podigao Zmiju (Kundalini) na štapu (Kičma) u Pustinji (Život), potrebno je da Sin Čovečji (Intimni Hristos) bude uzdignut.

Ova Kosmička inteligencija, ova Božanska energija, manifestuje se i predstavljena je preko Sunca, našeg izvora Svetlosti i Života.

Ovih 7 dana Svete Nedelje isti su kao i onih 7 dana POSTANJA (Kreacije), zato što je u oba slučaja reč o Stvaranju Sina Čovečijeg, Hristosa, u svakome od nas.


"U istom danu Prolećne Ravnodnevnice, oplakivala se smrt Tamuza u Babiloniji i Siriji, Adonisa u Grčkoj i Attisa u Frigiji (danas Turska), čije predstvljanje je bilo "učavljen čovek, sa jagnjetom pod nogama".


U svim ovim slučajevima, kultovima smrti usledile su odmah radosti Vaskrsenja.

Takođe je interesantno da post, sadašnji Uskrašnji post (koji je trebalo da bude posle smrti u Prolećnoj Ravnodnevnici), postoji u Meksiku, Egiptu, Persiji, Babiloniji, Asiriji, Maloj Aziji; i u nekim slučajevima, određen je na četrdeset dana.


Kao što tvrdi teozofski pisac A. Besant:

"Ovi solarni (sunčevi) običaji, stalno ponavljani tokom vekova, ne mogu ostati nezapaženi od strane istraživača, iako ih običan početnik, kao što je i prirodno, ignoriše; a kada su upotrebljeni kao oružje za iskrivljavanje ili uništavanje veličanstvene slike Hristosa, treba da se odupremo, ne da negiramo činjenice već radi razumevanja najdubljeg značenja priča: duhovne Istine koje legende izražavaju pod svojim velom."


[You must be registered and logged in to see this image.]


"Pre svega neophodno je da duboko razumemo ono što je zaista Kosmički Hristos. Hitno je da znamo, u ime istine, da Hristos nije nešto čisto istorijski."

"Kada proučavamo Kecalkuatla (Quetzalcoatl), otkrivamo kod njega istu Kosmičku Dramu Jeshuá Ben Pandirá, Iusa Hrista. Quetzalcoatl, noseći krst na ramenima, podseća svakako na mučeničku kalvariju."



vopus.org

Huan Gris (šp. Juan Gris), čije je pravo ime bilo Hose Viktorijano Gonsales (šp. Jose Victoriano Gonzales; 23. mart 1887 — 11. maj 1927.) je španski slikar i grafičar, značajan predstavnik kubizma koji je u toku svoga celoga života živeo i stvarao u Francuskoj u Parizu.

Rođen je kao trinaesto od četrnaestoro dece, i u prvim godinama života ga je njegov stric podučavao slikarskim tehnikama. 1902. godine započinje studije na umetničkoj školi u Madridu koju završava 1904, pod rukovodstvom slikara Hose Marija Karbonera. 1906. godine otišao je u Francusku gde se nastanio i ostao tamo do kraja svog života. U početku je bio vezan za ideje koje su se oformile oko Jugendstila. Zarađivao je pravljenjem ilustracija za novine i časopise.

1911. godine je upoznao Pabla Pikasa i Žorža Braka i obojica su ga pozvala da se vrati slikarstvu. Pikaso i Gris postaju prijatelji i slikaju često zajedno na Monmartru u Parizu. Uticali su jedan na drugoga i koncentrisali su se na analitički kubizam. Godine 1912. su se pojavila prva njihova kubistička dela. Godine 1912. je Gris naslikao čuvenu sliku - portret Pabla Pikasa. 1914. godine susreo je Anrija Matisa koji je njegovu tehniku učinio profinjenijom. Sa Brakom i Pikasom je radio slike u koje je ukomponovao novinsku hartiju i tapete - kolaže. Godine 1916. počeo je Gris svoju arhitektonsku fazu u kojoj je više pažnje poklanjao formama nego boji. U svom stilu je radio na delima koja su bila u stilu analitičkog a zatim i sintetičkog kubizma. Slikao je mrtve prirode prožete lirizmom i reminiscencijama na arapsko-španski ornament u mirno toniranoj paleti boja i bizarne figure sferičnih oblika (ciklus Arlekini i Pijeroti) radio je litografije i inscenacije za baletnu grupu Sergeja Dijadigljeva a pisao je i rasprave o slikarstvu.

Godine 1925. Gris se teško razboleo. Umro je 11. maja 1927. godine u Parizu.


Neki njegovi radovi


Portret Pikasa, 1912. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]



Autoportret, 1912. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]



Violina i čaša, 1913. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]



Knjiga, 1914-1915. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]




vikipedija

Ludvig Mis van der Roe (nem. Ludwig Mies van der Rohe, *27. mart 1886. Ahen — †17. avgust 1969. Čikago) bio je nemački, a kasnije američki arhitekta.

Van der Roe se sa Valterom Gropijusom i Le Korbizjeom smatra začetnikom moderne arhitekture. On je bio u potrazi za arhitekturom koja će biti ogledalo života u dvadesetom veku. Van der Roeove građevine se odlikuju čistim formama i intenzivnom upotrebom stakla, čelika i betona. Njegov rad je doprineo pojavi zgrada sa staklenim fasadama internacionalnog stila. Govorio je da su njegove građevine „kost i koža“.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Prve osnove za svoj kasniji zanatlijski talenat i svoje zvanje stekao je od svoga oca koji je posedovao klesarsku radnju. U godinama 1897. – 1900. –te pohađao je crkvenu školu. Preselio se u Berlin 1905. godine gde se zaposlio kao arhitekta i dizajner nameštaja Bruno Paula. Prvu građevinu je projektovao kao 21-godišnji arhitekta na slobodnoj nozi 1907. godine. Bila je to drvena zgrada u stilu 18. veka na koju je uticala engleska arhitektura. Od 1908. godine sarađivao je sa Peter Behrensom. Posvetio se studijama arhitekture Fridrih Šinkela i Frenk Lojd Rajta. U godinama 1911. – 1912. radio je na projektu nemačke ambasade u Sankt Peterburgu i projektovao je porodičnu kuću supružnika Kronelovih u Hagu.

Sopstveni atelje je osnovao već 1912. godine. U svojim prvim radovima se trudio za radikalniji spoj arhitekture i tehnike. U saradnji sa Hans Rihterom, Verner Grafom i El Lisickim izdavao je reviju G. („Gelstaltung“). Zalagao se za industrijalizaciju svih oblasti arhitekture. Posle završetka Prvog svetskog rata godine 1918. uključio se u November-grupu gde je bio direktor izložbi u arhitekturi, a 1926. godine je izabran za predsednika udruženja umetnika i arhitekata u nemačkom „Werksbundu“. Godine 1921. je bio konkurs za Berlinski neboder. Za projekat L. M. van der Roa nije bilo interesa i tako je ovaj projekat postao faza estetske studije bez ikakve upotrebne vrednosti. Zgrada se karakterisala jednostavnošću i imala je staklenu fasadu i odredila je razvoj nebodera 40.- tih i 50.-tih godina 20. veka. Razveo se 1921. godine i promenio je ime kojem je dodao holandsko „van der“ i porodično ime svoje majke Roe. Postaje direktor izložbe „Werkbund Expozition“ 1927. godine. Šesnaest svetskih arhitekata je prezentovalo 320 projekata modernih zgrada i arhitekte su upotrebljavale znanja psihološka i sociološka uz upotrebu savremenih materijala uglavnom betona i stakla. Bile su to prve zgrade u kojim su upotrebljene kubičke forme i ravni krovovi.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Godine 1928. bila mu je, kao direktoru nemačke sekcije izložbe u Barseloni, poverena uloga projektanta nemačkog paviljona. Zgrada je služila kao centar za informacije i prenoćište. Zgrada je 1930. godine uništena i u periodu od 1983. do 1989. godine ponovo izgrađena i bila je uzor savremene arhitekture. Značajni su bili upotrebljeni materijali i otvorena dispozicija koja je spajala enterijer sa eksterijerom. Spoj je nastao iz potrebe ostvarenja kretanja posetilaca na izložbi. Ujedno je radio i projekat za supružnike Tugendhat u Brnu. U ovo doba je projektovao i kuću za Emila Nolda i Herberta Gerika koji nisu bili tako poznati. U godinama 1930. – 1933. vodio je kao direktor poznatu umetničku školu Bauhaus za koju je napravio nekoliko projekata.

1938. godine s obzirom na političku situaciju u Nemačkoj emigrirao je u SAD i još iste godine je postao upravnik odeljenja za arhitekturu na „Armour Institute“, kasnije „Institute of Technology“ u Čikagu za koji je predložio areal i nekoliko zgrada.

Glavni znak njegovih radova u SAD je čelični skelet sa pravilnom osnovom koji je modulisan. U ovom modulu sagradio je vikend kuću Edite Fransvort, koji je shvatio kao otvoreni paviljon. Dalje građevine koje su upotrebljavali i iskoristili skeletnu konstrukciju bili su zgrada Fakulteta „Crown Hall“ za I. I. T. za koju je iskoristio ideju velikog društvenog prostora ispod spuštene tavanice na ramovima, stambene zgrade „Lake Shore Drive“ u Čikagu. Njegovo poslednje delo je Narodna galerije u Berlinu. Umro je 1969. godine u Čikagu.

Bavio se i dizajnom i bio je poslednji direktor umetničke škole Bauhaus. Postao je poznat po svojim rečima „manje je više“. Njegova stolica iz Brna koju je predložio za porodicu Tugendhat izrađuje se i dan danas. Sličnu slavu je imala i njegova barselonska stolica.

Doprinos njegovog rada počiva uglavnom u upotrebi jasne i čiste skeletne konstrukcije. Njegove građevine su postale privlačne kroz njegov pristup ka detaljima, funkcionom fleksebilitetu, zbog upotrebljenih kvalitetnih materijala, rafinovane elegancije iz kojeg su izašli njegove izreke „Manje je više“.


Neki njegovi radovi

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kuća Ester (levo), Kuća Lange (desno), u Krefeldu

[You must be registered and logged in to see this image.]
Paviljon za svetsku izložbu, detalj 1

[You must be registered and logged in to see this image.]
Paviljon za svetsku izložbu, detalj 2

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nacionalna galerija moderne umetnosti u Berlinu

[You must be registered and logged in to see this image.]
"860-880 Lake Shore Drive", Čikago



vikipedija

Edvard Majbridž (engl. Eadweard Muybridge, 9. april 1830 — 8. maj 1904) je bio fotograf poreklom iz Britanije, poznat prvenstveno po ranom korišćenju višestrukih fotoaparata da uhvati kretanje, te po zoopraksiskopu, uređaju za projektovanje pokretnih slika koji se koristio pre današnje celuloidne filmske trake.Majbridž se rodio kao Edvard Džejms Mageridž (енгл. Edward James Muggeridge) u engleskom gradu Kingston na Temzi. Smatra se da je promenio ime prema kralju Edvardu kako je napisano na podnožju krunidbenog kamena u Kingstonu (Eadweard umesto Edward), koji je tamo ponovo podignut 1850. Mageridž je postalo Majgridž (Muygridge) i zatim Majbridž nakon što se preselio u SAD početkom 1850-ih.

Majbridž je 1855. stigao u San Francisko i počeo da radi kao izdavački agent i knjižar. Počeo je da se zanima za fotografiju, čemu je najviše pomogao dugi oporavak u Engleskoj nakon što je 1860. zamalo poginuo u nesreći kočije. Vratio se u San Francisko 1866. i zaposlio se u mesnoj fotografskoj radnji. Neki tvrde da je pomagao fotografu krajolika Karltonu Votkinsu (Carleton Watkins), ali to nije potvrđeno.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Za Majbridža se prvi put čulo 1867. godine, kada je objavio fotografije Josemitija i San Franciska. Ubrzo se proslavio svojim fotografijama krajolika, koje su slavile veličanstvo i prostranstvo Divljeg zapada. Slike je objavljivao pod pseudonimom Helios. Leta 1868. Majbridž je dobio narudžbu da fotografiše ekspediciju američke vojske na netom kupljenu Aljasku.

Kalifornijsko geološko društvo pozvalo ga je 1871. da fotografiše za istraživanje Visoke Sijere. Iste se godine venčao s Florom Stoun (Floroa Stone). Zatim je proveo više godina putujući kao uspešan fotograf. Železnička pruga je 1873. stigla do indijanske teritorije, a Vojska SAD-a unajmila je Majbridža da fotografiše ratove Modoka koji su usledili.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Budući kalifornijski guverner Liland Stanford (Leland Stanford), poslovni čovek i vlasnik konjskog trkališta, platio je Majbridžu 1872. da reši jedno pitanje (a ne opkladu, kao što se obično smatra): Stenford je tvrdio da u konjskom galopu postoji trenutak kada su sva četiri kopita u vazduhu. Da bi našao odgovor, Majbridž je razradio shemu za trenutno snimanje pokreta. Majbridžova tehnika je uključivala hemijske formule za razvijanje fotografija i električni okidač koji je napravio Stanfordov elektroiženjer Džon D. Ajzaks (John D. Issacs). Majbridžov odnos sa Stanfordom je bio dug i buran, ali upravo je zbog tog rada fotograf ušao u povest.

Majbridž je 1874. otkrio da mu žena ima ljubavnika, nekog vojnika po imenu Hari Larkins (Harry Larkyns). Pošao je Larkinsu u posetu 17. oktobra 1874. Rekao mu je: "Dobro veče, vojniče, zovem se Majbridž, a ovo je odgovor na pismo koje ste poslali mojoj ženi." Zatim ga je ustrelio. Suđeno mu je zbog ubistva, ali oslobođen je zbog "opravdanog ubistva". Taj događaj iz Majbridžovog života je tema opere Fotograf Filipa Glasa Philipa Glass iz 1982. godine, gde je tekst preuzet iz njegovog suđenja i njegovih pisama ženi. Majbridž je bio uveren da mu je žena rodila Larkinsovo dete (iako je u odraslom dobu ovaj vrlo ličio na Majbridža).

Nakon što je oslobođen, otišao je na neko vreme iz SAD i snimao po Srednjoj Americi, da bi se vratio 1877. NJegov sin Florado Helios Majbridž (Florado Helios Majbridž), zvani Floddie poslat je u sirotište, a posle je radio kao rančer i vrtlar. Umro je u saobraćajnoj nesreći 1944. godine, u 69. godini.

Majbridž je 1878. uspešno fotografisao konja u trku koristeći niz od pedeset fotoaparata. Aparati su raspoređeni na stazi uporednoj s kretanjem konja, a svaki bi aparat aktivirala nategnuta žica koju bi povukla konjska kopita. Taj niz fotografija, snimljen na današnjem Stanfordskom univerzitetu, zove se "Konj u pokretu" (The Horse in Motion) i pokazuje da su u jednom trenutku uistinu sva kopita u vazduhu, iako ne u času njihovog najvećeg razmaka, kao što su prikazivali tadašnji slikari, nego u času kad su sva podvučena ispod konja, kad kretanje prelazi iz "povlačenja" prednjim nogama na "guranje" zadnjim.

Zatim je vršio hemijska istraživanja metoda razvijanja fotografija da bi bolje uhvatio kretanje. Nadajući se da će iskoristiti znatno zanimanje javnosti za te slike, Majbridž je izumeo zoopraksiskop, sličan zoetropu, ali njegov je uređaj projektovao slike tako da publika vidi realistično kretanje. Sastav je po mnogo čemu bio preteča današnjeg filma.

Majbridž je koristio tu tehniku mnogo puta da fotografiše ljude i životinje te proučava njihovo kretanje. Ljude je često fotografisao oskudno odevene ili gole, u raznim radnjama, od boksovanja i spuštanja stepenicama do geganja male dece. Zato se njegovi radovi mogu uvrstiti među prva biomehanička istraživanja.

Slično postavljeni sinhronizovani fotoaparati danas se koriste za fotografisanje specijalnih efekata, ali sa suprotnim ciljem: menjati ugao snimanja dok scena ostaje nepomična.

Edvard Majbridž vratio se 1894. u Englesku, gde je 1904. umro u rodnom gradu, u domu rođake Ketrin Smit (Catherine Smith), Park View, 2 Liverpool Road. Spaljen je, a pepeo mu je zakopan u Vokingu.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Uticaj

Kod sledećih se ljudi može primetiti Majbridžov uticaj:

Džon Gejta (John Gaeta) - Iskoristio je osnovna načela Majbridžove fotografije da stvori filmsku tehniku usporenog kretanja u filmu Matrix.
Etjen-Žil Mare (Etienne-Jules Marey) - Snimio je prvu seriju kretanja uživo pomoću jedne kamere.
Tomas Ikins (Thomas Eakins) - Sarađivao je s Majbridžom i nastavio njegova istraživanja pokreta, te je svoja otkrića uklopio u svoj umetnički rad.
Tomas Edison (Thomas Edison) - Patentirao je filmsku kameru.
Vilijam Dikson (William Dickson) - Pripisuje mu se otkriće filmske kamere.
Marsel Dišan (Marcel Duchamp) - Naslikao je Akt koji silazi niz stepenice, broj 2.

Osim toga, i današnji animatori i umetnici koriste Majbridžov rad u svojim delima. Grupa U2 snimila je spot za pesmu Lemon 1993. kao omaž Majbridžovim tehnikama. Grupa za elektronsku muziku The Crystal Method snimila je 2004. spot za pesmu Born Too Slow ("Rođen prespor") koji se zasnivao na Majbridžovom radu.


vikipedija