Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taći.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.

Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svet smiri,
Obasjanu stazu da celivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nežnim dlanom ruke prefinjene!

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

Jesen pozna. Nebo se otvorilo,
po šumama – promaja tišine.
Na obali, rusalka oborila
bolnu glavu, tu da otpočine.

Svoje pruge magla nisko nosi,
ko potka su u tršćaku sada.
Po zelenoj i dugačkoj kosi,
uz šuštanje, žuto lišće pada.

Kroz daleke proplanke dok bježi,
mjesec šuška i vidi sve više –
zapletena u zelenoj mreži,
niti spava ona, niti diše.

Mir bez daha – čarolijom sine.
Neizreciv bol se smiri njen.
A na svijet se, skovan od svježine,
to izlio zvonko-plavi tren.

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće –
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirijući šum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko sećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Rana poezija ruskog liričara, predstavnika ruskog simbolizma Aleksandra Bloka uglavnom posvećena njegovom idealu žene je puna simbola i misticizma, i odražava impresionistički pogled na svet koji ga okružuje. Inspiraciju nalazi često u običnoj, banalnoj okolini, trivijalnim događajima, posledicama industrijalizacije. Njegova pesma Neznanka ispevana u 13 katrena, objavljena 1906. godine zasnovana je na sukobu između platonske teorije idealne lepote i razočaravajuće realnosti industrijalizacije.

Prva celina pesme Neznanka, koju čine prve četiri strofe, prikazuje večeri svakodnevnog života u predgrađu realno, bez idealizacije. Nad restoranima je "vazduh gluh i plah", "sokaci su u prašini skriveni", čuju se pijani povici i plač dece, "rašlji i bruji ženski cik".

U drugom delu, petoj i šestoj strofi javlja se pesnik, čiji je jedini drug u noći pijanstva lični odraz u čaši. Oko njega se miču sanjivi kelneri i samo pijanice zečjih očiju mu viču da je u vinu istina - "In vino veritas!".

Treća celina pesme je protkana snovima. Zato se i pesnik pita da li "san to vara mene". Pesnik svako veče u čas naznačen vidi ženu, bez saputnika "sa mirisima nekim maglenim", odevenu u svilenu haljinu, sa šeširom s crnim perjem, sjajnim prstenom na ruci. Čini mu se da ga žena gleda kroz tamni veo i on je potpuno opčinjen njome. On ne zna da li je žena stvarna, a ipak gleda za njenim crnim velom i kao da vidi sa divnom daljinom i začaranu obalu.

Na kraju pesme Neznanka pesnik zaključuje da je u vinu istina i pijanstvo dobija novi smisao. Zato istina nije u sivilu svakodnevnog života, već u njegovom napuštanju, u snovima o uzvišenom, i u stvaralačkoj imaginaciji koja može da stvori paralelnu stvarnost, mnogo srećniju od one u kojoj se živi.

U pesmi Neznanka Aleksandar Blok slika lik "neznanke", zagonetne stanovnice gradske periferije. Kroz stihove pesme pune nedorečenosti, slutnji i simbola razvija svoju metaforičnost i ironiju.

Aleksandar Blok i razočarenje u ljubav

Aleksandar Blok (1880-1921) je jedan od najvećih klasika ruske književnosti 20. veka, po većini kritičara najvažniji predstavnik ruskog simbolizma. Vaspitavan u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza.

Obrazovan pesnik koji, usled kratkog života, iza sebe nije ostavio mnogo zbirki. Pozivao se na filozofiju Vladimira Solovjeva i pesme tada nejasnih pesnika 19. veka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. O njemu je Mihail Bahtin, njegov mlađi savremenik, jednom rekao: Odmah se nekako osećalo da je neobičan čovek, i da nije napravljen od istog testa od koga smo mi, grešni, napravljeni. U njemu se osećala nekakva uzvišenost.

U jednoj od svojih najlepših pesama, Na smrt Bloka, Vladimir Nabokov piše kako su Puškin, Ljermontov, Tjutčev i Fet izašli u susret sebi ravnoj Blokovoj duši. Pesnikova ličnost i poezija imali su jak uticaj ne samo na njegove savremenike nego i na celu rusku modernu književnost.
Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Ciklus pesama Divnoj dami vezuje se upravu za nju, za ljubav prema ženi kojoj je pesnik u ovom ciklusu dao uzvišeno značenje, i uzdigao je do savršenstva. Način na koji opisuju dragu nagoveštava da je Blok očigledno poznavao poeziju trubadura, i čitao Dostojevskog. Na gotovo isti način na koji su i Dante i Petrarka opisivali svoje drage, i Blok opisuje svoju damu.

Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan…

Kako je delo gotovo nemoguće odvojiti od pisca, tako je i Blokova književna zaostavština neodvojiva od njegovog života i biografije. Kao zaljubljen čovek, pun emotivnog naboja, u ciklusu o Divnoj dami, o ženi peva kao o nedostižnoj, o anđelu, o princezi, o čistoj i nevinoj sjajnoj nevesti, i sam pominje da pesma nastaje iz strasti. Ovaj niz pesama sadrži mnoštvo hrišćanskih motiva, spoj motiva večnog ženskog i mudrosti.

A onda kao da se sve ruši. Blokova idealna draga, njegova supruga Ljuba više nije idealna. Zaljubljuje se i upušta u romansu sa, ni manje ni više, nego Aleksandrovim prijateljem i kolegom Andrejem Belijem, koji je između ostalog dao i najbolje kritike Blokovog stvaralaštva. Tu dolazi do raskola. Do srušenih iluzija jednog prevarenog čoveka, do izdaje prijatelja i ljubavi, do razočarenja koje će se odraziti na potonje Blokovo stvaralaštvo.

Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom,
da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj…
Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač,
Što nikad da digne ova ruka mač…
Al’ volim te i za… slabost moju svu,
I za tvoju snagu i sudbu zlu…

Blokovo kasnije stvaralaštvo nastalo je pod utiskom izdaje koju je doživeo, i izgubljenih iluzija. Misticizam iz ciklusa o Idealnoj dami počinje da se gubi i ruši. Blok je čovek koji kada je prestao da veruje u ljubav kao takvu, idealnu i uzvišenu, prestaje da veruje u sve, i u boga i u ljude, i do kraja života veri se nije vratio. U njegovoj poeziji nalazimo slike bacanja ikone, rušenja i raskola, slike Bloka kao ateiste, koji je kako pesnik Nikolaj Gumiljov zapaža, u poemi Dvanaestorica ponovo razapeo Hrista.

U njegovu poeziju počinje da se uvlači ideja revolucije i želje za slobodom, a tematika se proširuje motivima iz gradskog života prikazanog kao učmalog, trulog, zagušljivog, ovde naziremo sputanu slobodu i želju za izlaskom iz iste. U ovom tekstu nećemo se osvrtati na tu vrstu tematike nego samo na ono što muško ženski odnosi daju Blokovoj poeziji.

Iako je ono što se dogodilo pesniku u njegovom privatnom životu bacalo senku i imalo odraza i na teme koje je obrađivao kasnije i koje nisu imale direktne veze sa njegovom ljubavnom istorijom. Nesrećno zaljubljen čovek sve vidi mračnije i ružnije, pa taj mrak i teskobu nalazimo i u njegovom pesništvu.

Zanimljivo je da je 1906. godine nastala pesma Neznanka, u kojoj se govori o navodnoj drugoj Blokovoj ljubavi. S tim što ovde draga više nije divna i nedostižna već dokučiva. Ona je neka neznanka, a prepoznaje se čak i motiv prostitutke. Razočaran u jednu ženu postao je izgleda razočaran u sve žene.

Nesumnjiv i neupitan je uticaj Aleksandra Bloka na naraštaje koji su posle njega dolazili, a mi smo se sada osvrnuli na uticaj koji jedno razočarenje u ljubav, razočarenje u ženu, i u istinu uopšte može imati na čoveka.

Koliko li se Aleksandar sam, kao čovek promenio posle izdaje, kada su tolike promene, od trenutka raskola u njegovom braku, usledilu u njegovom pesništvu. Nameće se pitanje šta bi bilo da izdaje nije bilo, u kom smeru bi se kretala Blokova poezija, i da li bi se motivi, i optimizam smenjen pesimizmom i turobnim slikama, ušunjali u Aleksandrovo stvaralaštvo. Da li bismo ostali bez fantastičnih dela koja su usledila nakon?

Blok je umro kao čovek razočaran u ljubav, u prijateljstvo, u revoluciju, u sve. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. Jedna žena, da li je jedna žena uzrok koji je za posledicu imao potpun preokret jednog stvaralaštva, jedne ličnosti?

piše: Tamara Softić

RAVENA

Sve stvari smrtne i od trena
U te su vječno pokopane.
Ti, kao čedo, spiš, Ravena,
Na rukama vječnosti sane.

Robovi više mozaike
Ne uvoze kroz rimska vrata.
Zidova hladnih bazilike –
Na njima gasne sva pozlata.

Poljupcima je sporih vlaga
Profinjen grubi svod grobnica
Ponad zelenih sarkofaga
Svetih monaha i carica.

Bezglasne tu su grobne sale,
Prag im je vlažan i pun sjene,
Da ne sprži crn pogled Gale
Blažene kamen kad se prene.

Zaboravljen je, strt, krvavi
Trag sukoba ratnih i hula,
Da strast prošlih ljeta ne slavi
Pjesmom Plakida vaskrsnula.

Daleko se povuklo more
I ruže nasip opkoliše
Teodorika da ne more
Sni o buri života više.

A kuće, pustoš vinograda,
I ljudi – sve grob sami to je!
Ko truba, s grobnih ploča sada
Mjed svečanog latinskog poje.

Tek kroz pažljivu, mirnu zjenu
Djevojaka ravenskih tuga
Za nepovratnim morem, u trenu,
Kao plašljiva mine pruga.

Tek ponad dolina, u noći,
Dante, s profilom sa orlovim,
Knjiži stoljeća što će doći
I meni pjeva Život Novi.

PRIČA

G. Čulkovu

U prozorima što mokrom prašinom su zastrti,
Ko mrežom, nagnula se žena tamnog profila.
Breme večernjih spletki, umornih lica strtih
Tma sivih prolaznika revno je pronosila.

Svetla i uporna, pred oknima izravno
Svakom je prolazniku svetiljka bacala zar.
I u kišljivoj mreži – ni beloj, ni tavnoj –
Svako se sakrivao, niti mlad, niti star.

Behu ko priviđenja nežive prestonice –
Slučajno, nehotično, kad uđu u krug zrakā.
I čas nestanu leđa, a čas javi se lice,
Plašljivo i pokorno čami niskih oblaka.

I iznenadno resko – začu se proklinjanje,
Široku prugu kiše ko da je cepalo:
Neko je, gole glave, a odelo na njem
Crveno, podizao u zrak dete malo.

Svetla i uporna, zraka je stalna lila.
I, kći veselja noćnih, magnoveno ta žena
Sva pobesnela, glavom od zid je udarila,
S krikom pomame, u noć pustiv čedo tog trena…

I skupiše se mokre čame te sive sene.
Neko je ahao glasno, i uz klaćenje glave.
A ona – na leđima, ruke joj raširene,
Blatno-crvenog ruha, kadrme sred krvave.

No nekog pogledom su – uporno-smion beše –
Na gornjim spratovima, tražile oči njene…
Našle su – i srele se u oknu, kraj zavese,
S pogledom tamne, pune šarenih čipki, žene.

Sreli se i zamrli pogledi, uz krik nem,
Trenutak trajao je… Ulica sva čekala…
Ali je za tren potom, roletna gore pala,
A dole u očima sva snaga već umire…

Umire – i ponovo sred tankih mreža kišnih
Oštri su i neskladni glasovi bili. Uze
Neko na svoje ruke dete koje vrišti
I, krsteći se, krišom utirao je suze…

A gore neizvesna šutnja u svakom oknu.
Prazan u mreži kiše zaves je gusto-beo.
Neko je čedu brižno gladio mokru loknu.
I odlazio tiho. Ide, a suze lije.

januar 1905

Zasvagda si otišla u polja.
Da svjatitsja Imja Tvoje! K meni
Zalazak je uperio snőva
Sve oštrice kopalja rumenih.

Samo tvoje zlatne će svirale
U dan crni taći moje usne.
Ako sve su molbe odzvučale,
U polju ću, utučen, da usnem.

U zlatnoj ćeš porfiri minuti,
Al oči će zatvorene biti.
Daj, u snenom svetu počinuti,
Obasjanu stazu poljubiti…

Zarđalu dušu meni sprži!
So svjatimi upokoj me sankom.
O, ti more i kopno što držiš
Nepomično svojom rukom tankom.

1905

Devojka pevaše u crkvenom horu
O svim što u tuđem kraju su sustali,
O svima lađama, nestalim u moru,
O svim što su radost zaboravu dali.

Glas što leti prema kupoli je tako
Pevao, zrak s belog ramena sjao je,
Iz mraka slušaše i gledaše svako
Pod tom zrakom kako belo ruho poje.

I svim se činilo: radost će da bude,
I da u uvali tihoj sve su lađe,
I da će se svetli život, za sve ljude
Od tuđine što su sustali, da nađe.

I glas beše sladak, tanka beše zraka,
I tek visoko se, kraj oltarskih vrátī,
Pričešćen tajnama, čuo plač dečaka
O tome da niko neće da se vrati.

MITING

Beseda mu umna i reska,
Mutne su zenice
Sipale pravo i bez bleska
Slepe iskrice.

Pogledi ozdo se uprli:
Mnogohiljadite oči,
Nije ćutio da umrli
Čas će mu skoro doći.

Kretnje mu čvrste, glas strog ječi,
Ravnomerno se brada
Njiše u taktu tih reči
Po kojim prah popada.

I siv, nalik na noćne svode,
Svemu je među znao,
Lancima mučne je slobode
Uveren zveketao.

No nisu, dole, poimali
Ni brojke ni imena,
Nikog znak duga i pečali
Ne žigosa. Tog trena,

Tiho gunđanje diže ruku,
Vatre su zadrhtale,
I šum se čuo, sličan zvuku
Onom od glavnje pale.

Ko da iz mraka svetlo blisnu,
Ko da to biti mora
Mig… Svetina se prenu.Vrisnu
Divlje zvižduk prodoran.

Mukli jauk prodre iz zveka
Polomljenih stakala,
Na ploče glava tog čoveka
Razbijena je pala.

Ko u gomili njega ubi
Kamenom, ne znam, ali
Upamtio sam jasno stub i
Na njem mlaz krvi mali.

I još zviždanje vazduh reže,
I jošte krik ne gasne,
A on na večni odmor leže
Kraj vrata sale glasne…

No kraj ulaza jedan, pače
Drugi plamičci bljesnu…
Zvonko kraj svoda obarače
Zapete kljocnule su.

Nazre se pod slabim sjajem
Da čovek je ležao,
I sa puškom na gotovs da je
Vojnik nad mrtvim stao.

Svaka se crta lica čini
Od crne brade bleđa,
Svaki se vojnik, u tišini
Okupljen, u stroj ređa.

U tišini je nagloj bio
Krug lica tih pun sjaja,
Tiho je angel proleteo
I radost bi bez kraja.

Stroge i mirne behu sve te
Pootvarane zene,
Vitke blještave bajonete
Nad njima izdužene.

Ko da je onaj koga skriše
Cevi – zjap im tmuo –
Dok slobodu u noći diše,
Bez straha predahnuo.

1905

NEZNANKA

Izveče je, nad restoranima,
Zrak užareni divalj i gluh,
I dozivima vlada pijanima,
Zaraze pun, proletni duh.

U dalji, gde prah ulice stere,
Vile dosada gde mori,
Jedva se zlati pekarski perec,
I detinji se plač ori.

I svake večeri, za brkljama,
Malo cilinder naheriv,
Šeću kanalom, u društvu dama,
Osvedočeni maheri.

Nad jezerom ćeš cik ženski, eno,
I škrip rašlji za vesla čut.
U nebesima, disk besmisleno
Krivi se, na sve naviknut.

I svaku večer, drug jedinstveni
U čaši mi je odražen,
Pićem je trpkim i tajanstvenim,
Ko ja, omamljen, i blažen.

A snene sluge, pored stolića
Susednih, idu sve u kas,
I pijanci, s okom ko u kunića,
Viču: “In vino veritas!”

I u određen tren svako veče,
(Ili sam samo varan snom?)
Stas device se, svilom optečen,
Miče u oknu maglenom.

Sporo, prolazeć među pijanima,
Bez pratilaca uvek,
Zračeći maglom i mirisima,
Kraj prozora bi sela tek.

Blizina čudna me okovala,
Gledam za velom od tmine:
Začarana se javlja obala,
I začarane daljine.

Gluhe se tajne meni šapnuše,
Dato mi sunce, al čije,
Jer u sve kutke moje se duše
Oporo vino probije.

Peruške su se noja svijene
Zanjihale u mozgu mom,
A oči plave, i dna lišene,
Cvatu obalom dalekom.

U duši krijem rizinicu pravu,
Njen ključ jedini ja imam,
Pijana nemani, ti si u pravu.
Istina je u vinu, znam.

RUSIJA

Neobična si i u snima.
Odeždu ti ni taći nije.
Snen sam, iza sna – tajna ima,
Ti, u tajni, Rusijo, spiš.

Rusijo, pâs te reka ovi,
Guštarama si okružena,
Pa još močvare i ždralovi,
I čarobnjaci mutnih zena.

Tu narodi razni, od dola
Do dola, i sa kraja u kraj,
Noću narodna vode kola,
Uz zapaljenih sela odsjaj.

Po polju vrazi i čarobnice
Tu začaraju trave umah,
Smiju se đavoli i veštice,
Iz stubova snežnih kraj druma,

Tu sve do krova kuća uboga
Zametena je silovito,
I u snegu, za dragog zloga,
Deva sečivo brusi vito.

Tu sve puteve, sva raspuća,
Tušta štapova živih šara,
I zviždeći sred gola pruća,
Predanja vihor peva stara.

Iz dremeža svog pročitah
Rodne zemlje bedu sinju,
I parčadima njenih rita
Duše sakrivam golotinju.

Noćnu stazu ka seoskome
Groblju utabah, punu tuge,
I noćivah na groblju tome,
Pojući glasno pesme duge.

Ne izmerih, ne pojmih toga:
Kome sam pesme posvetio,
U kog strasno verovah boga,
Kakvu sam devu zavoleo.

Živa je duša uljuljkana
Prostorima, Rusijo, tvojim,
I gle – još ti neokaljana
Prvobitna čistota stoji.

Snen sam, iza sna – tajna ima,
Rusija u toj tajni spi.
Neobična je i u snima.
Odežde joj se taći ni.

1906

Ti ode, a ja sred pustinje
Kolena u vruć pesak spustih.
Al otad niti reč gordinje
Ne može jezik da izusti.

Ne žaleć za tim što je bilo,
Veličinu ti pojmih čistu:
Da, Galilejom ti si milom
Meni, neuskrslome Hristu.

Neka te sada drugi mazi,
Glasinu divlju umnožava:
Sin čovečiji zalud traži
Gde da nasloni mu se glava.

1907

PRIJATELJIMA

Ćutite, proklete strune!
A. Majkov

Jedan drugom potajno smo tuđi,
Puni mržnje, gluvi, zavidljivi.
Zar bi moglo, ne znajući drevnu
Mržnju, da se i radi i živi?

Šta ćeš! Ta svak od nas trudio se
Da otruje i svoj dom vlastiti,
Svi zidovi natopljeni zlobom,
Nemaš na što glavu nasloniti.

Šta ćeš! Veru izgubiv u sreću,
Umovi nam od smeha šenuše,
I, pijani, s ulice gledamo
Kako naši domovi se ruše.

I životu i drugu neverni,
Reči smo praznih rasipnici,
Šta ćeš! Mi put raščišćamo kojim
Daleki nam sinovi će ići.

Kad pod plotom, u koprivi, zemlja
Razloži nam nesrećnu kost zadnju,
Nekakav će pozni istoričar
Napisati uzvišenu radnju…

I samo će mučiti, prokletnik,
Đače, posve nedužno i milo,
Godinama rođenja i smrti
I odvratnih citata gomilom,

Tužan udes – tako zamršeno,
Mučno, prazno živeti i biti,
I postati vlasništvo docenta,
Kritičare nove ispiliti.

U svež treba zariti se korov
I zaborav u snu zauvek!
Umuknite, vi proklete knjige!
Moja ruka pisala vas nije!

1908

***

O junaštvima, podvizima, slavi,
Nisam mislio na toj zemlji bola,
Kad tvoje lice, u prostoj opravi,
Ispred mene je sijalo sa stola.

Al dođe čas da nema te u domu,
Zavetni prsten ja bacih u tmice.
Sudbinu svoju dala si drugomu,
I zaboravih prelepo lice.

Let danā, poput prokletog roja,
Vino i strasti kinje dušu moju,
Ja te se setih ispred analoja,
Ja sam te zvao, kao mladost svoju.

Zvah te, ali se ti i ne osvrnu,
Plač moj ganuće u tebi ne nađe,
U plašt se modri zalosno ogrnu
I uz noć vlažnu iz kuće izađe.

Ne znam gde svojoj našla si gordinji,
Ti nežna, mila, zaklon da se skrasi.
Ja spavam čvrsto, snivam plašt tvoj sinji,
U kojem u noć vlažnu otišla si …

Ne sanjam više o nežnosti, slavi,
Mladost je prošla, život je minuo.
Tvoje sam lice, u prostoj opravi,
Vlastitom rukom sa stola skinuo.

1908

RAVENA

Sve stvari smrtne i od trena
U te su večno pokopane.
Ti, kao čedo, spiš, Ravena,
Na rukama večnosti sane.

Robovi više mozaike
Ne uvoze kroz rimska vrata.
Zidova hladnih bazilike –
Na njima gasne sva pozlata.

Poljupcima je sporih vlaga
Profinjen grubi svod grobnica
Ponad zelenih sarkofaga
Svetih monaha i carica.

Bezglasne tu su grobne sale,
Prag im je vlažan i pun sene,
Da ne sprži crn pogled Gale
Blažene kamen kad se prene.

Zaboravljen je, strt, krvavi
Trag sukoba ratnih i hula,
Da strast prošlih leta ne slavi
Pesmom Plakida vaskrsnula.

Daleko se povuklo more
I ruže nasip opkoliše
Teodorika da ne more
Sni o buri života više.

A kuće, pustoš vinograda,
I ljudi – sve grob sami to je!
Ko truba, s grobnih ploča sada
Med svečanog latinskog poje.

Tek kroz pažljivu, mirnu zenu
Devojaka ravenskih tuga
Za nepovratnim morem, u trenu,
Kao plašljiva mine pruga.

Tek ponad dolina, u noći,
Dante, s profilom sa orlovim,
Knjiži vekove što će doći
I meni peva Život Novi.

***

Sve mre na zemlji – i mladost i mati,
Izdaje žena i ostavlja drug.
Al ti se uči drugu slast kušati,
Motreć u hladni taj polarni krug.

Uzmi čun i plovi na severni pol,
Obzidan ledom, i zaboravljaj
Staru ljubav, borbu, pogibiju, bol…
I zaboravi strasti bivši kraj.

I na drhtanje ispod hladnog neba
Umornu dušu ti privikavaj –
Da ovde više ništa joj ne treba,
Kada odonud probije se sjaj.

1909

IGRE SMRTI

1.
Mrtvacu lako međ ljudima nije
Hiniti živog, punog strasti vruće!
Al treba da se u društvo uvuče
Zbog karijere zvek kosti da krije…

Spavaju živi. Ustaje iz groba
Mrtvac, i ode u sud, banku, senat …
Što je noć belja, to je crnja zloba,
I pobednički škripe pera snena.

Povazdan mrtvac radi nad zadatkom.
Uredovanje završi. I eno –
Šaptom golica, vrckajući zatkom,
Sluh senatoru pričom zapaprenom…

Već veče. Sitna kiša blato baca
Na ljude, kuće, i gluposti ine…
Na bezobrazluk nov nosi mrtvaca
Taksi što svaki čas zubima škrine.

Ka mnogoljudnoj, mnogostubnoj Sali
Žuri se mrtvac. Na njem – otmen frak.
Gde blagonaklon smešak su mu dali
Žena–glupača i suprug–glupak.

Činovnička ga smori čama velja,
Al zvek kostiju muzikom je ublažen,
On čvrsto steže ruke prijatelja,
Prisiljen da živ, da živ se prikaže.

Samo kraj stuba susreće se zenom
S prijateljicom mrtvom poput njega.
Po razgovoru svetski-ustaljenom
Dođu riči žića svagdašnjega.

«Umorna drugo, čudno mi u sali.
Umorna drugo, u grobu studenu.
Ponoć je već.» «Da, ali niste zvali
Na valcer NN. U vas zaljubljenu.»

A tamo NN traži okom strasno
Njega, burka se krv sred žila njenih…
Na licu joj je, devičanski krasnom,
Žive ljubavi ushit besmisleni.

Šaptom razgovor prazan zapodene,
Reči što su za žive čar sušta,
Gleda ramena kako se rumene
Kako na rame glavicu mu spušta.

I ljuti otrov vično-svetske zlosti,
Sa nezemaljskom zlošću sipa on.
Kako me voli! Koliko mudrosti»
I čuje čudni, nezemaljski zvon:
To kosti zvekeću o kosti.

1912

2.
Noć ulica, fenjer, apoteka,
Besmisleni zamućeni sjaj.
Živi makar još četvrt veka –
Sve će biti isto. Gde je kraj?

Umreš – opet započneš iznova,
Sve prijašnji ponoviće smer:
Noć, kanal pun ledenih valova,
Apoteka, ulica, fenjer.

1912

Z. N. Hipius

Rođeni u doba najgluhije
Ne pamtimo si puteve, niti
Mi – deca strašnih leta Rusije –
Išta možemo zaboraviti.

Godine kada sve u prah ode,
Bezumlje ili glas nade taje?
Od dana rata, dana slobode,
Krvavi odsjaj na licima je.

I nemost – to huka uzbuna
Da se zavežu prisili usta
Srca, što nekad bijahu puna
Ushita, sada kobno su pusta.

Ponad smrtnoga odra, uz graju,
Neka nam jato vrana se vije, –
I Bože, Bože, nek ugledaju
Najdostojniji tvoje carstvije.

1914