DEMON

Pa krenimo, a za mnom gre se
Ko rob pokorni, verni: tebe
Pouzdano ću da uznesem
Na zablistali gorski greben.

Nad bezdnom ću te ja nositi
Što bezdanosću čuvstva prene,
Tvoj zaludni će užas biti –
Samo nadahnuće za mene.

Od vrtnje i od prašine ću
Što daždi etrom da te štitim
Mišcama, senkom krila, neću
U uzletu te ispustiti.

U gorju koje sja belo,
Sred livade neoskvrnute,
Ja čudnovato, svim telom
Božanski krasnim, pržiću te.

I znaš li kakvo su bescenje
Izmišljotine čovekove,
To tužno zemno sažaljenje
Što divljom strašću ti ga zoveš?

I, dok postaje veče tiše,
Omađijana posve mnome,
Zaželećeš da letiš više
Po pustu nebu ognjenome,
Da, ti ćeš, dokle sa mnom jezdiš
Vinuti se u one kraje
Gde zemlja nalik je zvezdi
A kao zemlja zvezda je.

Zanemela od divljenja,
Svetove ćeš da spaziš ine –
Neverovatna priviđenja,
Sve moje igre tvorevine.

Uz nemoć i uz strah, sve veći,
Šaptom ćeš da te pustim hteti,
Ja ću, osmehnuti, i šireći
Polako krila, reći: leti!

Ispod smeška božanskoga,
Prelazeći brzo u ništa,
Letećeš poput drhtavoga
Kama u pustoš koja blista…

1916

SKITI

Vas – milioni. Nas – tušta se jati.
Čik da se sukobite s nama!
Da, mi smo Skiti! Mi smo Azijati!
S kosim i žudnim očicama.

Za vas – vekovi, za nas – jedva časak,
Štit drže naše ruke ropske
Između dvaju zakrvljenih rasa –
Mongolske i evropske!

Vaš stari viganj, vekovima, bije
Zaglušujući huk lavine,
Više od divlje bajke za vas nije –
Trus Lisabona i Mesine.

Već vekovima, s okom put Istoka,
Vadeć i topeć nam bisere,
Vi se rugate, u čekanju roka
Topovi ždrela da upere.

Evo – rok dođe. I zlo uzleće,
Uvreda svaki dan je više,
Vašem Pestumu ni jednome neće
Možda ni traga biti više!

Stari svete! Dok te smrt ne sledi,
I dok se sladiš mukom jetkom,
Zaustavi se, premudar, ko Edip,
Pred Sfinksom s drevnom zagonetkom.

Sfinks je – Rusija. Kad klikće, kad zebe
I kada crna krv je plavi,
Gleda i gleda i gleda u tebe
I sa mržnjom i sa ljubavi.

Jeste, odavno, vi ljubili niste
Kao što naša krvca ljubi!
Na zemlji ima – to zaboraviste –
Ljubav što žeže i pogubi.

Mi sve volimo: hladnih brojki žar
I vidovnjaštva dar božanski,
Razumljiv nam je – i galski um oštar
I sumračni genij germanski…

Pamtimo sve: pariskih ulica had,
I Veneciju punu hlada,
I limunovih šuma daleki kâd,
I dimljenje kelnskih gromada.

Put nam – njen okus, boja – nije mrska,
Ni sparan smrtni njezin zapah…
I zar smo krivi kad vam skelet hrska
Od naših teških, nježnih šapa?

Mi navikosmo, grabeć za dizgine
Konje koje bes propinje,
Krhati glomazne rtenjače njine,
Slamati otpor u robinje.

Dođite k nama! Iz rata užasnog
U miran zagrljaj! Odmah vraćaj
Mač u korice, dok ne bude kasno.
Drugovi! Postaćemo braća!

Ako ne – za nas to gubitak nije –
I mi znamo za verolomstvo!
Iz veka će kleti vas u vek
Docnije bolesno potomstvo!

Po šumama ćemo se i gorama
Što pred ljupkom Evropom stoje
Razmaći široko, okrenuvši k vama
Azijatske gubice svoje!

Idite svi vi, idite na Ural!
Mi mesto čistimo za borbe
Čeličnih sprava, gde diše integral,
I divlje mongolske horde.

Al štit odsad nećemo vam biti,
Odsad nas u bitkama nije!
Uzanim ćemo očima zuriti
Kako samrtna bitka vrije.

Nećemo mrdnut – Hun svirepi kada
Stane da pretresa mrtvace,
Pali gradove, u crkve goni stada,
Peče meso belog brace.

Zadnji put – dođi sebi, stari svete!
Na bratski pir rada i mira,
Na pir svetli i bratski zove te –
Zadnji put – varvarska lira!

NEPOVRATNO SI OTIŠLA U POLJA

Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taći.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.

SNEŽNO VINO


I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

Danas si išla posve sama

Danas si išla posve sama,
I ja ne vidjeh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta šuma bješe svuda.
I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim cvasti.
Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”
U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.
Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.
Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

Aleksandar Blok i razočarenje u ljubav

Aleksandar Blok (1880-1921) je jedan od najvećih klasika ruske književnosti 20. veka, po većini kritičara najvažniji predstavnik ruskog simbolizma. Vaspitavan u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza.

Obrazovan pesnik koji, usled kratkog života, iza sebe nije ostavio mnogo zbirki. Pozivao se na filozofiju Vladimira Solovjeva i pesme tada nejasnih pesnika 19. veka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. O njemu je Mihail Bahtin, njegov mlađi savremenik, jednom rekao: Odmah se nekako osećalo da je neobičan čovek, i da nije napravljen od istog testa od koga smo mi, grešni, napravljeni. U njemu se osećala nekakva uzvišenost.

U jednoj od svojih najlepših pesama, Na smrt Bloka, Vladimir Nabokov piše kako su Puškin, Ljermontov, Tjutčev i Fet izašli u susret sebi ravnoj Blokovoj duši. Pesnikova ličnost i poezija imali su jak uticaj ne samo na njegove savremenike nego i na celu rusku modernu književnost.
Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Ciklus pesama Divnoj dami vezuje se upravu za nju, za ljubav prema ženi kojoj je pesnik u ovom ciklusu dao uzvišeno značenje, i uzdigao je do savršenstva. Način na koji opisuju dragu nagoveštava da je Blok očigledno poznavao poeziju trubadura, i čitao Dostojevskog. Na gotovo isti način na koji su i Dante i Petrarka opisivali svoje drage, i Blok opisuje svoju damu.

Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan…

Kako je delo gotovo nemoguće odvojiti od pisca, tako je i Blokova književna zaostavština neodvojiva od njegovog života i biografije. Kao zaljubljen čovek, pun emotivnog naboja, u ciklusu o Divnoj dami, o ženi peva kao o nedostižnoj, o anđelu, o princezi, o čistoj i nevinoj sjajnoj nevesti, i sam pominje da pesma nastaje iz strasti. Ovaj niz pesama sadrži mnoštvo hrišćanskih motiva, spoj motiva večnog ženskog i mudrosti.

A onda kao da se sve ruši. Blokova idealna draga, njegova supruga Ljuba više nije idealna. Zaljubljuje se i upušta u romansu sa, ni manje ni više, nego Aleksandrovim prijateljem i kolegom Andrejem Belijem, koji je između ostalog dao i najbolje kritike Blokovog stvaralaštva. Tu dolazi do raskola. Do srušenih iluzija jednog prevarenog čoveka, do izdaje prijatelja i ljubavi, do razočarenja koje će se odraziti na potonje Blokovo stvaralaštvo.

Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom,
da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj…
Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač,
Što nikad da digne ova ruka mač…
Al’ volim te i za… slabost moju svu,
I za tvoju snagu i sudbu zlu…

Blokovo kasnije stvaralaštvo nastalo je pod utiskom izdaje koju je doživeo, i izgubljenih iluzija. Misticizam iz ciklusa o Idealnoj dami počinje da se gubi i ruši. Blok je čovek koji kada je prestao da veruje u ljubav kao takvu, idealnu i uzvišenu, prestaje da veruje u sve, i u boga i u ljude, i do kraja života veri se nije vratio. U njegovoj poeziji nalazimo slike bacanja ikone, rušenja i raskola, slike Bloka kao ateiste, koji je kako pesnik Nikolaj Gumiljov zapaža, u poemi Dvanaestorica ponovo razapeo Hrista.

U njegovu poeziju počinje da se uvlači ideja revolucije i želje za slobodom, a tematika se proširuje motivima iz gradskog života prikazanog kao učmalog, trulog, zagušljivog, ovde naziremo sputanu slobodu i želju za izlaskom iz iste. U ovom tekstu nećemo se osvrtati na tu vrstu tematike nego samo na ono što muško ženski odnosi daju Blokovoj poeziji.
Iako je ono što se dogodilo pesniku u njegovom privatnom životu bacalo senku i imalo odraza i na teme koje je obrađivao kasnije i koje nisu imale direktne veze sa njegovom ljubavnom istorijom. Nesrećno zaljubljen čovek sve vidi mračnije i ružnije, pa taj mrak i teskobu nalazimo i u njegovom pesništvu.

Zanimljivo je da je 1906. godine nastala pesma Neznanka, u kojoj se govori o navodnoj drugoj Blokovoj ljubavi. S tim što ovde draga više nije divna i nedostižna već dokučiva. Ona je neka neznanka, a prepoznaje se čak i motiv prostitutke. Razočaran u jednu ženu postao je izgleda razočaran u sve žene.

Nesumnjiv i neupitan je uticaj Aleksandra Bloka na naraštaje koji su posle njega dolazili, a mi smo se sada osvrnuli na uticaj koji jedno razočarenje u ljubav, razočarenje u ženu, i u istinu uopšte može imati na čoveka.

Koliko li se Aleksandar sam, kao čovek promenio posle izdaje, kada su tolike promene, od trenutka raskola u njegovom braku, usledilu u njegovom pesništvu. Nameće se pitanje šta bi bilo da izdaje nije bilo, u kom smeru bi se kretala Blokova poezija, i da li bi se motivi, i optimizam smenjen pesimizmom i turobnim slikama, ušunjali u Aleksandrovo stvaralaštvo. Da li bismo ostali bez fantastičnih dela koja su usledila nakon?

Blok je umro kao čovek razočaran u ljubav, u prijateljstvo, u revoluciju, u sve. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. Jedna žena, da li je jedna žena uzrok koji je za posledicu imao potpun preokret jednog stvaralaštva, jedne ličnosti?

piše: Tamara Softić