Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k’o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve – tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.

Dobrica Erić

Zaljubi Se Cica U Princa
Lepa princeza
Cica iz Grivca
srete na balu
mladoga princa.

I zaljubi se
Cica u princa.

I zaljubi se
princ u Cicu.

I onda njena majka - carica
donese prekrasnu vencanicu...

I rece Cici s rosom u oku:
Ustani, kceri, da pustiš stoku!

Pesma Za Školu
Sviću opet rumena svanuća
škola mi je najmilija kuća!

Prođe leto, dođe jesen rana,
škola mi je na početku dana.

Bila bela, plava ili žuta
škola mi je na početku puta.

Duva vetar, šumore topole
šta bi čovek da mu nije škole?

Mrak bi bio i noću i danju
živeo bi ko majmun u granju.

Kukuriče petao sa plota
škola ti je svitanje života!

Lija
Jedna lija, kći zelenog gaja
pristalica lepih zalogaja
svakog dana sanjari o grani
na kojoj se sunčaju fazani.

Svaka lija, kaže istorija
koju pišu lovci odabrani
počne s grane skidati fazane
a završi viseći na grani.

Teta lija može žmurke stići
do kućice gde žive pilići,
i pronaći isto tako žmurke
svako drvo gde spavaju ćurke.

Svaka lija koja mnogo luta
po baštama kad pilići pospe
završava na kragni kaputa
oko vrata neke mlade gospe.

Zecu
Tebi, zeko
dobričino kusa
želim brdo
najslađeg kupusa.

I da te bar
na prazničkom piru
lovci i psi
ostave na miru.

Mraz
Mraz me štipa i ujeda
ja se sankam a on ne da.

Pobegle su od te zlice
mnoge ptice pevačice.

Osim naši stari znanci
svrake, senice i vrapci.

Mraz sve bleđi, ledeniji
a ja sam sve rumeniji!

Cvećka - Nećka

Šta trepćete
iz zapećka,
ja nisam dete
već Cvećka - nećka.

Neću da jedem,
neću da spavam,
brojim zvezde
i zabušavam,
živim na voću
vodi i cveću,
neću da hoću
hoću da neću!

Srce mi je čigra
želi da se igra!

Šta gledate
zar ne znate
ja nisam srećka
već Cvećka - nećka.

Neću da učim,
neću da rastem,
što da se mučim
zbog glupe plate,

Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

Belo brdo meseca

Belo brdo meseca ozari zemlju.

Da se med prospe iz svih košnica
u selu, ne bi noć bila sladja.

Noć ili dan, ili oboje: noć kao dan,
samo lepša.

Sad i vrbe u dolji liče na breze!

To nije mesečina, već mleko.
To nije ptičije mleko,
već mleko mesečine,
lekovito mleko od mesečevih koza.

Oni koji spavaju, propustiće
najlepši san, oni koji su budni,
veoma su mi bliski, iako ne znam ni
ko su, ni gde su, ni zašto bdiju.

Sve moje brige, zveri što su me
vazdana vijale po vrletima, miruju
sad u dolji kao stado ovaca.

Strepim samo da moje disanje ne
poremeti savršeni mir drveća.

Bože, kako je lepa zemlja, kako je
lepo što sam živ i što je vidim!

U ovom trenutku praiskonske lepote
ja nemam bliže rodbine
od drveća i meseca.

Slutim da me neko čeka na jednom
od onih srebrnih brežuljaka, pod
jednim od ovog mnogobrojnog drveća.

Pa ako treba ( a treba ) noćas
nešto da mi se desi, neka to bude
Žena.

Dan ove noći da pamtim do sudnjeg dana!

Zaboravljene vodenice

Nanizane duž reke i potoka
ko prazna puževe školjke, ćute
zaboravljene vodenice
po urvinama mog zavičaja.

Žalosne vrbe nad njima
raspliću dugu kosu.

Korov spolja, paučina iznutra.

Puteljci i potoci davno
izjednačeni: ne zna se više kuda
je pevala voda, a kuda dvokolice.

Na topolama unaokolo, gde nekad
nisu smele ni da slete,
vrane sad mirno grade gnezda.

Žeđ

Žeđ me u podne
vodi u mali gaj
u biljnu trlu

Duša tišine sluša
To biser ladne vode
peva u mom grlu!

Koliki li je prešao put
taj gutljaj meda
ta čista krvca
od srca zemlje
do mog srca?

Koliko li je puta bio
u stanju vodene pare
magle i snežnog praha
Koliko li je puta žuborio
u grlu bogataša
u grlu siromaha?



Čas je srž stene
čas behar snega
čas duša zemlje
što nebom luta

O kad bih poživio toliko
da jedan isti gutljaj vode
popijem dva-tri puta!