Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Sličan šumu

Ko stoji tu kraj mene, sluša, pije i prima
sve što u ćutanje uvre, sve što u tamu kane,
i list pao na oko i ispušene dane
i šum sličan šumu reke nad oblacima?

Ko baca mreže vida i bleskom oka snima
jata sardela i tele pri sisanju?
Kad zaspim, ko otvara u gustim snovima
teškim okom bika vratnice nadanju?

NEZNANKA

Kruži nad rekom našom
neznano nezvana.
Brsti nad našom
pašom
crna i zadihana.

Šestari iznad sela
neviđeno nečuta.
Leti kao bela
strela
žilama puta.

A noći mrtve padaju
bez mirisa, bez boje.
Zašto psi tužno laju?
Šta znaju?
Što se boje?

PIJANSTVO

Pio sam mleko, na dim je mirisalo,
na rublje plavo, na stope po ledini,
na različak i zrak koji je disalo
nebo i kim i čovek u dolini.

Bilo je snažan jablan. U njemu su dahtale jele
oznojene. Mirisalo je belo na ptice pevačice,
na sneg u vrtačama kog nisu odnele
ni kiše, ni beli vetar, ni lude kresnice.

Bilo je toplo kao sunce, kao disanje, kao krilo...
Puno sam se smejao kad sam ga pio.
Seo sam na kamen i tako mi je bilo...
ni da sam se od mleka do zemlje opio.

OSEĆAM TU NOĆ

Osećam tu noć
koja nadolazi
i plavi
proletnu dolinu dragih stvari,
kao vojnik
ranu staru
koja iznova
krvari.

Poznajem tu dugačku noć
koja će da nas
u dvojne redove svrsta,
tu padavičarku,
koja će zariti
kljun svog gvozdenog prsta
u srca puna glasova,
u grla puna krvi.
O, poznajem tu staru noć
koja će da podivlja
tek
kada se ostrvi.

Pašću prvi.
A ona će
iz braće,
iz voća,
iz pesama,
iz stada
iscediti suzu
veću no ikada.

Kao bol, kao mrak

Kao bol, kao mrak
budi oštar, budi lak.
Kao krv, kao crv
budi živ, budi jak.

Kao noć, kao smrt
budi tih, budi duh.
Kao dan, kao san
budi voda, budi kruh.

U OGLEDALU

Dečak bled od noći
s maljama što rastu i prestaju
kao smrt u vodi do kolena,
kao smrt u ruži odlaska.

Taj splav s očima od magle
plovi iščašen iz svetla
niz zrak što neumorno doji
reke s dušom od mora.

UDES

Ljubavi, poplavo preko brega dana,
kurjak tvojih reka rasple se u more
naglo, ko grom što se iznad gromobrana
kao rog zario u šumne ponore.

O, ljubavi, šta sam, ne znam šta sam bio,
da l' pio, ljubio, o, uporednici,
brodim li, o, slutnje, jesam li brodio
morem kojim plove svetlu ljubavnici,

pa sam posto ljubav, posto cilik rose,
reski izvor snage klonućima mesa,
ženi koju volim - zanosi što nose
mene ko njen udes pod granom nebesa.

DEVOJCI

Ej da znaš, devojko, snago mog voljenja,
zašto nas i bolne smeh k'o glad proganja,
zašto smo postali bledi od gonjenja
jedrog i veselog čokota smejanja,


i ti bi, gonjena, gonila do leje
gde vodoskok prsat prska od života,
i bujna, od zdravlja do zvezdane streje
zelenila cela od našeg kikota;


i ti bi bila gde reke izviru,
drugarice žarka lomna u pojasu,
i ti bi hrlila dušom po nemiru,
i ti bi krvarila po mesu i glasu;


i ti bi, devojko, meko jagnje stadno,
planula k'o urlik na smrtno rvanje
da iz tame baneš u to jutro hladno
s drugom što će s nama dubinu da žanje


dok ne padne dželat, stane gubilište,
Drugarice žarka, smeh mi svoj okreni,
pruži mi, k'o ruku, osmeh, o, derište,
smeh, tu larmu srca, taj hleb moj rumeni.

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће,
па ти је лице као да глади
крилом сенке лептир што се у сну пролеће.
Да ли си, сестро, расла крај жала,
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.
Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жица, из тамне лаве;
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.
Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде,
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

z veoma obimnog književnog opusa Oskara Daviča izdvajamo sledeća značajnija književna ostvarenja:

• Anatomija /pesme u prozi/, Beograd, 1930.
  
• Pesme, Beograd, 1938.
  
• Među Markosovim partizanima /reportaža/, Beograd, 1947.
  
• Do pobede /filmski scenario/, Beograd, 1948.
  
• Zrenjanin /poema/, Beograd, 1949.
  
• Dečak Mita /knjiga snimanja/ — napisali O. Davičo i R. Novaković, Beograd, 1950.
  
• Višnja za zidom /pesme/, Beograd, 1950.
  
• Hana /pesme/, Zagreb, 1951.
  
• Poezija i otpori /esej/, Beograd, 1952.
  
• Pesma /roman/, Beograd, 1952.
  
• Čovekov čovek /pesme/, Beograd, 1953.
  
• Nastanjene oči /pesme/, Beograd, 1954.
  
• Flora /pesme/, Beograd, 1955.
  
• Beton i svici /roman/, Beograd 1956.
  
• Radni naslov beskraja /roman/, Beograd, 1958.
  
• Pesme, Beograd, 1958.
  
• Kairos /pesme/, Beograd, 1959.
  
• Tropi /pesme/, Beograd, 1959.
  
• Pre podne /eseji/, Novi Sad, 1960.
  
• Crno na belo /reportaža/, Beograd, 1962.
  
• Generalbas /roman/, Beograd, 1962.
  
• Sunovrati /pesme/, Novi Sad, 1963.
  
• Ćutnje /roman/, Bograd, 1963.
  
• Gladi /roman/, Beograd, 1963.
  
• Snimci /pesme/, Beograd, 1963.
  
• Tajne /roman/, Beograd, 1966.
  
• Bekstva /roman/, Begrad, 1966.
  
• Trg M /poema/, Beograd, 1968.
  
• Zavičaji /roman/, Beograd, 1971.
  
• Ritual umiranja jezika /esej/, Beograd, 1971.
  
• Pročitani jezik /zbirka pesama/, Beograd 1972.
  
• Telo telu /zbirka pesama/, 1975.
  
• Veverice — leptiri ili nadopis obojenog žbuna /zbirka pesama/, 1976.
  
• Reči na delu /poema/, Beograd, 1977.
  
• Misterije dana /zbirka pesama/, Beograd, 1979.
  
• Pod — tekst /esejistički i polemički tekstovi/, 1979.
  
• Gospodar zaborava /roman/, Beograd, 1980.
  

Davičo je i autor Pesme udarnika, 1951. godine, na čije stihove je muziku napisao Oskar Danon i koja se svrstala u red popularnih kompozicija. Roman Pesma dramatizovali su, u dva dela, P. Ugrinov i M. Milankov. Dramatizovano delo igrano je i u brojnim pozorištima u Beogradu, Novom Sadu i u u nutrašnjosti.

Davičova dela prevođena su na brojne strane jezike: na albanski (Pesma), arapski (Među Markosovim partizanima i Pesma), češki (pesme), engleski (Radni naslov beskraja, Pesma i pesme), esperanto (odlomci romana Pesma i pesme), francuski (Anatomija, odlomci romana Beton i svici, Pesma i Radni naslov beskraja), holandski (šest pesama), mađarski (Među Markosovim partizanima, odlomci poeme Zrenjanin, roman Beton i svici, odlomci romana Pesma i Gladi, pesme i eseji), nemački (Među Markosovim partizanima, Pesma, odlomci romana Beton i svici, pesme), poljski (Među Markosovim partizanima, Hana), rumunski (Srbija, Hana, Flora, odlomci poeme Zrenjanin i odlomci romana Beton i svici), ruski (Beton i svici, pesme), slovački (Među Markosovim partizanima, izbor pesama), slovenački (Među Markosovim partizanima, Beton i svici, poema Zrenjanin, Crno na belo, Srbija, pesme), italijanski (odlomci romana Beton i svici, pesme), i turski jezik (odlomci romana Pesma i izbor pesama).

Davičo je bio član Udruženja književnika Srbije. Njegova dela, koja su doživela veliki broj izdanja, zastupljena su u brojnim zbirkama i antologijama.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja: Nagrada Ministarstva prosvete NR Srbije za pesmu o Svetozaru Markoviću, Nagrada Savezne vlade za reportažu Među Markosovim partizanima 1947. godine, Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost FNRJ, u martu 1948, takođe za reportažu Među Markosovim partizanima, Nagrada Vlade FNRJ, u decembru 1949, za poemu Zrenjanin, Nagrada Saveza književnika Jugoslavije za najbolje delo u 1952. godini, (roman Pesma), NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman u 1957. godini (Beton i svici), Oktobarska nagrada grada Beograda 1958. godine za roman Radni naslov beskraja, Zmajeva nagrada za poeziju 1959. godine, NIN-ova nagrada kritike za 1964. godinu (roman Gladi) i NIN-ova nagrada kritike za 1965. godinu (roman Tajne).

Oskar Davičo je umro u Beogradu, 1. oktobra 1989. godine.

Branko Šašić

BELEŠKA

Dan: 18. januar — kamen je pucao,

Godina: — 1909, neistorijoka, mirnodopska, 30 dinara mesečno.
 
Rodno mesto: — U Šapcu, na granici, osećao se valjda isto toliko snažno kao i drugde Zov Nepoznatog. Ali tamo se ranije no igde odzivalo na taj poziv. U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima. S finansima, graničarima, obaveštajcima, tajnim agentima, kojih je mnogo bilo, Šapčani su se srdačno zdravili samo u kafani kod Pariza, gde je moj tata obično igrao karte s pop-Savom; ja tamo nisam zalazio.
 
Zato, ono što je mnogim mojim sugrađanima polazilo za rukom — meni nije. I drugi put su me žandari vratili kući s granice.
 
Otac: grlat, radoznao, zabadao je nos svud i u sve, a na moju sramotu i užas, imao je naviku da nasred ulice glasno zapodeva razgovore o najtugaljivijim ličnim i tuđim problemima. I to isključivo s nepoznatim svetom! Uživao je da se ispoveda i sluša ispovesti. A lično prokrijumčarenim brkovezom peglao je povazdan svoje spiralne, surove brkove. Skidao ih je jedino u kafani i putem od kuće do nje. Po zvanju — činovničić; po činu — kaplar (tri rata, tri rane, dve vrlo teške); po poeziji — sve se kunem i preklinjem neću piti rujna vina; po piću — karakter, trošio je ljutu rakiju isključivo, mogao je i meku; po ubeđenju — socijalista; po funkciji u partiji — četvrti od crvene zastave svakog Prvog maja; po uzrečici — pop išao po crkvi*; po nadimku
 — bezbožnik.
 
Mama — naprotiv: lepotica! Ali vrlo tužna. I još tiša. Nikad nije izgovorila rečenicu što bi počela sa ne; mislila je poslušno, slažući se: "Dobro, kako 'oćeš!" Ruka — meka, mala. Usne — ujutro bez šminke — skoro bele. Pre podne — u kuhinji, po podne — gosti, rano ujutro — pijac. Specijalitet: slatko od bundevinih rezanaca s medom, kasnije — hladan koh. Opsesija: nema zimnice bez pekmeza od šljiva! U kući nije bilo nijedne knjige. Niko ih nije donosio ni iz pozajmne biblioteke: "Samo nered prave, a romani su ionako — gluposti, pesme — izmotacije."
 
Prva pesma: — U trpezariju smo ušli na prstima mlađi brat i ja. Seli smo odmah ispod stola pokrivenog mekim pokrivačem do poda. Tamo, u mraku, izvadio je svaki iz džepa po šiljati nož, po glavicu luka i po komadić crna hleba. Ćutke, stali smo preko savinutog palca da sečemo hleb, da ga nabadamo na nož, prinosimo dostojanstveno ustima i preživajući da ga žvaćemo uz sitne odgriske ljutog luka. Tako, zagledani niušta, a kao ozbiljni i kao mračni, igrali smo se u stvari najomiljenije naše nove igre, imajući utisak da smo već veliki i jaki kao zidari preko ulice kad u podne sednu na grede ili na cigle da se najedu.
 
Predani hranjenju kao igri, nismo čuli kad je iz spavaće sobe ušao ujka sa otvorenom sveskom, a majka skoro istovremeno iz kujne noseći teglu s krastavčićima.
 
Ujka je obično govorio tiho, da bi štedeo bolesna pluća. Ali i Jaša i ja trgli smo se kad smo mu odjednom čuli preobraženi glas: brujao je, snažan, pun ljutih sokova jeze i neke ozbiljne a snažne žalosti. Posle su tek došle reči i presekle me kao sabljom. Povredile me. Ali istovremeno i ushitile nečim što su nosile vrlo skriveno u sebi, a veliko kao park, livada, Sava.
 
Ne bih umeo da prepričam ono svečano, silovito njihovo značenje. Ni sad. Ali sećam se da bi posle svakih dvadeset-trideset reči, ujka rekao još svečanije i odlučnije:
 
I ruku stavljam na tvoju kosu.
 
Od te njegove ruke na kosi svoje sestre, dolazilo mi da plačem. Nisam. Da sam, sve bi se to, čudno i prelepo, izgubilo. Ceptio sam kao kuče izvađeno iz jesenjave Save, a bilo mi vruće. Tresao sam se, trzao, prepadao, mrštio, cvokotao i blaženo se radovao, a suze — na pragu očiju. Sve je prestalo kad je mama odgovorila na ujkino pitanje išaptano već običnim glasom (pitao je da li joj se dopada njegova pesmica koju je sam izmislio): "Dobra je, iako nisam ništa razumela, ti znaš mene!" A ja sam hteo da joj kažem da sam sve razumeo, kao što i jesam, sve, baš sve. Izišli su.
 
Ne znam kako, možda sam zaista hteo da im dokažem da sam sve shvatio; a možda i zato što se nisam umeo drukčije da smirim, možda zato što mi se sve to učinilo lepšom igrom od igre hranjenja pod stolom i zato što su mi damari udarali jako kao velika školska zvona za prvi ili za poslednji čas, i zato što mi se činilo da ja to sve ne umem da iskažem, i zato što mi je izgledalo da ću ja to bolje reći od ujke, i zato što sam se bojao, i zato što nisam ... zgrabio sam neočekivano tablicu i križuljom počeo da pišem da bi i mama razumela ono što nije razumela:
 
Stavljam ručicu na tvoju kosu
i ljubim tvoju nogu rosu.
 
Hteo sam da kažem nogu mokru od rose, ili, verovatnije, rosnu nogu, ali ni jedno ni drugo nije mi bilo dobro, ni valjalo, nije se moglo reći jer se nije slagalo sa drugim nečim što sam isto hteo da kažem, a drukčije nisam mogao nego baš tako kako sam napisao, ali to što sam napisao nije baš ispalo onako kako sam hteo i osećao, a ipak je izišlo nekako tako da sam uprkos manjkavostima mogao da prepoznam svoja osećanja i htenja u prvoj svojoj pesmici koju sam napisao dahtav, uplašen, smeo, tužan i radostan.
 
Toliko godina posle, čini mi se: ako mi stvaralački impuls tad nije krenuo neposredno od prirode, kako to neki propisuju, po svoj je prilici to zato što mi je preobraženi ujkin glas, onako malecnom, izgledao sastavnim delom nje, gospođe prirode. Ujak je imao dvadeset godina, umro od pluća koji mesec kasnije, a ja — tek šest, i upravo sam bio završio prvo tromesečje prvog razreda osnovne škole. Ne bih umeo ni sad reći da li je ovaka moja kasnija pesma bila namenjena, znam da nijedna nije morala biti primenjena. Ali pamtim da sam svoju prvu pesmicu namenio mami zato što ne razume, i ujki zato što razume sve sem mene, kog niko ne razume.

Srpsko-bugarski ratovi: — Istoriju sam obožavao. Naročito lukove, strele, mačeve, praćke, dobre i poštene stare Slovene. Oni su znali toliko finih stvari koje danas ni najizmišljeniji mangup sa Save više ne zna. Na primer — disanje na trsku, vađenje gvožđa iz ključale vode, vrhove kopalja umočene u otrove jače od zmijskih. Ali od trenutka kad je Mišel (ni Mile, ni Miša, il Miško, ni Mihajlo) ušao u naš razred onako obučen u matrosko odelo (za kakvim sam uzalud celog života dotle i posle čeznuo), s belim čarapicama na nogama, obuven u lakovane cipele na dugmiće, sav nekako izuzetan, poseban i predivan, postao sam naprečac svestan da nisam ni lep, ni dobar, ni pametan, ni privlačan i od žalosti nad nikakvim sobom i nikakvim starim Slovenima na koje sam dotle želeo da ličim i ličio, ja sam se odmah zaljubio u njega, Mišela, kao u nedostižnost. Nisam se usudio da mu priđem za vreme odmora dok je pažljivo a bez trunke oduševljenja jeo, kao nešto sasvim obično, ej! kiflu, ej! ej! kiflu presečenu uzduž i namazanu buterom i medom. Ne samo da se nisam usudio da izvadim iz svoje torbe svoju krišku crnog hleba s pekmezom od šljiva, nego sam se sve to vreme odmora osećao i uvređen i ushićen. Deca su prilazila bez trunke poštovanja Mišelu i zapitkivala ga za ovo i ono. Kao strahotu sam doživljavao ta zapitkivanja na koja je on ljupko i mirno odgovarao a da nije ni pogledao u mene, koji sam ga toliko voleo da bih svu tu balavurdiju što mu bez ropske poniznosti prilazi prebio na mrtvo ime. A stajao sam sve vreme na tri koraka od njega. Ako i nisam premlatio sve one nametljivce, slepe za njegovu izuzetnost, to se desilo jedino zato što je prevagnula bogohulna radoznalost kod mene: prisluškujući saznao sam da su doputovali preksinoć, on i mama mu, iz Bugarske, gde su dosad živeli i gde će mu tata ostati još mesec-dva kao diplomata.
 
Od te strašne reči sam se stresao.
 
Kakva je to struka? Teška? Pametna?
 
To ti je, sine, i gore od toga. Treba jakog uma i velikih škola za to, strašne finoće i stranih jezika. Iako su naši diplomati Srbi kao i mi, oni čak i kad su nasamo sa ženom i decom, kao evo ja s vama i kevom, oni sve francuski i nemački govore: silvu ple, bitešen i šta ti ja znam.
 
Moj tata je znao mnogo, mada nije imao neke škole i skoro je uvek imao pravo. Ali sutradan je učitelj prozvao Mišela: "Da vidimo malo šta znaš i da ne misliš da kod mene pali što ti ćale, zahvaljujući radikalima, dogurao do ministra na strani. Zato mi reci malo, kako je dolazilo do srpsks-bugarskih ratova, čijom krivicom, i kako su i zašto su to oni nama redovno — krkete! pa nož u leđa, a?"
 
Na opšte zaprepašćenje, predivni Mišel se nekako samosvesno nasmešio, izišao na tablu, zatresao glavom, izbacio lako levu nogu u lakovanoj cipelici na dugmiće, i odgovorio da je do tih ratova redovno dolazilo krivicom prostačkih kraljeva Srbije koja je "nama, po svom izdajničkom običaju, zabijala uvek nož u leđa, ali da ih je zato pravedni bugarski bog uvek kažnjavao, pa su večito i dobijali batine od bitke na Marici i Velbuždu, pa sve do bitki na Slivnici i Bregalnici ..."

Jadni lepi Mišel! Kakav je samo strašan buger dobio zbog tih prokletih Butara. Jedan ovoliki užas. A suzice da i ne spomenem.
 
Te su me lepotanove suze upravo i bacile u očajanje: može li neko da zaboravi da je Šapčanin? Pa kako to on? Bednik! Ne. Nije on to, bednik. Ne dozvoljavam da se to kaže za njega! Uostalom, zar je on toliko kriv? Nije li sam objašnjavao da je rekao ono strašno samo zato što je tako učio u bugarokoj školi, iz obaveznih bugarskih udžbenika?
 
A zar nisi, radikalsko štene, znao — razdrao se učitelj Steva — da Bugari lažu gore nego Švabe i Turci?
 
Te noći sanjao sam same strahote: ja u Bugarskoj s tatom, koji nije baš diplomata, ali je već tako nešto budući da za ručkom govorimo nerazumljivo "silvu ple, žegu li koprive, a kabi kabi še?" i sve tako. A u školi, dlakavi bugarski učitelj s nožem među zubima, postavlja mi strašno pitanje o srpsko-bugarskim ratovima. Mada znam kako će se sve svršiti, odgovaram po Vukićevićevoj istoriji da su Bugari švapski uskolenci i čankolizi, da im je car ružan kao lopov, da ima veliki nos, da su svi oni, Bugari, kukavice i palikuće, da su sve ratove s nama izgubili, jer im s nama ne pali onaj njihov nož u leđa, pošto mi Srbi nismo kao drugi, nego smo najpametniji i najduševniji narod i nikom ne dozvoljavamo da nam zapišava ojnjak...
 
Mamina smrt: — Žalila se nekoliko dana na glavu, pila praškove, došao doktor, pa puno doktora, pa otac u očajanju doveo jednu Ciganku, pa opet doktora i doktore, pa hodžu iz Bosne koji je trščicom trebalo da izvadi mami neke crve iz mozga preko ušiju, pa doktori, doktori, doktori, a ona je bledela, prestala da čuje, prestala da vidi, onda više nije mogla ni da govori. Utihnula je više no što je umrla.
 
Otac je očajavao, provodio cele dane na groblju, noći po kafanama, gazda Cvetko ga je izbacio s posla, nas su preuzele tetke. Iako bezbožnik iz načela, tata se tad upisao u spiritiste ne bi li uvatio vezu s mamom. Pokušao je, ali okrugli sto bez eksera nije hteo da se okrene, vezu nije uhvatio, onda se ispisao iz društva, napravio im nezapamćen skandal: lopovi! lažovi! varalice!
 
Tužen sudu, kažnjen je novčano za uvredu časti.
 
Stričevi su platili kaznu, našli posle drugo mesto ocu koji je, razume se, obećao da će da okrene nov list. Uselili smo se u jednosoban stan: sto i četiri gvozdena kreveta, tri za decu, jedan za njega. To bi bio i kraj relativno moje biografije. Za njom, počinje život.
 
S dečaštvom prestaje osećanje neobaveze kao slobode. Život izmišljaju i određuju, svesnije nego dotle, drugi koji jesu odnosi i drugo — koje je nužnost.
 
Gole činjenice: — Isteran sam iz šestog razreda gimnazije, jer katiheta nije hteo da prizna da je božje obličje (po čijem je obrascu napravljeno ljudsko lice na početku čovekove evolucije) moralo biti slično majmunskom.
 
Maturirao sam, kao privatista, godinu dana pre svojih drugova i sa sedamnaest otputovao u Pariz da studiram.
 
Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca. Morao sam se dovijati da bih ostao koliko sam — dve i po godine. Radio sam kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi George, kao Sandaljer. S grupom naših obućara-sandaljera odlazio sam na mitinge KPF, slušao Kašena, Toreza i druge, pevao Internacionalu.
 
Diplomirao sam 1930. u Beogradu i u svojoj 21. godini bio postavljen za suplenta u Šibenskoj gimnaziji.

Dve godine kasnije uhapšen u Bihaću, optužen da sam organizovao Mesni i Sreski komitet, čiji sam sekretar bio; na teret mi je stavljeno još 18 radničkih ćelija, dve garnizonske, jedna đačka i jedna činovnička.
 
Osuđen na 5 godina robije, izišao sam 1937, ali hapšen sam iznova 1938. i 1941. u Splitu. Posle dva neuspela pokušaja, treći put mi je pošlo za rukom i nogom da pobegnem, da se zatim pridružim vojsci, da odratujem što je preostalo do oslobođenja Beograda i posle da, demobilisan, radim kao novinar sve do 1947.
 
Otada ne radim nigde, privatni mi je život nevidljiv, osećam i mislim angažovano, pišem strože.
 
U suštini, nisam napisao ni reda koji ne bi bio izazvan nekim impulsom što, dolazeći izvan mene, nije izazvao u meni onu varnicu uznemirujućeg nesporazuma što goni na prilagođavanje mašte novonastaloj nevolji iz koje mora van, pa luči objašnjenja i nade dok se iz ponuđenog obilja ne javi onaj stres što će obasjati unutrašnje nerazumevanje. Sad polazno. A ponovo uspostavljeni strujotok osvetliće stare pejzaže tamo gde ranije to nisu bili. Učiniće nam se novi. Možda će to i biti. To je tako od prve moje pesme. Podstrek je došao od ujakovih stihova. I sve ostalo, svaka moja knjiga ima uvek nekog svog ujku, koji nije nikad isti ujak i ne mora uopšte biti ni ujak, ni brat nikome.
 
Recimo, Zrenjanin. Zazvonilo je, digao sam slušalicu, čuo: "Ovde Zrenjanin..."
 
Ukočio sam se.
 
Poznavao sam ga odlično, bili smo prijatelji na robiji, nalazili smo se nekoliko puta i posle u ilegalnim poslovima, ali poginuo je 1942.
 
Poražen, stajao sam sa slušalicom u ruci: "Alo" — ljutio se njegov glas — "alo, odgovaraj, druže! Alo, što ćutiš? Ovde Zrenjanin! Alo, na telefonu sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu, alo, mogu li da govorim s drugom...
 
"Možeš" — iscedio sam jedva tu privolu kao nekakav dubinski ropac, još uvek van sebe, zgrčen, ošamućen od teškog najednom ushićenja što je ponavljalo u meni: "Tako, Žarko je postao ceo grad, ceo srez i zna šta misle sve bebe u kolevci, devojke kad se smeju, stari kad sede u parku."
 
Sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu hteo je da tamo čitam pesme.
 
Bilo je tri sata po podne.
 
Negde pred zoru digao sam se od stola. Ceo prvi tekst poeme bio je gotov: prestao sam da pišem, ne i da cvokoćem. Kao onda pod stolom. Kao uvek otada...

Sutra uveče u baroknom Zrenjaninskom pozorištu, grozničav i gripozan, čitao sam stihove o gradu koji je bio, prvo, seljačko dete, pa đak, pa učitelj, pa čovekoljublje, pa puno pročitanih knjiga, pa komunista, pa moj prijatelj i drug celog sreza, zemlje, svih ljudi na svetu. Ozvezdanom.
 
Eto.
 
Sve drugo što bih mogao reći o sebi isto je toliko svakodnevno i nevažno. Dok je živ, čovek ne pristaje da se svede na svoj život samo. Ako je taj čovek nesrećan i pisac, oseća da mu je i život nesvodljiv na sav onaj energetski doping knjiga koje je napisao, koje piše, koje će napisati.

O s k a r  D a v i č o

DAVIČOVI "SAMIČARI"


Iz pesničkog preobilja Oskara Daviča, iz košnica asocijacija, iz unutrašnjih konstelacija i svih onih snova u hodu, u stanju nemira i opomene, najradije izdvajam, i u sjaju i gongu slogova sričem njegovu pesmu, čitav njegov spev Samičari. Pesma je sa robije i o robiji: ona se obraća ovim stanjima pesničke sebične individualnosti, ali prema drevnom romantičarskom, aktivističkom obredu, pojavljuje se u onom skeletu i sa onim metaforama koje postaju kvalitet ljudskih odnosa i ljudske borbe. Od divnog je i veličajnog sunčarskog sistema svaka reč, svaki stih i svaka rima ove poeme, koja, kao veliko filmsko platno otkriva nesanicu i nesvesticu političkog kažnjenika, komuniste, sanjara, jednog ranjenog a neuništivog pesničkog sluha određene i kvalifikovane ideologije. Samičari su, doduše, i veštački pokašto preobražavana, sprezana i doziđivana građevina: ono što bije kao psihoanalitička senzacija iz ovih stihova ipak je malo silom vučeno na žice, na strune logičnog, na eksplikaciju, pa čak i na fabulu.
 
Panorama je poznata i gotovo reporterski saopštena, precizna. Samičari su oni od najveće i najteže vrste političkih krivaca i kažnjenika: oni su neprestano u dvostrukoj kazni i na dvostruki način odvojeni od ostalog sveta, razgovora, dijaloga, vesti, obraćanja. Prihvatajući gubitak jedne komunikacije i jednog tako potrebnog drugarskog kontakta, oni su vazda u preispitivanju, u monologu, ali zato njihova snoviđenja, ona klasična i ona poetsko-revolucionarna, dobijaju u temperaturi, gradaciji, slikovitosti, imaginaciji. Toliko sami usamljen (fizički), pesnik će, sredstvima lukave, olimpijski moćne i orfičke taktike, napustiti realnu i naturalnu stravu samice, na krilima snoviđenja proći kroz sve zidove, kroz sve zamke i sve kundake da bi izvan i iznad tog stratišta, te kažnjeničke kolonije koja mu nikada nije kafkijanski definitivna — disao onom najlepšom slobodom hoda, sportski i ferijalno iznedren i osunčan, lak i pun voluntarističke žudnje za svim što pesnički inventar dozvoljava. Otuda stihove, kojima počinje ovaj spev, tako pregnantno i sveže prožimaju slike samice i snohvatnog napuštanja svih metafora njenih zidova i njene strave:
 
Sanjam da su jednog jutra tamničari
zatekli samice i okove prazne
u tamnici mukloj gde su samičari
umirali sami u grkljanu kazne.

Pesnik se, dakle, identifikovao sa slobodom: on iznad i izvan samice sanja o potpunosti oslobođenja svih samičara, svih onih koji su u mukloj tamnici — metafora malo banalna, pridev pozajmljen iz rodoljubive i socijalne lirike — bili zatečeni i okovani. Ako je pridevsko kolorisanje samice kao praznog staništa jedva slikovito i jedva podignuto na nivo snom zadobijene metafore, onda se pridev: prazan duboko i slikovito žešće vezuje za imenicu: okovi. Prazna samica još ne znači napuštanje i bekstvo, ali prazni okovi su logički završena i domašena slika oslobođenja i slobodarskog bekstva. Međutim, tek četvrti stih pokazuje i stravu i pesnički koloritnu ljudsku situaciju samičara: tu se umire, tu se boluje, strada, tu pucaju kosti, tu venu mišići i tu se, dakle, umire u najtežoj i najbezizlaznijoj smrti. Samica nije samo kvalifikacija stravične političke kazne nego je i motiv za paralelu sa najgorim, najmučnijim kažnjavanjima rodoljuba i boraca u našoj prošlosti. Otuda ona prividno koketna, ali originalna, suštinska i zvučna metafora: "grkljan kazne". Ako su u feudalnom i dalekom ustaničkom trenutku grkljani bili meta kabadahijske i osvajačke sile, onda je i kazna modernih policajaca, tamničara i kabadahija upravo asocijativna u tom pravcu i sa tom podmuklom, neljudskom idejom da se svaka kazna dovede do grkljana, da se nožem, da se svim sredstvima para ljudski glas, govor, poruka, lozinka boraca i revolucionara.

U narednim stihovima slika ljudskih silueta, samičara i onih koji su im neprestano za vratom i za petama, davičovski je još vrelija, maštovitija, brujnija i slikovitija. Sada pesnik sa samog dna svoga sna, kao kroz zračnu suzu punog akcijuma, vidi oči samičara, njihovu prerano osedelu kosu, a čuje, kao iz tamne daljine, kao iz tamne nizine, glasove tamničara i ključara. U toj zakovitlanoj, mizanscenski izvanredno sažetoj i sonaženoj slici, pesnik čuje ključare kao očajnike i poludele čuvare reda jer su sada oni ranjeni, ugroženi, žigosani, kažnjeni samom slobodom! Ono što je ideal, ono što je vrhovna pesnikova metafora, ono što je senzacija samičarskog snoviđenja, to, dakle, postaje, po izvanrednoj intervenciji uzroka i posledice, udarac i osveta mračnim silama i bednim senkama poretka. Slika se u daljem talasu i kadriranju Davičovih stihova proširuje: ključari sada vape i očajavaju jer su pred njima samice cele i nepovređene, sa svim ciglama, sa svim materijalom, sa svim rekvizitama. Ono što je njihov posao, što je teren njihovog dana i noći, ono što ih plaća i što ih održava, to je ispražnjeno, to više ne postoji. Pesničko snoviđenje je izvršilo najveću ilegalnu akciju: san je legalizovao slobodu i dezavuisao birokratiju mraka. Zato tamničari pitaju tišinu:

......Kako može biti
da nikoga nema kad je tu još stena
strop čitav, pod kamen, prozori nesviti,
lanci zaključani, tuga zabravljena?
 
Mizanscen je potpun, kamerno rešen i filmski kadriran, a ipak pesnički je sve organizovano, u versifikaciji koja ima svoje starinske zakone a koja pritom nije linearna i ne zagrađuje vizuelnu i auditivnu silu davičovskih metafora.
 
Međutim, odjednom se iz pastozne, klasično rekvizitarne slike tamnice i tamničara prelazi u zvučni, gotovo simfonijski dijalog sa drugovima, samičarima, sa braćom u snu za slobodu i svim snovima, zajedno. Sada se i rečnik menja i razlistava, umesto tamničkih, sivih boja, ulazi se u vrtove, u vrtoglavice ptica, u letove, skokove, u sve ono što je sinonim napuštanja uskog i mračnog staništa. Mefistofelovsku brujnost tamničarskih glasova sada nadzvučuje onaj ljudski, grleni, razdragani smeh; u Davičovim stihovima iz mitrovačke tamnice, pa i u romanima, smeh je izvanredno kvalitativna pesnička situacija, a samim tim i pesnički širako, logično korišćena imenica. San i smeh se prožimaju, i tako se postiže raznolikost i intenzivnost imena i pojmova, mizanscena i rekvizita, prostora i vremena:
 
A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je,
znam ključeve zida, ptičiji let u vrt i
slobodu, poslednja što se uvek smeje
s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti.
 
Karakteristična je ta davičovska čigrasta metaforika: i od poslovičnih, banalnih rečenica on gradi veliku i plamenu koksaru revolucionarnih zračenja: sloboda je personifikovana, ona je kao čovek, kao žena, kao dete razmahnuta, razdragana i nasmejana. I ne samo to, nego se njoj daje vrhovno i ljudsko pravo da se najslađe smeje jer se uvek poslednja smeje! Tako se iz jednog narodski negovanog idioma, sa lakom futurističkom igrarijom, odnegovao čitav jedan smisao i proširila čitava jedna metafora.
 
U daljim stihovima pesnik se sa svog elastičnog, snohvatnog i gotovo mangupski razigranog terena opet obraća tamničarima, ovoga puta samo jednom jedinom (sinegdohe, doduše, nisu harmonično raspoređene u ovoj Davičovoj pesmi):
 
Ključaru, ne traži one koji traže
da odvežu drugi svet u tome svetu:
iz srca pod krilom slaze da nas snaže
zvezdani čokoti na prvom drvetu.
 
Sada se huk pesničke koreografije i rečnik, sav muzički i konsonantski zaošijan, pretaču u dvostruki san: sada se, dakle, doživljava ona puna igra, puna akcija slobode, ali u konkretnom čulnom harmonizovanju. Zvezdani čokoti, kao simbol ljudskog i plodnog koračanja i bratimljenja, odjednom rastu iz paklenog enterijera tamnice, a zvučna skala, sa svim šuštavim glasovima koji dominiraju u ovim stihovima, penje se do one sonatski treperave poeme Vladimira Nazora u kojoj cvrči cvrčak kao ideal ljudske muzičke harmonije.
 
Još će dve imenice, pesnički stare i prastare, ali u davičovokom kontekstu sna neodoljive i neizbežne, prožeti i razigrati ovu poemu, dati joj unutrašnje pokrete i pomoći tehničkim pojedinostima pesme da zaokruže smisao jednog sna, pesničko viđenje jedne hotimično poetizovane borbe. Fosforescencija onih stihova koji su nas uveli u spev sada je pojačana: ako su tamnica i okovi ostali prazni i ako je bratsko kolo samičara napustilo tu adekvatno rečenu školjku kazne i strave, onda ih je, kao prvorodno, ljudsko sretanje, osvećenje, sačekalo sunce: tako se lanac misaonih imenica, klasično korišćenih i dragih svakoj poeziji, pojavljuje u poetskoj i ideološkoj kombinatorici Oskara Daviča ne samo kao koncepcija poezije nego i kao koncept prisnosti, kao čulno konkretizovana ljudska okolina. Sada ni sam više nije ono što povezuje revolucionarnu braću, pesnika i samičare, pesnika i blizance, jer je san intervenisao u pravcu slobode, u sažimanju i gradiranju sunčanih vrtova i slobodnih letova. Kada je sve postignuto, sve ostvareno, pesniku se hoće da bude budan, da buđenjem završi, zaokruži čitavu dramu vođenu kroz snoviđenja. I zato se čitav spev završava himnično, prsato i razdrljeno, sa napredovanjem svih pojmova i svih metafora već iskazanih:

O, što biću budan kad će tamničari
zateći okove i samice prazne
u tamnici tihoj, gde su samičari
izbili na sunce iz bezdana kazne!
 
Estradno dirljiva, pobunjena, drska u odnosima i metaforama, poema speva je zanimljiva i kao sažimanje asocijacija izvedenih iz sna i kao dijalektizacija buđenja. Postepenim, poetskim i narativnim brisanjem logičnog okvira kazne i njenog enterijera (tamnica), ovlašćena je slika praznine i besmisla same egzekucije: "grkljan kazne" metafora je sa metonimijom i aluzijom; dželati i grloseče jesu krvnici koje prepoznajemo u istorijskom kontekstu samog speva. Umesto "grkljana kazne" koji svedoči nasilje, tamnice, brave i kazne u trajanju, sada se projektuje nova metafora kao zadovoljenje novog, dinamičnog odnosa između samičara i samice, subjekta koji se sanovito aktivira i slike koja je u socijalnoj sferi oštrija, tipičnija, prodornija i sa nemirnim svojstvima samog iskustva i same poezije. Iz "bezdana kazne" (a bezdan je ovde upravo vremenska aluzija: pored samičara pesnik misli i na večitaše, na bezdan vremena osuđene, doživotnom kaznom) — izlazi se na sunce, pobeđuje se nasilje, objavljuju se zvezdani čokot, ljubav, radost, plodnost. Ono što je započeto snom i gotovo ritualnim predokazanjem nastavlja se buđenjem, ali i stanje sna ostaje nadmoćno kondenzovano, ostaje pesnički preobimno.
 
Tako se davičovski spektakl, pun ukrštanja jezičkih i metaforskih bleskova, razvija u više pravaca, iako je stegnut i omeđen versifikacijom, dobro negovanom i klasičnom, onom istom koja je sondirala naš pesnički jezik u delima Vladislava Petkovića-Disa, Milana Rakića i Milutina Bojića. Međutim, neprikrivena, motorična nežnost, koja trijumfuje u svakoj Davičovoj poemi, ovde je i samim tehničkim sredstvima dodala prizore i boje, ritmove i eksplozije kakvih nije bilo i kakve su samo mogle izići iz punih nedara stvarnih samičara i boraca protiv tiranije. Dabome, slučaj ostaje neizbežno pesnički, a scenario što ga nalazimo u rastu iz stiha u stih silovita je i dramatična poruka, kao "nebrušeni brilijant perturbacije slobode".

Oskar Davičo
Iz zbirke "Višnja za zidom"


Ove pesme posvećujem ljudima sa kojima sam se sedam godina,
od 1932, borio po tamnicama za isti ideal komunizma,
koji je najviša čovečnost; drugovima, koji su svojim životima rušili
i konačno srušili zidove da bi bila sloboda za sve koji su njeni, za sve.


SRBIJA

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
 
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
 
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
 
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
 
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
 
Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi — kora;
 
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa — udari...
A svako od tuge za dan kao vek čitav ostari
 
i zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
 
Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
 
A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
 
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

SAMIČARI

Sanjam da su jednog jutra tamničari
zatekli samice i okove prazne
u tamnici mukloj gde su samičari
umirali sami u grkljanu kazne.
 
S dna senke vido sam oči zagnjurene,
braću gde skidaju s čela kosu sedu,
čuo sam ključare slobodom ranjene
kako lude u tom praznom mukoredu.
 
Pitaju tišinu: Kako može biti
da nikoga nema kad je tu još stena,
strop čitav, pod kamen, prozori nesviti,
lanci zaključani, tuga zabravljena?
 
A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je,
znam ključeve zida, ptičji let u vrt i
slobodu, poslednja što se uvek smeje
s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti.

Ključaru, ne traži one koji traže
da odvežu drugi svet u tome svetu:
iz srca pod krilom slaze da nas snaže
zvezdani čokoti na prvom drvetu.

Dolaze radnici sa vrećama raži,
s košnicama meda, s "Druže, sad će doći,
sad će odmah doći osmeh koji blaži
bol, da noć ne teče od noći do noći".
 
O, što biću budan kad će tamničari
zateći okove i samice prazne u
tamnici tihoj, gde su samičari
izbili na sunce iz bezdana kazne!

NA RASTANKU
 
Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti,
senka robovanja pala mi na rame.
Ako se ne vratim, devojko, oprosti
krvi što će teći da ne bude tame.
 
Bunom bukte polja i dime se luke.
Grad je crn od bola što sve više boli.
Cela moja zemlja beži u hajduke
i gine da ljubi, juriša da voli.
 
S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo
i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne
lancu što nam zemlji ruke naše vezo,
svetle ruke rada, prste tako dnevne.
 
Da ne dragam više? Da te ne milujem
ljubavlju što vri slobodi na kratere?
Praštaj! Na rastanku nju ti posvećujem —
zvezde i mog tela krvave ivere.

SRBIJA
DESET GODINA POSLE

D. Ćosiću

I
Ja znam oko koje zatvaraš kao strelci i oko
kojim si niz puščanu cev gledala
oštrija nego meci.
 
Al posle toliko smrti, nevina na oba oka,
podigni pogled sa gajke;
spusti se niz planine, Srbijo visoka,
međ reke gde se njivama njišu izlivajke.
I prođi bosonoga, Srbijo bez ambara,
protni se izmeđ rovova, kraj streljane đačke klupe,
pređi preko raka i zgarišta talpara,
Srbijo među puškama tek složenim u kupe.
I sjavi se, još tvrda, od bola napetih veđa,
na šest moravske obale između Drine i Peka,
gde dušu tvoju vole, o nevina željo bez međa,
ljudi koji sve pamte, između krvavih reka...
Zaboravi! Zaboravi,
Srbijo, čoveka.
 
Srbijo svakog čoveka,
ti znaš i krv nasušnu i krv što se uzalud lila.
 
Al što si,
brža od trena,
iz marame crnih brda ožiljak glasa otkrila
pred vlaćem što se široko još ne zna da talasa?
Je li zaboravljena
bol što nevidljiva raste kao koren posečena hrasta?
Al što si, tugo u ravni,
ispod rtanjskog plasta
svu noć iz ranjenog bučja kriv metak po metak vadila?
Da l detlić kljun da ne lomi, da l oštricu ne — sekira?
Al zašto si, nezelena,
humku blekom pokrila
kad pamtiš još sve mrtve, kad kosa još zna broj kote ...
 
Oj Srbijo, rodiljo, Srbijo moj živote,
prosta ti sva krv bila!
 
II
Prosta ti sva krv bila, Srbijo opet sva lepa
i mila po očima.
Srbijo cvokotava
u dimu belih vatara
čije se jutro probija
snovima kroz lišće cera gumasta.
Da l ti si već
dan radni što neće da svršava,
da l svod si s koga zob sitnu
prosipa noć zvezdasta
na zelene usne meseca meke kao mlada trava,
Srbijo, žiško prastara?

Al vatro prastara, zašto tvoj žar što zori je nada,
tamni ko resko semenje na ruži suncokreta
pod lučom sunca rada?
Je li slobodom poneta, sebi postala tesna
Srbija što pod sleme crveno meće kuće
i ne zna više da legne i ne ume da spava?
Je l opet preterala Srbija drukča no juče,
kad bleđa no mišićava
i bleda, sve bleća od nesna,
bez plate, iz petnih žila, živ kreč i kamen vuče
a tanka joj noga kleca i duša podrhtava
— dva plamena, jedna sveća?

Da li te željnu zaneli dvostruke zore obrisi,
taj dan — čovek razuđen? taj sjaj čvrst, žuljeviti?
Al ti što nisi bila, jesi li već koja ćeš biti
il si još što si bila kada si bila što nisi,
il ti si bratstvo što radno meša se s bratstvom što krvno
ruke sna trlja rukama jave što ne zna da malakše,
ni kad s obala sklanjaš ovlaš prebačeno brvno,
ni gvozden most kad dižeš podmećući ognjena leđa,
ni kad ti daljine prete: "Lakše,
Srbijo prkoseća!"
 
Škrgutava tugo hajdučka, Srbijo prkoseća,
jednom će biti lako i ljudi svud ići će braći,
al i danas, dok se još golim noktima kuje sreća,
nek tobom kao obični čovek sloboda zakorači.
Već danas,
Srbijo između četiri listića deteline
tanjih od sunčanih vlati,
već danas,
Srbijo, puščano zrno
palo u grm maline
i jagode u paprati.
Al reci, o bela srno
(tog danasa tu, ne svugde),
hoće li svima da sine,
reci, Srbijo, srno
u skoku s nažuljenih pleća
planine
na drugi breg rova širokog šest stoleća,
kad će da sine?
Reci mi, međo besputna
ko budak razmahana,
Srbijo srca barutna,
iznutra obasjana
livom svih dimnjaka
što uvis se otima
pun zemlje i mesa
od bele reke oblaka
do mleka svih nebesa
pod kojima sebe ne vidiš dižući svoje čekiće,
al znaš da će da sine
jer iz visokih peći mašte između njiva već niče
prva letina gvožđa iz stare zemlje seljaka.

IV
Još nikog kraj tebe nema! Strelo promenom zaneta,
ko će ti s vrha dlanom suzu i znoj da obriše,
kad ruka ti svaka kao da plamenom obuzeta
izvila zemlju koja, duboko kao more — diše
i menja u cvet vidike, Srbijo celog sveta?
Svejedno, glase u rosi bezbrojem mrkih obala!
Svejedno, mirisu duge između dva proleća!
Za rata si sa slobodom, mladosti, ratovala,
i sad, od bola svog veća,
gušća od svojih si brda.
Svejedno, Srbijo željna i tako strašno bez ruba
kao život koji ne prolazi.
Svejedno, i u bolu
što nedrava polja pritisnu
zemlji tek na pomolu,
sebi ja ljubim tvoje rumene kao u devojke obraze.
Sećaš li se detinjstva? I ja te ljubim prisnu
po oku zarivenom u
nepostojeće staze.
I usnom što ti nad travnim mirisom obleće
obujmljujem ti suze — stabljike se zanjišu —
Srbijo, proletos zagugutalo cveće!
 
Zemljo i ženo — gugutko,
latico neznane boje,
u tvoje sam perje utko
pradavno sve poljupce svoje.
Srbijo moja mala,
nežnosti jedna velika,
Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika.
Jer ti si kao svet koji volim, ista i uvek razna,
veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,
pa si mi jedinica i ljubav neprolazna,
spora kao večnost nebesa i prsati val ćuvika
na kom raonik sunca oštrim zracima ore
tihe, zelene mrmore.
Al reci mrmore gore na uvo ponelom letu,
al Srbijo, škripo zuba
slobode u naletu,
al mrmore zore tiše od paperja goluba,
smele kao ruka što hvata i smrt za nože,
al Srbijo podno, drhtanje plodnije no plodno,
reci da li se igde danas već voli tako mnogo i mnogo
slobodno? Reci to jezikom koji gine da ne bude manji
od istine; reci to jezikom što huji
na strmoj putanji
gde fijuci juriša lome tanke voćke u cvetu
i bitke se uvek vode,
oj reci to još,
Srbijo bitko
u svakoj bici slobode
na svetu!

OSKAR DAVIČO — SRBIJA


Poema Srbija spada u najlepše pesme Oskara Daviča. Ona je to po skladnoj kompoziciji, snažnoj sadržini, bogatom registru osećanja i raspoloženja, bogatoj zvukovnoj orkestraciji, ali ponajviše po davičovskom razbokorenom jeziku. Napisana je 1939. godine a objavljena 1950. godine u knjizi pesama Višnja za zidom.
 
Cela poema je monolog lirskog subjekta u obliku apostrofe: on se obraća Srbiji iz strofe u strofu, nižući činjenice o njenom stanju i položaju, o njenoj prošlosti i sadašnjici, o njenoj sutrašnjici. Apostrofa se ostvaruje formom drugoga lica (Ja znam sva tvoja lica, Pesmo tužna, meka si milošta, gladna ruko, slepe jadikovke), ali i oblikom vokativa koji ima vrlo snažan eufonijski i ritmički efekat — Oj, Srbijo.
  
Predmet, tema pevanja dat je u prvoj strofi ali na posredan način: ostvaruje se samo ako se prva strofa sagleda u jedinstvu sa naslovom u kome je tema jasno i neopozivo istaknuta: Srbija je predmet pevanja, a koja i kakva Srbija, saznaće se iz središnjih strofa (slika) pesme. Ni poenta pesme ne konstituiše se u poslednjoj strofi: ona se postepeno oblikuje tokom pesme da bi se u poslednjoj strofi, jednoj od varijanti refrenske strofe, sažela u stihove Oj, Srbijo — buno među narodima. Smisao ove poruke potpuno se otvara do kraja, kada se pročita u celini i dospe do navedena dva stiha.
 
Naslov pesme ima neutralan emotivni i sadržinski predznak. Ima oblik nominativa jednine, koji nije poprimio osobenosti koje pridonose sintagmatske konstrukcije ili oblici ostalih padeža. U naslovu je samo naznaka, imenovanje, mirovanje i spokoj. Ako bi umesto ovog neutralnog i mirnog leksema došla vokativna konstrukcija Oj, Srbijo!, koja ima znatnu učestalost u pesmi, bitno bi se promenila sadržina naslova, njegov emotivni predznak i aktivan položaj naslova prema pesmi — ovakav naslov, pun emotivnog naboja, eufonijski bogat i prostran. ima inicijalnu funkciju za pokretanje govora pesme i označavanje ritmičke organizacije. Vokativni naslov značajno bi promenio smisao pesme i dao joj drugi ton i fuikciju: dobila bi osobine budilice, pokretača protesta i prevrata. Pesnikova intencija nije bila da piše budilicu nego da progovori o domovini Srbiji i predoči njen socijalni, istorijski i duhovni portret. Budilačke intonacije ima, nju unose refrenske strofe, ali je takva intonacija došla naknadno, kao emotivni rezime i izraz srođenosti zemlje i njenog pesnika — lirskog subjekta.
 
Lirski subjekt se iskazuje već u prvoj strofi ponovljenim izrazima, "ja znam": ovde su snažno naglašeni lirski subjekt i sva mnogolikost Srbije sa mnogo lica, mnogo očiju, mnogim ustima i mnogim mislima. Srbija — to je narod srpski različitog statusa, položaja, karaktera i mentaliteta — ali je on sve to zajedno, jedan narod. Svako lice ima svoja htenja i svoj specifičan lik što nosi prepoznatljive osobenosti. Oči — mnogo kazuju, ali mnogo i kriju kao svoju najdublju tajnu; tu tajnu može da zna samo lirski subjekt jer je ona njegova domovina. Misao otadžbine je sve ono što se ispoljava preko lica, kroz oči, rečima koje usta izgovaraju; a ta usta imaju svoju ljubav i svoje piće.
 
Na poslednji izraz "šta piju" naslanja se početak druge sgrofe i njena sadržina: Ej, piju od tuge, od znoja, od muke — to je slika teškog života težaka i siromaha koji je sav: Srbija. Motiv tuge i teškog života ključni je motiv ove pesme: u ovoj strofi on je samo naznačen i postaje osnovna tema pesme, koju će ostale strofe, sve do četrnaeste, dalje razvijati ilustrujući je novim pojedinostima. Po tome je Srbija socijalna pesma, nastala u mutnom i neizvesnom vremenu koje je naslućivalo novu ratnu kataklizmu. Sa te tačke gledišta ovo nije samo socijalna pesma u najužem smislu reči. Iz toga motiva proističe i motiv postojanosti i žilavosti domovine, motiv duboke vere u nju i njen slobodarski duh, i motiv neuništivosti.
  
Kao što je ostvaren neosetan prelaz iz prve u drugu strofu tako da potonja proističe iz prethodne i dalje je razvija, tako da se i treća strofa direktno naslanja na drugu, povezane su opkoračenjem:
  
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima, na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
 
Ova strofa, kvinta po strukturi, ponoviće se kao jedanaesta i petnaesta strofa. Po ovim ponavljanjima, koja nemaju neku pravilnost, ali još više po sadržini i zvukovnom bogatstvu i po mestu gde se našla, poprima funkciju refrenske strofe.
  
Ovde je predočen portret Srbije sa nekoliko osnovnih obeležja — motiva: pesma, šljiva, ljudi, njive, stada. Jedanaesta strofa donosi dva nova obeležja - to su brda i buna. Petnaesta strofa ne donosi ništa novo, samo sažima sve prethodno navedene osobenosti i sadrži poentu. Apostrofa Oj, Srbijo nije nikakav vapaj, još manje je poziv na bunu — buna je svojstvo Srbije, njeno najsvetlije svojstvo. Ovo je jednostavno vokativni oblik koji označava obraćanje, ostvarenje želje lirskog subjekta da izrazi svoju ljubav i oduševljenje. Bitan je ton obraćanja, dubinsko značenje apostrofe: ona je izraz velike i snažne ljubavi prema domovini Srbiji, ljubavi koja je prešla u ekstazu. Bokativ Oj, Srbijo izraz je radosnog, zagrcnutog oduševljenja.
  
Motiv "pesme" je ovde središnji motiv (poiavlja se tri puta) pa je to i bitna osobina Srbije: ona peva, peva i onda kada joj je teško, pesmom tako prkosi. Izraz "pesmo među narodima" još jednom iskazuje oduševljenje i ljubav jer je Srbija među narodima (i zemljama) kao najlepša pesma među pesmama. Ovaj izraz takođe ima značenje lepote, radosti i prkosa.
 
Motiv "pesme" prenosi se u četvrtu strofu i dalje razvija: pesma je tužna, ali meka, topla, milosna, svoja. Pesma se poredi sa vinom (krv grožđa) i sa mekim gugutanjem gugutke: ovde je meki grleni glas gugutkin upoređen sa mirisom perja "što utka u gugutanje svoje gugutka"; sve to konačno jeste Srbija i njena pesma. Ona je "milošta meka", ali i klik (zvuk kljuna) divlje plovke usred sunčanog dana i zrenja "svakog klasa" — to nije samo slika tople atmosfere nego i slika obilja i bogatstva: Srbija je bogata šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom (pitomošću i nežnošću), rodom.
  
Posle slike obilja predočene u petoj strofi, obilja koje poseduje Srbija, dolazi slika bede dočarana vrlo bogatim metaforama: bosa pesmo, gluve žalopojke, gladna ruko, slepe jadikovke. Nema granice između pesme i psovke, prkos i nezadovoljstvo ne iskazuju se samo psovkom nego i pesmom. Sva beda života mora da izazove "hajduka bune". U nekoliko narednih strofa dalje se razvija motiv bede i siromaštva u obilju i bogatstvu. Bogatstvo i beda stavljeni su jedno naspram drugog: nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje, ali "kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?". Bogata Mačva i Pomoravlje gladuju jer je bogatstvo oteto, nepravedno prisvojeno. Težak život predmet je pevanja u sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj strofi. Svaka strofa je nova slika bede i nemaštine, teškoga rada i gubljenja snage. Dugi nizovi muklih (ćutljivih) dana donose starenje i propadanje, "rovove bora", zemljanu boju, skorelo lice. Niti su dani ljudski dani, niti su lica ljudska lica — ranjeni, spečeni kao tabani. Dan i život u njemu, toliko je težak da se u jednom danu ostari "kao čitav vek".
 
Opet dolazi refrenska strofa Oj, Srbijo. Ona ne donosi ništa novo sem dva nova motiva — brda i bune. Ova strofa dolazi kao prekid kazivanja o siromaštvu i bedi, kao izvesno odmaranje od preteških slika. Ali ona je i još jednom ponovljeni izraz ljubavi prema domovini bez obzira što se u njoj teško živi i opstaje. Opet će se ponoviti poenta strofe Pesmo među narodima.
  
Sledeće tri sgrofe (dvanaesta, trinaesta i četrnaesta) posle ekstatičkog obraćanja Srbiji koje potvrđuje nepromenjenu ljubav bez obzira na muke, glad i trpljenje, donose slike opstajanja, obnavljanja, prkosa i trajanja na prostoru i u vremenu, u istoriji i stvarnosti. Pesma je tužna, ali je ona u duši i Srbije i njenog naroda. "Majko moja stara" priznanje je pesmi da je održala, podigla i ojačala Srbiju, slično onoj Zmajevoj "Pesma nas je održala, njojzi hvala". Slika teškog života dopunjena je još jednim detaljem: "kamena ploča kamenog dinara" je simbol dinara, teško zarađenog: težak je i tvrd kao kamena ploča; "med našeg znoja" i "vino našeg rada" su metafore za dobra koje čovek stvara i za njih dobija težak dinar.
  
Srbija je neuništiva: njena deca đikaju (brzo rastu), a rastu u blatu, među svinjama i patkama, uz post i glad, uz uspavanke, bajke i gatke — a bajke, zna se, dočaravaju prelep i prebogat svet koji je samo san i čežnja. U takvom čoveku, koji je tako rastao, tinja napeta buna. Bunu diže koliba, čovek sa polja i iz vinograda, koji peva i kada gine. To je podsticaj da se veruje u zemlju, u Srbiju. Zato je u završnoj strofi pesme, refrenskoj strofi, koja se po treći put ponavlja, najbitniji poslednji stih pesme: "Buno među narodima". Buna je ovde središnji motiv: dok je u prethodnim strofama dominirala pesma i usklik "pesmo među narodima", ovde je to buna: "Oj, Srbijo, među bunama", "buno među narodima". Srbija ostaje nezadrživi buntovnik koji ne trpi ni jaram ropstva, ni nepravdu ljudsku.

KRITIČKA POHVALA OTICANJU VREMENA

Iako roditeljska dvojina
utraja svaku jedinku na svetu,
ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući
bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog
pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja,
nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka
u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine;
otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo
kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut
nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu
poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine,
često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se,
brže no što sam očekivao, i vratio s trga;
otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio
razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem
vremena; otud sam se i tako hitro vratio
međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev
protiv onih međ njima koji spremno hvataju
bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti
od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao
onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke
kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?);
otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi
kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika
razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim
na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem
sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud
i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom
u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog
zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se
i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti;
otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani
a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako
odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud
i nisam imao vremena da se hvatam u kosti
s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene
činilo to nemanje vremena ni za neveru što je
krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je
zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud
mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim
izviksanim pogledom s tri polarne kape
na zauške, kojima mi je mahalo ginući;
otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo
fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako
pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i
osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom,
prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno
iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud
sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene
žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih
opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo
drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala
jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka;
otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud,
u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao
dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih
tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost
protivnice: otud su mi sirene i najavljivale
opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva
neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen,
da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog
u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj,
prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov;
otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se;
otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom
i otvarala neprestana rupa mojeg oblika
i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala
da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka;
otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila
moje ili čije bilo odsustvo.

KRITIKA MUŠKOG GOVORA
ŠTO NEMUŠKI MORA

4
Minuti pročitanog jezika
s donje prigušene strane
ne bave se pokojnom smrću u sebi
dok ližu taj opaki paket
slučajno.

Slučajno
kao što se okupalo
naopako prepodne,
skupa sa svojim činiocima,
u vodi koja je pocrvenela
zamamno, ali slučajno
kao slučaj
izletničkog broda što je
krenuo bez putnika
na plavo putovanje
bez ložača i kapetana,
bez krme i bez cilja,
isto nenamerno,
mada je sasvim namerno
sutradan pronađeno
na kamari sa pomenutom
pokojnom smrću.

SAMOKRITIKA CVETANJA
KAO RAZDANJA

1
Tu ružu bez oklopljenog trna; tu ružu
bez okruženja: tu ružu koju neće doneti nanosi vetrova
kao provinciju progorelih latica radovima jeseni;
tu svebojnu ružu koju neće gušiti ni žeđ duše
ni raskršće usana izlizanih đonova, ni prolaz
kroz bukete požara s trobojnim vrpcama
što nemuštim plamsajima spepeljuju
značenja pre kraja; tu ružu beskraja, čiji rodni žar
u zasedi vraća proletnju suštinu šarenom snegu što zažubori
pre prve kiše; tu ružu kiša koje greju i brane
plugove i ljude; tu ružu suše što ne vreba više nikog;
tu ružu što ne diže uvis gordost ništavila
od krpica, od pramenja; tu ružu što ni zapretanim
ugarkom ne preti spoljnim vetrovima; tu ružu
boljih svetlosti nad vremenima; tu ružu što pozdravlja
obnevidele napadače iz gornjeg podzemlja mirisom
svojeg sijanja; tu ružu što nema potrebe da nas hrani;
tu ružu bez dimnih zavesa nad ukrštenim prstima;
tu ružu kojoj niko ništa neće; ni sve brže množenje
pupova smrti oko njenih pupoljaka; ni njihova
neispoljiva nutrina što im je prečesto oizlišnila
oklevanja pred krvlju;
tu ružu bez neopravdanog izostanka sa časova jeseni
koja drhti pričajući opadanja
sred ruže vage, sred vage blagosti što meri postupke nastupa
kao i promašaja tegom što ne prestaja da damara
žilama slobode; tu ružu dobrog srca što s vrha
jednog drukčije novog oplemenjenog plamena
ugađa svima prema liku na slici
potreba kakve svako zamišlja; izmišljajući ih; tu ružu što
ne gospodari ničim i nikim; tu ružu što ne diže glas
ni pred trnovratim zadahom protivurečja, na čijim
polovima čak ni kratkonoga godišnja doba
nisu umela da popuše lulu čuvenog bratstva na miru;
tu ružu čije latice ne dovlače suprotnosti
za uvo na predavanje ljubavi o svojoj stoletnici; tu ružu vekova
neutrnulih nozdrva osućenih da udišu ružičnjake
koji su ponavljali po hiljadu puta svaki predmet
vonjajevice, dok im nisu otpale vlasi, latica po latica,
na ulicu što ipak vodi neznanom u neznani; tu ružu
saznane neznani; tu ružu nesazdane još smelosti;
tu ružu neprekinute nežnosti i kad preostalo trnje
neočekivano zacvrkuće; tu ružu cvrkuta što se sećaju ruže
koja će se odviti iz pamćenja kao predosećanje te tihe
ruže pre njenog mirisa i okusa, pre njene boje od oblika blagosti,
pre njenog dotika što nežno zvuči;
te ruže pre pomisli na nužnost slobode,
na tu ružu.

KAŽEM — SMRT, A LJUBIM...

Kažem — smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
ko poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svrdlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohodo na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč — ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, ko sloboda - sreću,
ko dan — taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li — smrt, ljubim ko usnom — predeo.
Reknem li — kraj — zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.