Lepota nije izmišljotina -Oskar Vajld



Pre 155 godina u Dablinu rođen je Oskar Vajld (Oscar Wilde), pisac koji nikad nije ostario, a još manje zastareo, jer se poput svog ljubimca Dorijana Greja nije nikada potčinio Vremenu.

Dorijan Grej umro je u životu, ali je vaskrsao u umetnosti, a isto se to zbilo i njegovom tvorcu, Vajldu.

Oštroumnost tog velikog književnog stvaraoca je zadivljujuća.

Dok je robijao, u tamnici je čitao Dostojevskog i naišao na zavetnu poruku ruskog genija: “Lepota će spasiti svet”.

Tvorac “Nečistih sila” je u prah i pepeo survao ličnu religiju Vajdla koji se do poznanstva sa njegovim delom u vreme tamnovanja klanjao dvama himerama: telesnoj lepoti i sladostrašu bez granica. Na robiji je, pak, shvatio da lepota može pohoditi svet, pa i njega lično, u odori od dronjaka, kao i da su vrhunske slasti ništavne pred dubinom stradanja.

Tako je i nastala “Balada o tamnici u Redingu”, pesnička ispovest puna dubokog, iskrenog pokajanaja za sva sagrešenja. Ali pokajanje, makar koliko bilo nadahnuto i ubedljivo, a ono to jeste, ne može zameniti njegovo jevanđelje - roman “Slika Dorijana Greja”.

Dorijan služi kao spoljašnji znak lepote koja je, u stvari, nešto drugo, kao draperija smrti i rugobe. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je
živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo.

Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana danšnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Naši zli postupci i čak primisli ostavljaju brazgotine na umetničkim likovima. Možda je baš on, Oskar Vajld, među prvima, ako ne i prvi, uvideo da je umetnost živa, ukoliko je, naravno, reč o pravoj umetnosti. I besmrtna istovremeno, kao što je to portret Dorijana Greja. Da ne beše Vajlda, čovečanstvo ni do dana dnašnjeg ne bi shvatilo da lepota nije izmišljotina, nego nešto što živi samostalni, večni život.


A nagoveštaj za takav poredak stvari mogao se naslućivati još od klasičnih starina. Zar Helada nije ratovala celu jednu deceniju sa Trojom, zato što joj je Paris, sin kralja Troje Prijama, na mig božanske “velike sile” Afrodite, oteo sa plaže lepu Helenu, pa kako Helada može opstati bez lepote? Apoteoza ljubavi i lepote u istom živom tkivu starozavjetne Pjesme nad pjesmama ostala je i trajaće dok je sveta i veka. Ni doprinos sa naših prostora tom opštem štivu, u kojem će Vajld crvenom olovkom jednom za svagda podvući ime lepote, kao Crnjanski nekad u Toskani “ime Srema”, ili nedavno Fuko u “Ime ruže”, nije zanemarljiv, a za podsećanje jeste.

Ne beše li ono baš Vladika Rade, pustinjak cetinjski, koji služaše svetu samotničku liturgiju lepoti, uz sasluženje svih grijehova: “Kad je viđu đe se smije mlada / Svjet mi se oko glave vrti”. Ili Tin Ujević u Kolajni: “.. a moje misli san ozari / Umrijeću noćas od ljepote”.

Danas živmo u civilizaciji u kojoj umesto lepote drugi neki sjaj blešti. Ali žudnja za prozom Oskara Vajlda ne samo što nas ne napušta, nego naprotiv, postaje sve silnija. Znači li to da možemo govoriti o još jednom otkriću - lepota je uvek brana na stranputici društvenog porinuća u more i propasti sveta.

Proročanske behu reči Dostojevskog o lepoti kao živoj sili.

Marija Cvetajeva zboraše da se estete, verenici lepote, neće peći u paklu na običnom žaru, nego na laganoj, ali dugotrajnoj vatri “neugasloj”.

“Sporohodna” estetska vatra beše zahvatila Vajlda još za života, ali je on okajao grehe stradanjem u tamnici i posle nje.

“Budi ono što si - ostale su uloge zauzete”, to nije parola nego konstatacija činjenice. Vajldu je uspelo da ostane svoj i u salonima, i na robiji, u životu i u smrti.

Rođen 1854. godine u Dablinu, a preminuo 1900. u Parizu, Vajls je pisao drame, pesme, priče, a svetsku slavu je stekao romanom “Slika Dorijana Greja”. Bio je poznat po ekstravagantnosti i narciosidnosti. Od mnogih anegdota o njegovim izjavama i ponašanju, često se spominje ona izgovorena nakon što je doplovio u Njujork 1882. Na pitanje lučkih carinika ima li šta da prijavi, veliki pisac, sarkastičar i zaljubljenik u sebe, odgovorio je: “Nemam ništa da prijavim osim svog genija”.

Nakon serije suđenja i optužbi za homoseksualno ponašanje,Vajld je osuđen na dve godine teškog rada, a posle izlaska iz zatvora nikada se više nije vratio ni u Irsku, ni u Britaniju. Osim veza sa muškarcima, bio je i oženjen 80-ih godina 19. veka Konstansom Lojd (Constance Lloyd), sa kojom je imao dva sina.

Godine 2003. engleska producentska kuća Barnabija Tompsona snimila je film prema popularnoj i na mnoge jezike prevedenoj Vajldovoj romantičnoj komediji “Važno je zvati se Ernest”, u režiji Olivera Parkera, s Rupetom Everetom u naslovnoj ulozi.



seecult.org

''Slika Dorijana Greja''

"Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade... Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja."

Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

“Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog… Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji. Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja. Nemam nijednog koji je budala.”

Oskar Vajld - slika Dorijana Greja - besana noć


Malo je nas koji se nismo nikad probudili pre zore - posle jedne od onih besanih noći koje nas nagone da gotovo zavolimo smrt, ili posle jedne od onih noći užasa i more, kada kroz moždane komore promiču utvare strašnije od same stvarnosti, prožete onim strašnim životom, koji se skriva u svim grotesknim stilovima, i koji gotskoj umetnosti daje njenu trajnu životnost, jer je ta umetnost, reklo bi se, pre svega umetnost onih čiju su svest mučila bolesna snoviđenja.

Postepeno se beli prsti uvlače kroz zavese i kao da podrhtavaju. Neme i crne senke fantastičnih oblika prikradaju se u uglove sobe i tamo se šćućure. Napolju, ptice se pokreću u lišću, ili se čuju koraci ljudi koji odlaze na posao, ili uzdah i jecaj vetra koji se spušta sa bregova i, obilazeći oko mirne kuće, kao da se plaši da ne probudi spavače, a ipak neminovno mora da izagna san iz njegove purpurne pećine. Jedna za drugom podižu se koprene od tamne prozračne tkanine, stvarima se postepeno vraćaju njihovi oblici i boje, i mi posmatramo zoru kako svetu ponovo daje njegov stari izgled.

Mutnim ogledalima ponovo se vraća njihov lažni život. Ugašene sveće stoje tamo gde smo ih ostavili, a pored njih leži upola rasečena knjiga, koju smo proučavali, ili cvet, učvršćen žicom, koji smo nosili na balu, ili neko pismo koje smo se plašili da pročitamo, ili koje smo suviše često čitali. Čini nam se kao da se ništa nije izmenilo. Iz nestvarnih noćnih mora senki vraća se stvarni život, koji nam je poznat. Moramo ga nastaviti baš tamo gde smo ga ostavili, i nas obuzima užasno osećanje potrebe da u istom dosadnom krugu stereotiskih navika trošimo svoju energiju, ili nas obuzima, možda, neka pomamna čežnja da jednog jutra, kada otvorimo oči, ugledamo svet koji je u mraku bio iznova stvoren radi našeg zadovoljstva, svet u kome će stvari imati nove oblike i boje, i koji će biti izmenjen, ili će imati neke druge tajne, svet u kome će za prošlost biti malo ili nimalo mesta, ili bar neće postojati ni u kakvom obliku svesne obaveze ili kajanja, jer čak i sećanje na radost ima svoju gorčinu, a uspomene na zadovoljstvo imaju svoj bol.

Oscar Wilde

Oskar Vajld (Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis (Fingal O’Flahertie Wills) bio je prvenstveno po poreklu irski književnik. Pohađao je “Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za “Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine, ali je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problem sa profesorima. Kasnije napušta Oksford i prelazi da živi u London.

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: “Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim”. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče “u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. “Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Odrastao je u vrlo kontroverznoj porodici, zbog koje je jedan njegov biograf izjavio “Jadno dete iz takvog braka”.


Godine 1882. otišao je da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Oženio se1884. sa Konstans Lojd (Constance Lloyd) u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana.

“Slika Dorijana Greja” je svakako najčuvenija knjiga Oskara Vajlda, pored njegove poezije, pozorišnih komada i novinskih članaka. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana današnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Tada u lepoti njegovog dela, dolazi do Oskarove životne ljubavi, koja će ga uništiti u razmeri onoga koliko ga je podigla u visine.

Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa (Lord Alfred Douglas), zvanog Bouzi (Bosie). Bouzi je najpre bio očaran romanom “Slika Dorijana Greja”. Nešto neobično se dogodilo sa četrdesetogodišnjim piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav. Ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: “Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete” (The only way to get rid of a temptation is to yield to it).

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru pod optužbama oca lorda Daglasa. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog “nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme. Godine 1895. Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Prva godina zatvora ga je uništila i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. Po izlasku, deca su mu oduzeta. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan. Preminuo je u Parizu 1900. potpuno sam u hotelskoj sobi. Njegov sin je posthumno objavio knjigu “De profundis” sa pismima koje je Vajld u zatvoru pisao svom ljubavniku.


wannabe

Stvari koje čine život



Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove.


Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Slika Dorijana Greja

Pronađeno nepoznato pismo Oskara Vajlda




Na imanju blizu Abingtona (Velika Britanija), u jednoj prašnjavoj kutiji, pronađeno
je do sada nepoznato pismo Oskara Vajlda, kao i prva varijanta soneta „The New
Remorse“. Iz pisma saznajemo da je ovaj klasik svetske književnosti verovao da
je njegov književni uspeh prouzrokovan time što se nikada nije oslanjao na književni
zanat kao izvor prihoda, piše Telegraf.

Datum pisanja ovog pisma, dugog 13 strana, nije poznat, ali se pretpostavlja da je
ono napisano oko 1890. godine, u vreme kada je Vajld postao jedan od najpopularnijih
londonskih pisaca.

Sudeći po sadržaju, ono je najverovatnije odgovor upućen nekom budućem piscu
(Mr Morgan), koji se obratio Vajldu za savet kako da bude uspešan.

Oskar Vajld u svom odgovoru savetuje Morgana da se ne oslanja na pisanje kao izvor prihoda.
On piše da su najveća dela književnosti ostavili oni koji materijalno nisu zavisili od nje. Od poezije,
kao najvišeg oblika književnosti, niko se nije obogatio.

Ukoliko se pisac žrtvuje za umetnost, može se nadati da će jednoga dana dobiti nešto zauzvrat.
Međutim, tražiti od umetnosti da se žrtvuje za pisca, vodi u veliko razočaranje.

Osim pisma u kome se nalaze saveti nepoznatom piscu, pronađen je i nacrt, odnosno prva
varijanta soneta „The New Remorse“. Oskar Vajld je taj sonet posvetio Alfredu Daglasu, nakon
njihovog prvog susreta 1891.

Ova dva dokumenta, pripadala su vlasniku jedne pivare, koji je imao i veze u izdavačkom svetu,
i prenosila su se kroz generacije te porodice.

4. aprila oba dokumenta naći će se na aukciji, a njihova početna vrednost se procenjuje na
12 000 funti za pismo i 7 500 funti za sonet.

sinhro.rs
1.04.2013.

TRAGIČNA PRIČA OSCARA WILDEA: Njegovi unuci još uvijek ne nose njegovo prezime



Deset godina je pjesnik Gerad Hanberry pisao knjigu o sudbini obitelji Wilde

Ništa osim svog genija, odgovorio je Oscar Wilde cariniku na ulaska u SAD-a na pitanje što nosi sa sobom, uoči turneje po toj zemlji. Tako barem kaže legenda o piscu koja se podudara i s njegovim tekstovima i svjedočanstvima suvremenika. Uz takvog Wildea ostaje upamćena i druga slika - ona o jednom od najpoznatijih pisaca tog doba koji je zbog optužbi za “teške nedoličnosti i sodomiju” dvije godine bio u zatvoru te ubrzo, nakon izlaska, umro u Parizu napušten od svih.
Nije on jedini patio zbog bezumnih praksi tadašnjeg društva. Posljedice su osjećali i njegova supruga i dva tada malodobna sina koji su zbog žestine reakcija bili prisiljeni napustiti Englesku i odbaciti obiteljsko prezime.
- Oscar Wilde je pisac koji je doživio i izniman uspjeh i strašnu patnju. Irac izuzetnih sposobnosti, šarma i inteligencije, čiji je život uništen zbog razloga koji se danas čine apsurdnim - kaže mi irski pjesnik Gerard Hanberry, objašnjavajući razloge zbog kojih je napisao knjigu “Više od jednog života: Nevjerojatna obitelj Oscara Wildea kroz naraštaje” upravo objavljenu u izdanju Naklade Ljevak.

Obiteljska saga

Na knjizi je radio gotovo deset godina, ali nije se zadržao samo na tragičnoj sudbini pisca nego je njome obuhvatio priče sedam generacija obitelji Wilde kroz više stoljeća.
- Puno je knjiga o Wildeu, ali nema onih koji se njegovom sudbinom bave kroz prizmu obiteljske sage. Priča o Wildeovima, o uspjesima i tragedijama, obrascu koji se ponavljao iz generaciju u generaciju, ima gotovo dimenzije grčke tragedije. Zanimljivo je što mnogi uopće ne znaju da je Oscar bio Irac. A baš je njegovo podrijetlo važno za razumijevanje njegova pristupu života i pisanju - dodaje Hanberry koji predaje književnost i kreativno pisanje u irskom gradu Galwayju.
Njegova prva namjera bila je pisati samo o piščevim roditeljima; ocu Sir Williamu Wildeu i njegovoj supruzi lady Jane Wilde.
William Wilde bio je ugledni kirurg iz Dublina gdje je kao specijalist za bolesti očiju i uha osnovao bolnicu. Medicina nije bila njegov jedini interes; pisao je putopise te knjige o lokalnoj povijesti i fokloru. Izleti izvan braka nisu mu bili nepoznanica, pa je tako imao i više izvanbračne djece.

Neobična majka

Supruga, pak, tog svestranog intelektualca bila je lady Jane Wilde, koju Irci pamte pod imenom Speranza, pjesnikinja nacije čiji su stihovi uvelike pomogli irskoj pobuni četrdesetih. Dolazila je iz unitarističke obitelji, što je nije priječilo da prihvati drukčija politička uvjerenja. I ona je bila svestrana: prvo u Dublinu, a potkraj života i Londonu, organizirala je literarne kružoke na kojima su se okupljali istaknuti intelektualci, bila je poznata prevoditeljica, borila se i za ravnopravnost žena. Brojne svoje osobine prenijela je sinu, napominje Hanberry, uključujući ekstravagantnost, osjećaj samovažnosti i humora. Žena koja je predvodila gradsku elitu Dublina, umrla je u siromaštvu u London dok je Oscar bio u zatvoru.
Baš kao i Oscar Wilde, i njegovi roditelji iskusili su suđenje koje je privuklo golemo pozornost tadašnje javnosti. Sudilo se supruzi Williama Wildea zbog klevetanja ljubavnice koja se teško nosila s krajem afere.



Oscar Wilde i njegov ljubavnik Robbie Ross

Jane Wilde, bez obzira na savjete prijatelja, nije bila spremna pognuti glavu i diskretno se povući. Izgubila je proces, baš kao i njezin sin godinama kasnije.
- Pitanje “što da je...” često mi se nametalo tijekom pisanja. Što da je Oscar Wilde poslušao prijateljev savjet i pobjegao iz Londona prije hapšenja? Još je Yeats tvrdio kako veliki dio Wildeove slave i kredibiliteta počiva na činjenica da nije pobjegao od progona - napominje Hanberry.

Lista ljubavnika

Značajan dio knjige bavi se i ljubavnim eskapadama Oscara Wildea, čija se lista ljubavnika kako vrijeme odmiče samo povećava pa je tako njoj nedavno pridodan i Walt Whitman.
- Danas se uvriježilo o Oscaru Wildeu, zbog njegove homoseksualnosti, govoriti kao o borcu za gej prava, ali on to nije bio. Uostalom, na vlastitom suđenju pokušao je objasniti sintagmu “ljubav koja ne smije reći svog imena” iz “Slike Doriana Graya”, objašnjavajući je kao platonski, gotovo spiritualni odnos. Poznato je da je dugo izbjegavao fizički odnos s muškarcima uključujući ljubav svog života; lorda Alfreda Douglasa. A i iskreno je volio svoju djecu i ženu, barem u prvim godinama braka. Što se tiče Whitmana, ne mislim da je bilo prilike jer su susreli tijekom njegove američke turneje. Uostalom, i Oscar i njegov dugogodišnji prijatelj Robbie Ross tvrdili su da je Robbie bio prvi muškarac koji ga je zaveo 1886. godina i da tad nije bio sklon prakticiranju istospolnog seksa.
Sjena suđenja dugo je pratila obitelj Oscara Wildea. Živući potomci i danas ne nose njegove prezime. - Tek posljednjih desetljeća, prezime Wilde je postalo prihvatljivo u pristojnom društvu. Čak i danas Oscarov unuk Merlin Holland, u svojim šezdesetima, povremeno se susreće s uvredama. Dobar primjer je snimka na YouTube kad ga je tijekom govora u Moskvi o njegovom djedu napao antigej aktivist.


Zarađivao je veliki novac koji je brzo trošio

Zanimljiv dio knjige su iznosi koje je Oscar Wilde zarađivao za života. Nakon što je podmirio sve troškove s američke turneje 1881. godine, a na kojoj nije štedio, ostalo mu je gotovo 6000 funti, današnji ekvivalent 550 tisuća eura. Wilde je na vrhuncu slave jako dobro zarađivao. Uspješna predstava, samo u prvoj godini mogla mu je donijeti 7000 funti, što bi danas vrijedilo 640 tisuća eura, pa je tako hladno odbio ponudu od 1000 funti za “Lady Windermere’s Fan”, tražeći postotak. No, jednako dobar kao u zarađivanju, bio je i u ekspeditivnom trošenju.

(Jutarnji.hr)

Preporucujem film o Oskaru Vajldu:

Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka.

Danas ljudi znaju cenu svemu, a ničemu vrednost

Malo iskrenosti je opasno, a mnogo kobno.

Sreća nas okuplja, ali nas bol sjedinjuje.

Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je to upravo ono što ih najviše ljuti.

Radio drama

Oskar Vajld: Duh iz Kentervila




Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja bez vizuelne komponente.
Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali

slušaocu atmosferu, likove i priču
Do kraja četrdesetih radio drama je bila vodeća forma popularne zabave. Ali, sa pojavom
televizije izgubila je veliki deo svojih slušalaca, povukla se u zapećak, i u mnogim zemljama
nikada nije uspela da povrati publiku. Sada nam internet pruža mogućnost da se vratimo
ovoj formi. U pojedinim zemljama ovakva forma je i dalje popularna te se snimaju nove
audio drame, a mogu se naći u prodaji na CD-ima, kasetama, podkastima, ali i u
svakodnevnom radio programu.
Danas se navršilo tačno 160 godina od rođenja Oskara Vajlda, te vam nudimo Duha iz
Kentervila. “Ponašajte se prema njima krajnje pažljivo”, pisao je M. R. Džejms. Priviđenja
su, naime, krhka. Njihova su oružja najčistiji strah, čutljivost, nevidljivost i ledena
užasnutost koja često dovodi do smrti. Neophodna im je atmosfera – uznemirenosti,
predosećaja i misterije. Priče o priviđenjima istinska su horor poezija.




e novine.com

"Sve zavisi od okoline. Sunce u svetlom nebeskom predelu ima o sebi mnogo skromnije mišljenje nego sveća koja gori u podrumu."

"U svetlost se najlakše veruje noću."

"Živjeti je najrjeđa stvar na svijetu. Većina ljudi samo egzistira."

Preporučujem!

„Slika Dorijana Greja“ – Oskar Vajld


Vi ste slikari čudni ljudi! Činite sve na svetu da biste stekli slavu, a čim je steknete kao da želite da je odbacite. To vam je glupo, jer od slika dorijana greja...toga da se o nekome govori, na svetu postoji samo jedna gora stvar, a to je da se o nekome ne govori.“

„Ali lepota, stvarna lepota prestaje tamo gde produhovljeni izraz počinje.“

„U trenutku kada čovek sedne da razmišlja, on se sav pretvara u nos, ili čelo, ili u nešto što je isto tako grozno. Pogledaj samo ljude koji su postigli uspeh u nekim naučnim profesijama. Kako su izrazito ružni! Sveštena lica su, razume se, izuzetak. Ali u crkvi se ništa i ne misli. Biskup i u 80 god. propoveda isto ono što je naučio kada je bio dečak od 18 godina i sasvim je prirodno što on uvek izgleda savršeno zanosno.“

„Sve volim da držim u tajnosti. Izgleda da je to jedino što nam savremeni život može načiniti tajanstvenim ili čudesnim. Najobičnija stvar je divna samo ako je prikrijemo. Kada odlazim iz grada, nikad ne kažem svojima kuda idem. Ako bih to rekao, izgubio bih svako zadovoljstvo. Možda je to glupa navika, ali mi se čini da ona na neki način unosi dosta romantike u naš život.“

„Jedina draž braka je u tome što prevara postane apsolutno neophodna sa obe strane. Nikada ne znam gde mi je žena, a moja žena nikada ne zna šta ja radim. Kada se vidimo – a povremeno se viđamo, kad zajedno izlazimo na večeru… – sa najozbiljnijim izrazima pričamo jedno drugome najbesmislenije priče. Moja žena je vrlo vešta u tome – u stvari, mnogo veštija od mene… A kada me uhvati u laži, uopte mi ne pravi scenu. Ponekad zaželim da to učini, ali me ona samo ismeje.“

„Uveran sam da si zaista dobar suprug, ali se samo stidiš sopstvenih vrlina. Neobičan si ti čovek. Nikada ne govoriš ništa moralno, ali nikada i ne činiš ništa rđavo. Tvoj cinizam je prosto jedna poza.“

„Svaki portret koji se slika s osećanjem, portret je umetnika, a ne modela. Model je samo povod, puka slučajnost. On nije ovo što slikar otkriva; na obojenom platnu slikar pre otkriva samoga sebe. Plašim se da sam na ovoj slici odao tajnu svoje sopstvene duše, a to je razlog zbog koga je ja neću izlagati.“

„Uplašio sam se i okrenuo se da napustim sobu. Na to me nije nagnala savest već neka vrsta kukavičluka. Ne ponosim se time što sam pokušao da pobegnem. „Savest i kukavičluk, Bejzile, u stvari su isto. Savest je marka firme. To je sve.“ …A možda je to bila gordost, jer ja sam nekada bio veoma gord.“

„Prijatelje biram po lepoti, poznanike po njihovom dobrom karakteru, a neprijatelje po njihovoj pameti. U izboru svojih neprijatelja čovek ne može da bude dovoljno pažljiv. Nema ni jednog ko bi bio glupak. Sve su to ljudi izvesne intelektualne snage i, prema tome, svi me oni cene. Zar nisam sujetan? Mislim da sam prilično sujetan.“

„Ali i najhrabriji među nama plaši se samoga sebe. Samoodricanje koje upropašćava naše živote tragičan je za ostatak samounakažavanja divljaka. Odrcanja nam donose kaznu.“

„Svaki nagon koji nastojimo da ugušimo, truje nas i muči nam dušu. Telo samo jednom zgreši, i time je sa grehom završeno, jer je čin jedna vrsta očišćenja. Onda nam jedino ostaje sećanje na zadovoljstvo, ili slast kajanja.“

„Odolećemo nekom iskušenju samo ako mu se predamo. Ako mu se odupiremo, naša će se duša razboleti od čežnje za stvarima koje je sebi zabranila, od želje za onim što su njeni čudovišni zakoni učinili čudovišnim i nezakonitim.“

„Verni ljudi poznaju samo trivijalnu stranu ljubavi; jedino neverni saznaju ljubavne tragedije.“

„Vi ste isuviše lepi da biste se bavili filantropskim radom, gospodine Grej – isuviše lepi.“

„Strah od društva, a to je osnova morala, strah od Boga, a to je tajna religije – te dve stvari nama upravljaju.“

„Ništa ne može da izleči dušu osim čula, baš kao što ništa ne može da izleči čula osim duše.“

„Kakvu galamu ljudi dižu oko vernosti! Mladi ljudi žele da budu verni, a nisu; stari ljudi žele da budu ne verni, a ne mogu – i to je sve što se o tome može reći.“

„Oprost od grehova daje nam ispovest, ne sveštenik.“

„Žene, nažalost, cene okrutnost, onu iskrenu okrutnost, više od bilo čega. One imaju izuzetno primitivne instinkte. Mi smo ih emancipovali, ali one svejedno ostaju robinje koje traže gospodare. One vole da njima neko vlada.“

„I sve je to bilo onako kakva umetnost treba da bude, nesvesno, idealno i daleko.“

„Možda čovek ne bi nikada smeo da divljenje pretoči u reč.“

„Uvek je izgledao kao čovek koji se držao daleko od sveta da ne bi bio uprljan.“

„Greh je stvar koja se ispisuje na čovekovom licu. Ne može da se sakrije. Ljudi ponekad pričaju o skrivenim porocima. Takvo nešto ne postoji. Ako neki nesrećnik ima porok, on se ocrtava u linijama njegovih usana, u spuštenosti očnih kapaka, u gestikulaciji…“

„Svako od nas u sebi ima Raj i Pakao, Bejzile.“

„Ali mladost se smeši bez ikakvog razloga. To je jedna od njenih najvećih draži.“

„Definisati znači ograničiti.“

„Svaki put kad neko voli je jedini put. Različitost objekta ne menja jedinstvenost strasti. Nego je samo pojačava. U životu možemo u najboljem slučaju da imamo samo jedno veliko iskustvo, a tajna života je u tome da to iskustvo ponavljamo što češće.“

„Kako samo žene vole da rade opasne stvari. To je jedna od njihovih osobina kojoj se najviše divim.“

„Saznanje bi bilo fatalno. Neizvesnost očarava čoveka. U magli su stvari divne.“

„Civilizacija se ne postiže lako. Postoje samo dva načina na koje je čovek može dostići. Jedan je da bude kulturan, a drugi da bude pokvaren. Ljudi na selu nemaju priliku ni za jedno ni za drugo, pa ne napreduju.“

“Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete.”

“Nikad ne možeš biti previše doteran niti previše obrazovan.”

"Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. NJegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja... Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama."


Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

Оскар Вајлд шокирао је
Лондон талентовано и непрестано. Када га је на премијери једне његове
драме публика огромним аплаузом измамила на бину, изашао је пушећи
цигарету, што је у то време било ново и дрско понашање. Затим је
захвалио публици на „интелигентном пријему ове предивне драме, видим да
вам се свидела скоро колико и мени“. Скромност му није била врлина, па
је изјавио: „На путовања увек носим свој дневник. У возу ми је потребно
сензационално штиво.“ Када се 03.01.1882. године искрацао у Америку, на
царини је театрално изјавио: „Немам ништа да пријавим осим свог генија“.
„Волим Лондон!“ рекао је једном, „Компонован је од дивних идиота и
бриљантних лудака, баш онако како друштво треба да изгледа“. Верујући да
ништа није тако успешно као претеривање био је склон уживањима у јелу и
пићу, новцу, забавама. Сатима је могао да забавља публику смишљајући
приче „у лету“, веселе природе, забаван, духовит, дечачког духа. „Желим
да пробам све плодове из светске баште!“ изјавио је надахнуто, не
знајући да ће му та жеља доћи главе. Наиме, шокирање Лондона отишло је
предалеко онда када је четрдесетогодишњи Оскар Вајлд, срећно ожењен и
отац два сина, спознао своју хомосексуалност захваљујући
седамнаестогодишњем заводнику Робију Росу. Рос ће до краја остати његов
највернији пријатељ, али не и највећа љубав. „Једна од највећих романси
викторијанског доба била је љубавна веза између Оскара Вајлда и младог
лорда Алфреда Дагласа, званог Боузи. Боузи је најпре био очаран романом
„Слика Доријана Греја“. Двоструко млађи од Вајлда, декадетни лорд
анђеоског лица, завео је писца и постао његова највећа љубав и узрок
његове пропасти. Боузијев отац, маркиз од Квинсберија, ауторитаран, али и
утицајан, решио је да уништи Вајлда, подигавши тужбу против њега. Иако
је перверзни млади лорд био већа опасност од Вајлда него обратно, Вајлду
је судија због „наказног понашања“ изрекао најгору могућу казну –
двогодишњи принудни рад. Боузи је Вајлда увукао у круг младих мушких
проститутки, са којима је оргијао с времена на време, које је Боузијев
отац касније потплатио да сведоче на суду о Вајлдовој перверзности.
Викторијански Лондон окренуо је леђа тада Оскару Вајлду, лорду речи,
дотадашњем најомиљенијем житељу. Од најпознатијег викторијанског писца
постао је преко ноћи најпознатији викторијански криминалац. Његова
породица је после судског скандала емигрирала у Швајцарску, променувши
презиме у Холанд. Жена га је једном посетила у затвору. „Ја сам Ирац по
рођењу, Енглез по одгоју, осуђен да користим језик Шекспира.“ Заљубљен у
живот и вечити оптимиста, до своје 40. године није провео ни један дан
несрећан. Говорио је да се људи и те како процењују по свом изгледу, у
зрелим годинама изгледао је као предимензионирани дечак. У Паризу не
само да се облачио по париској моди, него је и своје дугачке неговане
праменове косе уковрџавао. Коврџе му је и мама неговала у детињству,
игноришући чињеницу да је Оскар дечак, облачила га је у чипке и одгајала
као девојчицу све до девете године. Можда би и наставила, али је Оскар
био веома крупан за свој узраст, а у међувремену је добио и сестру. За
млађу сестру је био емотивно везан много више него за старијег брата,
сестра му је умрла још као девојчица а Оскар је чувао њен увојак косе
целог живота у кутијици. Оскаров отац био је лекар и археолог, веома
успешан у свему чиме се бавио. За разлику од свог сина, хоби су му биле
жене, па је поред законите деце имао још неколико незаконите. Никад
потпуно пијан, али зато ретко сасвим трезан, важио је за најпрљавијег
Даблинца. Оскарова мајка била за нијансу чуднија од оца. Била је
неуротични националиста, неуредна и причљива, а њен хоби био је
објављивање родољубиве поезије под псеудонимом „Сперанца“. Увек је
лагала да је пет година млађа. Један Вајлдов биограф приметио је: „Јадно
дете из оваквог брака“. Као младић рекао је: „Потпуно сам сигуран да ћу
бити славан, или бар озлоглашен.“ Био је у кратком периоду и једно и
друго. Прва година затвора уништила га је и духовно и телесно. У Лондону
га одједном нико више није спомињао. То га је духовно убијало: „Само је
једна ствар гора од тога да сви о теби причају, а то је – да
престану!“. Тешки услови живота у затвору уништили су му здравње. После
затвора живео је само још три године, углавном у сиромаштву и избегаван,
објављујући новинске чланке под псеудонимом „Себастијан Мелмут“ у
Паризу. Није одолео још једном сусрету са Боузијем, али њихов заједнички
живот у Француској трајао је веома кратко. Умро је од менингитиса, без
новца, без публике, без гламура. У похабаној париској хотелској соби
мрзео је тапете на зиду, а на самрти је рекао: „Једно од нас ће морати
да оде“.