Pevač Arsen Dedić u intervjuu za ''Novosti'' govori o životu, prijateljima iz nekadašnje zajedničke države, porukama sa ovih prostora, hrvatskoj današnjici...

Za Arsena Dedića sve se može reći samo ne da nije živahni starčić koji uživa u penziji. Ovaj neverovatno talentovani pevač, književnik, prevodilac napisao je pesme koje pamte stariji, pevaju mladi, a očito će ostati i za generacije koje dolaze. Rođeni Šibenčanin, sa adresom u Zagrebu, sa očeve strane je iz porodice u kojoj su svi bili pravoslavni vernici, a majka Hrvatica iz Rupa kraj Skradina. Ali, Arsenu, kojem su roditelji prvo namenili ime Igor, poreklo, vera, nacija, nikada nisu bili opterećenje, ni prepreka. I u svojim pesmama i u životu video je samo ljude, “one koji vrede”, pa i sada kaže da oni koji su vredeli, vrede uvek.
Otišao je Kemal Monteno, vaš veliki prijatelj, sa kojim ste često delili i dobro i zlo. Kada ste, zapravo, počeli da se družite?

- To naše prijateljstvo počelo je kada je Kemo postao punoletan, a ja sam sa jednim sarajevskim ansamblom išao na neku kraću morsku turnejicu. Prolazili smo Metković, Makarsku, a sarajevski menadžer Kapetanović mi je rekao da postoji jedan mladi dečko koji obećava. “Možda da ga uzmete sa sobom”. Odgovorio sam “dobro”, otišli smo do Keme koji je živeo na stadionu, ispod tribina, zajedno sa ocem i majkom. Sećam ga se kao klinca, dok je nosio svoje prvo odelo i išao preko stadiona. Uzeli smo ga i počeli zajedno da idemo na koncerte.

Da li ste već tada osetili njegov talenat?

- Odmah sam video da je vredan, talentovan, darovit, da je ugodan čovek. Tako smo krenuli i to se druženje nastavilo čitav život do njegovog poslednjeg dana. Imali smo koncerte svuda, po celoj zemlji, trebalo je juriti po koncertima da bi se nešto zaradilo, pogotovo kada se preselio u Zagreb.


NIJE MLADIMA SADA LAKO
Živimo u turbulentnim vremenima, kakvu poruku danas ljudi koji su, poput vas, dugo živeli na ovim prostorima mogu proslediti mladima?
- Nije mladima sada lako, Gabi i ja stalno o tome razmišljamo. Imam ćerku koja je sada sa zetom i unukom došla iz Amerike da bi tu rodila. Imaju uz hrvatski i američki pasoš i razmišljaju da će možda, nakon Holivuda, tu i ostati. Ali, što će raditi? Ona je dizajner i vratiće se, verujem, na kraju natrag. Pa moj sin, Matija, koji je izvanredan džezist već pomalo pomišlja da ode. Ne znam, Gabi i ja imamo stanovite godine i stanovito zdravlje, pa moramo biti spremni i na samoću.
Kako ste doživeli Kemov odlazak?

- Nisam mogao da shvatim da je otišao. Uvek sam govorio da mi je Endrigo stariji brat, Bulat Okudžava stric, a Kemo mlađi brat. Kada je bio u bolnici, šalili smo se na njegov i moj račun, jer obojica nismo bili blistavi sa zdravljem. Meni je govorio “nije ti ništa, ne boli, to je sve na plejbek, brzo će ti proći”.

Koliko se sećate dana koje ste opevali sa Kemom?

- Vreme je danas da se misli o budućnosti, a pamte srećni dani. Svi sada samo govore o zlu. Pogledajte samo naše političke emisije na brojnim televizijama i videćete samo sećanje na zlo. Nema dobra. Ja nastojim pamtiti srećne dane, ali zbog mojih unuka pre svega moram da mislim o budućnosti. Život ide dalje, pa više nemamo vremena misliti ni o dobrim, ni o lošim danima iz prošlosti.

Vi iz starije generacije niste nikada pravili razliku ko je odakle, iz Zagreba, Beograda, Sarajeva. Družili ste se, prijateljevali, a da li je to moguće i danas?

- Pa ima ljudi sa kojima se može družiti. Oni koji vrede, vrede uvek. Retki su koji iznevere, mada se nađe poneko i takav. Ja sam se uglavnom družio s onima koji su vredeli, a ti su ostali uvek takvi. Oni koji nisu valjali, nisam im prilazio, a ni oni meni. Mogli su me samo iza leđa ogovarati. Uvek kažem, na jednog obožavatelja koji te razume dođu tri koji te mrze i ne shvataju. Ali, tako je uvek bilo u ovoj mojoj profesiji, ali i drugim profesijama.

Vas ljudi svuda primaju dobro, granice za vašu umetnost ne postoje. Da li je razlog za to i deo vaše nekonfliktne ličnosti, čoveka koji je uvek bio otvoren za sve?

- Pa sigurno, prihvatali su me na sve strane. Bilo je lepih prijema ovde, na ovim našim prostorima, ali i izvan zemlje. Radio sam sve do Rio de Žaneira, napravio sam devet višemesečnih ruskih turneja, sprijateljio se s njihovim velikim dirigentom Ludvikovskim. Konačno, Bulat Okudžava je zbog mene došao vozom iz Moskve u Šibenik, pa smo napravili noćni koncert. Sa Serđom Endrigom se nisam rastavljao i upravo pišem o njemu, na poziv njegove ćerke Klaudije koja radi veliku biografiju o tom neverovatnom umetniku. Tako je išao moj život.
Niste imali sukobe?
- Nisam ni na koga atakovao, ali da sam se znao braniti, bez brige. Kada šibenski zinem, kada me se takne, onda je bolje da se to ne čuje.

Kakvi su bili utisci kada ste nedavno bili u Beogradu?

- Imao sam dobar prijem. I pre sam odlazio, osim onih godina kada se nije išlo zbog tog nesrećnog rata koji nije nikome dobro učinio. Sve se to nekako smirilo i već 2005. sam napravio prvi koncert u Domu sindikata koji je uspeo i morao sam ga ponoviti. Onda sam napravio koncert u teatru u Novom Sadu, pa sam sa sinom Matijom imao koncert u sinagogi. Radio sam zajedno sa hrvatskim i srpskim muzičarima i uvek su to bile muzičke veze.

Ali, na ovim prostorima nikad se ništa ne gleda samo kroz profesiju kojom se bavite?

- Ma, nisam nikada politički, a kamoli politikantski u nikoga dirao. Naučio sam još davno, kada sam bio u Americi, jednu rečenicu koja kaže “tvoja sloboda seže do moje slobode”. Nisam dirao u tuđu slobodu, ali nisam dao ni da neko dira u moju.

Kako se danas živi u Zagrebu?

- Nema velikog veselja. Ali, volim taj grad, okolnosti, ljude koji me okružuju. Tu sam prvi puta došao 1948. godine, prvi se puta vozio taksijem, oženio, studirao, diplomirao na muzičkoj akademiji. Tu sam napisao svoje najbolje pesme, upoznao Gabi. I što mogu drugo reći nego da mi je Šibenik temelj, a Zagreb dogradnja. I ne bih ga se nikada odrekao. A da ima svojih loših strana, naravno da ih ima, pa koji grad ih nema.

Koji vam je period u životu bio najlepši, u onoj umrloj Jugoslaviji ili posle nje?

- Uvek sam radio, sklanjao se u rad i tada mi je bilo najlepše. Napravio sam 150 pozorišnih predstava, 100 filmova, što igranih, što dokumentarnih. Najsrećnije i najstabilnije, ono što najviše čuvam, mi je život sa Gabi. Mi smo već jedno. Bio sam nedavno u vrtiću i pitao jednu curicu kako se zovem. “Znam ja vas jako dobro, vi se zovete Arsen Dedić i Gabi Novak”. Najsrećniji mi je period od kada sam sa njom, a idu nam četrdeset i prva godina zajedničkog života.


Hrvatska je dobila novu predsednicu, Kolindu Grabar Kitarović, a za inauguraciju je najavljena i već zaboravljena Tuđmanova lenta. Vraćamo li se u prošlost?
- Ne unosim se puno u to, niti poznajem delo gospođe koja dolazi na vlast. Narod ju je izabrao, a volja naroda je božja volja i mogu sve samo promatrati. Ne znam što će da bude, a da iskreno kažem ne verujem u neke velike promene. I za Tuđmana je bilo svašta, ali se sećam da je jednog dana zagrlio Gabi i mene i rekao “moj najmiliji zagrebački par”. A teška su vremena bila. Recimo, bio sam venčani kum sa glumcem Zlatkom Vitezom, a više se nikada u životu nećemo sresti. Vreme čini svoje i mi smo sluge vremena. Opiremo se i tražimo svoj prostor, kao i sada, ali videćemo na šta će da ispadne.

Koliko su svi ti naši nacionalizmi, koje nosimo na leđima, brana da ipak svi bolje i srećnije živimo?

- Kod nas nikad nije nacionalizama nedostajalo i to u svim krajevima. A mislim da je to jedna od najgorih pošasti. Takođe kada sam bio u Americi naučio sam da se nikoga ne pita za koga glasaš, koliko zarađuješ i koje si veroispovesti. Eto, ja se tako ponašam. Ako bi sa nekom devojkom išao u krevet nisam tražio domovinicu.

Čitate li novine, da li vas naljuti kada pročitate loše vesti?

- Preletim, s tim da kao Dalmatinac volim da čitam “Slobodnu Dalmaciju”. Ali, sve ionako znamo i bez novina.
A dođu li vam u ruke i novine “preko plota”. Čitate li ćirilicu?

- Znam ćirilicu, kako da ne. U školi sam učio, a govorim i ruski. Baka mi je italijanskog porekla, pa govorim i italijanski. Gabi mi je Berlinčanka, otac je Hvaranin kojeg su ubili partizani jer je diplomirao brodogradnju u Berlinu i odatle doveo njenu majku. Svega je bilo, pomalo. Svašta smo prošli.

Penzioner ipak niste ni danas?

- Nema penzije za ovu vrstu profesije. Ja sam formalno u penziji već jako dugo, jeste da je mala i nikakva, ali neka ostane makar i takva. A radiću i dalje.

Ponekad mi je potrebno da padnem

Ponekad mi je potrebno da padnem
kako bih se mogao ponovno dići,
otresti prašinu sa odijela,
ispraviti krvave dlanove i koljena,
pogledati unaokolo
pejzaž pozlaćenih rubova
i krenuti iz početka.

Ponekad mi je potrebno
kako se već kaže:
da se srozam
kako bih se ponovno mogao uzdizati
u nedjeljno prijepodne
obrijati se, vezati kravatu,
sprati krivicu
i odvesti zagonetnu djevojčicu
na kolače.

Ponekad mi je potrebno
da se napijem
kako bih se mogao trijezniti,
mučno i predugo
sastavljati se od kamenih kocaka,
popiti kavu u dubokoj šutnji
i stajati na vratima
izložen visokom valu.

Kažem: ponekad
i to bi bilo dobro,
ali to je već tako često
da ja samo posrćem
od predaha do predaha.

SPALITI ZEMLJU

Istog časa kako si otišla
stihovi su prestali vrijediti
ne samo oni o tebi
nego općenito; svi
stihovi ljubavni stihovi politički
i stihovi o smrti

Koji su se na tebi grijali
koje sam mogao na tebi ispitati
s pogledom na tebe
idući u tvoju trošnu ložnicu
ispisani na tvojoj načetoj puti
potražiti ih u tvojim
gorućim usnama

I sad mi se postavlja pitanje:
što ostaje od poezije
kad se rastane od one
koja me na nju silila

Istog časa kad si otišla
pokušavao sam spasiti
pokušavao sam ispraviti
pokušavao zalijepiti
ali udarci udarci
kroz koje najprije voda
pa niska večer
pa »trava prerasla«
i na koncu
zvučni znak
zračni znak očajanja

To sve sabrati
i spaliti za sobom
na prijevaru
na izdaju
pokorenu zemlju ljubavnika

KAD JEDNOG DANA PRISJETIM SE SVEGA

Kad jednog dana prisjetim se svega
i svome srcu tiho kažem "spavaj, uzalud je bilo"
pod svjetiljkom i pahuljama snijega
ja bit ću sama, sve će biti mirno

I neću znati što se sa mnom zbiva
prolazit će neki ljudi kraj mene kao da me nema
I neću znati što se sa mnom zbiva
prolazit će neki ljudi kraj mene kao da me nema.

I čitav život bit će mi na dlanu
svi susreti, sva obećanja, tako mnogo mi smo htjeli
i samo pjesmu čujem dobro znanu
mi djetinjstvo smo naše u snu sreli.

Bar da mi kaže gdje da pomoć tražim
u kasnoj noći ovaj stranac koji odlazi bez riječi.
Bar da mi kaže gdje da pomoć tražim
u kasnoj noći ovaj stranac koji odlazi bez riječi.

A ide svome kraju ova zima
i blijeda zora već je blizu, u daljini grad se budi,
ja moram dalje - uvijek nade ima,
dok pokraj nas su prijatelji, ljudi.

Jer tako malo zapravo nam treba
cvijet na stolu, topla soba i predah poslije duga puta
Jer tako malo zapravo nam treba
cvijet na stolu, topla soba i predah poslije duga puta

Kad jednog dana prisjetim se svega
i začudim se svome licu što promijenilo se nije,
kad pomislim na ono što nas čeka
i što se negdje u daljini krije

Tko će mi u tom času snage dati,
sam je čovjek kao slamka što oluje nose
Tko će mi u tom času snage dati,
sam je čovjek kao slamka što oluje nose