Биографија

Рођен је 1933. године у Ковачици (мада неки сматрају да је рођен 1935. године у Руми), у Србији.

Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру је започео као службеник представништва зрењанинске пиваре у Новом Саду. Затим је уследила новинарско-уредничка фаза у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Такође је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме... Добитник је награде „Змајевих дечијих игара" за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић" (Врање, 2011).

Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.

Поред његове књижевне каријере истиче се и Црнчевићево политичко ангажовање, па га тако многи данас памте као доброг пријатеља бившег председника Слободана Милошевића. 1990. године изабран је за председника Матице исељеника Србије, али данас више није на тој функцији. Био је члан СДС-а, и заговорник невиности Радована Караџића пред Хашким Трибуналом. По одласку Војислава Шешеља у Хаг учлањује се у СРС, али након цепања те странке на две политичке опције одлази за Томиславом Николићем у СНС. Брана Црнчевић је члан Сената Републике Српске од 1996. године и добитник Ордена Његоша првог реда.

Преминуо је 14. априла 2011. године у Београду, после дуге и тешке болести. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

 Библиографија

   1963. Босоноги и небо
   1963. Ципелице од крокодилске коже
   1963. Њен први чај
   1965. Девојка са три оца
   1965. Кафаница, судница, лудница (извођено и као представа у Атељеу 212)
   1965. Пиши као што ћутиш
   1968. Дунаво
   1967 – 1971 Занати
   1971. Капетан и лула
   1971, 1981, 1989, 2006. Дневник једног...
   1978. Пета страна света
   1982. Сибири
   1982. Емигрант и игра
   1984. Мрав добра срца
   1985. Снови без тумачења
   1990, 2006. Српска посла
   1992, 2006. Српска и хрватска посла
   1994. Гласник
   1997. Црни ђаво, црвени реп I-II 2001. III
   2001. Песме
   2003. Заштитница уметности и друге приповетке
   2005. Земља надимака
   2006. Књига задушница
   2006. Обећани свет
   2007. Седам мокрих мајица и други записи
   2008. Има да нас нема
   2009. Чувари пепела
   2010. Шта има
   2011. Црни ђаво, црвени реп I-II
   2011. Заштитница уметности и друге приповетке

Izvor:Wikipedia

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Branislav Crnčević

LJutito meče - Brana Crnčević

Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
Dole u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.

Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
- Otkad postoji med i pčele,
otkad postoji sunce i veče,
nismo videli takvo meče.

-"Šta ćeš da radiš - mama ga pita -
kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?"
A meče ćuti.

-"Ćta ćeš da radiš - baka mu veli -
kad svet od snega sasvim pobeli?"
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.

Odjednom meče ljutito reklo
šta ga je peklo:
-"Neću da spavam, neću i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?"

A oda tiho, tiho reče:
-"Baš mi je krivo što sam meče."

Sad mama ćuti, i tata ćuti,
i svi su strašno zabrinuti.

Meče se ljuti:
-"Uzeću - kaže - trotinet,
idem međ' decu, među svet.
Neću da spavam. Neću i tačka!
što ne spavaju zec i mačka?"

Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
Neće da spava. Gleda u zvezde.

Ima nešto


Ima nešto što u nama ima
što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu

Svi smo začin u istome loncu,
oko Niša ima nešto Bačke,
ima neke Like u Slavoncu,
zapivajmo pisme bunjevačke.

Ima nešto što u nama ima,
nekog divnog inata od zlata,
u predelu oko divljeg Lima
leži jedno parčence Banata.


Ima nešto što u nama ima
što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

LJUBOMORNO DUGME

Kad sam sreo dugme bez kaputa
Sedeli smo, tako prekoputa,
Dugme, ja i mesečina žuta.

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita.

Ja mu kažem: dugme, nije drama,
zašto patiš? Vidim ti po licu
gotova je ljubav među vama,
mani kaput, pa voli dugmicu!

Šta te boli kog sad kaput voli!
Ko te pita gde tvoj kaput skita?

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita?

KAKO SE PIŠU PESME

Kad prvi neće a drugi ne sme
i misle: to je nešto tajno.
Ja ću vam reći tajnu pesme,
pesme se pišu jednostavno.

Uzmu se, recimo, cipele žute,
iznutra tople, sjajne s lica,
u njih se ćušne devojčica.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zato u pesmu uđe mama,
zato u pesmu uđe tata,
zato joj dodaš sestru il brata,
ili oboje, da srce moje
ne bude tako tužna i sama
u divnim žutim cipelama.

Mama se sprema, tata već kreće
u reč užasnu — u preduzeće.

Sestra je uvek na fakultetu
a brat je uvek u krevetu
ili, još gore, u pubertetu.

I tako idu sati i sati:
i mame nema da se vrati,
i tate nema da se vrati,
i sestre nema sa fakulteta
i brata nema iz puberteta.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zbog tuge na tom divnom licu
dovedimo joj drugaricu.

Kad ona dođe, šta ćeš više!?
Zbog čega pesma da se piše?

GDE SVE PADA KIŠA

Draga devojčice, ta kap kiše sa Tvoga dlana
možda je doputovala iz velike daljine?
Iz Japana ili iz Kine;

dragi dečače, te kapi koje gledaš u brzom letu,
te kapi koje blistaju na Tvom kaputu ili trotinetu,
možda su jednom pale i na najvišu zgradu na svetu?
Nju si video u Americi,
ali samo na slici!
(To jest, ako si moj zemljak i znanac,
ako slučajno nisi Amerikanac!)

Draga devojčice, ta kap na jagodici Tvoga lica
možda je pala na nekog jelena
ili svica!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
po svim stvarima i ljudima: kapala je po kapama
i grudima.
Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
generalima i kapetanima.
(A i da ne govorimo o običnim vojnicima!)
Skakutala je po lastama i svicima,
po crnima i belima, po gradovima i selima.
Padala je na nedelju i na petak, padala je na kraj i na početak.
Lupkala je po automobilima, po kišnim i nekišnim mantilima.

Lupkala je po tatama i mamama, po svetlosnim reklamama,
po šumama, po čamcima i skelama.
(Leptiri nisu smeli ispod cveća ni da provire!)
A ćelavim ljudima lupkala je po ćelama.
(Naravno, ako ne nose šešire!)

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.
A rekom
plivala je u neko more daleko.

Lupkala je po utorku i četvrtku. Sredi je pala nasred srede.
Suboti je pala na prepodne i sasvim malo na poslepodne.

Kiša je lupkala satima i satima, po krovovima i vratima.
Po crkvama i zvonima, po cveću i balkonima.
Po rekama i smrekama
i po žalosnim vrbama,
a trbušastim ljudima po trbušastim trbama!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoje veđe
možda je već bila na ruci nekoga Pjera
ili Peđe?

Dragi dečače, ta kap na Tvojoj kapi
možda je bila malom medvedu
na šapi?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima.
U Africi po lavovima, na rekama po splavovima.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoju kosu
možda je bila nekom lavu
na nosu?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima,
na zatvoreni prozor je lupala, kroz otvoreni upala
pa kupatilo okupala.

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.

Ali, draga deco, šta sada?
Dokle će kiša da pada!

Znate li kako kiša nestaje?
Kako prestaje?

Kiša je padala i noćima i danima, po olucima i kišobranima
i tako dalje, i tako dalje.

A evo kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala!

MRAV DOBRA SRCA

Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.

Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.

Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!

To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?

Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.

Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?

Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?

Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.

Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?

Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
"Progovorio je! Progovorio!"

Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?

— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!

Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

Branislav Crnčević - KRIK


U pesme skriven ko u šume,

u lišću reči i travi duše,

ja čekam da i zver razume

u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,

mozak, ko nebo, naoblačen.

Suze mi kao zveri gone

a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,

probijaju se kroz sve straže.

Dobro je što ih u grlu love

jer nemam kome krik da kažem.

Čoveka je lako naterati da govori ono što ne misli, ali niko ga ne može naterati da misli ono što govori.


Brana Crnčević

"Ja nemam zasluga, meni je sve plaćeno."

O Brani:

Petar Pajić
Sve što nam je ostavio u nasleđe

Sve što je izgovorio i sve što je napisao Brana Crnčević bila je literatura.
On nije umeo drugačije ni da misli, ni da oseća ovaj svet, pa sve što je uradio i ostavio iza sebe može se reći da je literatura.
Kad ovo kažem, mislim i na one stotine kolumni, napisa i članaka rasutih po raznim novinama, koji su uvek imali dnevnu, pre svega političku aktuelnost, a po stilu i izrazu literarnu trajnost. Bio je čovek satiričnog pera, sa lica, a nežnog srca i detinje duše, sa naličja. Njegova satira na naš mentalitet i događanja umela je da bude oštra, ali u njoj nikada nije bilo ni slova mržnje, zluradosti, osvetništva. Ona je nezlobiva. Svi koji bi se prepoznali primali su to kroz katarzu smeha.
Pisao je podjednako uspešno i za decu i za odrasle, i za novine i za knjige, i za čitanje i za gledanje, i za slušanje i za igranje, i za pričanje i za pevanje.
Pisao je u svim književnim formama, od aforizma do romana, od novinskih tekstova do poezije. Čega se god dotakao svojim perom to je dobijalo drugačiji smisao i drugačiju boju, postajalo je pamtljivo, u sve je utkivao duh bez kojega i reči, kao i stvari ostaju mrtve.
Ako bismo se pitali u koju kategoriju stvaralaca treba svrstati Branu Crnčevića koji je bio i novinar i dramski pisac i romansijer i satiričar, rekao bih da mu je pravo mesto među pesnicima. Ne samo zbog toga što je autor izvanrednih stihova, već zbog toga što se poezija utkiva u sve što je napisao, što je prisutna u svakom njegovom tekstu.
Odlaskom Brane Crnčevića normalno je da se oseća velika praznina u našem literarnom životu, ali tu prazninu trajno će popuniti književni istoričari, kritičari i instituti kad srede sve ono što nam je Brana ostavio u nasleđe.