Branislav Nušić je srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Nušić je rođen 8. oktobra 1864, a umro je 19. januara 1938. Takođe je radio kao novinar i diplomata.



Biografija

Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i LJubice Nuše. NJegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao.Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu "Dva raba" u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. NJegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom "Ben Akiba".

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913 godine smenjen, jer je smatran isuviše umerenim, a na njegovo mesto je postavljen službenik bliži nazorima vojne frakcije i Crne ruke.[1] 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.

Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Drame

Tako je moralo biti
Jesenja kiša
Iza božjih leđa
Pučina

Komedije

Protekcija
Svet
Put oko sveta
Gospođa ministarka
Narodni poslanik
Mister Dolar
Ožalošćena porodica
Pokojnik
Dr
Sumnjivo lice

Romani

Autobiografija
Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete)
Hajduci (Ajduci)

Pripovetke

Politički protivnik
Posmrtno slovo
Klasa
Pripovetke jednog kaplara

Tragedije

Knez Ivo od Semberije
Hadži-Loja
Nahod


wikipedija

Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovjek prevali prvu, drugu čašu,otvori mu se apetiti, javi žedj, i onda sručuje čašu za čašom.
......................

Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.
......................

U drugoj ljubavi čovjek se osjeća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nema pouzdanja da će ispit položiti.

БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Аутобиографија

ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Написао сам свега две песме у животу и са обема сам толико страдао да сам се зарекао чак и да не читам више стихове, а камоли још и да их пишем. О, колико ме је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација, колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао.
Зар може, на пример, бити узвишени је инспирације до кад вам каква госпођа, сањалачка погледа и топла осмеха, поднесе своју лепо укоричену "споменицу", на којој златним словима пише: "Поесие", а која представља тако раскошну колекцију људских глупости. Ах, та књижица, која је испуњена са безброј лепих жеља и наказних стихова, у којој кипте "ах" и "ох", и у којој се ритмови тако милозвучно сликују на речи: мојим – твојим, нећу – срећу и рујна – бујна.
Колико сам пута био већ и замочио перо у мастило, па се ипак уздржао.
– Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! – шапћу вам њена уста "рујна".
Ја поново умачем перо у мастило и понова се уздржавани.
– Молим! – понавља она.
– Извините, али ја сам на дијети! – правдам се.
И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао. Додуше, ја нисам одлазио лекару да му исплазим језик и да му се пожалим на рђаво варење, јер би ми он у том случају најпре преписао да не читам стихове наших поета; већ сам издржавао сасвим супротну дијету, – нисам писао стихове, што је необично добро чинило и мени и мојим читаоцима.

Написао сам свега две песме у животу, и обе су ми толико шкодиле да сам морао прибећи мерама које би ме окрепиле и опоравиле. Моја прва песма била је увреда једне жене, а моја последња песма била је увреда једнога краља, а кад се узме у обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија створења, онда већ можете мислити како сам прошао. Мој један друг, који је такођер написао свега две песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао седамдесетгодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој је још "много, много лета", а другом песмом честитао је једноме министру наименовање, завршавајући стихове са: "Такви синци понос су рода свога". Тај мој друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на општинским славолуцима приликом великих свечаности.

Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред гимназије.
Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да пишем песме. Једни веле да се то јави код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само што код обичне кијавице кад кинеш, а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос, да ти кијање никада више и не пада на ум. А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и даље, изгледа, развија као и код породиље. Бремени младић почне осећати извесне тешкоће, гађење, па затим и болове, и најзад леже у постељу и порађа се.
Упоређење би могло бити тачно с обзиром на поједине песме у нашој литератури, па ипак неће бити да тако постају прве песме. Писање песама се јавља као колективна болест читавих разреда гимназијских, који се на првом месту инспиришу оним стиховима које су њихови претходници написали на зидовима скривенијих одељења. О, колика и колика збирка нежних лирских песама, изданих доцније у животу, има свој заметак у тој далекој, у тој првој инспирацији. Тај се траг од појединих песама у нашој литератури чак и осећа. Па онда те се младе поете инспиришу такође и са корица старих књига, јер традиционални је обичај у нашим школама, чим свршиш један разред, ти продајеш књиге онима који у тај разред ступају, а ти купујеш књиге од оних који су ступили у старији разред. А на корицама тих књига, па често и на унутарњим листовима, где има само мало више места, леже драгоцени трагови неколиких генерација. Има ту стихова, има мудрих изрека, има афоризама и има врло корисних записа. Има крај појединих лекција, из којих је неколико претходника, ималаца дотичних књига, пало на испиту, и врло корисних опомена, сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима пише: "Пази, не иди лево!"

Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева. Разуме се има их који се већ код првог покушаја зауставе, има их који шарају стиховима не само своје но и туђе књиге, а има их и који се наврзу па упорно наставе писање стихова и онда кад већ сви остали те залудице напусте, те ђаци дотичнога прогласе за песника свога разреда. Ако овај у упорности устраје и даље, он постаје песник дотичне гимназије, и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свим квалификацијама.
Интересантно је ипак да се још код тих првих појава гимназијског певања често наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати, тако и средина која песму инспирише.

Зар, рецимо, овај стих, којега се тако добро сећам, не указује јасно и прецизно како на поетски правац тако и на средину која је младога поету, мога тадањега друга, инспирисала:

Волем и сутлијаш и кисело млеко,
А волем и кисео купус са сланином.
Волем и резанце а и питу с месом.
Ал' највише волем ђувеч с говедином.
На унутражњој страни корица једне латинске граматике која је по свој прилици припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих:
Господе небески, који владаш светом,
Милошћу окрепи целу нашу нацију,
И помози мени у невољи тешкој
Да научим трећу коњугацију.
Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године често пута певао:
Опа цупа, коло игра,
Момак до девојке.
Опа цупа, испит иде,
А ја имам двојке.
Они који су понављали разред, обично су певали гусларским десетерцем. Не знам да ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако зацвилео:
Леле мене отсад па довека
Ђе погибо, за бога милога,
Ни у боју нити на мегдану,
Нит од пушке, нити љута ножа,
Већ од руке професора Луке,
Са проклета латинска језика!
И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато написао десетерцем што сам понављао разред, или сам понављао разред зато што сам написао ту прву песму.

И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кухињом као својом средином, јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао псалмима, а свирачев поскочицама, извесно сам се и ја морао инспирисати оговарањем, као средином у којој сам се кретао између мојих тетака и стрина. Моја прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила:

Поранила госпођа Аница
У недјељу прије јарка сунца,
На кући је отворила прозор,
На прозор се млада истурила,
Главом шета и лево и десно,
Очекује Пају секретара,
Јер ће туда у Начелство проћи.
Песма је направила сензацију, као што је уосталом и ред кад се један нов и млад таленат јавља. Највише су се у мојои кући згранули и почели узвикивати: "Ију, ију, ију!" Ти узвици нису значили дивљење, већ пре једну пренераженост, као кад би, рецимо, разбио велико огледало у сали.
– Како си могао тако што написати! – узвикивале су све три тетке у један глас.
– Што да не пишем кад је истина? – бранио сам се ја.
– Ију, а откуд ти знаш да је то истина?
– Па ви сте говорили.
– Али, забога дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! – брани се средња тетка.
– Ију, ију! Сад ће још изићи да смо му ми казали да напише песму! – узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице.
И, одиста, песма је допрла до госпође Анице пре но што сам ја и слутио, и начинила читав лом у дотле мирној апотекаровој кући. Госпођа је врискала и ваљала се по поду, чупала је косе, преврнула је диван, разбила лампу, гађала је ципелом кућног момка, ујела је апотекарског помоћника и, најзад, испила је читав сифон соде да би се отровала. Апотекар је морао да се закуне пред иконом светога Арханђела Михајла, своје кућне славе, да ће ме као мачку испребијати.
Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да избегнем ове батине.

Заобилазио сам улице одлазећи у школу, прескакао плотове да бих избио на другу улицу, проводио по читаве сате скривен на тавану, и уопште чинио све чиме би се могао спасти невидовне беде. Седећи тако погдекад сатима на тавану, размишљао сам о злој судбини литерата код нас. Место да једнога младога поету околина подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите, када би то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине! Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било, бар би вредило батина.

Када је апотекар исцрпео све могуће начине да откупи своју заклетву, када је већ почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно појављује по улицама које никако не воде његовој кући, и када је, најзад, увидео да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим, решио се он на друге и друкчије кораке. Оптужио ме је директору гимназије.

Извели су ме пред читаво професорско веће, као да сам у најмању руку спалио александријску библиотеку. Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи, и већ сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како леже онесвешћене на земљи, видео сам Марицу, поштареву ћерку, како горко плаче, и видео сам апотекара како части народ сирупом за покој душе моје.
Узе најпре реч директор, обраћајући се осталој господи професорима око зеленог стола:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, којој треба свим силама стати на пут. Ђаци су почели да пишу стихове, и то их пишу где стигну, по књигама, по школским таблама и по зидовима. Нарочито су исписани стиховима од врха до дна зидови у интимним одељењима ове зграде и ти су стихови често безобзирни. Ето, пре неки дан наредио сам фамулузу да изгребе један стих који се односио на вас, господине професоре, – обрати се директор професору латинског језика – и у коме се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што вам достојанству одговара.
– А бове маиори дисцит араре минор! – гунђа у себи латинац, хотећи као да пребаци колегама да су ђачки стихови последица њихових оговарања.
– Па онда, – настави директор, – већ сам ове године двапут кречио та одељења због стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу.
– То су они из трећег разреда, да им... и – сасвим заборављајући да сам и ја присутан седници професорског већа, катихета опсова колективну мајку трећем разреду гимназије.
– Па онда – наставља директор и фиксира професора земљописа – не могу да се сетим, али било је стихова и о другој господи наставницима...
– Ја их се сећам – прискаче професор земљописа, осећајући шта је директор хтео. – Било је, на пример, и оваквих стихова:
Школа хладна к'о штенара.
Пећи никад топле нису,
Мрзнемо се на хемији, историји, земљопису.
Мрзнемо се исто тако и на математики,
А директор школска дрва шаље својој свастики.
– Пре свега, то није правилно, морало би бити: математици и свастици, јер слово к пред и претвара се у ц, – објашњава професор српског језика.
– А затим, – додаје гневно директор – није ни истина, нити је уопште било таквих стихова на зиду, но сте их ви сами измислили.
– Било је, и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења.
– Дабоме, – добацује катихета, – а не због Росе удовице.
И настаје једна паклена гужва и подвикивање, и лупање песницом о сто, и једва се на крају крајева сетише да сам и ја присутан седници и изгураше ме из канцеларије. Бура је и даље трајала, кроз општу ларму чуле су се погдекад речи: дрва, Роса, ракија, а по свему судећи, изгледа да је и онај глобус силазио са директоровог ормана и узимао учешће у објашњењима. Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о наставним методама. Директор опет поче:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава ... – али његов увод сад већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар – ... И пред нама је, ево, један од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав, или, боље рећи, рђав ђак.

Сви професори дигоше главе, погледаше ме и свима им се развукоше усне, као да би хтели рећи: "Јест, знам га, и код мене је рђав ђак"
– Јеси ли ти написао ову песму? – отпоче ислеђење директор и показа парче хартије, које му је вероватно апотекар дао.
У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете. Човек ме узе саветовати да се просто одричем песме, да кажем да није моја, већ сам је од другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према тако ружним појавама: поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не одричем свог првенчета, јер преда мном лежи велика будућност. И као што увек у борби између човека и сујете, ова друга побеђује, тако је и овде било, те ја признадох директору да сам писац песме.

– Ето, господо, он признаје! – окрете се директор професорском колегијуму.
– То му може послужити као олакшавајућа околност! – рећи ће професор географије, који већ четири године тера бракоразводну парницу са женом, те претендује да је ушао у дух нашега законодавства.
– Пред нама је дакле један аутентичан случај, и према њему треба применити што строжију казну, како би иста послужила као пример и свима осталима анонимним писцима стихова по анонимним местима! – рече директор, и ја поново сагледах ломачу и осетих пламен како ме лиже, и видех три онесвешћене тетке прострте по земљи, и видех Марицу уплакану, и видех апотекара како служи народ сирупом, за покој душе моје.
– Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! – настави директор, и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако гласила:
Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше, па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.
Историчар: Он је учинио два злочина. Један, мањи, што је увредио једну апотекарску породицу, и други, већи: што је стих којим је опеван Краљевић Марко, Синђелић и Хајдук Вељко, оскрнавио опевајући Пају секретара. За ово друго га треба казнити.
Природњак: Човек се узвишеношћу осећаја разликује од животиње. Отуда, на пример, код човека свих ступњева поезије, док је магарац нема. Као што је познато магарци не пишу песме. Али бива погдекад да људи пишу такве песме да би се могло помислити да су их магарци писали. Према таквим поетама треба применити исте методе које се према магарцима употребљавају, тј. треба им извући уши. То би се могло и према овоме младоме поети учинити.
Математичар: Ја бих из ове појаве извукао корен, односно не корен, него бих ја извукао једну корист. Ми имамо овде две познате количине: увређену апотекарску породицу, и писца песме, плус саму песму. Ми бисмо из тих познатих могли добити непознату количину, тј. сазнати који су они остали што пишу песме о својим професорима.

Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца. Јер такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот, и онда није никакво чудо што код нас има толико бракоразводних парница.
Латинац: Мада Хорације вели: Пицторибус атљуе поетис љуидлибет ауденди семпер фуит аељуа потестас, ипак овај ђачки безобразлук премаша све границе. Ја сам за врло строгу казну.
Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио споредне реченице које се налазе у главној, а затим: што није на крају друге строфе ставио тачку. Иначе је стих, може се рећи, доста течан; мисао је у свему изражена, и с обзиром на то, могла би се на њега применити и блажа казна.
После овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете, и после неколико родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школског затвора (географово мишљење).
Тако ме је прва песма отерала у апс, а то ће ме исто постићи и са последњом песмом. Пуних седам година ја сам се, мада ме је то грдних мука стало, уздржавао да пишем песме, па ипак сам једног дана подлегао ономе нагону по коме се човек радо враћа своме првом греху. Када сам ову другу, односно последњу песму написао, поновило се готово исто што је било и код прве. Није ме додуше јурио никакав апотекар, али су ме јурили жандарми; нису ме извели пред директора гимназије, али су ме извели пред председника првостепеног суда.
– Јесте ли ви писац ове песме? – питао је председник онако исто као и директор.
– Јесам! – одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека. – Али, молим вас, то је једна шаљива песма, нема смисла схватити је тако озбиљно.
– То је тачно, – вели председник – али, видите, кривични закон за оптужбу, – одговара ми председник.
– Па онда, – браним се ја даље – та песма и не одговара потребним условима за једну песму.
– Али она потпуно одговара условима које тражи кривични закон за оптужбу, – одговара ми председник.
– Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.
– Да, да, разумем вас ја, прекиде ме председник – али кривични закон, видите, баш тај нагон кажњава.
– Чудновато! – изненађујем се ја.
Пошто ме је на тај начин председник упознао са свима добрим странама кривичног закона, изјавио ми је да ме тај исти кривични закон кажњава са две године тамнице за увреду "Величанства".
Ето, тад сам се зарекао да никад више не напишем песме, и од тада па до данас упорно одржавам ту дијету и да видите, добро ми здрављу чини!


tvorac-grada.com

Svaka je žena glumica; što se to manje opaža to je veća glumica.

Brak je ugovor po kome čovek jednom u životu kaže „Da” i preuzima obavezu da to ponavlja celog života.

Brak je pismo koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Otadžbina nije predmet ograničen, oivičen, utelovljen; Otadžbina je misao, otadžbina je vera, a misao i vera ne umiru.

"Tako je moralo biti" je rana Nusiceva melodrama koja je redje izvodjena u odnosu na njegove komedije. Pisana je u vreme kada je Nusic, uz komedije, pisao i drame iz gradjanskog zivota, a prvi put je postavljena na sceni Narodnog pozorista 1900. godine.

Predstava govori o mladom bracnom paru – Djordju i Jeli, koji zive preko svojih mogucosti. Bas na dan Jelinog rodjendana Djordje priznaje da u drzavnoj kasi ima deficit od 20.000 i da ga od hapsenja deli nepunih 24 sata. Jedini ko im moze pomoci je Ljuba Nestorovic, nekadasnja velika Jelina ljubav.

Iz romana " Autobiografija ".

*
Kad smo ušli u prvi razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i magareća klupa u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice na taj način navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire sa tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. U početku nismo ništa učili, učitelj nas je samo propitivao o našim imenima, ali, radije nego to, o zanimanju naših očeva.
- Što je tvoj otac?
- Kočijaš.
- Dobro, sedi! A tvoj?
- Kobasičar.
- A tako, kobasičar? E, pa, pozdravi oca! A tvoj?
- Piljar.
- Piljar, je li? Pozdravi i ti oca!
Mi u početku nismo razumeli te pozdrave. Jedva nešto docnije, kada smo već svi upamtili jednu priču o dobrom i rđavom detetu i kada smo zapazili da pri svakome novom pričanju učitelj menja poreklo junaku priče prema tome kako su dotični roditelji otpozdravljali njegove pozdrave. Tako, na primer, kada mu je kobasičarev sin jednoga dana doneo četiri para kobasica, ta je priča glasila:
- Bila dva dečaka, Sima i Nenad. Sima je bio sin jednoga kočijaša, rđav, neposlušan, glup i nevaljao, a Nenad je bio sin jednoga kobasičara, vrlo čestitoga čoveka, valjanoga i primernoga građanina, pa je, razume se, i sin bio na oca, valjano i dobro dete.
Prema zanimanju očeva bio nam je određen i rang u učenju i vladanju. Tako, na primer, najbolji je đak bio kobasičarev sin, a odmah zatim kasapinov, zatim sin jednoga bakalina, pa piljarev, a tek u poslednjoj klupi sin grobarev, sviračev, kočijašev i uopšte sinovi očeva neproduktivnih zanimanja. U neproduktivna zanimanja spadao je u početku i moj otac kao trgovac i prema tome i ja sam bio rđav đak. Ali kad sam jedno dva-tri puta (o Božiću, Uskrsu i Novoj godini) odneo učitelju nešto zavijeno u maloj, beloj koverti, ja sam prešao u prvu klupu i ona je priča glasila:
- Bila dva dečaka, Sima i Nenad. Sima je bio sin jednoga kočijaša, rđav, neposlušan, glup i nevaljao, a Nenad sin jednoga trgovca...
Mogli smo čak, po svršetku osnovne škole, i izračunati šta je koga od nas koštalo to što je naučio čitati i pisati. (...) Šteta je što se danas izgubio taj idilski odnos između učitelja i đaka, pa na taj način izgubila i mera kojom bi se dala ceniti pismenost, te je otuda valjda i dobila nepismenost tako veliku cenu.

Iz romana " Autobiografija "

Opis svoga života otpočeo sam s rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.
Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako, otprilike kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period sa mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period " od doseljenja do propasti ". Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazivati: period " robovanja i patnji ".
Stoga sam se i ja zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenom gospodinu, za koga sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao. Takvi su ljudi neobično podesni za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji i što plemenitiji. Biografi književnika i umetnika imaju u tome pogledu neobičnu sličnost s mašamodama i krojačicama. I kod njih postoji onaj krojački ukus: " ovo vam lepo stoji! " te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stojala onome o kome pišu. Ako je dami ružan struk, krojačica će napraviti hiljadu mašnica da ga pokrije: ako je književniku ružna prošlost, biograf će izmisliti hiljadu anegdota da je zamaže. Ako dama ima malo grbava leđa, krojačica će joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi: ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će izmisliti takva objašnjenja da će takav moral izgledati kao vrlina.
Sećam se, na primer, jednog slučaja kojega sam ja savremenik i svedok, a koji sam zatim prerađen čitao u biografiji.
Lirski pesnik N. N. jedno jutro, trešten pijan, sreo se sa svojim budućim biografom. Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naprosto bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.
- Slušaj, prijatelju - reći će on, posrćući i naslanjajući se svom težinom na budućeg biografa - oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući. A ja, vidiš, znam na nebu da nađem Velikog Medveda, ali svoju kuću ne mogu nikako da nađem!
Ta je epizoda u biografiji (" Uspomene na pokojnog N. N. ") glasila ovako:
" Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči - one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu - bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora. Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi:
- Posrćem, posrćem kroz život jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lakše mi je naći pute nebeske, no staze života. Osećam se usamljen; povedi me, povedi me!

150 godina od rođenja Branislava Nušića


U sklopu obeležavanja 150-godišnjice od rođenja jednog od najvećih srpskih komediografa
Branislava Nušića (1864-1938), sutra, 28. avgusta će na manifestaciji "Nušićijada" u
Ivanjici biti odigrana predstava "Rođendan gospodina Nušića", beogradskog Zvezdara
teatra.


Predstava "Rođendan gospodina Nušića" biće izvedena sutra u Ivanjici

Niz kulturnih programa u slavu Nušića održava se u Ivanjici već nekoliko godina, Nušićevi
 dani u Smederevu održavaju se pune tri decenije, jubileju velikog komediografa bilo je
posvećeno i ovogodišnje Sterijino pozorje u Novom Sadu, a do kraja godine najavljeno je
 još nekoliko događaja.

Nedavno je osnovana Fondacija Nušić sa ciljem da saradjuje sa svim ustanovama kulture
i manifestacijama koje su posvećene Branislavu Nušiću.
Nušić se rodio kao Alkibijad Nuša u delimično cincarskoj porodici Ljubice i Đorđa Nuše, u
 Beogradu, 20. oktobra (6. novembra) 1864. godine.



Sa navršenih 18 godina posrbio je ime u Branislav Nušić. Nakon završene gimnazije, spudirao
 je pravo i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Iako je učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, ubrzo potom je zbog pesme "Dva
 raba" izvesno vreme proveo na robiji.

Kralj Milan ga je međutim pravo sa robije uveo u diplomatiju. Radio je u poslanstvima Srbije u
Bitolju, i potom u Prištini. Iz prištinskog iskustva nastala su potresna "Pisma konzula".

Od 1900. je radio u ministarstvu prosvete Srbije a potom postaje dramaturg Narodnog pozorišta
 u Beogradu. Izvesno vreme bio je i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Prvu komediju "Narodni poslanik" napisao je još 1883, kao devetnaestogodišnjak, a ona je
 prvi put igrana desetak godina kasnije. Još teže se probijalo "Sumnjivo lice", na prvo
 izvodjenje te komedije se čekalo 25 godine.
Napisao je oko 100 dramskih dela, uglavnom komedija. Medju kojima su najpoznatije:
Ožalošćena porodica, Gospodđa ministarka, Svet, Narodni poslanik, Sumnjivo lice...
 
Osnovao je 1913. Narodno pozorište u Skoplju i njime je rukovodiio do 1915. Posle Prvog
svetskog rata vodio je Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete, a potom Narodno pozorište
 u Sarajevu. Godine 1927. definitivno se vratio u Beograd.

Februara 1933. izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
Osim brojnih komediografskih tekstova, po kojima je najpoznatiji, autor je i jednog udžbenika
 retorike, kao i izuzetno potresnog svedočanstva o povlačenju srpske vojske i naroda 1915. godine.
 
Nušić ima spomenik u Beogradu, nedaleko od Narodnog pozorišta. Ulice s njegovim imenom
postoje u Beogradu, Smederevu, u kojem je proveo detinjstvo, Ivanjici, Novom Sadu, Kragujevcu,
 Subotici, Obrenovcu, Soko Banji, Banji Koviljači, Sarajevu, Tuzli, Prijedoru, i brojnim mestima
 širom bivše Jugoslavije.

blic.rs

Najnoviji broj NIN-a: Zreli za Nušića


Za NIN u novom broju o današnjoj Srbiji kroz prizmu Branislava Nušića
 pišu Dušan Kovačević, Dejan Mijač, Jagoš Marković, Tatjana Mandić
 Rigonat i Branislav Lečić.


ZRELI ZA NUŠIĆA

Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao, napisao je u svojoj Autobiografiji Branislav Nušić, nasmejani kritičar najmračnijih strana mentalita ovdašnjeg čoveka, čija se aktuelnost potvrđuje i povećava kroz vreme. Zato smo u pomoć pozvali pisce, reditelje i glumce da pogledaju Srbiju danas, 150 godina posle Nušićevog rođenja, kroz njegovo ogledalo koje nepogrešivo otkriva ludilo vlasti, pohlepe, licemerja i banalnosti.

Za NIN u novom broju o današnjoj Srbiji kroz prizmu velikog komediografa pišu Dušan Kovačević, Dejan Mijač, Jagoš Marković, Tatjana Mandić Rigonat i Branislav Lečić.

Dušan Kovačević, dramski pisac:
Danas, sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića, živimo u neznanju i prostakluku koji su uzrok jada, bede, čemera i beznađa, strepnje i straha da se sa tako kvalitetnim, raskošnim neznanjem ne može učiniti bilo šta ozbiljnije za neke bolje dane u ovoj tužnoj, depresivnoj zemlji.
Gde su nestali ljudi koji su znali ko je Branislav Nušić?
Većina je u Kanadi, Americi, Australiji, u zemljama i gradovima širom sveta. Otišli su kao Jovanča, ali se neće vratiti da pričaju priče gde su bili i šta su radili.
 
Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka:
Dokle misliš Živka da živiš?
Glupo pitanje! Zna se. Dok je sveta i veka. Dok je Srbije!!! Danas je Parada. Moram da se doteram kako dolikuje za strane zvaničnike, diplomatski kor. Anka, Ančice, isprati ovu iz mog života. Isteklo joj je vreme.
Živka, ti nisi više samo žena iz naroda koju je ponela vlast. Ti si simbol poroka vlastohleplja, gubljenja razuma, ludila moći. Političke travestije. Ti si opasna. Takvi kao što si ti izrodili su i fašizam i nacizam, razne oblike totalitarizma...
I breee, de ti ode!!!

Dejan Mijač, reditelj:
A što se tiče aktuelnosti Nušićevog dela danas i
ovde - lako ćemo zaključiti da je ono prisutno kako u našem životu tako i u našem razmišljanju o životu, u šta se ubraja i politički stav. Svi smo mi ili Nušić ili njegovi likovi. To je nepromenjivo i kao takvo traje. „Vlast prvo zbrine sebe i svoju familiju“, kaže Ujka Vasa. „Šta će ti vlast, ako ne možeš“, kaže Živka svome mužu ministru. „Ako ni to ne ide, onda ja malićkom poguram ono pero na vagi, te pretegne“, kaže uvek pijani policijski pisar Žika odmeravajući pravdu gazda Miladinu, uvek spremnom za mito i korupciju. I tako će da traje sve dok ne shvatimo da je vlast samo servis slobodnih građana, a da je ovo od čega mi strahujemo i sa čime se moramo boriti - čudovište iz našeg ida.
 
Jagoš Marković, reditelj:
Sumnjivo lice je, veli Nušić, toliko čamilo u zapećku jer se u njemu, u par navrata, spominje dinastija. Menjala su se vremena i vlastodršci, menjale su se uprave pozorišta, a svi su reagovali slično: hvalili su komad i vraćali ga piscu da ga nosi kući. Jer, uopšte ne bi bilo dobro, naprotiv, bilo bi veoma loše da se kod njih u fioci nađe tako nešto!
Nisam tražio šta je u Nušićevom delu aktuelno, jer to je često banalno. Tražio sam ono večno, uzbudljivo i opominjuće kao što je strah od vlasti, na primer, jer kako god zastanem, vidim da živim u vremenu paranoje od vlasti.

Kokan Mladenović, reditelj:
Nigde na svetu nećete sresti diplomirane starlete, partijske gorile, ministarske šofere, poslaničke svastike, kao što je to slučaj kod nas. Kako onda ne zavideti narodu koji je na toj planski urađenoj rasprodaji znanja pokupovao šarene diplome i poređao ih na svoje vitrine, između goblena i kristalnih čaša.
Inflacija znanja, kupovina diploma, inostrani mešetari i lažni humanitarni radnici, prepliću se u ovoj mreži polusveta čineći je aktuelnijom no ikada.
 
Branislav Lečić, glumac:
Jesam li te ja, tvoj otac, narodni poslanik, slao u inostranstvo da studiraš i učiš, ili da zevzečiš, provodiš se i mene mučiš? Jesam li ja svu svoju političku muku prošao i prolazim da bi ti bio džabalebaroš i vucibatina, ili sutra MINISTAR??? Sunce li ti tvoje satrapsko! Znaš li ti bre mali, kol’ko sam ja mor’o da lažem i u to da verujem i sto puta tu laž da kažem? Znaš li ti nezahvalniče, šta je tvoj otac morao da radi da tebi život zasladi i da ti šansu da, da ne budeš kao ja? Sine, opameti se. Bez politike ovde ne možeš ništa! Niti je moglo, niti će moći. Zato te i spremam za MINISTRA, da ne budeš podguzna muva nikom, a tema svakom. A pošto znam da nema proroka u svom selu, poslao sam te u Evropu, da ti već budeš tamo kad mi jednom stignemo.

blic.rs

"U svakom slučaju , bolje je gledati život u pozorišnom komadu,nego gledati pozorišni komad u životu"
"Karijeristi ne ostavljaju nikakav trag za sobom, osim bivših prijatelja"

Branislav Nušić "Svet"



Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

Gospodine proto, da li se vi mene sećate?
- Ne, sinko.
- Ja sam sin pokojnog Janka Lazića.
- A jes', bome, sećam se. Pa i ličiš na njega. Kako da se ne sećam,
pokojnik je bio dobar čovek...
- On je bio, ali ja nisam.
- E?
- Da, oče! Ne mogu se sa sobom pohvaliti. Škole nisam doučio,
nasledstvo očevo sam upropastio i uopšte sam pošao stranputicom.
Uvidjam svoje pogreške i rešio sam se odlučno da se popravim.
- E, to je lepo sinko!
- Izabrao sam devojku koju ću uzeti za ženu. Ja se nadam da će me
ženidba vratiti na pravi put, jer volim tu devojku. Ona ima i nešto
para, oko dvadeset hiljada dinara, a s tim novcem se već može zasnovati
kuća.
- Tako je, tako je, sinko!
- Zato sam baš i došao da vas pitam, kao prijatelja moga oca i kao
čoveka koga poštujem. Ja vas molim da mi date savet: treba li tako da
učinim, treba li da se ženim, te da i ja jednom podjem pametnim putem
u život?
- Sasvim, sinko, to ti potpuno odobravam. Tako i treba da učiniš.
Mladi gospodin blagodarno poljubi proti ruku i ode.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Došao sam opet, gospodine proto, da vas zamolim za jedan savet.
- Vrlo rado, vrlo rado!
- Kazao sam vam prošli put da sam izabrao devojku, pa sam došao da
vas pitam za savet: treba li da dobijem pristanak devojčin, treba li da
je pitam za njenu volju?
- Svakako sinko! Brak se osniva na obostranoj volji; drugače ne bi
ni crkva blagoslovila brak.
- Hvala vam, oče proto!
I mladić blagodarno poljubi proti ruku.
Posle nedelju dana on opet dodje.
- Ja sam sledio, oče proto, vašem savetu i rešio sam potpuno da se
ženim.
- E, to je lepo, to je lepo!
- Po vašem savetu upitao sam devojku i ona mi je izjavila da drage
volje pristaje.
- E, to je vrlo lepo! Tako, sinko, tako!
- Sad, jos molim za vaš blagoslov.
- Vrlo rado, razume se, vrlo rado!
- Dakle, molim vas za vaš blagoslov da mogu uzeti vašu ćerku.
- Napolje, bitango jedna!- dreknu prota kao pomaman i mal' ne poteže
trebnik, koji mu je bio u ruci, da ga gadja.
- Ali vaši saveti!... - brani se grešni mladić.
- Napolje kad ti kažem! Ne savetujem ja tebe zato da moju kuću
ocrniš! Napolje! Napolje!



Branislav Nušić - Protini saveti

OSNOVNA ŠKOLA


Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak - ko bi to tada rekao - tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.



Branislav Nušić- odlomak Iz "Autobiografije"

OD PRVOG ZUBA DO PANTALONA
 
Razume se da nisam ostao samo na prvome zubu, već sam ubrzo iskitio vilice još nekolikim, što mi je dalo mogućnosti da izustim po koju reč. Ja sam doduše, već ranije puštao neke životinjske glasove od sebe, u kojima je majka nalazila izvestan smisao i gostima tumačila šta sam ja time hteo reći, – što mi neobično liči na slučaj sa zelenim papagajem gospođe Mile apotekarice, koju sam docnije u životu poznao. Gospođa je imala jednoga zelenog papagaja koji je, po njenom uverenju, govorio, i kad god bi on zakrečao: "La-ra-ro-ra-ro-ra!", gospođa bi nam objašnjavala da on to kaže: "Dobar dan želim!", što mi, naprežući do najveće mere i pažnju i sluh, nismo mogli nikako da razumemo. Tako i moje prve izraze: "Du, mu, gu, do, po" itd. moja je majka prevodila i tumačila kao da tim hoću da kažem: tata, mama itd. Stoga ja ne beležim ta kreštanja kao prve reči. Prva reč koju sam, svestan njenoga značaja, rekao, bila je: "Daj!", i od toga doba pa kroz ceo život tu reč kad god izgovorim, izgovaram je svestan njenog značenja.
No važnije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, i na kraju prve godine, već stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u prvi mah išao četvoronoške. Vele: da bi se stalo na dve noge, potrebno je najpre ići na četiri, ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je najpre da puzi, kao što mora najpre poklecnuti onaj koji hoće da skoči. Ja ne znam odista nije li to puzenje, kojim čovek počinje svoje prvo kretanje u životu, izvesna vežba za praktičan život, ili je to možda tako sudbinom određeno da čovek u doba kada je najiskreniji, u doba kad još ne ume da se pretvara, kad je najbliži čoveku, uđe četveronoške u život?
 
U to doba kada sam prohodao, najvažniji događaj je bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali pre što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši – tako se tumači – biće mu poziv u životu. Na pogači koja je pred mene bila stavljena, bila je jedna knjiga, novac, pero i ključ, kao atributi: nauka, bogatstvo, književnost i domaćinstvo. Ja sam, razume se, bacio oko na paru, i od tada pa sve do sada taj mi je ukus ostao neoslabljen. Ali u trenutku kad sam koračio da uzmem paru, nje nekom mađijskom silom nestade sa pogače. Tražili smo je i tražili, ali je ne nađosmo. Docnije smo tek saznali da je moj stariji brat, u momentu kada sam ja pošao pogači i kada su svi pogledi i sva pažnja bila upravljena na moje podvige. – ukrao paru, iako za to nije imao opravdanih razloga, jer je on davno već bio prohodao. Morali su metnuti drugu paru, jer sam ja udario u takvu pisku i dreku kao da mi je toga časa menica bila protestovana. Predviđanja koja se za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu: od tada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne mi nekako.
To doba kad čovek prohoda, pa sve do prvih pantalona, izgleda da je najinteresantnije u čovječjem životu. To je doba kada čovek nije ni muško, a nije ni žensko, te mu je naša gramatika velikodušno obezbedila pribežište u naročitome, srednjem, rodu, što su propustile učiniti gramatike mnogo većih i kulturnih naroda. Glavne odlike ovoga gramatičkog oblika su:
a) imenice toga roda prilagođavaju se zamenici "ono"
b) imenice toga roda, bez obzira na pol, sve nose suknjice, i
v) imenice toga roda nose obično takva neka, budite bog s nama imena, da ni iz njih ne možeš saznati koja je od tih imenica muško, a koja žensko. Takva su imena na primer: Dudu, Bibi, Lulu, Lili, Popo, Coco, Koko i tome podobna.
 
Ne sećam se kako su me zvali kad sam bio u srednjem rodu, ali vam mogu reći da sam se u suknji neobično dobro osećao i tako navikao da me ni docnije u životu suknja nije mogla zbuniti. I što je glavno, možda i pod sugestijom babičine zablude prilikom moga rođenja, a da bi se štoviše prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam žensko. Iz te zablude me je izvelo jedno stvorenje, koje smo zvali Lulu. Kako je Lulu došlo do tog otkrića, to ni dan danas ne znam; sećam se samo da mi je jednoga dana šapnulo: "Ti si muško!", na što sam se ja strahovito zastideo. I dugo još zatim, kad god bi sreo Lulu, ja sam se, ne znam zašto, stideo toga što sam muško.
Vele: kad čovek ostari da se njemu ponovo javljaju nekadašnji detinji osećaji, i što više stari, sve sa više vraća u dečji mentalitet. Ja to donekle primećujem na sebi, bar u pogledu osećaja. Biva, na primer, i danas pogdekad da me obuzme osećanje stida što sam muško, kao nekada kada sam bio dete.
No čitave dve decenije, od onoga doba kada sam se izvukao iz suknjice, sreo sam se sa onim malim stvorenjem Lulu, nekadašnjim mojim drugom u srednjem rodu, i uvidevši da je Lulu lepa i prijatna dama, sa ushićenjem sam joj uzviknuo:
– Vama imam da zahvalim što sam saznao da sam muško!
 
Još sam jedan tako prijatan susret imao. Upoznao sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom, i iz dužeg razgovora saznali smo da smo vršnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensko Mada sam ja sad već imao duge ispeglane pantalone i nešto neispeglanih brkova pod nosom, te očigledno pretpostavljao imenicu muškog roda, ipak mi je stalo bilo do toga da kod mlade gospe razbijem potpuno eventualnu zabludu. Kako su utisci iz ranog detinjstva obično vrlo duboki i trajni, uložio sam bio naročiti trud da mladu gospu ubedim da sam muško.
Ja sam se u svojoj brbljivosti upetljao u suknje mladih dama, dok je ova glava autobiografije namenjena samo onim suknjicama koje služe kao uniforma srednjem rodu u gramatici. Vratimo se dakle u tu malu suknjicu, u doba posle prvoga zuba, posle prvih reči i posle prvih koraka u život.
To je doba kada se kod čoveka javljaju prvi instinkti koji zatim ni život, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti uništiti. Jedan od najosnovnijih je sujeta, koja je utoliko uočljivija što se javlju naporedo sa onom prostosrdačnom iskrenošću koja je tako slatka u detinjstvu, da je prava šteta što se i osobina gubi odmah posle prvih detinjskih dana.
Vi nesumnjivo poznajete svi onoga maloga tiranina koji, tek što ste došli gdegod u posetu i otpočeli vrlo prijatan razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom, strpa vam se među kolena, osloni se rukom prljavom od pekmeza na vaše pantalone, digne nožicu u vis i drekne: "Ja imam nove pipe!" Vi mu, razume se, učtivo i koliko je moguće slađe, odgovorite: "Au, kako su lepe pipe!" i time mislite završili ste razgovor sa njim, te možete nastaviti onaj interesantniji razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ali se varate, jer mali tiranin sad tek počinje svoju uporna akciju. On naslanja ruku namazanu pekmezom i na drugu nogavicu vaših novih pantalona i opet diže nožicu sa uzvikom: "Ja imam nove pipe!" Vama se već prevrće u stomaku, ali iz obzira prema mladoj mami ili najstarijoj sestri, vi i dalje pravite ljubazno lice, milujete malu nakazu po kosići i odgovarate joj: "Jeste, jeste, dušo, video sam, vrlo lepe pipe, osobito lepe pipe!" Ali se vi i drugi put varate ako mislite da je to njemu dovoljno i da će vas sad već jednom pustiti da nastavite razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ne, ne, ono (srednji rod) vam neće dozvoliti ni reč više da progovorite, ono će se uspuzati uz vaše koleno, sešće vam u krilo, dići akrobatski nožicu, podmetnuće vam je pod nos i zahtevaće od vas da govorite o njegovim cipelama, i samo o njegovim cipelama, i ni o čemu drugom do samo o njegovim cipelama.
 
Uostalom, samo bez te prostosrdačne dečje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod čoveka? Mlada gospođa Olga dobila je o rođendanu brilijantske butone i zadela ih je u rumene ušne rupice. Vi dođete da joj čestitate dan, a ona u razgovoru okreće vam čas jednu, čas drugu stranu profila, nećete li opaziti butone i nećete li joj se diviti. Ako ste vi toliko nesmotreni pa ne opazite, ona će ma kako, ma na koji način izvesti razgovor koji će vam svratiti pažnju. Ona ne može dići nogu uvis i reći vam: "Ja imam nove pipe!", ali će, recimo povesti razgovor o posljednjoj premijeri: govoriće vam o dubokom značaju problema koji komad tretira i o snažnoj kreaciji naše protagonistkinje, i čim uspe da vas uvuče u taj razgovor, ona će preći na toaletu koju je imala protagonistkinja, i da vidite kako će smišljeno, lukavo, izdaleka, povući liniju koja se svršava na njenim butonima.
– Pa ipak, – reći će vam – ima nečega što nije uvek u skladu u prikazu protagonistkinje. Ja ne bih umela reći šta je to, ne bih umela odmah naći, ali osećam taj nesklad. Možda je to i toaleta. Glumice često puta oblače haljine one boje koja odgovara njihovome licu, ali je pitanje da li ta boja uvek odgovara i onome psihičkom raspoloženju koje ona u toj haljini preživljuje. Zamislite veselu, raskalašenu ženu u crnini, ili razočaranu, prokazanu, životom satrvenu ženu u kakvoj leptirastoj haljini otvorene boje. Je l' te da tu može biti nesklada?
– Pa razume se! – odgovarate vi najljubaznije i ne sluteći da ste sad već zavukli nos u mišolovku i počeli da ližete smrtonosnu slaninicu.
– Pa onda i frizura; zar ne nalazite da je protagonistkinja imala u drugom činu suviše sređenu, zalizanu, nekako domaćičku frizuru. Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, među kojima bi, recimo, u ušima sjala dva brilijantna butona? Zar ne, zar ne bi to glavu činilo interesantnijom?
 
Ako vi ni pri tim recima ne primetite butone u njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona će nastaviti:
– Možda bi to bilo preterano, – ja ne znam, ja nisam kompetentna. Ima ih, na primer, koji nalaze da je minđuša ostatak varvarstva... možda... ali se ipak mora priznati da je lep ukras? Zar ne nalazite?
I zar vam, posle ovih poslednjih reči, ne izgleda kao da je mlada gospođa digla nogu do samoga vašeg nosa, govoreći vam: "Ja imam nove pipe!"
To mlada gospa; ali će to isto činiti i njena gospođa mama, koja svakojako želi da izazove od vas bar ovu frazu: "O, gospođo, koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!" Pa to isto hoće i njena stara majka, koja je rada bar da joj se kaže da se još vrlo dobro drži.
No nemojte misliti da je ova ljudska slabost, koja se među prvima javlja još u najranijem detinjstvu i prati čoveka sve do smrti, pa često i pošle smrti, svojina samo ženskoga roda. Poeta koji vam čita svoj proizvod, moleći vas za "iskreni sud", pretpostavljajući, razume se, da on bude povoljan; državnik koji u plaćenim novinama piše članke o svojim uspesima; dendi koji se sebi divi u ogledalu i nameće se da mu se i vi divite; vojnik koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto dobio, i svi drugi i mnogi drugi. Zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: "Ja imam nove pipe!"
Ja sam u tom pogledu, tako bar pričaju moji roditelji i ostali koje se moje mladosti sećaju, bio čak i agresivan. Ako je došao gost u kuću, pa sam mu se pohvalio novim cipelama, a on ne bi ni obratio dovoljno pažnje, ja sam ga, vele, gađao papučama, četkom, vatraljem i svim što bi mi došlo do ruku i što bi se moglo sa poda skupiti. Meni čak nije bilo dovoljno ni to da čekam hoće li gost naići ili neće, te da im se pohvalim novim cipelama, već bih seo pred kućna vrata, na ulici, i ko god bi od prolaznika naišao, ja bih dizao nogu i očajno vriskao: "Ja imam nove pipe!"
 
No to nije bio jedini moj podvig u doba kada sam u suknjici gegucao po kući i zabadao nos u sve. Ja sam zatekao čitavu generaciju lutkica moje sestre, koje su sve u društvu, kao o kakvome žuru, sedele u jednome prozoru. Sećam se dobro toga odvratnog buržoaskog društva. Na jednome plavome jastučetu, u levom krilu prozora, sedela je ostarija dama, sede kose, u širokoj cicanoj haljini. Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, još kad sam joj prvi put bio predstavljen, počupao crne vlasi, te da bi umirio sestricu, stariji je brat brzo iščupao pamuk iz postave očevog zimskog kaputa i nalepio ga po lutkinoj glavi. Iako pokrivena sedom kosom, ova matora dama bila je nafrkana lica kao da je nalepila dve kriške kuvane cvekle na obraze. Na grudima je nosila jedan pokvaren broš, iz kojega je ispao kamen, a u kosi udenutu jednu staklenu perlu. I po toaleti i po izrazu lica ličila je na ženu kakvoga bogatoga zajmodavca, za kojega se šapuće da je na vrlo misteriozan način došao do bogatstva i za kojim sa ne šapuće, no se zna, da je dva puta odležao u hapsu, jedanput za lažno bankrotstvo i drugi put za zlonamernu paljevinu prethodno osigurane radnje.
Druga dama, koja je sedela do nje, imala je tršavu plavu kosu, sa crvenom mašnom u frizuri i vrlo jako navučene obrve. Kad je kupljena, ova je lutka sklapala oči kad bi se položila, te je "umela da spava", ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao punu čašu vode u oči, mora da joj se u očima nešto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek držala poluotvorene, te je izgledalo kao da miga ili bar kao da koketira. Ličila je nekako na strankinju iz bolje porodice, raspuštenicu kakvoga direktora banke koji je uhvatio na delu i odjurio iz kuće.
Treća je bila devojka od porculana, vrlo svetlih očiju i sa osmehom na usnama. Ona je uvek stajala, uspravljena, naslonjena na zid. Devojka od porculana imala je jednu lepu osobinu: kad se uprlja, može se ubrisati ili čak i vodom oprati. Otuda i dolazi valjda da se kod tih porculanskih devojaka nikada i ne vide mrlje u životu. Meni se nisu nikako sviđale njene svetle oči, a još manje onaj njen porculanski osmeh. Nekako su isuviše osećalo da je taj devojački osmeh napravljen u fabrici.
 
Četvrti je u tome društvu bio jedan bajaco sa šiljatom kapom na glavi, jednom žutom, a drugom crvenom nogavicom i raširenim rukama koje drže male, metalne tasove. Mada je prezren ležao na zemlji, on je jedini u ovome društvu imao dušu. Sećam se, dok je bio nov, kad bi mu pritisnuo grudi, iz grudi mu se izvijao glas, i živo je kretao rukama te udarao tasovima. Razume se da smo mi deca, uostalom kao i ljudi, hoteći da vadimo čega to ima u umetnikovoj duši, razdrli mu grudi i iščupali dušu. Od toga doba, otkako ne može više da dâ glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buržoazija u prozoru, zajmodavčeva žena, raspuštenica direktora banke i porculanska devojka. U meni se javio neki revolucionarni instinkt i tu sam besposlenu buržoaziju u prozoru strahovito mrzeo. Osećao sam potrebu da joj se, uime prezrenoga umetnika, osvetim. I kada sam se jednog dana našao sam u sobi, izveo sam pravu Bartolomejsku noć. Pootkidao sam im glave, noge, ruke, počupao kose, pocepao odela, i uopšte izveo krvoproliće dostojno jednog krvoločnog pivara Santera ili nemilosrdnog glumca Kolo Debroa, posle čega je, razume se, nastalo u istim srazmerama suzoproliće.
No, razume se, to nije jedini moj podvig kojim sam zaradio batine. Bilo ih je još vrlo mnogo. Koliko sam puta, na primer, nove novcate očeve cipele vezao kanapom za ušicu, napunio vodom i vukao kao kolica. Jednom je majka mesila, i metnula testo u karlicu, pokrila maramom i stavila kraj peći da joj testo naraste. Ja sam, igrajući se oko karlice, seo u to testo i dao mu takav oblik kakav se nijednom "modlom" ne može postići, nastranu još što su jedva posle odlepili testo sa mene. Drugi put sam opet dočepao kutiju "fiksa" za cipele i namazao hlebac za užinu, te su mi posle pet dana ispirali stomak. Jednom sam opet, kad sam ostao sam u sobi, bacio kroz otvoren prozor saksiju sa cvećem, jedne makaze, jedno vezeno jastuče i majkin kurjuk koji umeće u kosu, te radoznao da vidim gde leže ti predmeti, nagao se pa i sam strmeknuo kroz prozor na ulicu.
 
Mogla bi se čak napraviti i statistika tih mojih podviga. Tako, na primer, zna se ovo: šesnaest puta sam prevrnuo tanjir i prosuo supu sebi u krilo; tri puta sam upadao u kazan, u kome je bila spremljena voda za pranje rublja; jedanput sam ispao kroz prozor; jedanput turio sestri prst u oko; dva puta sam pao niz stepenice gornjeg sprata i otkotrljao se na donji.
Povodom ovih podviga, roditelji moji i svi ukućani utvrdili su da sam "vrlo živo dete", te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: "Ja ne znam šta ću, moram otvoriti četvore oči, ovaj moj mali je neobično živo dete!"
Meni je naročito godilo što sam u tako ranim svojim godinama stekao izvesnu reputaciju koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci, a drugi put nogu u članku, dok najzad nisam jednoga dana prosuo žar iz peći te upalio prostirač na podu, zatim čaršav na stolu i zavesu na prozoru, tako da je to, može se reći, bila jedna iluminacija većega stila, iako toga dana nije bio nikakav državni praznik.
No nisu ovakvi podvizi jedina karakteristika deleta u doba dok nosi suknjicu. Podjednako su radoznala i podjednako nesnosna tom svojom radoznalošću i muška i ženska deca u to doba. Time bi se zar dalo objasniti što u to doba i muška i ženska deca nose suknje.
Ja ni u tom pogledu nisam izostajao iza već stečene reputacije. Zasipao sam pitanjima roditelje, sve ukućane i sve goste koji bi u kuću dolazili; zasipao sam ih toliko da sam već bio postao prava napast, od koje im je valjalo spašavati se. Ja nisam više bio samo mali radoznalac, već prava mašina za pitanja, koja se u jutru navije i jedva uveče prestane raditi. Razume se, mene nisu interesovala prosta i jednostavna pitanja, već sam se starao da ona budu što komplikovanija, i činilo mi je naročito zadovoljstvo da onoga kome postavljam pitanje dovedem u što veću zabunu.
– Jesu li sunce i mesec muž i žena?
– Zašto žene nemaju brkove?
– Uči li magarac škole?
– Ko je natakao volu rogove?
– Zašto gospa Stanka ima nadut trbuh?
I još masa takvih pitanja kiptila je iz mene, tako da je sasvim razumljiv onaj oglas u novinama koji je dao jedan nesrećan otac, a koji je glasio: "Stan, hranu i dobru nagradu daću onome ko se primi da odgovara na pitanja moga trogodišnjeg sina".
 
I mada takva dečja pitanja izgledaju besmislena i smešna, ja ipak nalazim da ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju. Uzmimo baš kao primer ovih četiri-pet pitanja koja sam ja gore slučajno nabacao, pa ćemo videti da su ona ne samo za mene već i za svako drugo dete bila sasvim logična.
Tako, na primer, ja sam morao postaviti pitanje jesu li sunce i mesec muž i žena verovatno na osnovu toga što sam zapazio da muž – sunce – nije nikad noću kod kuće, a žena – mesec – nije opet nikad danju kod kuće. Pa onda pitanje: zašto žene nemaju brkove, moralo se u mojoj detinjoj duši javiti kao daleko predosećanje poznijeg, feminističkog pokreta koji bi, to nema sumnje, daleko brže napredovao, i možda već pobedio, kada bi žene imale brkove. Pa onda, ne samo tada, već i dan-danas, toliko je magaraca na visokim položajima u državnoj službi, da sam ja bio prosto prinuđen postaviti pitanje: da li i magarci uče školu. A pitanje: ko je volu natakao rogove, jedno je od redovnih pitanja koje sva deca postavljaju i na koje obično dobiju odgovor kad odrastu i malo dublje poznadu život.
Ono poslednje pitanje: zašto gospa Stanka ima nadut trbuh, već je pitanje užega, porodičnog značaja, koje mi je uz odgovor donelo i batine. Gospa Stanka je bila jedna mlada, otmena gospođa, prijateljica naše kuće, koja nam je češće dolazila. Jednoga dana, kada sam zapazio na njoj izvesnu promenu, postavio sam materi pitanje:
– Zašto gospa Stanka ima nadut trbuh? Majka da bi izbegla pravi odgovor, jer je pitanje dovelo u zabunu, odgovorila mi je:
– Tako, kaznio je bog.
– Bila valjda nestašna? – dodao sam ja svoje rezonovanje, a mati je pobegla iz sobe da bi izbegla odgovor na ovo naknadno pitanje.
 
I da je ceo razgovor ostao samo na ovome, nikome ništa. Ali sam ja nastojao svima silama da svoje novo saznanje i primenim. Već kad je pred podne došla tetka, ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka, protina ćerka, ja sam joj rekao:
– Pazi da ne budeš nestašna, jer će da ti se nadme trbuh!
Razume se da mi je na to odgovorila mati, i papučom izjurila iz sobe, što meni nije bilo nikako jasno.
A nije to jedini slučaj kod kojega je moja radoznalost bila nagrađena batinama. Ta se radoznalost nije ispoljavala samo u beskonačnim pitanjima, već u još jednoj osobini koja je takođe odlika suknje koju sam tada nosio. Ja sam za ručkom, večerom, pa i inače, sa osobitom pažnjom pratio svaku reč koja bi se između oca i majke vodila, ma da su oni pogdekad i šaptali, očevidno zato da ja ne bih čuo. Ali, u pohvalu sebi, moram reći da sam imao neobično dobar sluh i da sam svaku reč koju sam čuo uvek vrlo korisno upotrebio. Tako, na primer, gospođi Milki udovici, koja je uvek lepo obučena i jako namirisana dolazila k nama u posetu, rekao sam jednom:
– Jesi li ti rod sa Prokinom kobilom?
– Iju! Kakvo je to pitanje? – zgranula se namirisana udovica.
– Pa mama kaže da si ti matora kao Prokina kobila.
Tako isto, okružnog načelnika kad je o slavi došao pitao sam:
– Da l' imaš ti, čiko, rupu na glavi?
– Ne!
– Pa odakle ti je izvetrio mozak?
– Kako?
– Tata kaže da je tebi izvetrio mozak.
Razume se da su mi posle ovakvih mojih, inače vrlo iskrenih izjava, odmah zadigli suknju, bilo otac ili majka, često čak otimajući se ko će pre to učiniti. To često zadizanje suknje kompromitovalo je u mojim očima njen ugled, što uostalom i u životu biva.
 
I jednoga dana, učinio sam prvi muški korak u životu. Stao sam odlučno pred majku i izjavio da neću više da nosim suknju. Ja ni sam ne znam kakav je neposredan povod toj mojoj odluci, da li baš to često zadizanje suknje, nalazeći da je lakše zadići suknju, no svući pantalone, prema čemu pantalone garantuju više bezbednosti izvesnom delu tela koji roditeljima i učiteljima obično služi kao sredstvo za vaspitavanje. A može biti da su moju odluku diktovali i drugi motivi. Tako, na primer, jedna od mojih tetaka, kako se od mog rođenja navrzla na mene dokazujući da na nju ličim, tako je neprestano terala. Ja sam naravno u tome da uopšte ličim na tetku gledao čitavu tragediju i verovatno hteo sam da skinem suknju kako bi i taj trag sličnosti otklonio. A možda sam i zato poželeo pantalone jer se u meni počeo javljati nagon za preskakanjem tuđih plotova. Taj nagon se u životu čovekovom svega dva puta javlja, jedanput kad oseti potrebu da krade tuđe kruške, orahe i jaja, i drugi put: kad oseti potrebu da krade tuđu čast. Dakle, kao što vidite, može se radi suknje preskakati plot, ali se to ni u kom slučaju ne može činiti u suknji.
Razume se, majka je moj zahtev da skinem suknju posmatrala sa druge tačke gledišta. Preda mnom je bila sestra, i ja sam nosio sve suknjice koje su njoj okraćale; ako ih napustim, nema ko da ih nosi. Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, derao sam se, plakao, pištao, vrištao i valjao se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne oveštale pantalone moga starijeg brata i natakla mi ih, proklinjući me:
– Da bog da, sinko, poželeo suknju!
I odista, uklela me je.

Iz "Autobiografije"

Mudri citati o braku Branislava Nušića

1. Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenom.
2. Brak je knjiga koja se rado čita u prvom izdanju, ređe u drugom, kad zastari postane klasična, onda gubi svaku vrednost.
3. Između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok ćetvrtih pet godina robije osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćenje.
4. Brak je ugovor po kojem čovek jednom u životu kaže “Da” i preuzima obavezu da to ponavlja celog života.
5. Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.
6. Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rdjavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.
7. Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresirano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.
8. Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvaja u sastavne delove.
9. Brak je ortačko preduzeće, koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mladji.
10. Brak je osvojeni grad koji nikada nije dovoljno obezbeđen od upada neprijatelja.


opanak

Kod druge ljubavi covek se oseca kao da ponavlja razred,
poznaje sve predmete, a ipak nije uveren da ce poloziti ispit!

B. Nusic

Branislava Nušić-Vlast

Branislav Nušić svoju komediju Vlast, pisanu davne 1937. godine nije završio. Uspeo je samo da završi drugi čin i napiše poslednju reč zavesa. U ovoj komediji osvetljena je njegova neprestana tema - vlast. Zaplet zasnovan na familiji kojoj se "posrećilo" da joj zet bude izabran za ministra otvara Pandorinu kutiju ostrašćenih želja i ambicija.

Kada je Toza izabran za ministra, u njegovom životu se sve menja. Nekada loš i tunjav đak postaje sav važan. Uobražen i prepotentan počinje da gleda ljude sa visine i pretvara se da ih ne poznaje. Svoj nov položaj koristi da sebi prigrabi što više novca i što bolje materijalno obezbedi svoju porodicu. Na kraju kada ostane bez vlasti ne kaje se zbog svojih loših dela. Njemu je samo bitno da ga ne uhvate zbog zloupotrebe položaja i ne strpaju u zatvor.

Dolazak Toze na vlast menja i ljude iz njegovog okruženja. U Tozinoj familiji i ljudima koji su mu najbliži javljaju se velike želje i ambicije. Svi oni gledaju na vlast kao na dobijanje moći i mogućnosti da ostvare svoju ličnu korist. Što je njihova zasluga manja, to je u njima jača neutoljiva sila lične koristi i protekcije.

Miloja, Tozinog tasta, sitnog činovnika menja vlast. On je presrećan što je njegov zet postao ministar. Neuk i dotada ponizan, on uživa da bude iznad svih i da mu se ljudi klanjaju. Klanjajući se i sam Tozi, on još više daje važnosti njegovom visokom položaju. Pohlepan, lukav i bezosećajan rođak Arsa, koji je nekada bio ministar dobro zna kakve mogućnosti pruža vlast. Njega ne interesuje moć koju donosi vlast, već lična korist koju može da ostvari. Tozin školski drug Dragoslav je licemeran i dvoličan. On Tozu smatra glupim, omalovažava ga i ne ceni, jer oseća zavist i ljubomoru zbog njegovog uspeha, a istovremeno očekuje njegovu pomoć i neku korist.

Kroz likove u komediji Vlast Branislav Nušić živopisno opisuje staru krilaticu - Daj čoveku vlast pa ćeš najbolje videti kakav je on čovek. Tako se kroz likove ministra Toze, Tozinog tasta Miloja, žene Leposave, rođaka Arse, rođake Mare, kumova, druga Dragoslava iskazuju sve mane i slabosti, sve što je negativno u jednom čoveku i društvu u kome živi kada se dočepa ili približi vlasti. Tako su ismejani karijerizam, korupcija, lopovluk, šićardžijstvo, sitničarstvo, slavoljublje, pohlepa, bahatost, bezakonje, kao i moralna iščašenost jednog društva.

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života“. Tako je govorio Branislav Nušić (8. oktobar 1864 – 19. januar 1938), komediograf, dramaturg, pripovedač, putopisac, novinar, diplomata, retoričar. Njegovi komadi i danas su među najgledanijim u pozorištima širom Srbije , a njegove književna dela su sve češće u rukama čitalačke publike.

Drug mu je oteo curu
Kao momak, Branislav Nušić je bio ludo zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio, otkrio nam je Nebojša Nušić, potomak Branislava Nušića i upravitelj „Nušić fondacije“.

Nušić uskoro dobija priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, a bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s nevernicom.

– Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje hitro napustiše gledalište.

I u braku je živeo momački
Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je bila mlada Darinka, priča Nebojša Nušić. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje! Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak svoju „Autobiografiju“ Nušić je završio rečima da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“.

Svakom bi doskočio
Nabasao jednom u kafani Nušić na nekog lekara koji je mnogo voleo da priča o književnim problemima. Kako bi naveo priču na svoju vodenicu, lekar ga pita piše li on tragedije. A Nušić mu odgovori: „Da obojica pišemo tragedije. Samo, vaše se povezuju u čamovinu, a moje u karton“. Ovu anegdotu Nušićevi potomci često prepričavaju, pa je tako došla i do nas.