Carstvo misterija

Nastavak

Pitanja bez odgovora
Kako objasniti prastare magijske vještine uz pomoc kojih su drevni magi uspijevali svoje živote produžavati po volji? Za neke od njih se kažu da su za života uspjeli postati besmrtni i da su dosegli mudrost bogova.

Zanimljivo otkrice izvrsila je 1969. godine Marmajajanska naucna ekspedicija, koja je u nekadasnjoj sovjetskoj Srednjoj Aziji vrsila istrazivanje za racun Turkmenskog antropoloskog drustva. Ugledni naucnici, koji su sacinjavali ovu ekspediciju, otkrili su velik broj ljudskih skeleta starih oko stotinu hiljada godina na kojima su nadeni tragovi uspjesnih operacija grudnog kosa. To je, nakon prve nevjerice, otvorilo pitanje kakva su sve medicinska znanja posjedovali nasi praprapreci.
Prastari indijski hirurzi uspjesno su presadivali noseve ratnika, koji su ove dijelove svoga tijela izgubili u bitkama, a sasvim je sigurno da su izvanredno poznavali i zakone metabolizma, cirkulacije krvi, zivcanog sistema, genetike...

Vedska znanja
U kontraverznoj “Rig-Vedi”, jednom od svezaka cuvene “Samhite”, koja je stara najmanje 5000 godina i koja potice iz riznice prastarih znanja legendarne vedske kulture, kaze se da su vedski Ijekari znali uspjesno da uklone posljedice izazvane otrovnim gasovima, da su uspjesno obavljali carske rezove, vrsili operacije mozga i lijecili mnoge bolesti, koje i danasnja znanost smatra neizljecivim.
Drevmi vedski Ijekari poznavali su dijagnoze za cak 1120 bolesti, koristili su se plasticnom hirurgijom, a na raspolaganju su imali najmanje 121 hirurski instrument!
Njihovi susjedi Tibetanci stoljecima su proucavali situaciju, odnosno trenutak umiranja, zapravo, sta covjek osjeca u trenutku kada ga napusta “dusa”, a kineski car Cin-Si (259—210 g. pr. n. e.) posjedovao je neobicno ogledalo koje je moglo da osvijetli kosti i unutrasnje organe ljudskog tijela; dakle, instrument nalik danasnjem - rentgenskom aparatu!
U “Nei Cingu”, jedinstvenoj knjizi iz oblasti medicinskih nauka, koja je napisana prije gotovo, pet hiljada godina, naucnici su otkrili i ovaj pasus:
“Srce nadzire cjelokupnu krv u ljudskom tijelu i upravlja njome. Krv tece neprekidno u krugu i nikada ne stoji. Ona ne moze, a da ne tece bez prestanka, poput toka rijeke ili Sunca i Mjeseca na njihovim putanjama.”
Daleko je znacajniji starokineski pojam o jinu i jangu, dvije uvijek suiprotsavljene zivotne sile, koje svoj izvor imaju u astronomskom shvacanju reda stvari. U “Huang-ti nei cingu”, prastaroj knjizi zutog Cara o unutrasnjem lijecenju, doslovnos se kaze:
“Nacelo jin i jang je temeljno nacelo cijelog Svemira. Ono je korijen i izvor zivota i smrti. Preko svoga medudjelovanja i kroz svoje razlicite funkcije, jin i jang, pozitivna i negativna strana prirode, napadaju bolescu one, koji se suprotstavljaju prirodnim zakonima. U svrhu postupanja i lijecenja neke bolesti mora se traziti njihovo porijeklo.”

Mudrost jina i janga
Inace, porijeklo jina i janga nalazi se u taoistickoj legendi o stvaranju. Jang predstavlja pozitivni pol: aktivnost, muzevnost, koje su utjelovljene u nebesima, svjetlu, tvrdoci i toplini. Jin je, medutim, negativan: pasivan, zenski, a svoje utjelovljenje nalazi u Mjesecu, Zemlji, tami, hladnoci i vlazi. U tijelu se jin nalazi na desnoj, a jang na lijevoj strani.
Odvajkada jin i jang su Kinezima dinamika postojanja. Zajednickim djelovanjem oni upravljaju planetarna i vode ih kroz godisnja doba i, dabome, vrse svoj uticaj na sve zivo u beskonacnom Svemiru. Bolest kod pojedinca uzrokuje poremecaj ravnoteze izmedu jina i janga, a smrt nastupa tek onda, kada se ta ravnoteza toliko poremeti da se obustavi njihov tok.
Besmrtnost je, medutim, bar prema ovim prastarim kineskim nacelima, moguca tako dugo, dok traje ovaj neobicni tok i dok se odrzava razumna ravnoteza izmedu polova!
Sve do prije dvadesetak godina naucnici su sa posprdnim smijeskom gledali na teoriju o jinu i jangu. Medutim, odskora ova teorija se nalazi pod prizmom vrlo serioznih znanstvenih istrazivanja i vec su dobijeni i konkretni rezultati. Otkriveno je, naime, da dvije razlicite hemikalije koje se nalaze u gotovo svakoj ljudskoj stanici, podesavaju ili nadziru stotine pa i hiljade funkcija na nivou stanica, djelujuci i permanentno se suprotsavljajuci jedna drugoj.

Znanstveni izazovi
Djelovanje jina i janga je vec utvrdeno u tako razlicitim procesima, kao sto su prisilno grcenje srca, zatim skupljanje ili sirenje krvnih zgrusaka i krvnih sudova prilikom dizanja ili spustanja krvnog pritiska!
- Ocaran sam teorijom jina i janga i smatram da je tacna, mada ne mogu da shvatim kako su drevni kineski naucnici dosli do nje. Nema sumnje da se mnoge reakcije tijela, koje se svode na nacelo “ukljuciti-iskljuciti”, jedino mogu objasniti posredstvom djelovanja ovih dviju suprotnih sila!...
Ovo su rijeci farmakologa dra Nelzona Goldberga sa Utniverziteta Minesota, covjeka koji je medu prvima poceo ozbiljno da proucava kinesku teoriju o jinu i jangu. O ovoj teoriji, naravno, uskoro ce se jos mnogo cuti.
Medutim, lista zbunjujucih znanja nasih praprapredaka ovdje se ne zavrsava. Naprotiv, mozda ovdje zapocinju. sta je sa alkemijskim recepturama, za koje znamo da su postojale, a koje obecavaju vjecnu vitalnost i mladost? Kako objasniti prastare magijske vjestine uz pomoc kojih su drevni istocnjacki carobnjaci uspjevali svoje zivote produzavti po volji? Za neke od njih se kazu da su za zivota uspjeli postati besmrtni i da su dosegli mudrost bogova. Koliko u takvim tvrdnjama ima istine? Kakve su tajne skrivale magijske i alkemijske knjige sto su zauvijek nestale u pozaru Aleksandrijske biblioteke?
Pred savremenim istrazivacima i znanstvenicima nesumnjivo stoje mnoga iskusenja...
Vrijeme ce mozda dati adekvatne odgovore!

Pokus s besmrtnosću
Jednoga dana uputio se Tao-ucitelj Wei Po Yang u planinu sa svoja tri ucenika i svojim bijelim psom. Ucitelj je bio pripravio “zlatni lijek” koji je navodno sadrzavao i Eliksir besmrtnosti. Najprije je malo cudesnoga lijeka dao psu, koji je istog trena uginuo. Zatim Wei Po Yang rece svojim ucenicima: “zivjeti, a ne probavsi ovaj lijek, nije nista bolje no od njeg umrijeti. Moram ga popiti!” Ucinivsi receno, ucitelj ispusti dusu kao i pas maloprije.
Ucenici se duboko razalostise, a dvojica se uputise po lopate kako bi ukopali ucitelja. No, treci ucenik, koji se zvao Yii, bio je mudriji. Misljase kako je Wei Po Yang zacijelo znao sto mu je ciniti.
Sloga i Yu popije malo lijeku i prerninuo. Malo kasnije Wei Po Yang ozivi, jer je necistoca njegova lijeka izazvala tek kratkotrajnu smrt. Tada uze lijek davsi ga jos malo psu i uceniku Yii. Oba se nakon nekoliko casaka probudise i udose u besmrtnost.
Wei Po Yang zivio je u 2. stoljecu n. e. Smatra se kako je on napisao knjigu “Ts'an-t'ung'ch'i” (“Tri sjedinjena i medusobno uskladena puta"). Ova je rasprava ucinila taoizam dosljednim filozofskim sustavom. Izmedu ostaloga, u raspravi se spominju i “pilule besmrtnosti”. Kako Wei pise, one su izuzetno djelotvorne, premda tako majusne da mogu stati na ostricu noza.

Pronađeno jedno od najređih stvorenja na svetu

U vodama istočnog Pacifika pronađena je retka vrsta meduze Halitrephes maasi, prvi put otkrivene 1909. godine. Primećena je na dubini od 1.220 metara, a pronašla ju je istraživačka posada broda Nautilus, nedaleko od obale Donje Kalifornije u Meksiku. Nešenal džiografik nam je omogućio da prvi put malo bliže osmotrimo ovo retko i neobično morsko stvorenje:

Tajne ”ostrva nepovrata”


Iako je prekriveno bujnim rastinjem, na ostrvu Envaitenet nema ni jedne jedine životinje, a misteriozni nestanci domorodaca, doseljenika i članova naučnih ekspedicija do danas su ostali misterija

Na velikom slanom jezeru Turkana u Keniji (nekada Rudolfovo jezero), četvrtom po veličini u svetu, nalazi se maleno ostrvo Envaitenet, čiji naziv u prevodu s jezika afričkog plemena Elmolo znači ”nepovrat”. Već nekoliko vekova je nenaseljeno uprkos prirodnim blagodetima, a lokalno stanovništvo jezerskog priobalja ne želi čak ni da kroči na njegovo tle verujući da je ukleto. Razlog za takvu njihovu odluku može se smatrati opravdanim, s obzirom na brojne domorodačke legende i nekoliko pisanih svedočanstva u vezi sa neobjašnjivim događajima na ovom svojevrsnom dragulju prirode.

Jezivi zvuci u noći mladog meseca
Ukleto ostrvo i ljudi koji po stupanju na njegovo tle neobjašnjivo nestaju prvi put se pominje u spisima iz 1635. godine. Prema tim podacima, Envaitenet je krajem 16. veka naselilo nekoliko domorodačkih porodica, čije su naseobine nicale velikom brzinom sred prelepog prirodnog okruženja. Istina, po samom dolasku doseljenike je veoma začudila neobična okolnost – na ostrvu, naime, nije bilo životinjskog sveta – samo bujno rastinje jarkih smargadnih nijansi i mrko kamenje.

Pritom, zvuci, koje su ostrvljani slušali svake noći u vreme mladog meseca, bili su zapravo jezivi krici koji su se smenjivali s otegnutim jecajima i obično su trajali od nekoliko minuta do jednog sata. Narednih godina pojedini delovi ostrva postali su nedostupni za ljude: polomljene grane, koje su isprepletene ležale pored drveća, s vremenom su očvrsle poput kamena, zauvek preprečivši znatiželjnicima prilaz.

Neobjašnjive nesreće
Međutim, od svega što se pominje u spisima iz 17. veka, najstrašniji su opisi posledica susreta sa priviđenjima koja su se žiteljima sela često javljala noću u obliku bićâ sablasnog čovekolikog izgleda, nakon čega bi nesrećnici zapadali u stanje svesti slično transu.

Žrtve sablasti potom su satima nepomično ležale na zemlji, a nakon ”buđenja” svakoj od njih dogodila bi se nekakva nesreća: neobjašnjivo su zadobijali teške povrede, postajali bogalji, umirali od trovanja ribom koju su dotada jeli nebrojeno puta, ili od sepse usled bezazlenih posekotina, davili se u mirnom jezeru, iako su bili vrsni plivači… Neki od njih dugo su potom osećali nepodnošljiv bol u mišićima, jaku glavobolju, gađenje prema hrani i često su gubili vid. Deca su nestajala pred očima svojih majki i nikada nisu pronađena, a žene su rađale bebe-nakaze koje bi ubrzo umirale i čija bi se tela, bez obzira na tropsku klimu, mumificirala već za nekoliko sati.

Fušova ekspedicija
Prvi misteriozni slučaj, o kojem postoji dokumentacija u arhivama lokalne policije, zabeležen je 1935. godine. U to vreme na jezeru je boravila etnografska ekspedicija koja je proučavala običaje i život plemena Elmolo. Predvodio ju je engleski istraživač Vilijam Fuš, naročito zainteresovan za ukleto mesto, po čijem naređenju su na ostrvo poslata dva člana – Majkl Šeflis i Brajan Dajson.

Nekoliko dana sve je bilo uobičajeno: svake večeri njih dvojica javljali su se kolegama u dogovoreno vreme svetlosnim signalima, ali poruke su odjednom prestale da stižu. Fuš i ekipa bili su veoma zabrinuti zbog neobično dugog odsustva svojih prijatelja, o kojima dve nedelje nisu dobili ni jednu jedinu informaciju, pa su se još trojica članova ekspedicije uputila u potragu za njima. Kada su stigli, užasnuto su konstatovali da o boravku Šeflisa i Dajsona na ostrvu ne postoji ni najmanji trag. Štaviše – nije bilo naznaka o tome da su tamo uopšte boravili ljudi!

Domorodačka legenda
Tek tada je Fušu postalo jasno da ima nešto u legendi koju su mu ispričali domorici. Nekada davno, nekoliko porodica iz plemena Elmolo odlučilo je da na ostrvu potraži utočište od napada susednih ratobornih nomada. Ubrzo po dolasku, novopridošli ostrvljani sagradili su sela, bavili se lovom i ribolovom, i često posećivali stara prebivališta radi razmene svoje robe za kožu i mleko. Život je izvesno vreme tekako sasvim uobičajeno, a novonaseljeno stanovništvo ispočetka su čak povremeno posećivali rođaci. Međutim, s vremenom su se rođačke posete proredile, a ostrvljani su se sve manje pojavljivali na drugoj obali, da bi najednom sasvim prestali da dolaze.

Naslućujući da se na ostrvu događa nešto čudno, stanovnici obližnjeg priobalnog zaseoka Loinglani splavom su se uputili na Envaitenet u izvidnicu. Stigavši tamo, bili su zaprepašćeni – dočekali su ih potpuno pusta sela, ugašena ognjišta i truli ostaci hrane. U praznim kolibama sve je bilo na svom mestu, ništa nije ukazivalo na tragove borbe ili hitnu evakuaciju žitelja: po ćoškovima koliba nalazili su se netaknuti lukovi i strele, posuđe i odeća. Gde li je nestalo više od tridesetoro ljudi? Pitanje je do dana današnjeg ostalo bez odgovora, i od tada više niko nije hteo ni da kroči na ostrvo, a kamoli da ga nastani, ne želeći da izaziva sudbinu.

Niko se ne usuđuje da razreši misteriju
Uprkos svemu što je čuo od meštana, Fuš je bio odlučan u nameri da razreši misteriju tragičnog nestanka svojih prijatelja. Iz obližnjeg grada Marsabita lokalnim vlastima ubrzo je ustupljen avion koji je nekoliko dana nadletao ostrvo. Vođa ekspedicije obećao je veliku novčanu nagradu onome ko donese bilo kakve vesti o nestalim članovima ekspedicije, pa je na Evaitenet uskoro pristiglo više od dve stotine lokalaca koji su doslovno prevrnuli svaki kamen. Međutim, niko od njih nije pronašao nijedan trag koji bi bar donekle bacio svetlo na uzrok nestanka članova ekipe.

Sva ova ”čudesa” vekovima su onespokojavala pripadnike plemena Elmolo, koji su se, prestrašeni jezivim pričama, sa obala jezera selili u šume kako bi bili što dalje od ostrva, a devedesetih godina prošlog veka, slušajući neverovatna svedočanstva o ”ukletom ostrvu” i misterioznom iščezavanju ljudi, tamo su se uputile dve privatne ekspedicije iz Holandije i Nemačke.

Obe su, međutim, nestale bez traga, i to su bili poslednji pokušaji razrešenja misterije Envaiteneta, ”ostrva nepovrata”, koje i dan-danas budi radoznalost i uzburkava duhove.

Misteriozni požari
Postoje i zabeleške o misterioznim požarima na ostrvu nastalim usled izlivanja lave koja je ponekad neobjašnjivo izbijala iz skrivenog kratera i slivala se niz litice strmih stena ostavljajući za sobom zgarišta i pustoš. Takođe, u istim pisanim izvorima pominju se i hodnici koji su sezali duboko u utrobu zemlje gde je, prema predanju, živeo džin Ut Usumu Tong Duraj, koji je bljuvao vatru i izazivao epidemije smrtonosnih bolesti.

Avetinjski grad
Ako je verovati pričama Elmola, neposredno uz ostrvo s vremena na vreme iz magle se izdizao grad čije su zidine i kule blistale u pomrčini obasjavajući noćno nebo nad Envaitenetom, da bi se potom spuštao na zemlju. Prizor je podsećao na pregršt dragulja u jarkim duginim bojama, razbacanih po zvezdanom horizontu. Govori se da je iz grada dopirao čudan pulsirajući zvuk – nalik na pogrebnu pesmu koja bi počinjala nežnim melodijama da bi se zatim pretvorila u jarosni krik izazivajući mentalnu konfuziju.

Isceliteljske aprilske kiše


Iskoristite moćnu energiju probuđene prirode, pre svega vode koja će vam pomoći da se očistite od negativnih uticaja i pritom napunite baterije

Stiglo je proleće, priroda se budi i regeneriše, topli sunčevi zraci i blagotvorna kiša pomažu biljkama da se razvijaju, cvetaju i na kraju donesu plodove. Voda je ključ života i pokriva 71% Zemljine površine, a približnu srazmeru ima i ljudski organizam. Ova dragocena tečnost pročišćava telo i dušu, otklanja ”energetski otpad”, čuva auru, pritom može i da se ”programira” kako bi postala isceliteljska.

Priča o jonima
Verovatno ste primetili da se nakon kiše i oluje osećate bolje, a razlog za to je veća količina jona u vazduhu, koji su nosioci pozitivnog ili negativnog naelektrisanja i direktno utiču na energetski status okruženja pa samim tim i na sve oblike života. Visok nivo pozitivnih jona čini da se osećamo neprijatno, dok negativno naelektrisane čestice predstavljaju pravu blagodet za organizam. U prirodi se joni stvaraju ultraljubičastim zračenjem, električnim pražnjenjem (munjama), trenjem vazduha i kiše, razbijanjem vode u kapljice (vodopadi i morski talasi), prirodnim zračenjem iz stena i tla… Vazduh na planini, u blizini vodopada ili na obali mora, gde su uglavnom smeštena klimatska lečilišta, sadrži veliku koncentraciju negativnih jona koji se vezuju za čestice prašine, polena ili dima, daju im statičko naelektrisanje i obaraju ih na tlo. S druge strane, duži boravak u atmosferi sa velikom koncentracijom pozitivnih jona izaziva malaksalost, tromost, nervozu, nemir, sušenje sluzokože grla i nosa, i, posledično, dovodi do raznih bolesti.



Dragocene kapi
Upravo iz tih razloga ne treba se mrštiti kada pada kiša, već iskoristiti to za punjenje baterija. Izađite u prirodu, raširite ruke prema nebu i meditirajte dok po vama rominja kišica. Zamislite da je to zlatna, isceliteljska vodica koja otklanja negativnu energiju iz aure, eliminiše svaku negativnu misao i ”spira” teret s duše. Potom zamislite kako vas ta blagotvorna kiša puni pozitivnom energijom i da prosto pucate od zdravlja.

Ukoliko ne želite da kisnete, možete da meditirate i dok šetate pod kišobranom, sedite na terasi ili pored otvorneog prozora. Kiša vam može pomoći i u ostvarenju ciljeva. Pre nego što počnete sa meditacijom, jasno odredite ciljeve u vezi s poslom, ljubavlju ili nekom drugom oblašću života. Prizovite tu misao u glavi, neka bude obojena snažnom emocijom kao da se to već dešava. Prepustite se tom trenutku dok šetate po kiši jer će vam voda pomoći da se želja programira u podsvesti i da započne njena realizacija.

Božanstveni vodopad
Ovu vežbu možete izvoditi pored otvorenog prozora, dok napolju pada kiša. Zažmurite i zamislite da stojite ispod prelepog vodopada i da se po vama sliva blistava svetlost. Oko vas je izmaglica od vodenih čestica i zamislite kako one raspršuju svu negativnu energiju, svaki teret i brigu. Osećate se oslobođeno, kao da ste u bestežinskom stanju. Pustite misli neka teku, ne zadržavajte se ni na jednoj, neka jednostavno prolaze kroz vaš um.

Zamislite kako taj vodopad prolazi kroz vas ispunjavajući vas blaženstvom. Osetite tu silnu energiju, uživajte u njenoj moći. Zamislite kako vam se isceljuje svaka ćelija, kako vam koža blista, a bol nestaje. Vaše telo obuzima snaga, krepki ste i toliko puni energije da biste mogli da ”preletite planinu”. Potom otvorite oči i i puni energije uronite u svakodnevicu.

Otkrića: ”Duhovni molekul” – naša veza sa bogom


Poslednji otkriveni hormon DMT, koji luči epifiza, po mišljenju dr Rika Streasmana predstavlja pravi dokaz postojanja duše

Knjiga ”DMT – duhovni molekul” dr XRika StresmanaX, koja je plod ozbiljnog istarživanja ovog naučnika, baca novo svetlo na naš mozak i možda je neoboriv dokaz da duša zaista postoji. Kako tvrdi ovaj naučnik, epifiza luči hormon, odnosno molekul DMT, koji predstavlja direktnu vezu sa Bogom. Kako je utvrdio dr Stresman, ova susptanca luči se za vreme rođenja i smrti, kao i drugih mističnih iskustava. To potvrđuje tezu da je epifiza svojvrsni portal kroz koji duša prolazi u druge dimenzije ili ”treće oko”, kako su ga doživljavali mistici i drevni ezoteričari.

Poznato je da su osobe koje su duže vreme konzumirale namirnice koje sadrže DMT, kao što je recimo napitak ajuaska, doživele postepenu promena u percipiranju stvarnosti. Ovaj svet više nisu doživljavale na isti način kao drugi ljudi, fokusirale su se na viša stanja svesti, od materijalnog ka eteričnom telu, odnosno duši.

Dr Stresman je od 1990. do 1995. na Univerzitetu Novi Meksiko vodio kliničko istraživanje koje je odobrila američka Državna uprava za suzbijanje droga, a tokom eksperimenta davao je injekcije DMT-a, jedne od najmoćnijih droga među psihodelicima, šezdesetorici dobrovoljaca. Međutim, ono što ovaj psihodelik izdvaja od ostalih jeste činjenica da ga mozak sam proizvodi i da mu je neophodan za normalno funkcionisanje, isto kao, recimo, glukoza, te da ne ostavlja nikakve štetene posledice niti izaziva zavisnost.

Dakle, izgleda da je DMT s razlogom dobio naziv ”duhovni molekul” ili pak predstavlja nešto najbliže tome.

Šta je DMT?
N-dimetiltriptamin ili DMT, po dr Riku Stresmanu, jeste molekul koji omogućava našoj svesti pristup zadivljujućim i neočekivanim vizijama, mislima i osećanjima. Širom otvara vrata svetovima koje ne možemo ni da zamislimo. DMT postoji u ljudskom telu, ali i u kompletnom biljnom i životinjskom carstvu. Doduše, najveća koncentracija ove supstance zabeležena je u biljkama koje rastu na području Latinske Amerike, a njegovo izvanredno dejstvo bilo je dobro poznato još drevnim stanovnicima ovog kontinenta. Sredinom 19. veka istraživači Amazona opisivali su dejstvo egzotičnih psihoaktivnih praškova za šmrkanje i biljnih napitaka koje pripremaju urođenička plemena. Zabeležili su slučajeve fantastičnih vizija, vantelesnih putovanja, predviđanja budućnosti, pronalaženja izgubljenih predmeta, kontakata s mrtvim precima ili drugim eteričnim bićima. DMT je po strukturi i dejstvu sličan neurotransmiteru serotoninu koji je poznat kao ”hormon sreće”. Dakle, reč je o potpuno normalnoj i prirodnoj supstanci koju proizvodi i luči ljudski organizam u određenim fazama života.

Hrana za mozak
Istraživanja su pokazala da DMT deluje na receptore u mozgu koji su povezani sa raspoloženjem, opažanjem i razmišljanjem. Iako mozak sprečava pristup većini droga i hemikalija, izgleda da ovaj molekul ”voli”, a opšte je poznato da je ”gladan” serotonina kojem je sličan duhovni molekul. Japanski naučnici otkrili su da mozak aktivno prenosi DMT kroz krvnu moždanu barijeru u svoja tkiva, a da to nije slučaj ni sa jednom drogom.

Postavlja se pitanje, kada bi DMT bio beznačajan, nebitan nusproizvod našeg metabolizma, zašto bi mozak preduzimao dodatni napor da ga uvuče unutar svojih granica? Nakon što telo proizvede DMT ili ga primi, određeni enzimi monoamin oksidaze (mao) potpuno ga razgrađuju. Visoka koncentracija ovih enzima zabeležena je u krvi, jetri, želucu, mozgu i crevima, pa je upravo njihova rasprostranjenost razlog što su efekti DMT kratkoročni. Na neki način, DMT predstavlja hranu za mozak ili gorivo slično glukozi i neophodan je za održavanje normalne funkcije ovog organa. Tek kad nivo DMT-a postane previsok, javljaju se neuobičajena iskustva. Zaključci istraživanja dr Rika Stresmana zaista su revolucionarni. Naime, do tada se verovalo da se mozak ”hrani” isključivo glukozom, dok sve psihodelike, alkohol i ostale štetne hemikalije odbija prirodnim mehanizmom odbrane, ali to ne važi za DMT.

Otkriveno je da je to ne samo prirodni proizvod centralnog nervnog sistema, nego prilikom njegovog konzumiranja pušenjem, injekcijom ili oralno mozak na sve načine pokušava da ”prisvoji” što veću količinu ove supstance. Tek kada dođe do svojevrsnog prezasićenja, nastaju astralne projekcije, odnosno izlazak duše iz tela. Halucinacije su stvarne, pune boja, ornamenata, neverovatnih oblika, a kasnije dolazi i do promene psihe, spoznaje povezanosti čoveka i prirode, kao i konekcije sa samim Bogom, prastvoriteljem kompletnog univerzuma. Ta otvorenost mozga prema konzumiranju DMT uzrokuje skoro momentalno delovanje (pušenjem nakon samo devet sekundi) što duhovni molekul dodatno razlikuje od svih ostalih psihodelika.

Povećava koeficijent inteligencije
Ključna stvar u celoj priči jeste ta da DMT ima revolucionaran učinak na spoznaju ljudskog duha, razumevanja mozga i prave prirode svemira. Ostale halucinogene droge samo su bleda kopija onoga što pruža DMT i samim tim remete ljudski mozak. Rezultat uspešnog delovanja ”duhovnog molekula” dokazan je i IQ testovima. Naime, ispitanici su nakon konzumiranja DMT u velikoj meri poboljšali spoznaju i kognitivne sposobnosti. Mnogi učesnici dr Stresmanovog istraživanja izjavili su kako im DMT iskustvo nije trajno promenilo život, iako je pružilo vredne uvide ili je dovelo do svojevrsnog emotivnog i duhovnog ”pročišćavanja”.

Utisak dr Stresmana bio je da ljudi izlaze iz istraživanja s većim osećajem sopstva, manjim strahom od smrti i većom zahvalnošću prema životu. Takođe, učesnici u ovom eksperimentu prijavili su i kontakte sa vanzemaljskim bićima, entitetima koji naseljavaju druge dimenzije i od kojih su dobili razne korisne i zanimljive informacije. Skoro svi ispitanici osetili su intenzivne vibracije DMT, snažno pulsiranje kroz telo, veoma brze i visoke frekvencije koje za kratko vreme uzrokuju gubitak svesti, pa su neki imali utisak da su umrli. To razdvajanje tela i uma istovremeno je praćeno vizualnim efektima na vrhuncu delovanja droge, a učesnici su to objašnjavali sledećim izrazima: ‘nisam više imao telo’, ‘telo mi je nestalo’, ‘bio sam čista svest’, a skoro svi su imali identična iskustva, iako su se njihove karakterne crte razlikovale.

Šta kažu ”teoretičari zavere”
Zašto molekul koji širi svest predstavlja takvu pretnju po svetske moćnike da se mora proglasiti nelegalnim, a svi oni koji ga poseduju ili prodaju mogu završiti u zatvoru zajedno sa dilerima droge – pitanje je koje postavljaju mnogi teoretičari zavere.

Prema Američkom federalnom zakoniku, svaki čovek može biti krivično gonjen zbog posedovanja droge koja se proizvodi u njihovom vlastitom mozgu. Naime, DMT se nalazi na spisku zabranjenih supstanci ili droga, pa su prema federalnom zakonu, svi potencijalni prestupnici. Takođe, uzgaja se i u vrtovima, budući da ga ima u svakoj vlati trave. Deluje zaista apsurdno, zar ne? Iluzorna ograničenja koja uvode zaluđene birokrate željne moći imaju za cilj odvajanje čovečanstva od njegove istinske prirode i sprečavanje uzdizanje iznad materijalne stvarnosti

. Dakle, čini se da je DMT kriminalizovan da bi se potisnuli ljudski potencijali jer se već dugo vremena priča o ”masovnom (duhovnom) buđenju” čovečanstva i njegovom prelasku na viši nivo svesti. Po svemu sudeći, upravo je ”duhovni molekul” element koji podstiče taj proces i zato se maksimalno potiskuje. Iz istog razloga dodaje se i fluor u vodu i paste za zube, kako bi umrtvili mozak i od ljudi napravilo poslušno, letargično stado.

Ajuaska kao lek
Mada mnogi to smatraju, napitak ajuaska koji sadrži DMT nije halucinogena droga jer ne uzrokuje nikakvu zavisnost. Mnogi šamani uzimaju ga celog života, možda čak i hiljadama puta, pa ipak doživljavaju duboku starost i pritom su pošteđeni raznih bolesti. Na ceremonije konzumiranja ajuaske često dolaze ovisnici o drogama, alkoholu ili nikotinu, jer je se pokazalo da ima isceliteljska svojstva i da pomaže u procesu odvikavanja od štetnih supstanci.

Kao hormon koji prirodno proizvodi čovekov mozak, DMT je prema vlastitoj strukturi lek za telo, psihu i duh. Upravo zato narodi Južne Amerike ajuasku smatraju svetom supstancom koja ponekad omogućava izlečenje najtežih bolesti. Takođe, konzumiranje ovog napitka omogućava komunikaciju sa čitavim spektrom duhovnih bića koja redovno prate ovu ceremoniju.

Misteriozni viseći kovčezi naroda Bo


Naučnici još uvek nisu odgonetnuli tajnu staru više od pola veka, a koju su im u amanet ostavili drevni stanovnici Sečuana

Na planinskim liticama kineske provincije Sečuan može se videti svojevrsni prizor – stotine drevnih drvenih kovčega koji nestabilno vise sa stene.

Neki veruju da su kovčezi postavljeni tu kako bi pokojnici bili na dohvat ruke bogovima, dok oni manje maštoviti tvrde da su kovčezi montirani na liticu da bi preminuli bili van dometa gladnih životinja. Kakogod, činjenica je da su preminuli tako definitivno bliže bogovima i da se proteklih deset godina sanduci pažljivo i vredno restauriraju, kako bi se ovi neverovatni umetnički artefakti zaštitili od daljnjeg propadanja.

Izgubljena kultura
Viseće kovčege u dolini Sečuan ostavili su pripadnici Bo naroda, za koje se smatra da su izumrli još pre 400 godina i sa sobom odneli tajnu ove neobične pogrebne tradicije. Bo su bili manjinski narod koji je živeo na granici današnjih provincija Sečuan i Juan i koji je još pre 3 000 godina na tom mestu stvorio briljantnu kulturu.

Narod Bo se od drugih etničkih grupa najviše razlikovao upravo po svojim pogrebnim običajima. Obično isklesani od trajnih tvrdih trupaca, njihovi viseći kovčezi ostajali su neofarbani, u prirodnoj boji drveta. Poslednji sanduci izrađeni su pre oko 400 godina, u srednjem i kasnijem periodu dinastije Ming (1368-1644), dok većina starijih datira oko hiljadu godina u prošlost, do dinastije Song (960-1279). Do danas, najstariji viseći kovčeg pronađen je u tzv. području Tri klusure i pretpostavlja se da je star čak dve i po hiljade godina.

Svaki kovčeg napravljen je od jednog izdubljenog komada drveta, i prvobitno su bili zaštićeni bronzanim poklopcem.

Ovi ”visinski sprovodi” bili su najrasporostranjeniji oblik sahranjivanja u drevnoj jugozapadnoj Kini. Međutim, ova praksa je okončana zajedno sa misterioznim nestankom Bo naroda. Oni koji su došli posle upoznali su se sa Bo civilizacijom upravo preko njihovih visećih kovčega i crteža po stenama, koji su kao tihi odjeci prošlosti ostali iza njih. Svako ko poseti ovu dolinu neminovno se susreće sa tri pitanja: zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve u visećim sanducima, kako su to izvodili i gde je nestala celokupna civilizacija.

Razrešene misterije
Viseći kovčezi su nekada bili vruća tema među arhitektama, paleoantropolozima, folkloristima i umetnicima. U proleće 1941. neki od najeminentnijih stručnjaka za antikvitete stigli su u današnji okrug Gongkian i iz daljine videli 600 metara dugačku i oko 120 metara visoku liticu. Skoro sto sanduka visilo je na strmim stranama planine, poduprti drvenim kolcima zakucanim u stenu, a bilo je i onih koji su počivali na ravnim izbočinama. Ovaj prizor izazvao je žestoku diskusiju među tek pristiglim ekspertima.

Neki su verovali da su kovčezi spuštani konopcima sa vrha planine, a neki su smatrali da su sanduci poduprti drvenim kolcima korišćeni kao dodatna pomagala za penjanje. Pojedinci tvrde da su merdevine na izvlačenje bile odgovor, ali svi su se složili da su Bo ljudi svesno ovu misteriju ostavili nerazjašnjenu za buduće generacije.

Zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve tako visoko? Zapisi Lija Jinga tokom dinastije Juan možda daju odgovor: ”Visoko postavljeni kovčezi smatraju se kao nešto veoma poželjno. Što je sanduk na većoj visini, to je bolje za preminulog. Oni čiji kovčezi padnu na zemlju smatraju se još srećnijim.“

Cui Chen, kustos muzeja Yibin, ispituje tri različita načina kako su kovčezi mogli biti postavljeni na stene. ”Možda su koristili zemljane rampe… Ipak, ovu teoriju stručnjaci najčešće odbacuju, potrebno je mnogo radne snage, a ovo područje je uvek bilo slabo naseljeno. Drvene skele pričvršćene za stenu mogle su da budu prihvatljivo objašnjenje, ali ni nakon svih ovih godina nisu pronađene rupe u kamenu pomoću kojih bi konstrukcija bila montirana. Najizglednija i najizvodljivija opcija bila je da su kovčege spuštali konopcima sa vrha stene, a pronađeni su i ostaci za koje stručnjaci tvrde da su upravo delovi konopaca korišćenih za spuštanje sanduka. Moglo bi se reći da je barem taj jedan deo misterije o visećim kovčezima rešen.”

Tokom kasnijih godina vladavine dinastije Ming carska vojska svirepo je ugnjetavala pripadnike etničkih manjina, posebno one u dolinama Sečuana i Junana. Primera radi, narodi Dužangman i Bo bili su među prvim žrtvama masakra. Kako bi se spasli potpunog istrebljenja, preživeli pripradnici Bo naroda migrirali su na nove lokacije. Promenili su svoja imena i običaje i integrisali se u druge etničke grupe. Poput njihove kulture i oni su nestali, ali njihovi potomci još uvek su tu, čekaju da ispričaju svoju priču.



Nacionalno blago
Najobimniji radovi na sanaciji visećih kovčega započeti su u septembru 2002. To je bio treći put od osnivanja Narodne Republike Kine da se ovako opsežni radovi izvode na lokaciji. Dva prethodna projekta rađena su 1974. i 1985. Kako tvrdi Cui Chen, postoje tri tipa visećih kovčega. Neki su poduprti drvenim kolcima, neki su smešteni u pećinama, a ima i onih koji su postavljeni na izbočinama stene.

U izveštaju iz ranih 90-ih godina navodi se da je u dolini Sečuan i bližoj okolini bilo ukupno 280 visećih kovčega. Međutim, u proteklih desetak godina čak dvadeset sanduka je palo. Kovčezi vise na najmanje deset metara iznad zemlje, a ima i onih koji su gotovo na 150 metara visine. Za razliku od prethodnih restauratorskih radova, koji su uglavnom bili fokusirani na obnovu drvenih kočeva, ovoga puta stručnjaci su radili i na samim sanducima. Pored toga, pukotine u steni ispunjavali su malterom kako se ne bi dalje odronjavala, a kovčezi padali.

Ostaci Bo naroda
U septembru 2002. tim muzejskih stručnjaka i tehničara otputovao je u Matangbu. Dvadeset četvrtog septembra ispitali su prvi kovčeg, postavljen na nekih 20 metara iznad tla, u kojem su pronašli ljudske ostatke stare oko 400 godina. Osim kostiju, eksperti su naišli na pesak i mulji, ali ne i na tradicionalne posmrtne predmete koji su ostavljani zajedno sa pokojnikom, što najverovatnije ukazuje na krađu. Sanduk je bio težak 200 kilograma, visok dva, a širok 0,7 metara. Izrađen iz jednog komada drveta, i telo i poklopac kovčega bili su pričvršćeni klinovima.

Članovi terenske ekipe morali su da slede rigoroznu proceduru čišćenja, merenja, razvrstavanja i evidentiranja svakog sanduka. Spoljašnjost je premazana finim uljem od tungovog drveta, ostaci su pažljivo vraćeni nazad, a kovčeg je postavljen na isto mesto na kojem je počivao svih ovih vekova. Narednog dana otvoreno je pet novih sanduka, a brojne dragocene relikvije ugledale su svetlost dana. Među njima su bile dve plave i jedna bela porcelanska činija, gvozdeni nož neobično jednostavne izrade, još jedan manji nož i dva gvozdena vrha za koplje. Stručnjaci su procenili da potiču iz dinastije Ming.

U staroj evidenciji pominjalo se 29 kovčega, ali ovaj put pronađeno je 16 novih. Do njih je bilo najteže doći i oni su se uglavnom nalazili duboko u pećinama, ili sakriveni iza trave i žbunja. U tim nepristupačnijim sanducima pronađeni su ostaci svilenih i lanenih tkanina, što ukazuje na bolji socijalni status onih pokojnika koji su počivali na većim visinama. Jedini kovčeg pronađen na izbočini stene nije bio okovan klinovima kao ostali, već su poklopac i telo kovčega bili povezani drvenim šrafovima. Takođe, otkriveni su i brojni crteži na stenama, koji tek treba da otkriju način života, politiku, vojna pitanja, kulturu i običaje iščezle civilizacije. Bo narod je danas definitivno izgubljen na mnogobrojnim stranicama ljudske istorije, a njihovi viseći kovčezi i crteži na kamenu poslednji su i jedini podsetnik na nekada bogatu kulturu i tradiciju.

Lekoviti hrast u selu Tijanje


Mnogi veruju da je ovo stablo čudotvorno i da leči razne bolesti, a meštani tvrde da su se neki ljudi ”digli” sa samrtne postelje zahvaljujući njegovim moćima.

Tijanje je seoce u opštini Lučane, nadomak Guče, u kojem živi oko 200 stanovnika. Dobilo je ime po mirnoj i tihoj okolini, u kojoj inače žive dobri i povučeni ljudi. Pored toga, mesto se u narodu naziva još i ”suva banja” ili ”energetski izvor”, pa i ”eliksir mladosti”, jer se smatra da tu postoji snažna pozitivna energija koja blagotvorno utiče na psihu, emocije i telo, ali i da je drveće u ovom selu lekovito.

Svakog vikenda posećuje ga na desetine, pa i stotine onih koji ovde dolaze u nadi da će pronaći lek za svoju bolest i muku. Meštani kažu da je poseta najveća leti i vikendom, ali čak i van sezone moguće je videti parkirane automobile sa registarskim oznakama gradova iz čitave Srbije, pa čak i iz inostranstva.

Tajna stara nekoliko vekova
Selo nekada nisu posećivali turisti, ali opšta navala nastala je nakon što se pre nekoliko godina širom sveta proširila priča o čudotvornom hrastu koji raste na imanju Sretenovića, oko dva kilometra udaljenom od školskog dvorišta, kraj samog puta koji vodi od Tijanja do Guče. Ljudi veruju da ovo drvo ima isceliteljske moći i da je pomoglo mnogima koji su bolovali. Ne zna se koliko je hrast tačno star, neki kažu tri veka, neki tvrde da je četiri, ali u selu postoje i oni koji vele da je premašio čak i pet vekova.

Od puta do hrasta vodi široka staza, dok se oko samog drveta nalazi utabana zemlja koja svedoči o tome da je mesto veoma posećeno. Ljudi dođu do hrasta, naslone se na njega, stoje, ćute i čekaju da se dogodi neko čudo… Ponekad se dešava da bude tolika gužve da se stoji u redu kako bi se prišlo drvetu. U skladu sa starom slovenskom tradicijom kulta drveća, mnogi posetioci pored stabla ostavljaju darove, novac ili želje ispisane na papirićima.

Otkriće čudotvornih moći
Posle boravka na ovom mestu, kako meštani kažu, čovek se oseća kao preporođen. Ovu čudotvornu moć prvi je uočio istraživač prirodnih fenomena Vojimir Vojo Sretenović, pre gotovo dve decenije. ”Među prvima sam osetio da u hrastu ima neko čudo, da iz njega izbija vatra koja tera bolove u leđima i zglobovima…

Kad sam to rekao ljudima, oni su me proglasili za sektaša, ludaka, svašta su mi govorili. Jedno vreme sam ćutao, a onda opet progovorio, pa kad su još neke komšije prislonile leđa uz koru hrasta, kola su se okrenula na moju stranu”, ponosno priča čika Voja koji se zaklinje da mu je hrast pomogao od glave do pete i dodaje: ”Devedeset mi je godina, ali me noge drže kao da imam bar 30 manje. Može biti da je zbog hrasta, ne sedim ja pod njim jer je to moda, već otkad znam za sebe. Ima pod njim, kažu, žila vode bogate svakojakim dobrima, i neka žila uglja, pa možda sve to ovo drvo k’o pupčanik zemlje prenosi nama trošnima…”



Naučna potvrda
Vojine pretpostavke su već 2007. godine potvrdila brojna naučna istraživanja. Naime, eksperti su rešili da čitavu stvar ispitaju, pa je tako Republički zavod za zaštitu zdravlja ispitivao i beležio pozitivna energetska zračenja, i to ne samo ispod starog hrasta, već i u krugu od oko dva kvadratna kilometra. Etnolog Snežana Šaponjić Ašanin govorila je o ovom fenomenu na brojnim skupovima etnologa i antropologa. U njenim radovima zabeležena su svedočenja onih koji su meditirali ispod starog hrasta.

”Boravak na ovom mestu može da izazove razne vrste transa, toplotu, a može i ništa da se ne dešava, što ne znači da energije ne rade svoju misiju pročišćenja”, posvedočio je jedan posetilac ovog čudotvornog mesta.

”Svima koji dođu i prislone glavu i ruke na hrast energija čisti energetske kanale, auru i poboljšava cirkulaciju. Tada se oseti zatezanje nekog živca, trzanje mišića i žiganje sa strane”, naveo je drugi sagovornik, dok je treće svedočenje najsažetije i najpreciznije formulisalo ono što se pod hrastom u Tijanju dešava: ”Ovde svako dobije ono što mu je najpotrebnije, a oslobađa se onog čega treba da se oslobodi.”



Lekovita svojstva
Vlasnik imanja na kojem se hrast nalazi Milić Sretenović živeo je 97 godina, a mnogi veruju da je poznu starost doživeo upravo zahvaljujući ovom drvetu, u čijoj se hladovini često odmarao. Naučna istraživanja, posebno ona iz oblasti kvantne medicine, ustanovila su da energija koja postoji na ovom mestu povoljno utiče na nervni sistem, disajne organe, leči anemiju i nesanicu.

Stoga je hrast dobio ime ”čudesno drvo” ili ”hrast mudrosti”, a pod njegovu krošnju dolaze ljudi iz gotovo svih krajeva sveta. Oni koji su posetili ”suvu banju”, na spisak lekovitih moći dodali su i pomoć u slučaju problema sa cirkulacijom i proširenim venama, oslabljenim imunitetom i bolovima u kostima.



Čika Ljubino svedočenje
”Kosio sam kad me je preseklo preko krsta i padoh ko voštanica… Reko’, il’ umirem, il’ je infarkt! Ležim među otkosima i čekam kad će duša da iščili iz mene, al’ me, srećom, nađoše kumovi”, priča Ljubisav koji se zaklinje da mu je ovaj hrast pomogao da ponovo prohoda. ”Doktori kažu da je sve u redu, a u meni nema snage ni koraka da maknem. Čuo brat od nekog čoveka da mu je ovo drvo izlečilo ženu, pa me pre dva meseca donesoše na nosilima, a danas, evo vidite, sam tabanam šet kilometra do njega i isto toliko nazad do kuće.

Doktori ni danas ne znaju šta mi je bilo, al’ se slažu da je prošlo k’o rukom odneto”, objasnio je on i uzbuđeno dodao: ”Mene je ovaj hrast izlečio, i tu nema polemike! Još prvi put kad sam došao, kad su me posadili pod njega k’o mrtvaca na dasku, osetio sam neke trnce u rukama i nogama i znao da se to život vraća u mene. Vidite ove ljude? Pa, ne bi ih toliko dolazilo da tu nečega nema! Nisu pobudalili da putuju stotinama kilometara samo da bi seli u hlad…”



Pomaže i narkomanima
Rada Dostanić koja radi kao prodavačica u centru sela, upućena je u mnogo toga šta se ovde dešava, pa je tako već nekoliko puta do sada imala priliku da se lično uveri u prava čuda.

”Ovaj naš lek od prirode ne koristim jer mi još nije potreban, ali sve je više naroda koji dolazi u Tijanje. Kažu da ovo naše drveće leči sve i svašta, a lično sam videla neku devojku iz Subotice koja je bila težak narkoman. Kada je ovde došla, nije ličila ni na šta, jedva je hodala i nije imala ni trideset kilograma. Međutim, posle nekoliko dana sedenja pod lekovitim drvećem, ona se lepo oporavila i došla sebi, a bilo je i drugih narkomana kojima su, koliko znam, te lipe, borovi i sad već čuveni hrast pomogli. Svojim očima sam videla mnoge mlade ljude koji su u ratu izgubili živce i ovde dolazili potpuno izgubljeni, a iz Tijanja posle nekog vremena odlazili razumni i smireni”, posvedočila je Rada.

Misterija u školskom dvorištu
Pored hrasta, meštani tvrde da u ovom selu postoji još nekoliko stabala drveća druge vrste, koje takođe ima isceliteljske moći. O ovoj čudnoj pojavi u Tijanju ponajviše zna sedamdesetogodišnji Jovan Mitrović, penzioner koji odavno detaljno prati šta se dešava u školskom dvorištu udaljenom od njegove kuće jedva pedesetak koraka.

”U te priče o isceliteljskim moćima drveća koje raste u krugu od oko dva kilometra od školskog dvorišta, a posebno lipe, borova i tog hrasta, nisam baš mnogo verovao dok nisam proverio lično. Eto, naišle velike godine a sa njima i staračke bolesti – boli u krstima, u kukovima, u zglobovima, ovde, onde… te sam prvo, krijući se da me neko ne vidi, sedeo naslonjen na to drveće i, da vidiš, bilo mi je mnogo bolje. Od tada svakodnevno bar pola sata provodim naslonjen na lipe koje se nalaze u školskom dvorištu, a nije mi teško da odem i do hrasta koji je od centra sela udaljen oko pola sata hoda”, priča on.

Da li smo svi mi, zapravo, vanzemaljci?


U svojoj knjizi ”Zemljine promene” Sal Rakele navodi da se u našem DNK lanacu nalaze geni raznih humanoida koji su nastanili Zemlju u davnoj prošlosti

Postoji na desetine ljudi širom planete koji kanališu poruke bića iz viših svetova okupljenih u družinu zvanu Galaktička federacija svetlosti. Ta stvorenja stupila su u konakt sa Zemljanima kako bi nam pomogla u ovom veoma mučnom periodu tranzicije i uzdizanja čovečanstva na viši nivo.

Kako navodi Sal Rakele u svojoj knjizi ”Zemljine promene”, u čovekovoj DNK matrici postoji veliki procenat vanzemaljskih gena, što je posledica ukrštanja koja su se dešavala u dalekoj prošlosti. Navodno, naučnicima je to i te kako poznato, samo što im je zabranjeno da o tome govore da ne bi širili paniku ili prosto da bi celo čovečanstvo bilo držano u neznanju.

Procenat raznih ET primesa u ljudskoj DNK
Kako tvrde pripadnici Galaktičke federacije, u trenutnoj ljudskoj DNK matrici Plejađani zauzimaju 20%, Orionci 75%, dok preostalih 5% čini mešavina sirijanskih, drakonskih, andromedanskih, arkturijanskih, venusijanskih i drugih vanzemaljsikh bića. Veliki broj Orionaca došao je na Zemlju pre oko milion godina, i to u svom prirodnom obliku.

To je bilo izvodljivo jer je naš svet, kad je reč o sastavu atmosfere, gravitaciji i elektromagnetnim karakteristikama, najviše ličio njihovom, a samim tim bio je podoban za njihovu telesnu formu.

Rigelci i Betelgezanci otkrili su da je Zemlja mnogo prikladnija životna sredina od mnogih drugih svetova koje su posetili, pa su odlučili da se tu nasele. Kao većina humanoida iz drugih galaksija, ukrštali su se sa vrstama koje su već postojale ovde u to vreme, a to su uglavnom bili Plejađani, originalna rasa čovečanstva, i u nekim slučajevima hibridi Plejađana koji su preživeli uništenje Pangee.

Sirijanci
Reč je o trećoj najbrojnijoj grupi inkarniranoj na Zemlji, a najveći uticaj imali su u starom Egiptu. Došli su ovde u različitim periodima, za vreme procvata naše civilizacije, a kao i Orionci, mogli su da hodaju Zemljom u svom prirodnom obliku. Zato su se mnogo više razmnožili nego druge rase. Sirijanci su stigli na našu planetu svemirskim brodovima i dobro su se uklopili sa Plejađanima, a imali su i dovoljno slične crte lica da ne izazivaju sumnju.

Međutim, kako su se vibracijski veoma spustili i upali u treću dimenziju, postali su opsednuti idejom da imaju moć i kontrolu nad običnim ljudima koji nisu posedovali svemirske brodove s naprednom tehnologijom. Iskoristili su svoju tehnološku prednost da se predstave kao bogovi sa čudesnim moćima i uživali su u ideji da imaju sledbenike koji ih obožavaju. Igrali su ovu igru hiljadama godina, osnivali kultove, tajna društva i mistične škole, uz one koje su oformili duhovno orijentisani Plejadanci.

Najznačajnije posete Sirijanaca desile su se nakon uništenja Atlantide, posebno u periodu od 7 500 godina pre Hrista, sve do njegovog rođenja. Sirijanci su bili bogovi Egipta, u vreme faraona (od 4 500. do 2 000. g. pre Hrista) i Staroj Grčkoj od 4 000. do 1 500. godine pre naše ere.

Imali su supermoći koje su bile superiornije od onih koje su posedovali Orionci ili Plejađani. Inače, bog poznat kao Jehova bio je Sirijanac koji je dospeo sa sedme dimenzije, a vibracijski je pao na treći nivo zbog prihvatanja idolopoklonstva, obožavanja i divljenja koju mu je upućivala ogromna masa ljudi. Sirijanci su se mešali sa Plejađanima, Orioncima i Drakosima, i na taj način su stvoreni razni hibridi. Upravo je egipatska sfinga simbol mešavine Sirijanaca i Plejađana.

Drakosi
Za razliku od Lira –Vega humanoida, Drakosi su počeli svoju evoluciju u drugom galaktičkom sistemu i migrirali su na Mlečni put nastanivši se primarno u Alfa Drakonis zvezdanom sistemu. Kao i većini entiteta slobodne volje koji su istraživali spoljašnje svetove, i njima su opale vibracije, počeli su da se identifikuju sa nižim gustinama i izgubili su se u materijalnom, pa su između njih počeli da izbijaju ratovi.

Mnogi su se borili za puko fizičko preživljavanje, bitke su se vodile oko oskudnih resursa, bar je tako izgledalo. Ali, na osnovnom nivou svesti, suština je bila u uspostavljanju kontrole nad nekim svetovima ili grupama svetova. Velika većina Drakosa koji su došli na Zemlju bili su izopšteni iz društva, nešto poput naših kriminalaca.

Ta gušterolika bića pronašla su svoj put do naše galaksije i najpre su pokušala da slete na Zemlju u svom prirodnom obliku, ali pošto im atmosfera i gravitacija nisu odgovarale, odlučili su se ipak za inkarnaciju u ljudskim telima. Njihova izvorna tela dobila su ime ”zmaj”, što je prevod reči Drako, i bili su slični aždajama iz priča i legendi. Njihov broj nije bio veći od tri hiljade i ukrštali su se sa plejađansko-orionskim hibridima. Njihovi potomci pojavljivali su se u različitim obličjima, uključujući lavlja, ptičja i zmijska plemena.

Tot je bio Plejađanin
Pogrešno se misli da je Plejađanin poznat kao bog Tot, bio član ptičjeg plemena, a zabunu je uneo netačan opis na zidovima drevnih egipatskih piramida. Umetnici koji su napravili te opise, inkarnirali su se u Egiptu približno od 4 000 do 7 000 godina nakon vladavine Tota i dobili su netačne informacije koje su se prenosile iz generacije u generacije. Ovaj bog bio je Plejađanin koji se nije ukrštao sa Drakosima. Međutim, mnogo onih koji su se mešali sa njima imali su glave slične ibisu, ptici koja ima savijen kljun i istureno čelo.

Ko su đavoli ili bića tame?
Gde je svetlo, tu je i tama, a tako je i sa vanzemaljskim i bićima iz drugih dimenzija. Mračan ET je onaj čija je primarna funkcija ”služenje sebi”, bez razmišljanja o dobrobiti drugih.

Te duše dobile su nadimak ”vladari tame” , ”mračni ET” ili ”tamne duše”, to su rase čija je vibracija opala i bile su nesposobne da se usklade sa unutrašnjim Božjim izvorom. Neki od tamnih Drakosa i Orionaca nastanjeni su na astralnom nivou sa kojeg utiču na duše tako što se zakače za ljude. Drugim rečima, to su delovi duše koji su se zaglavili u nižim gustinama astrala ili su pronašli put do tog nivoa na različite načine, zaposedaju ljudska bića koja imaju ulogu domaćina i ponašaju se poput parazita.

Takođe, postoje i negativni entiteti u fizičkom obliku koji su u trećoj ili četvrtoj gustini (da podsetimo, mi smo u trećoj i polako se uzdižemo ka četvrtoj dimenziji). Neki od njih imaju mehanizme koji ih čine nevidljivima. Došli su ovde kako bi pokušali da ukradu našu energiju i minerale, ali i da nas porobe i preuzmu našu planetu. Postoje ljudi koji vibriraju na vrlo niskoj gustini i puni su straha ili su zli i zlonamerni, pa upravo oni postaju meta ET-ja sličnih karakteristika. Dakle, i ovde vlada zakon privlačnosti.

Kako prepoznati Orionce?
Najsličniji današnjem ljudskom obliku bili su Orionci. Postoje neki specifični tipovi tela na Zemlji koji su više orionski nego drugi. Orionski muškarac težak je i zdepast,

sa širokim ramenima, ima velike kosti i crvenkastu boju kože, a često ga etiketiraju kao mačo tipa, ratnički nastrojenog i agresivnog, koji naginje borbi sa drugim muškarcima kako bi postigao dominaciju ili superiornost. Oni žele da budu vrhunski vladari jata, ili vođe grupe. To ne znači da su svi Orionci negativni i da samo žele da se takmiče, ali to je osobina koju većina njih mora nadvladati na određenom stepenu evolucije.

Magične ruske lutkice za ljubav, zdravlje i bogatstvo


Stari Sloveni pravili su ritualne lutkice koje su terale zlo iz kuće, privlačile blagostanje, ispunjavale želje

Magične lutkice obično asociraju na svetski čuvenu vudu magiju. Malo je poznato da su još Stari Sloveni ritualno pravili ove čarobne lutkice-amajlije, koje su čuvale ljude, njive, letinu, štitile od bolesti i isceljivale, pomagale u ljubavi.

Da je u narodu ukorenjeno verovanje o čarobnoj moći lutkica – govori i jedna ruska bajka u kojoj jedna sirota samoohrana majka na samrti poklanja ćerki magičnu lutku da je čuva od zla i ispunjava joj želje. Ta tradicija i danas se čuva u Rusiji i Ukrajini, kad se o velikim praznicima – bilo hrišćanskim ili paganskim – rođendanima, venčanjima… prave ove neobične lutkice.

Moć žene
U današnjem svetu, tragajući za materijalnim stvarima, žene su zaboravile svoju iskonsku finkciju: da budu izvor ljubavi, sreće, radosti, te da isceljuju i štite porodicu od zla. One su bile čuvari tradicije i ognjišta, negovale porodicu, uspostavljale harmonične odnose. Bile su zadužene za “dušu” kuće. Zato je magija nekako oduvek smatrana ženskom rabotom, jer žene imaju nežniju, prefinjenu energiju i istančana čula, jak instinkt i veliku mudrost.

Žene su se mogle povezivati sa silama prirode, komunicirati s vilama, anđelima i raznim božanstvima. Obraćale bi im se za pomoć kako bi rešile određene probleme. Lutkice su smatrane jednom od najmoćnijim magičnih alatki, jer osim toga što su imale zaštitnu funkciju, pomagale su i u isceljivanju. Na primer, žena bi davala bolesnom detu magičnu lutkicu da se igra njome kako bi bolest prešla na lutku. Potom bi se lutka spaljivala, a bolest nestajala

Za razliku od vudu magije, koja se upliće s mračnim silama jer se luktice koriste kako bi nekome nanele zlo, ove ruske lepotice služe samo za najveće dobro. Otud važi pravilo da pri izradi lutkica uvek ostaje praznog lica, bez očiju i usana, jer ne sme predstavljati neku određenu osobu – već nameru.

Važna je namera
Postoji više vrsta lutkica, u zavisnosti od njihove namere. Jedna od njih je bebi-lutkica, koja se stavlja u dečji krevetić kako bi čuvala čedo od svakog zla, podarila mu mirne snove. Žene su i starijoj deci pravile ove lutkice da bi ih one čuvale od uroka ili neke povrede. Ukoliko dete polomi lutkicu, ona se spaljuje i pravi se nova. Ove lutkice obično su se pravile odmah po bebinom rođenju, a za stariju decu prvog dana proleća ili na Uskrs. Staroj lutkici najpre bi iskazali zahvalnost jer je čulava decu, a potom bi je spalili. Tek bi se onda pravile nove lutkice.

Ni venčanje nije moglo proći bez ovih lutkica. Napravili bi se mlada i mladoženja, koji bi učestvovali u svadbenoj povorci. Ove lutkice čuvale su se u spavaćoj sobi mladenaca ceo život.

Da bi se obezbedilo blagostanje u kući, napravila bi se lutkica od vune i klasja žita, a u odeću bi joj se ušivali novčići.

Kako se verovalo da ove luktkice imaju dušu, trebalo im je pristupati s poštovanjem. Čuvale su se na posebnom mestu u kući, nisu se smele bacati niti gaziti, a kad bi im istekao rok, obavezno su se spaljivale.

Kako se izrađuju
Magične lutkice izrađuju se od prirodnih materijala, poput lana, vune, slame, drveta, gline ili voska, u zavisnosti od namere. Negde su pravljene i papirne lutkice, ali samo ako je u pitanju neka kratkotrajna želja ili namera. Postoji još jedno važno pravilo: pri izradi ove lutkice nisu se koristile makaze ni igle kako je ti oštri predmeti ne bi povredili. To se smelo koristiti samo pri izradi odeće za lutkice. Lutkice se uvek moraju praviti u dobrom raspoloženju. Ukoliko je žena ljuta, agresivna, puna mržnje ili nečim nezadovoljna dok pravi lutkicu, napuniće je takvom energijom, pa će u kući stalno vladati napeta atmosfera. Takođe, biće svakodnevnih svađa i netrpeljivosti među ukućanima.
Napravljenoj i obučenoj lutkici trebali je odrediti nameru. Drži se na stolu dok žena devet puta izgovara: Ti si moja (navesti nameru)… zaštitnica kuće, srećonoša, isceliteljka, magnet za bogatstvo, amajlija za ljubav…



Materijali
Izbor materijala za izradu odeće zavisi prvenstveno od namere. Tako, na primer, zelena, zlatna ili srebrna boja donose prosperitet, bela – isceljenje, žuta – energiju i krativnost, crvena i roze – ljubav… Naravno, na odeći se mogu izvesti i određeni simboli, u zavisnosi od namene. Moć lutkica pojačava se tako što se na nju stavlja nekoliko kapi esencijalnih ulja, neka magična biljka, kao i poludragi kamen. Izuzetno je važno povezati se s lutkicom, s njenom energijom, što se može postići meditacijom, ili pak tako što će se svakodnevo razgovarati s kao s pravim bićem.



Zaštita od bolesti
Nekako s jeseni, Ruskinje su običavale da prave ritualne lutkice za zaštitu od bolesti. Uglavnom više njih, jer trebalo je da jedna spreči prehladu, druga kašalj, treća povišenu temperaturu, groznicu… Ove luktice držale bi se uglavnom blizu ognjišta – pored peći, jer verovalo se da se nečiste sile preko dimnjaka mogu uvući u kuću. Ove lutkice stajale bi tu do proleća. Tad bi im domaćice zahvalile na tome što su ih štitile od bolesti, a potom ih zapalile. Nije bilo potrebe da ove lutkice stoje u kući preko zime.



Isceliteljka
Svaka domaćica vodila je računa o tome da u kući uvek drži lutku-isceliteljku. Kad se neko raboli, ova lutkica okači se iznad njegovog kreveta. Pravi se od tkanine, a bilo je važno da ima velik stomak, tako da u njega stanu jaje i sitno iseckano lekovito bilje. Lutkica stoji iznad bolesnikove postelje i sklanja se odmah po ozdravljenju.



Privlačenje bogatstva
Za privlačenje bogatstva pravila se posebna lukica, i to nakon žetve. Lutka se napuni zrnima pšenice ili ječma i čuva u kući. Tokom zime deci bi se igrala njome kako bi je napunila dobrom energijom i visokim vibracijama koje privlače bogatstvo. Na proleće se uzimaju zrna iz lutkice, mešaju sa semenom i seju na njivi. Ukoliko domaćica nema njivu, zrnevlja može posejati u neku saksiju. Kad zrna sazru, koriste se za izradu nove lukice.



Za udaju
Devojka koja je htela da privuče mladoženju izrađivala bi lutku “desetoručicu”, koja, kako joj i ime govori, ima deset ruku. Pravi se od slame i ukrašava raznobojim koncima. Ova lutkica pomaže devojkama da ih suđeni što isprosi i odvede u svoj dom. Ove silne ruke na lutkici asociraju na ženinu moć u raznim aktivnostima, što govori o njenoj vrednoći. Ova lutkica obično se drži na simsu.



IVANJDAN

Da bi se ispunila određena želja, na Ivanjdan se napravi lutkica kojoj treba šapnuti želju, potom je ukrasiti cvećem i pustiti niz reku.

Drevna metropola Anunakija piše novu istoriju


Otkriće megalopolisa na jugu Afrike menja postojeće saznanje o početku ljudske civilizacije

Sve što se danas zna o našim počecima zasniva se na arheološkim i istorijskim podacima. Postoje i brojna otkrića koja nisu dobila naučno priznanje – jer zvanična nauka odbacuje sve što se ne uklapa u postojeći sistem njenih postavki i uverenja.

Upravo jedno od takvih otkrića, koje iz korena menja istorijske postulate, jeste i civiliyacija u Africi stara 200.000 godina. Napredna i misteriozna civilizacija potiče iz vremena kad, bar kako zvanični naučnici tvrde, jedva da je postojao život na Zemlji!

Megalopolis u Africi
Majkl Telindžer, strastveni istraživač koji piše o ljudskom poreklu, i Johan Hajne, lokalni vatrogasac i pilot, odlučili su da istraže to zanimljivo mesto. Rezultati ovih istraživanja nadahnuli su Telindžera da napiše knjigu „Hramovi afričkih bogova“.

U južnoj Africi, nedaleko od mozambičkog grada Maputo, grupa istraživača-entuzijasta otkrila je ogromnu drevnu metropolu (preko 250 km2), za koju se pretpostavlja da je stara više od 160.000 godina! Veruje se da je ona deo još većeg naselja, koje se, prema Telindžerovim tvrdnjama, prostiralo u dužini preko 16.000 km2.

„Kad mi je Hajne prvi put pokazao kamene ruševine u južnoj Africi, nisam mogao ni pretpostaviti šta ćemo sve otkriti. Fotografije, artefakti i dokazi koje smo prikupili ukazivali su na ostatke davno izgubljene civilizacije o kojoj se dotad ništa nije znalo, a koja je prethodila svim drugima“, objašnjava Telindžer.



Stari rudnici zlata
Jedno od zanimljivijih otkrića u vezi s ovim lokalitetom bili su stari rudnici zlata. Upravo je to objasnilo postojanje napredne civilizacije koja je bila u stanju da iskopava ovaj dragoceni metal 200000. p. n. e! Prema Telindžerovom mišljenju, ovo je izuzetno zanimljiv nalaz, budući da ukazuje na postojanje civilizacije dosad nepoznate nauci, a pritom vrlo napredne. Ništa manje nije intrigantna ni činjenica što se nalazi u regionu koji je, kako se smatralo, nevažan za razvoj ljudske civilizacije.

Pomenuto otkriće potvrdilo je da se ova civilizacija bavila iskopavanjem i preradom rude zlata, dok ljudi tog vremena još nisu bili sposobni za tako „sofisticirane“ projekte. Kome je, uostalom, trebalo zlato 200000. p. n. e.? Kako je vađeno i je li ova metropola nastala na ovom mestu zbog relativne blizine mora? Je li zlato korišćeno u trgovini i izradi skulptura? Ili je moguće – kako teorije o drevnim astronautima sugerišu – da je ovaj plemeniti metal korišćen u tehnološki mnogo sofisticiranije svrhe nego što je zvanična nauka to spremna da prihvati?

Naselja i putevi
Prava veličina ove drevne metropole može se sagledati samo iz vazduha. Ove neverovatne drevne ruševine šire se beskrajno po horizontu. Vide se ostaci ogromnih sfernih objekata, kamenih krugova koji vire iz zemlje i gigantskih zidova. Identifikovan je i kompleksan sistem puteva koji je međusobno povezivao zajednice u dužini od više stotina kilometara.

Taj sveobuhvatni pogled na ceo lokalitet ukazao je na nepobitnu činjenicu – onaj ko je gradio ovu metropolu, pre gotovo 200.000 p. n. e., nameravao je da napravi sofisticirano i napredno naselje. Pitanje zašto je uopšte stvorena tako velika naseobina – načelno se može objasniti postojanjem više rudnika zlata otkrivenih na istom području.

Starije od najstarijeg
I pored ovih dokaza, zvanična nauka i dalje je vrlo rezervisana što se tiče ovog otkrića. To, međutim, ne čudi Telindžera, koji kaže da je za razumevanje važnosti ovog lokaliteta zvaničnoj nauci potrebna kompletna promena paradigme svih istorijskih postavki koje su dosad utemeljene.

„Iako sebe smatram osobom prilično otvorenog uma, priznajem da mi je trebalo i više od godinu dana da prihvatim i shvatim da je ovde zapravo reč o najstarijim strukturama ikad izgrađenim na Zemlji“, rekao je Telindžer.

I dok brojni istraživači nastavljaju da otkrivaju tajne ove drevne metropole, mnogo je više onih koji su zbunjeni idejom da bi ove ruševine mogle pripadati drevnoj civilizaciji što je cvetala na jugu Afrike u davnoj prošlosti – kad naprednih civilizacija na Zemlji nije bilo?!

Alternativna teorija
U potrazi za zlatom, čije su rezerve iscrpljene na Nibiru, Anunaki vanzemaljci stižu na Zemlju. Bazu prave u Eridu (lokalitet drevne Mesopotamije, današnji Irak), s namerom da izvlače zlato iz Persijskog zaliva. Predvodio ih je Enki, sin Anuov. Međutim, već oko 416000. p. n. e., proizvodnja zlata opada, zbog čega na Zemlju dolazi Anu, ali i njegov drugi sin Enlil. Anu odlučuje da Afrika bude mesto gde će nastaviti s iskopavanjem rude, a Enlila zadužuje za misiju na Zemlji. Otprilike u to doba, oko 400000. p. n. e., razvile su se i prve napredne civilizacije južne Mesopotamije. Od sedam razvijenih zemalja – najvažnije su bile Sipar, Nipur i Šurpak. Zlato je iz Afrike transportovano svemirskim „brodovima” u orbitu.

Kad nauka zaćuti…
Međutim, objašnjenje za ovu misteriju ipak se može naći, doduše, ne među zvaničnim naučnim postulatima, već među onim drugim. Teorija o drevnim astronautima Zaharija Sičina, koja govori o Anunakijima i njihovim „rudarskim radovima” na Zemlji, ukazuje na moguće objašnjenje ove drevne metropole. Upravo Sičinova teorija govori o vremenu i civilizaciji koja je na Zemlji postojala daleko pre svih zvanično priznatih, poput egipatske, sumerske… Prema konvencionalnoj verziji ljudske istorije, prva civilizacija na Zemlji jeste sumeranska, koja se pojavila u južnoj Mesopotamiji 5000. godine p. n. e. Prema Sičinovoj teoriji o drevnim astronautima, istorija Zemlje započinje dolaskom Anunakija na našu planetu, otprilike 450000. p. n. e. Zaharija takođe tvrdi tvrdi da su Anunaki došli na Zemlju u potrazi za zlatom, koje im je trebalo za „popravku“ atmosfere na matičnoj planeti – Nibiru. Dugi i teški ratovi na Nibiru oštetili su atmosferu, što im je počelo ugrožavati život.

Zašto je NASA krila tajne snimke Apola 10


Na letu u blizini Meseca 1969. godine – ekipa Apola 10 gubi svaki kontakt sa Zemljom na sat vremena. Iako je javnost obaveštena da je misija uspešno obavljena, nakon skoro pola veka pronađen je interesantan snimak.

Šezdest dana pre nego što je Apolo 10 sleteo na Mesec, posada se približila njegovoj tamnoj strani. Prilikom ulaska u lunarnu orbitu čula je neobične melodične zvuke. Za to vreme izgubili su kontakt sa Zemljom na sat vremena. Ovi snimci, iako označeni kao tajna, uspeli su da procure u javnost. “Zvuči kao svemirska muzika. Čuješ li to? Zvuči poput zviždanja, svakako neobična muzika!”, komentarisali su članovi posade Apola 10, što je ostalo zabeleženo na snimku.

“Posada Apola 10 navikla je na takve zvukove. Logika mi nalaže: ukoliko je nešto snimljeno, onda je nešto tamo i bilo”, tvrdi astronaut Apola 15 Al Vorden.

On je rekao kako se slično događa i kad austronauti čuju ili vide neobične pojave u svemiru, međutim, ovaj je poseban jer o njemu postoji audio-dokaz, barem tako tvrdi NASA.

Taksisti prevozili “putnike-duhove”


Taksisti koji su radili u području što ga je u martu 2011. godine pogodio cunami – priznali su da su imali sablasna iskustva neposredno nakon jedne od najvećih katastrofa koje su zadesile Japan.

Naime, studentkinja sociologije Juka Kudo, pripremajući diplomski rad, intervjuisala je više od 100 taksista, od kojih su sedmorica priznala da su imali “natprirodno iskustvo” jer su primili putnike koji su bili samo privid!

Za potrebe svog rada, Juka Kudo posetila je priobalni grad Išinomaki, gde je razgovarala s više od 100 taksista. I dok su mnogi odbijali da razgovaraju s njom, njih sedmorica priznala su da su neposredno nakon cunamija imali neobična iskustva.

Jedan od taksista ispričao je kako je u leto 2011. godine, nekoliko meseci nakon cunamija, primio ženu u zimskom kaputu koja je rekla da je vozi do stanice Mianmihama. Međutim, taksista joj je rekao da ta stanica više ne postoji, na šta mu je ona odgovorila: “Jesam li ja umrla?” Kad se taksista okrenuo prema njoj, ugledao je prazno sedište.

Drugi vozač takođe je imao slično iskustvo sa 20-godišnjakom koji mu je ušao u taksi. Kaže da mu je tokom vožnje pokazivao kuda da vozi, a krajnje odredište bila je planina. Kad je taksista konačno došao do planine, mladića nije bilo u vozilu. Interesantno, nijedan od vozača nije osetio strah kad je shvatio da je možda reč o duhu. Kako su i sami izgubili svoje voljene u cunamiju, shvatili su to kao duhovno iskustvo koje ih je zauvek obogatilo.

Tajna šaolinskih monaha


Slavni manastir vekovima unazad privlači svetsku pažnju, ali uprkos tome njegove zidine i dalje čuvaju brojne tajne

Manastir Šaolin u proviniciji Henan (Kina) zauzima kultno mesto u svetu borilačkih veština. Čuven po svojim monasima-borcima, Šaolin je u velikoj meri doprineo popularizaciji kung fua, ali i širenju budističke filozofije na Zapad. Međutim, iako je Šaolin danas već sastavni deo naše globalne kulture, zapravo, većina nas iznenađujuće malo zna o njemu.

Osnovao ga je Indijac
Manastir Šaolin je do te mere postao sastavni deo kineske kulture da su ljudi često iznenađeni saznanjem da njegov osnivač zapravo uopšte nije Kinez! Poznat kao Ba Tuo, osnivač Šaolina je lutajući budistički monah iz Indije koji je došao u Zapadno carstvo Wei oko 464. godine. Propovedao je širom Kine nekoliko decenija pre nego što je car Ksiao Ven naredio izgradnju manastira Šaolin na planini Song, u današnjoj provinciji Henan, i imenovao Ba Tua za njegovog upravnika. Izvori iz tog perioda su retki, ali se čini da je u početku manastir funkcionisao kao centar za prevođenje budističkih tekstova na kineski.

Nije jedini red monaha ratnika
Suprotno uvreženom verovanju, Šaolin nije jedini manastir s monasima-borcima. Zapravo, on čak nije ni prvi takve vrste. Vekovima pre nego što je Šaolin osnovan, drugi budistički manastiri u Kini uveliko su imali svoje monahe, majstore borilačkih veština. Zapravo, ta praksa nije čak ni isključivo vezana za Kinu. U Indiji, Naga Sadui su nekada bili najbolje naoružana i najratobornija od svih hindu sekti. Danas su poznati turistima kao sveti ljudi bele kose, ali su svojevremeno važili za najopasnije borce Indijskog potkontinenta, od kojih su mnogi zazirali. Sličnih verskih centara pre Šaolina bilo je u Koreji i Japanu, čak i na Tibetu, gde su postojala bratstva ratnika monaha pod komandom Dalaj Lame.

Kung fu ne potiče iz Šaolina
U Kini se kaže da su ”sve borilačke veštine pod nebom potekle iz Šaolina”, ali to nije istorijska činjenica. Čak ni nekoliko vekova nakon osnivanja manastira, u Šaolinu nije postojala organizovana borbena obuka. Zapravo, najraniji zapisi o borilačkim veštinama u Šaolinu potiču tek iz 14. veka, ali se veruje da su monasi najverovatnije počeli da se specijalizuju za borbe s dugim štapom (svojim najtipičnijim oružjem) tek u 12. veku. Tipična karakteristika borbe Šaolin ratnika – prsa u prsa, u zapisima se pojavljuje tek u 16. veku.

S druge strane, istorija kung fua može se pratiti unazad mnogo pre nego što je manastir Šaolin osnovan. Drevni anali koji datiraju iz perida 800–500. godine p. n. e., spominju ”teške” i ”meke” tehnike borilačkih veština, podelu koja je do danas ostala ključna u kung fu filozofiji. U vreme dinastije Ming (1368–1644), kada je Šaolin postao poznat po izvrsnim borilačkim veština, kung fu je već bio uobičajen širom Kine.

Osnivanje carske dinastije
Dominacija Šaolina među kineskim manastirima počela je krajem vladavine dinastije Sui (581– 618). Sui, koji je ujedinio Kinu, ubrzo je svrgnut nizom narodnih pobuna, a kasnije i atentatom. Nakon pada dinastije, nekoliko vlastelinskih kuća počelo je da se nadmeće za kontrolu raspalog carstva. Jedan od pretendenata na tron bio je i bivši kraljev general Vang Šičong. U nameri da uspostavi dominaciju nad što većim delom zemlje, a u strahu da se monasi ne pobune, Šičong je poslao vojsku da opkoli manastir. Kako bi se oduprli opsadi, monasi Šaolina su se zakleli na vernost njegovom rivalu Li Juanu, koji je monasima poslao pomoć. Uz pomoć monaha, Li Juanova vojska uspela je da se odupre vojsci i prisili Šičonga na predaju. Nakon ove pobede, vlast nad Kinom uspostavila je porodica Tang, koja je vladala do 907. g. n. e. Uloga manastira Šaolin u dobijanju rata omogućila im je da zadrže visoko poštovanje među pripadnicima dinastije.

Mitsko poreklo čaja
O nastanku najomiljenije napitka u Kini postoji bezbroj mitova i legendi. Jedna od legendi vezuje se upravo za Šaolin, odnosno jednog od njegovih osnivača, budističkog sveštenika Bodidarmu. Bodidarma je, prema legendi, krenuo na dug i opasan put iz rodne Indije do Kine u nadi da će tamo proširiti budističko učenje. Nakon što je proputovao celu Kinu, konačno je došao do Šaolina i odlučio da ostane u obližnjoj pećini.

Tamo je pokazao svoju intenzivnu posvećenost meditirajući devet godina, bez hrane i vode, širom otvorenih očiju. Mnogo godina kasnije, Bodidarma je odlučio da ponovi podvig, ali je usred meditacije zadremao. Razljućen zbog nedostatka lične discipline, sam je sebi odsekao kapke kako više nikada ne bi podlegao iskušenju sna. Na mestu na koje su pali njegovi kapci pojavila se biljka, čiji su listovi pomagali Bodidarmi da ostane budan. Kaže se da je to razlog zašto listovi sušenog čaja izgledaju k ao uveli kapci.

Misteriozni vukodlak
Prema legendi, u drugoj polovini 19. veka živeo je čovek po imenu Tai Đin, poznat kao Langren (Vukodlak) od Šaolina. Đin je od rođenja patio od hipertrihoze, bolesti zbog koje je po celom telu bio prekriven dlakama. Međutim, ostao je upamćen i po tome što je bio najveći majstor borilačkih veština u Kini.
Vukodlak od Šaolina rođen je u sujevernoj seoskoj porodici u kojoj su ga smatrali demonom. Misleći da bi njegovo prisustvo izazvalo veliku nesreću, umotali su dečaka i ostavili ga da umre u obližnjoj šumi. Srećom, monasi iz Šaolina koji su tuda prolazili čuli su njegov plač, sažalili se nad napuštenimm detetom te ga poneli sa sobom.

Monasi su pokušali da pronađu porodicu za Tai Đina, ali niko nije bio spreman da ga primi. Na kraju, monasi odlučuju da ga podignu sami.
Odrastajući u hramu, Tai Đin je naučio borilačke veštine od Šaolin majstora. Za razliku od većine boraca borilačkih veština koji posvećuju čitav svoj život učenju jednog ili dva stila kung fua, Tai Đin je odlučio da savlada sve! Jedna priča tvrdi da je na kraju savladao više od 200 tehnika goloruke borbe i vladao umećem baratanja s više od 100 oružja. On je čak rekao da su ga naučili i tehnici zloglasnog dim maka – ”dodiru smrti”.

Mučni obred inicijacije
Fanovima kung fu filmova i Šaolina verovatno je poznato značenje devet tačaka (tri tačke u reda tri) na glavama njegovih monaha. Poznat kao džieba, ovaj sveti znak vezan je za obred inicijacije koji monahu stavlja njegov sveštenik kao znak da je završio obuku. Džieba ima veliki značaj u manastiru Šaolin, a svaka tačka označava jedno od osnovnih pravila ponašanja, koja svaki monah mora slediti. Primanje džiebe podrazumeva dugačku ceremoniju koja uključuje mesec dana intenzivne meditacije i fizičke kondicije. Na vrhuncu ceremonije, devet štapića tamjana pričvršćuje se pastom na vrh glave. Mirisni štapići tada gore sve do kraja, dok koža ne postane potpuno crna. Ovaj obred danas je dobrovoljan, a smatra se da je samo 100 monaha bilo fizički i psihički spremno da mu se podvrgne. Zapravo, samo četrdeset trojica njih prošli su celu ceremoniju.

Leteći monasi
Šaolinski borci savladali su brojne tajne koje ih čine vrhunskim majstorima borilačkih veština. Jedna od njih, koja je šokirala javnost, jeste zadivljujuća sposobnost lebdenja! Naime, pojedini monasi, meditacijom i upornim vežbanjem postigli su ono o čemu ”običan” čovek može samo da sanja. Pored toga što su se pojedinci izveštili u levitiranju, jedan monah je, nakon više od deset godina vežbanja, uspeo da hoda po vodi. Dok neki veruju da je reč samo o višem stanju uma koje monasi dostižu meditacijom, drugi pak smatraju da je Šaolin uistinu magičan hram.

Večita potraga za istinom – PIRAMIDE KRIJU MNOGO VEĆE TAJNE!


Ruski i ukrajinski naučnici tvrde da ove velelepne građevine nisu služile samo za čuvanje tela preminulog faraona čija se duša preselila u svet bogova

Dok su svima poznate piramide u Egiptu i Meksiku, malo ko zna da ovih monumentalnih građevina ima svuda po svetu. Samo hiljadu ih je pronađeno u Severnoj Americi, preko trista u Kini, a postoje indicije da čak i vode Japana kriju podvodne piramide. Trend građenja ovakvih objekata izgleda da je u jednom periodu istorije zahvatio ceo svet, pa se tako veruje da je i planina Rtanj zapravo piramida, koja je tokom vekova zarasla u rastinje, skrivajući svoje pravo lice.
Najveća ovakva građevina, ujedno i jedno od sedam svetskih čuda starog sveta, jeste Keopsova piramida (tzv. Velika piramida), visoka 137 metara, sagrađena od oko milion kamenih blokova, teških između dve do pet tona. Pored toga što je ostala nepoznanica kako su zapravo građene, bez pomoći moderne tehnologije, piramide prate i brojne druge misterije.

Počev od toga da su pravljene od blokova jedinstvenog vezivnog materijala, čiji je sastav i danas nepoznat, do samih pozicija određenih piramida, ove građevine vekovima privlače ogromnu pažnju javnosti. Antičke kulture gradile su ovakve strukture na skoro svakoj tački planete, a one koje su ostale netaknute, postale su neprocenjive vremenske kapsule koje još uvek skrivaju brojne tajne.


Dok istraživanja i dalje traju, čovečanstvo, uprkos svemu, još uvek veoma malo zna o piramidama. Nedavno, ruski i ukrajinski naučnici umešali su prste, a zaključci do kojih su došli daleko su od onoga šta nas je dosadašnja istorija učila.

PIRAMIDE (NI)SU BILE GROBNICE

Prva poznata sazidana piramida u Egiptu bila je Stepenasta piramida, koja se nalazi u Sahari. Sagradio ju je arhitekta Imhotep, u vreme vladavine faraona Džosera. Bila ograđena velikim zidom, koji je čuvao nešto veoma dragoceno u to vreme – žito. Kasnije, ako je verovati istoričarima, piramide su građene s ciljem da služe kao grobnice. Čak su tri piramide u Gizi, po svojoj lokaciji, usklađene sa sazvežđem Oriona, koje se povezivalo s bogom zagrobnog života Ozirisom. Iz tog razloga, piramide su mnogo godina povezivane sa svetom mrtvih.

Dosad se verovalo da oblik piramida zapravo predstavlja praiskonsku humku od koje je, prema egipatskim mitovima, nastala sama Zemlja. Njen specifičan oblik predstavlja sunčeve zrake, a većina piramida bila je obložena uglačanim, bleštavobelim krečnjakom, koji im je davao sjaj i s velikih razdaljina. Piramidama su često davana imena koja su bila u vezi sa sjajem sunca, pa je tako, na primer, zvanično ime Zakrivljene piramide u Dašuru bilo je Južna blistava piramida, a Senvosretova piramida u El-Lahunu zvala se Senvosret blista.

Iako je opšte prihvaćeno da su piramide bili nadgrobni spomenici, postoji trajno neslaganje u vezi s pojedinim teološkim načelima koja su podstakla njihovu izgradnju. Prema sve prihvaćenijoj teoriji, piramide su projektovane kao neka vrsta „sredstva za vaskrsnuće“. Egipćani su, naime, verovali da je mračni deo noćnog neba oko koga zvezde kruže fizički ulaz u nebesa, i da je jedna od osa koja prolazi od glavne grobne odaje kroz vrh Velike piramide direktno usmerena u centar ovog dela neba.

Sve to upućuje na pretpostavku da je piramide projektovana kao sredstvo za magični transport duše umrlog faraona pravo u prebivalište bogova. Sve egipatske piramide, bez izuzetka, izgrađene su na zapadnoj obali Nila, koja je kao mesto zalaska sunca povezana s carstvom mrtvih u egipatskoj mitologiji.

Ipak, ruski istraživači otišli su korak dalje uspevši da dokažu da svet u antičko doba nije bio baš toliko naivan, te da svrha specifičnog oblika piramida nije bila samo da duši omogući odlazak bogovima nakon smrti tela, već mnogo veća.

Zelena deca Vulpita

Dvanaesti vek u Engleskoj ostao je upamćen po čudnovatom događaju: meštani jednog seoceta susreli su se s neobično odevenim dečakom i devojčicom koji su se sporazumevali čudnovatim jezikom, a koža im je bila zelene boje…


Dvanaesti vek u Engleskoj ostao je upamćen po čudnovatom događaju: meštani jednog seoceta susreli su se s neobično odevenim dečakom i devojčicom koji su se sporazumevali čudnovatim jezikom, a koža im je bila zelene boje…

Planeta Zemlja stara je oko 4,6 milijardi godina, i tokom svoje duge istorije doživela je i preživela mnogo toga. Od same misterije svog nastanka, preko izumiranja dinosaurusa, do malo novije istorije, treća planeta Sunčevog sistema i dan-danas čuva brojne tajne.
Uprkos modernim tehnologijama i saznanjima savremenog čoveka, neka istorijska dešavanja ostala su nepoznanica. Jedna od njih, koja je možda i najveća, jeste fenomen zelene dece iz Volpita.

Neobičan prizor u vučjoj jami
Tokom vladavine poslednjeg normanskog kralja Engleske Stivena, tadašnje nepoznato seoce Vulpit u oblasti Sofolk iznenada je postalo centar sveta.
Naime, tokom žetve, radnike u polju prekinuo je glasan dečji plač iz jedne od tzv. vučjih jama koja je iskopana zarad odbrane od tih divljih životinja. Prišavš jami, seljani su ustuknuli pred neobičnim prizorom.

Naime, pred njima su se pojavili zelenoputi dečak i devojčica, obučeni u odeću neobičnih boja, napravljenu od nepoznatog materijala. Kada su im se obratili, deca su pričala čudnovatim jezikom. Meštani su zatim odlučili da ih povedu nazad u selo. Čuvši za ovaj neobičan događaj, u Volpitu se skupilo mnoštvo ljudi, koji su zaintrigirani i radoznali počeli da ispituju dečaka i devojčicu.

Međutim, nisu uspevali da dobiju odgovore ni na jedno pitanje, jer su im deca odgovarala na svom, nepoznatom jeziku. Ne znajući šta da rade, seljani ih odvode lokalnom zemljoposedniku Ričardu de Kalenu, koji ih prihvata i smešta u svoj dom.

Godine su prolazile…
Onda su usledili problemi: deca su danima plakala i iako su bila vidno izgladnela i izmučena, odbijala su svaku vrstu hrane. Jednog dana neko je slučajno pred njih izneo grašak u mahunama i sa stabljikama, a dečak i devojčica su bez oklevanja posegli za njima.

”Pogani” sveštenici: bizarno Hindu pleme


Da vam neko kaže da postoje ljudi koji uživaju u alkoholu i opijatima, žive na groblju, jedu ljudsko meso i imaju odnose s pokojnicima,verovatno biste ih nazvali satanistima ili mentalno obolelim osobama. Međutim, ukoliko oni žive u Indiji i nazivaju se Agori, onda ih na milijarde ljudi smatra svetim ljudima, a njihovi bizarni rituali ne čine se odbojnim nego štaviše – poželjnim
Pleme sveštenika po imenu Agori iz grada Varanasaija, Indija, obavijeno je velom misterija, a iz tog razloga mnogi ih se veoma plaše. Današnje pleme vodi poreklo od puritanca Baba Kinarama iz 17. veka, za kog se priča da je živeo 170 godina. Poznati po bizarnim ritualima s ljudskim lobanjama, plemenu Agori nije stran ni kanibalizam, ali ni vođenje ljubavi s mrtvacima.
Ovi tamnoputi Šivini sledbenici uvek su obučeni u crno, imaju dugačke kose izvezene u dredove, duge brade i veoma se lako prepoznaju. Lica belih od pepela pokojnika, uglavnom su uvek pod dejstvom alkohola i/ili opijata, pa ipak, to se na njima ne primeti, jer im oči, kako kažu oni koji su se s njima susretali, deluju uvek mirno i trezveno.
Pored toga što žive blizu groblja – gde obavljaju svoje rituale, članovi plemena Agori izbegavaju kontakt s drugima, a najčešće se nastanjuju u hladnim pećinama Himalaja, bengalskim džunglama ili pak utočište traže u vrelim peskovitim dinama pustinje Tar, u kojoj skoro pa da ne živi niti jedno drugo stvorenje. Ostali Indijci veruju da Agori imaju vidovnjačke moći, da hodaju po vodi, ali i da su u stanju da bacaju užasne kletve na one koji im se zamere. Ipak, da li je to sve uistinu tako?

Spremni na sve za svog boga
Pleme Agori poštuje Šivu ili Mahakalu – uništitelja odnosno njegov ženski aspekt Šakti ili Kali – boginju smrti.
Kako kaže hrvatski fotograf i pisac Davor Rostuhar, koji se susreo s ovim plemenom, svako božanstvo u hinduizmu ima jednu manifestaciju istog Boga, a različita plemena poštuju druga božanstva. Međutim, ono što Šiva i Kali traže od onih koji im se klanjaju, neprihvatljivo je većini ljudi. Stoga su Agori jedini spremni da im udovoljavaju bez oklevanja…

Ko su biblijski Nefili-divovi?

U ona su vremena- a i kasnije na zemlji bili Nefili, kad su Božji sinovi općili s ljudskim kćerima pa im one rađale djecu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.”

Otkako sam prvi put pročitao ove dvije rečenice iz Starog zavjeta obećao sam sebi da ću se ozbiljnije pozabaviti Nefilima i pokušati saznati što više o tome: tko su oni, od kuda dolaze ali i što o njima kažu rani crkveni Oci, bibličari, prevoditelji, te stručnjaci za bliskoistočnu povijest, jezik i kulturu . Bratoljub Klaić u rječniku stranih riječi za Nefile kaže da dolaze od hebrejska riječi koju prevodi s gorostasi, divovi ili titani. Jedna od vodećih svjetskih stručnjaka za drvene bliskoistočne jezike, dr. Zecharia Sitchin, u otkrivanju porijekla ovih „od starine glasoviti ljudi“, ide korak dalje napominjući kako hebrejska riječ Nefil vuče porijeklo iz sumerskog korijen NFL – biti bačen na zemlju, pa bi Nefile trebali, smatra on prevoditi kao one koji su sišli, pali na zemlju.
Nefili se prvi put spominju u Petoknjižju, odnosno prvi pet knjiga Biblije, koji Židovi nazivaju „Zakon“, Tora. Petoknjižje se kako mu samo ime sugerira, dijeli na pet knjiga: Postanak, Izlazak (izlazak Izraelskih plemena iz Egipta), Levitski zakon (sadržava zakone svećenika iz Levijeva plemena), Brojevi i Ponovljeni zakon. Za našu je priču ključna knjiga Postanka koja počinje stvaranjem svemira, svijeta i prvog čovjeka Adama, a zatim i njegove družice Eve. Nakon toga pratimo život praoca i pramajke u rajskom vrtu Edenu, koji se naprasno prekida nakon što Eva i Adam kušajući plod sa zabranjenog stabla spoznaje dobra i zla počine prvi grijeh. Ova uzbudljiva priča dobiva novi zaplet kada njihov stariji sin Kajin ubija svog mlađeg brata Abela. Bog kazni Kajina tako što ga prokle i učini vječno lutalicom, no stavi mu znak da ga ne bi oni što ga nađu, ubili. Zanimljivo je, napomenuti da u slučaju Adamova prvorođenog sina starozavjetni Bog pokazuje milost kakvu nije pokazao prema stanovnicima Sodome i Gomore kažnjavajući njihovu iskvarenost potpunim uništenjem. Za prve crkvene Oce, grad je inače bio pojam iskvarenog načina života pa sukladno tome Kajin se naseljava istočno od Edena i tamo podiže grad kojem je dao ime po svom sinu Henoku. No, Bog je, prema knjizi Postanka, bio još jednom milostiv prema Adamu i Evi i podario im sina kojemu oni nadjenu ime Šet. Upravo će od Šetove loze biti i pravednik Noa koji je božjom pomoću preživio potop. Prije nego što u knjizi Postanka pripovjedač počne priču o iskvarenosti ljudi i božjoj kazni pojavljuje se za bibličare i prevoditelje vrlo težak odsjek, onaj o Nefilima koji u cijelosti ovako glasi: Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaze sinovi Božji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god htjeli. Onda Jahve reče:

“Neće moj duh u čovjeku ostati dovijeka; čovjek je tjelesan, pa neka mu vijek bude stotinu dvadeset godina. “U ona su vremena – a i kasnije – na zemlji bili Nefili, kad su Božji sinovi općili s ljudskim kćerima pa im one rađale djecu. To su oni od starine po snazi glasoviti ljudi.


Tko su „Božiji sinovi“? Tko su „kćeri ljudske“? Zašto pisac naglašava razliku između božje i ljudske djece iako su i jedni i drugi hodili zemljom?
Ovaj citat , naprosto otvara previše pitanja. I u bilješkama koje prate Jeruzalemsku Bibliju priznaje se kako je ovo jedan od teško objašnjivih dijelova knjige Postanka. Iako se u tim bilješkama navodi kako „Sveti pisac“ priču o Nefilima navodi samo kao primjer sve veće iskvarenosti koja će izazvati potop, Nefili se u Bibliji pojavljuju i nakon potopa!!??. Da su osim Noe, božju kaznu preživjeli i oni sugerira nam sam pisac knjige Postanka: U ona su vremena – a i kasnije – na zemlji bili Nefili,….

Ako je Noa, personifikacija pravednika, preživio jer je Bog „uvidio“ da je jedini pred njim pravedan, onda su, imamo pravo pretpostavljati u božjim očima bili pravedni i Nefili.
Već smo saznali da je ključni Biblijski zapis koji se tiče divova govorio o vremenu prije potopa, te da Nefile susrećemo i nakon potopa i to već u knjizi Brojeva. Prem toj starozavjetnoj priči Mojsije je neke Izraelce kao špijune poslao u Kanaan da bi pripremili osvajanje. Po povratku oni sunarodnjacima daju uznemirujući izvještaj: „Ali je jak narod koji u onoj zemlji živi, gradovi su utvrđeni i vrlo veliki. A vidjesmo ondje i potomke Anakove. Amalečani borave u negepskom kraju: Hetiti, Jebusejci i Amorejci žive u brdu; a Kanaanci se nalaze uz more i duž Jordana.” Kaleb ušutka narod oko Mojsija i progovori: “Krenimo ne oklijevajući i zauzmimo je, jer je možemo nadvladati!” Ali ljudi što su s njim išli odvratiše: “Ne možemo ići na onaj narod jer je jači od nas.” I počnu ozloglašivati Izraelcima zemlju koju su izviđali:

“Zemlja kroz koju smo prošli da je izvidimo zemlja je što proždire svoje stanovništvo. Sav narod što ga u njoj vidjesmo ljudi su krupna stasa. Vidjesmo ondje i divove – Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci. Takvi bijasmo i njima.”(Br 13, 2:kul:
Biblijski divovi ponovno se spominju u Ponovljenom zakonu kad se Mojsije obraća Izraelcima podsjećajući ih što su uz pomoć Jahve učinili na puto do obećane zemlje. „ Naša su braća ubila u nama srčanost kad rekoše: Narod je i veći i jači nego mi: gradovi su veliki i zidine im sežu do nebesa. A vidjeli smo ondje i Anakovce“ (Pnz, 1, 2:kul:. U Ponovljenom zakonu isto imamo: „Prije su ondje živjeli Emijci. Bio je to moćan narod i brojan; krupna stasa kao i Anakovci. Poput Anakovaca, i njih smatraju Refaimcima, ali ih Moapci nazivaju Emijcima.“ ( Pnz 2,10, 11). Riječ koja se ovdje koristila za diva je “Refaim”, koja prevedeno doslovno znači “Div”. Znači, prema biblijskim izvještajima postojalo je mnogo više divova koji su živjeli i nakon potopa u različitim područjima, a ne samo u zemlji Kanaanskoj. Očito je iz svih ovih navoda da su Anakovci, koje spominje pisac u Ponovljenom zakonu, kao i Emijci, Refaimci, te Zuzimci divovi Nefili iz knjige Postanka. Oni su bili drevni stanovnici Palestine i Transjordanije kojima su Mojsijevi sunarodnjaci pripisivali gradnju ogromnih kamenih građevina u tom području. Anakovci su, inače još od vremena Jošue predstavljali aristokraciju u brdima oko Hebrona i na primorju, a uništio ih je upravo ovaj prorok u svojoj vojni: „Tako ne ostade ni jedan Anakovac u svojoj zemlji sinova Izraelovih, osim u Gazi, Gatu i Ašodu“.

Jedan od ovih divova je bio poznat pod imenom Og: Bašanski kralj Og jedini je od preostalih Refaimovaca. Krevet njegov, odar od željeza, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata – običnih lakata – dug, a četiri lakta širok. (Pnz, 3,11). Lakat se još od vremena sumerana koristio za mjerenje dužine i iznosio je današnjih 51, 72 centimetra, dok je u Babilonu iznosio 48 centimetara. Jednostavnom računicom dolazimo do pet metara dugog i dva metra širokog kreveta kralja Oga!


Nakon što smo neosporno utvrdili da se Nefili prema Starom Zavjetu živjeli na zemlji u vremenu prije ali i poslije potopa, te da se u Bibliji njihovo postojanje spominje u nekoliko navrata, vrijeme je da pokušamo odgovoriti na pitanje tko su „Božji sinovi“ i njihovi potomci Nefili nastali općenjem s „kćerima ljudskim“. Kao što smo već napomenuli biblijski stručnjaci nisu skrivali svoje nedoumice. U bilješkama uz Knjigu Postanka 6, 4 iz Jeruzalemske Biblije koju je objavila Kršćanska sadašnjost tako stoji: „Težak odsjek iz jahvističke predaje. Sveti pisac oslanja se na neku pučku legendu o divovima, hebrejski Nefilima, koji bi bili istočnjački titani , rođeni iz veze smrtnih i nebeskih bića. Ne izjašnjavajući se o vrijednosti tog vjerovanja i prikrivajući njegov mitski vid, on navodi taj spomen na neku oholu nadljudsku rasu, samo kao primjer sve veće iskvarenosti koja izaziva potop.“ Kod crkvenih stručnjaka kroz stoljeća iskristalizirala su se dva moguća objašnjenja porijekla „Božjih sinova“ i njihovih potomaka Nefila. Prem prvom tumačenju “Sinovi Božji” bili su pali anđeli koji su živjeli na zemlji i ženili ljudske žene, a Nefili su njihova djeca koji su bili divovskog rasata i izvanredne ljudske snage. Prem drugom tumačenju “Sinovi Božji” bili su potomci Adamova i Evina trećeg sina Šeta. Oni su bili pobožnih ljudi koji su sagriješili ženeći se grešnim potomstvom Kajinovim. Od IV stoljeća „crkveni Oci“ postepeno odbacuju prvo tumačenje po kojem su „Božji sinovi“ pali anđeli obzirom da je u crkvi prevladava duhovno shvaćanja anđela i prihvaćaju stava da se „Sinove Božje“ općenito poima kao potomke Šetove, a „kćeri ljudske“ kao potomstvo Kajinovo.“ No, ovaj njihov zaključak, kao što smo vidjeli, u sukobu je s piscima Starog zavjeta koji nedvosmisleno za Nefile kažu da su fizički divovi koji su živjeli na zemlji i gradili izrazito visoke građevine. Kao dokaz tezi da se Nefili u Starom zavjetu ne spominju tek usput iznijeli smo nekoliko citata u kojima biblijski pisci govore o ovoj rasi poimence nabrajajući gradove u kojima su vladali, pa i imena njihovih kraljeva. I tako u potrazi za odgovorom na pitanje tko su Nefili kada je riječ o kanonskim crkvenim izvorima dolazimo na kraj naše potrage. No, o Nefilima se govori i u nekim drugim spisima. Jedan od njih je svakako Knjiga proroka Henoka u kojoj se govori o palim anđelima koji uzimahu ljudske kćeri sebi za žene i božjoj kazni za takvo njihovo ponašanje. Ovu knjigu otkrio je škotski istraživač James Bruce 1773. u Abesiniji (današnjoj Etiopiji). Napisana je u II. ili I. stoljeću prije Krista i vjeruje se da je predstavljala veoma utjecajan izvor za rane židovske i kršćanske mislioce, kao i za pisce brojnih novozavjetnih knjiga. S toga ne treba čuditi da su crkveni Oci u prvim stoljećima pristajali uz tezu kako su Nefili potomci palih anđela i kćeri ljudskih. Ova knjiga, istina nikada nije bila uključena u kanon i većina kršćanskih crkvi je smatra pseudoepigrafom (krivotvorenim spisom), međutim Etiopska pravoslavna Crkva je do dan danas smatra kanonskom knjigom. U njenom sedmom poglavlju čitamo o miješanju sinova neba s autohtonim stanovništvom:

Kada se u te dane sinovi ljudski namnožili, rodiše im se kćeri, ljupke i lijepe. Kada ih ugledaše anđeli, sinovi neba, zaljubiše se u njih, međusobno govoreći: “Izaberimo za se žene iz roda čovječjega i začnimo djecu”. Njihov vođa Samjaza, na to reče: “Bojim se da ste možda nesposobni za taj pothvat; Te da ću ja patiti zbog tog teškog zločina.” Ali oni mu odgovoriše: “Prisežemo; I obavezujemo se da svoje nakane nećemo promijeniti, nego ćemo završiti što smo naumili.” (Knjiga proroka Henoka, 7,1-6 )


Iz ovog miješanja sinova neba i ljudskih kćeri nastali su divovi – Nefili: …Žene potom začnu i rode divove. I svaki bijaše visok 300 lakata. Oni proždriješe sve što ljudski rad stvori, te postade nemoguće nahraniti ih. Kada se okrenuše protiv ljudi, kako bi ih proždirali. I kada počeše ranjavati ptice, zvijeri, gmazove i ribe, kako bi im jeli meso i pili krv. Tada zemlja prezre nepravedne. (Knjiga proroka Henoka, 7, 11-15). Henok je bio Noin pradjed, koji je prema knjizi Postanka na zemlji živio 365 godina što je s obzirom na ostale junake iz Petoknjižja jako malo (Noa je na primjer živio 950 godina). No, starozavjetni pisac nam sugerira da je Henok koji je „hodio s Bogom“, nije umro nego jednostavno nestao; „iščeznu; Bog ga uze“. (Post 5, 24). No prije nego mu se izgubi svaki trag morao je odraditi za Boga ozbiljan posao jer anđelima na nebu nije se svidjela novonastala situacija kao ni ponašanje njihovih sudrugova na zemlji: Tada Mihael i Gabrijel, Rafael, Surijal i Uriel pogledaše dolje s nebesa i vidješe koliko je krvi proliveno na zemlji, i svu nepravdu koja na njoj bijaše počinjena, te rekoše: To je glas njihova plača. Zemlja lišena svoje djece kriknula je čak do nebeskih vrata; A sada se vama o nebeski sveci, ljudske duše žale, govoreći: “Postignite za nas pravdu kod Svevišnjega.” (Knjiga proroka Henoka ,9, 1-3)

Anđeli, koji su na zemlju gledali s nebesa, odlaze Kralju, tražeći kaznu za svoj palu subraću: “Ti si Gospodar gospodara, Bog bogova, Kralj kraljeva. Prijestolje tvoje slave je za sve vijeke vjekova i tvoje Ime se na vijeke sveti i slavi. Ti si blagoslovljen i slavljen. Ti si sve stvorio; Ti imaš moć nad svim stvarima; i sve su stvari pred Tobom otvorene i vidljive. Ti sve imaš, ništa od Tebe ne može biti skriveno. Ti si vidio sto je učinio Azazijel, kako je sve vrste podučavao nepravdi na zemlji, razotkrivši svijetu sve skriveno što se čini na nebesima. Samjaza je također podučavao vračarstvu; njemu si dao vlast nad njegovim drugovima. Zajedno su otišli kćerima ljudskim; ležahu s njima; onečistiše se; I otkriše im zločine. I žene su rodile divove. Tako se čitava zemlja ispunila krvlju i nepravdom. Gledajte sada duše mrtvih koje plaču. I kukaju sve do nebeskih vrata. Njihove se jadikovke uzdižu; one ne mogu pobjeći od nepravde koja je počinjena na zemlji. Ti poznaješ sve stvari, prije nego sto nastanu. Ti znaš te stvari i ono sto su učinili, pa ipak nam ne govoriš. Što bi smo im na temelju toga trebali učiniti. (Knjiga proroka Henoka, 9,3-14).
Henoku je bila povjerena uloga posrednik između Sinova Neba i “Onih koji su Pali“ pa je nakon Božje presude bio poslan da izvjesit „pale anđele“ o kazni, odnosno potopu.


I tako smo opet na početku. Tko su uistinu bili Nefili? Kao što vidite i ova je priča kao i mnoge druge prikrivena bezbrojnim naslagama prohujali stoljeća pa je skoro nemoguće odvojiti stvarnost od vjerovanja (religije) prvih civilizacija barem dotle dok se ne pronađu opipljivi i čvrsti dokazi. Kao što su babilonci od sumerana preuzeli veliki dio njihove kulture i religije, naravno prilagodivši je sebi, isto su učinili i židovi od naroda koji su povijesno prethodili njima. U tom preuzimanju i prilagođavanju neki su se navodi, moguće iskrivili, neki oduzeli ili nadodali, sve u svrhu postizanja krajnjeg cilja, a on je bilo stvaranja nove nacionalne religije, okupljajućeg faktora koji bi novoj svećeničko-vladajućoj eliti dao legitimitet vodstva. Stoga ne treba čuditi da se u religijskim spisima jednih pojavljuju na prvi pogled kontradiktorni navodi nekih drugih. Tako je i s Nefilima u Starom zavjetu, kao što je židovska elita naprosto preuzela i preradila religije mezopotamije, tako su kršćanski narodi preuzeli židovsku. No, kako ne bi dovodila u pitanje kontinuitet Isusa Krista prema Abrahamu i Mojsiju rani kršćanski oci nisu imali izbora i preuzeli su hebrejske knjige bez zahvata u sam tekst, a u njima se nalaze i puno teže objašnjive priče od ove o Nefilima. Ispreplitanje vjerovanja, mitova i stvarnosti nije samo obilježje civilizacija iza nas, njima svjedočimo i danas.Ali kao što reče jedan povjesničar u svakom mitu ima istine. Koliko? Ne znamo.

Nefili svemirci



Današnja je znanost neosporno utvrdila da su priče o stvaranju iz knjige Postanka uređene i skraćene verzije izvornih tekstova iz Mezopotamije. Dešifriranje zapisa na glinenim pločicama otkrivenim u ruševinama drevne Mezopotamije otkrilo je da su tekstovi srodni biblijskim pričama o stvaranju i potopu postojali tisućama godina prije Starog zavjeta. Tako je u knjižnici asirskog kralja Asurbanipala u Nivi pronađen tekst koji u nekim dijelovima odgovara od riječi do riječi biblijskoj priči o stvaranja. Prem prijevodu sumerskih glinenih pločica koji dr. Zecharia Sitchin sabrao u knjigu Dvanaesti planet, a koji službena znanost odbacuje Nefili su bili pripadnici vanzemaljske rase koja potječu s desetog planeta našeg sunčeva sustava. Prema njegovu tumačenje sumerske kozmologije, taj je neotkriven planet koji ima dugu, eliptičnu orbitu, dostiže unutarnji Sunčev sustav otprilike svakih 3.600 godina.

Planet se zove Nibiru, a u Babilonskoj kozmologiji povezan je s bogom Mardukom. Nibiru je, tvrdi dalje bio dom tehnološki napredne izvanzemlajske rase u sumerskom mitu nazvane Anunnakija, a upravo su oni prema Sitchinu Nefili iz knjige Postanka. Tako bi ukratko izgledala priča o Nefilima kako ju je sa sumerskih glinenih pločica preveo i obradio dr. Sitchin. Naravno ova je priča, koja vas na prvi pogled odmah podsjeti na Henokovu knjigu, doživjela podsmjehe ali i žestoke napada akademske zajednice koja je ustvrdila da Sitchin svoje argumente isključivo temelji na osobnoj, krivoj interpretaciji sumerski i babilonskih tekstova.

Tajna Koju i Vreme Ljubomorno Čuva. Postoje stvari van granica našeg razuma, stvari koje prkose ljudskom shvatanju ovog sveta. Postoji nešto što niste znali, jer niste smeli da znate. Tajne koje su zakopane daleko od očiju javnosti i koje se sprečavaju da izađu na svetlo dana. Ovde zemaljski zakoni ne važe, prostor nema granica, a vreme ne postoji...

Kada bude otkriveno svih trinaest, ljudi će moći da izgrade doba mira, harmonije i ljubavi ...

NEREŠIVE Devet najvećih svetskih misterija koje opčinjavaju


Malo je priča koje imaju moć da nas toliko opčine kao što to umeju nerešene misterije. Kodovi i delovi slagalice koji nedostaju nas ispunjavaju uzbuđenjem i intrigom. Šta su hteli da poruče tom kodiranom porukom? Kakve misterije kriju? Uprkos trudu brojnih istoričara i naučnika, ove misterije do danas nisu rešene.

Vojnićev manuskript

Nazvan je po poljsko-američkom prodavcu antikviteta, Vilfridu Voniću koji ga je dobio 1912. godine. Ovaj manuskript je detaljna knjiga od 240 strana sa misterioznim crtežima vrsta biljaka i događaja koji se ne poklapaju ni sa jednim poznatim, kao i tekstom na potpuno nepoznatom jeziku. Originalni autor je nepoznat, ali se pretpostavlja da je knjiga napravljena negde u prvoj polovini 15. veka i da ga je napravio neki alhemičar ili možda srednjovekovni lekar, odnosno apotekar. Neki tvrde da se pojavljuju crteži vezani za astronomiju, čime se doprinosi mogućnosti da je ova knjiga vanzemaljskog porekla.

Kriptos

Kriptos je misteriozna skulptura koju je dizajnirao Džim Sanborn i nalazi se ispred zgrade organizacije CIA, u Kanadi. Ovaj natpis je toliko misteriozan da su neki kriptografi svoju celu karijeru posvetili njegovom dešifrovanju.


Faistosov disk

Misterija Faistosovog diska kao da je iz priče od Indijani Džonsu. Otkrio ga je italijanski arheolog Luiđi Pernijer 1908. godine u minojskoj palati Faistos. Ovaj disk napravljen je od pečene opeke i na sebi ima misteriozne simbole koji mogu da predstavljaju neki nepoznati oblik hijeroglifa. Pretpostavlja se da potiče iz drugog milenijuma pre Hrista. Neki naučnici veruju da ovi hijeroglifi podsećaju na Linear A i Linear B koji su se koristili na Kritu.

Ako gledate iz daljine ovaj natpis iz 18. veka koji se nalazi u Stafordširu u Engleskoj, pomislićete da je ništa više od skulpturne verzije poznate slike Nikolasa Pusena. Međutim, ako pogledate izbliza, primetićete slova DOUOSVAVVM — što je kod koji niko nije uspeo da dešifruje već 250 godina. Neki veruju da je u pitanju trag viteza Templara koji su sakrili lokaciju Svetog grala.
Slučaj "Taman Šud"

Ovo je jedna od najdubljih misterija u Australiji. U decembru 1948. godine, na plaži u Adelaidu pronađeno je telo neidentifikovanog muškarca. Osim toga što njegov indentitet nikada nije utvrđen, misterija se produbila malenim parčetom papira koji mu je pronađen u džepu, a na kom piše "Tamam šud". Ova fraza se prevodi kao "završen" i upotrebljena je na poslednjoj strani zbirke pesama "Rubaije" Omaha Hajama. Kasnije je pronađen i primerak Hajamove zbirke sa ispisanim zamršenim kodom, a veruje se da ga je ostavio isti čovek koji je pronađen na plaži. Mnogi veruju da je u pitanju neka samoubilačka poruka, ali je i dalje misterija koda nerazjašnjena.
"Wow!" signal

Jedne letnje večeri 1977. godine, Džeri Ehman, volonter organizacije za istraživanje vanzemaljskih bića, bio je prvi čovek koji je primio namernu poruku iz nekog drugog sveta. Ehman je skenirao radio talase iz svemira u nadi da će naći signal koji bi mogao da ukazuje na vanzemaljska bića. I, konačno je uhvatio jedan koji se razlikovao od drugih i trajao je 72 sekunde. Bio je toliko glasan, i delovao je kao da je poslat sa mesta gde ljudska noga nikada nije kročila. Prepostavlja se da je stigao si sazvežđa strelca pored zvezde nazvane Tau Sagitati, 120 svetlosnih godina od nas.
Zodijakova pisma

Veruje se da je ova četiri pisma napisao poznati ubica Zodijak, serijski ubica koji je terorisao građane San Franciska krajem 1960. i početkom 1970. godine. Pisma su najverovatnije napisana namerno da bi bacila u rebus novinare i policiju. Međutim, samo jedno je dešifrovano, dok ostala tri nisu. Takođe, identitet Zodijaka je i dalje misterija, jer od 1970. nije pronađeno još njegovih žrtava, a on nikada nije uhvaćen.
Džordžijski kameni spomenik

Ovaj "Američki stounhendž" nalazi se u Džordžiji i potiče iz 1979. godine. U kamene spomenike ugravirani su natpisi na osam jezika i svaki je vezan za "Doba razuma" Tomasa Pejna, to jest nove verzije Pejnovih zapovesti. Kamenje je takođe povezano sa nekim astronomskim pojavama. Iako ne postoje šifrovane poruke, njihova namena i poreklo i dalje je misterija. Navodno, postavio ih je čovek sa pseudonimom R.C. Kristijan, a jedna od najkontroverznijih zapovesti je "Održavajte čovečanstvo na ispod 500 miliona i to u stalnom balansu sa prirodom". Mnogi su to videli kao poziv na smanjenje populacije i povezali ga sa "Luciferovim tajnim društvom" koje poziva na novi svetski poredak.
Rongorongo

Rongorongo je sistem misterioznih glifa otkrivenih na nekoliko artefakata sa Uskršnjeg ostrva. Mnogi veruju da predstavlja izgubljeni sistem pisanja ili proto verziju rukopisa. Ove glife i dalje nisu dešifrovane i njihove prave poruke, a neki veruju da daju uvid u to kako je nestala civilizacija sa Uskršnjeg ostrva.

MISTERIJA U DUBINAMA MORA: Jezivi zvuk dolazi sa dna okeana, a niko ne zna šta ga proizvodi

Stanovnike jednog izolovanog kanadskog naselja mesecima muči nepoznati zvuk koji opisuju kao šum, "bip", ili "ping", a čini im se i da morski sisari i drugi morski svet takođe beži od njega.
Ova priča nekako odmah asocira na legende o morskim levijatanima poput krakena.



Kanadska vojska istražuje neuobičajen zvuk koji dolazi sa morskog dna blizu udaljene arktičke ispostave. Kako javlja CBS News, stanovnici naselja u Igluliku celo leto čuju buku čiji izvor ne mogu da utvrde. U novembru je vojni avion radarom pretraživao područje ali nije pronašao ništa neobično.



Tokom toplijih meseci ovu retko naseljenu regijiu naseljavaju morski sisari koje lokalno stanovništvo često lovi. Stanovnici su ti koji su prijavili zvuk i oni smatraju da upravo ta neprijatna frekvencija tera divljač. Ljudi koji su posetili područje privatnim jahtama su navodno takođe čuli i prijavili zvuk. Čini se da se može čuti blizu površine mora, ali i kroz trup brodova.
CBS dalje izveštava da njihovi novinari nisu čuli nikakav zvuk, ali da su pronašli nekoliko teorija o njegovom poreklu: prva teorija glasi da je krivac jedna rudarska kompanija zbog prekomernog korišćenja sonara u potrazi za gasom i naftom. Ta kompanija je za CBS izjavila da trenutno ne koriste nikakvu podvodnu opremu. Druga teorija jeste da "Greenpeace" namerno plaši životinje sonarom, da ih Inuiti ne bi lovili. Organizacije je očekivano demantovala optužbe i potvrdila da poštuje prava naroda da love na tom području.



Kanadsko ministarstvo odbrane nije isključilo da bi podmornice mogle biti izvor zvuka, ali i da je to malo verovatno. To nije prvi čudan zvuk koji je kanadska vlada morala da istražuje. Godinama se prijavljuje takozvani "vindzorski šum ", koji muči stanovnike Vindzora u Ontariju. Do današnjeg dana nije otkriven njegov izvor.



(Vintage News)

Širom sveta kriju se šokantne tajne!

Postoje neke misterije koje postoje godinama, priče koje se prenose sa kolena na koleno sve dok ne postanu pravi mitovi. Ti mitovi se prepričavaju dalje sa nadom da će se otkriti njihova tajna jednom za svagda.
Mnoge stare misterije još uvek su glavni fokus za istraživače amatere koji se nadaju da će baš oni pronaći deo koji nedostaje.





Da li imamo odgovore na sve? naučnici će reći ne, bar je to odgovor na duže staze. Da li su odgovori na neke od najvećih svetskih misterija nešto što bismo uopšte mogli da shvatimo? Da li bi nas odgovori uznemirili više od same misterije? Moguće je, jer da budemo iskreni, neke misterije su toliko jezive da ni ne želimo da znamo više o njima!

1. Supermen Maklesfilda

Kada upravljate ogromnim avionom na nebu očekujete da vidite neke nove vidike, ali nikada ne biste očekivali da vidite čoveka koji proleće pored vas na 1.000 metara visine. Upravo to se desilo pilotima Erbasa 320 koji tvrde da su upravo to videli u junu 2014. godine dok su leteli iznad Meklesfilda ka aerodromu Mančester u Engleskoj.

Piloti tvrde da je čovek leteo na nekih 100 metara od aviona i ostavio ih je u šoku. Nije im bilo jasno kako se kretao kroz vazduh bez padobrana ili pomoćnih sredstava. Piloti su ovaj slučaj prijavili kontroli leta, ali radar nije uhvatio ništa u to vreme. Misteriozni avijator nazvan je Supermenom od Maklesfilda.

2. Anomalija Baltičkog mora

Juna 2011.godine, ronioci iz time Okean X, pretraživali su Baltičko more kada su naišli na neverovatnu formaciju koja je nazvana anomalija Baltičkog mora.

Ova anomalija ima prečnik 60 metara i kružne je formacije na dubini od 85 metara. Nalazi se na visokom stubu i ima strukturu sličnu stepenicama, koje vode u tamnu rupu.

Neki spekulišu da je to stara struktura iz Drugog svetskog rata, potopljena relikvija, a neki tvrde i da je leteći tanjir. Možemo samo da čekamo na rezultate podrobnijih istraživanja.

UVB-76

UVB-76 je ime koje se koristi za misteriozne kratkotalasnu radiostanicu koja se emitovala konstantno tokom 1982. godine. Koristila je frekvenciju od 4625kHz i emitovala kratka, monotona zujanja na 25 tonova po minuti, 24 sata dnevno. Povremeno, zujanje bi se zaustavljalo, a čuo se glas koji je pričao na ruskom jeziku, a onda je zujanje ponovo počinjalo.



Neka emitovanja otkrila su imena koja bi mogla da budu znaci poziva neke identifikacione stanice. UVB-76 je bilo ime za ovu pojavu do 2010. godine, kada je stanica sama sebi nadenula ime MDZhB. Iako postoji nekoliko teorija o prirodi i razlozima emitovanja, prava svrha nikada nije potvrđena i ostaje misterija i konstantan izvor spekulacija.

Kit od 52-herca

Preko 25 godina, morski biolozi prate pesmu ***** iz Severnog pacifika. Većina kitova peva na frekvenciji od 10-20 herca, ali ovaj poseban kit peva na 52 herca. Kao rezultat, istraživači nikada nisu dobili odgovor, ostavljajući ovo stvorenje poznato kao najusamljeniji kit na svetu.

S obzirom da kitovi tipično pevaju na nižoj frekvenciji, kit od 52 herca kao da priča drugim jezikom od ostalih kitova, ako oni uopšte mogu da ga čuju. Glas je spustio malo frekvenciju od 1992. godine, što indikuje da je kit omatorio ili porastao.

Istraživači do sada nisu uspeli da identifikuju vrstu *****, ali spekulišu da je možda deformisan, ili je hibrid neke druge vrste. Iako njegovo kretanje može da se uoči zvukom, on nikada nije viđen i za sada je jedini takve vrste.

Fletvud čudovište!

Stvorenje je prvi put viđeno u Fletvudsu u Brakstonu, Zapadna Virdžinija, septembra 1952. godine. Svedoci opisuju da ima 2.1m sa tamnim telom i licem koje sija. Glava mu je horizontalno izdužena sa večikim krugom koje se pojavljuje iza, ima velike ruke sa kandžama nalik prstima.

Prva od brojnih viđanja uključivalo je grupu dečaka koji su istraživali jarko crveno svetlo koje se pojavilo na nebu. Pronašli su veliku crvenu pulsirajuću kuglu u obliku crvene magle koja je činila da im oči i nos gore. Svetlo sa njihove baterijske lampe otkrilo je nedefinisano stvorenje koje je stajalo blizu obližnjeg drveta. Ono je ispustilo neki šištav zvuk pre nego što je kliznula ka njima. Grupa dečaka odmah je pobegla iz tog područja. Nijedno adekvatno objašnjenje nikada nije dato.

Blup

Blup je ime dato ultra niskoj frekvenciji i neverovatno jakom zvuku koji je detektovan nekoliko puta od strane Nacionalne Okeanske i Atmosferske Administracije 1997. godine.

Zvuk ima jake varijacije u frekvencijama i podseća na živo stvorenje, kao što je kit, ali je nekoliko puta glasnije od najglasnijeg snimka svih vrsta.

Ovo dovodi do spekulacija na mogućnost da postoji stvorenje koje je veće od najveće poznate vrste ***** koje se krije u dubinama okeana.