SS Urang Medan

Ovo je klasična priča o brodu duhova. Priča se prvi put pojavila u serijalu članaka u holandsko-indonežanskim novinama 1948. godine. Priča kaže da su 1947. godine, dva američka broda primila hitan poziv od holandskog broda, Urang Medan. Poruka je bila poslata Morzeovom šifrom i u njoj je pisalo da je kapetan kao i svo osoblje mrtvo. Nekoliko trenutaka kasnije, još jedna reč je stigla: "Umirem". Zatim tišina.

Kada je jedan brod pronašao Urang Medan i ukrcali se na njega, navdno jr brod bio pun leševa sa otvorenim ustima, otvorenim očima i bez ikakvih znakova povreda i bez preživelih. Uskoro je izvio požar u delu prtljaga, pa su svi morali da se evakuišu. Brod je eksplodirao i potonuo. Misteriozne smrti nikada nisu objašnjene.

Tamam Šud slučaj

Ovo je neotkriven amisterija koja uključuje leš neidentifikovanog muškarca koji je pronađen u decembru 1948. godine u južnoj Australiji. Slučaj je nazvan "Tama Šud" što znači "kraj" ili "gotov" na persijskom jeziku, a upravo to je pisalo na papiriću pronađenom u njegovom džepu pantalona.

Telo je pronađeno na plaži Somerton, kako leži u pesku . Na njegovom kaputu nalazila ses na pola popušena cigareta. Ova misterija bila je predmet mnogih teorija počevši od identiteta muškarca i stvarima koje su dovele do njegove smrti.

Hinterkaifek Masakr

Hinterkaifek je ime male farme skricvene u Bavarskim šumama Nemačke. To je mesto jednog od najvećih nerešenih zločina gde su žitelji farme brutalno ubijeni sekirom. Žrtve su bile stariji bračni par, njihova ćerka i njeno dvoje dece, kao i pomoćnica.

Veruje se da su članovi porodice izmamljeni iz kuće u ambar jedan po jedan, gde su im odsečene glave jednim potezom sekire. Tela su pronađena u ponedeljak, spakovana i pokrivena. Dokazi su ukazivali da je ubica ostao preko vikenda na farmi nakon što ih je ubio, jer je sveža hrana bila pojedena u kuhinji, stoka je redovno hranjena, a dim iz kamina su videle komšije, ali ništa više nije otkriveno.

Mariana misteriozna ajkula

1989. godine, tokom jednostavnog eksperimenta u Suruga zalivu, na dubini od oko 1,5 kilometara, japanski naučnici svedočili su nečem neverovatnom i to su i snimili.

Oni su tražili duboko skriveni podvodni svet i postavili su mamce na tlo. Kamera je bila prikačena kako bi se videlo kakav sve život postoji na toj dubini. Bezbroj ajkula i riba je prilazilo ali neočekivano ogromna ajkula ušla je u kadar.

Ona je bila toliko velika da su ostale ajkule pokušale da pobegnu kako bi izbegle susret sa njom. Ona nije identifikovana i teško je izmeriti njenu veličinu, od oko 9-15 metara.

ZAŠTO JE PLANINA ARARAT ZABRANJENA ZONA?
Tajna koja se čuva daleko od očiju…Šta su sve u Ahora klisuri otkrili nezavisni istraživači i druge ekspedicije? Barka dužine između 150 i 300 metara nalazi se razlomljena na delove!

Priča o katastrofalnom potopu i jednoj jedinoj porodici koja ga je preživela jedna je od najstarijih priča naše globalne kulture. Da li je moguće da je ovaj mit zasnovan na stvarim činjenicama, i da li bi velika Nojeva barka mogla i dalje postojati sačuvana na ledenim prostorima Ararata, planine na koju je, po Bibliji, pristala posle Potopa?

Još je zanimljivije, da matematička statistika o priraštaju čovečanstva potvrđuje, da je: celo čovečanstvo nastalo od jedne manje grupe ljudi nekoliko hiljada godina pre Hrista. Do sličnih zaključaka došli su i italijanski i japanski genetičari. Ali, ovakve činjenice nisu dobrodošle u javnost, jer prkose ustaljenoj dogmi Darvinove teorije evolucije.

Deda istraživača Robina Simonsa radio je kao lekar u istočnoj Turskoj i Rusiji između 1904. i 1910. godine i to u samom podnožju Velikog Ararata – mesta na kojem je, i po tamošnjoj tradiciji, pristala barka Nojeva i njegove porodice, posle Velikog potopa.

Neki od tamošnjih Kurda i Jermena koje je lečio, pričali su mu upravo to – da je na toj planini sačuvan Nojev kovčeg, i to „visoko na severnoj strani, malo ispod prevoja“ ugašenog vulkana sa dvostrukim vrhom, i pokazali mu tu tačku na jednoj staroj fotografiji Ararata.

Saznao je i da stara imena mesta u tom području uveliko sadrže sećanje na Barku – ‘Nojevo selo’, ‘Prvi Vinograd’, ‘Kuća Semova’ – Sem je bio jedan od Nojevih sinova, predak Semita, ‘Grad Prve Pijace’, ‘Mesto Prvog Silaska’ … Većina ovih imena danas se više ne koriste, ali su vrlo specifična u starojermenskom jeziku.

Postoje, međutim i druge legende o mestu Nojevog iskrcavanja.

Kuran, na primer, takođe govori o Barci – ali kaže da je on pristao na Al Kudiju, planini oko 300 kilometara južno od Ararata, dok Iranci tvrde da se ‘Ararat’ nalazi na njihovoj zemlji – planina Kuh e Alvand.

Čuvena je priča o višemesečnoj ekspediciji vojnika ruskog cara Nikolaja II, koji su navodno ušli u Barku i fotografisali je, mapirali poziciju, negde u krševitim, kanjonima ispresecanim gornjim područjima ‘Jermenske strane’. Ova ekspedicija preduzeta je tik pred Oktobarsku revoluciju, u toku koje je, kako se misli, većina njih za vreme samog pohoda pobijena, a fotografije, mape i artefakti nestali.

Rođaci nekolicine preživelih potvrdili su autentičnost te ekspedicije.

INŽENJEROVA PRIČA

Amerikanac Ed Dejvis, bio je 1943. godine armijski inženjer vojske SAD, koji je gradio puteve za snabdevanje u Turskoj i Rusiji.

Učinivši neku uslugu selu svog vozača, koje je blizu Ararata, vozačevi rođaci ponudili su mu da ga odvedu na mesto gde se može videti Barku, koja se promolila ispod leda u povlačenju. Usput su se zadržali u jednom selu u kojem se nalazila pećina sa navodnim artefaktima nađenim u ledu, koji su se pojavili u Barci nakon topljenja leda. Tu su bile uljane lampe, glinene bačve i starinski alati.

Posle višednevnog putovanja, na konjima i pešice, stigli su do jedne pećine koja je bila ukrašena nekim lepim starim pismom, za koju se misli da se nalazi na visini od oko 2500 metara na zapadnom zidu Ahora klisure. Istraživač Ed Kraford zaista je kasnije otkrio jednu pećinu u Ahora klisuri sa očito proasirskim petroglifima koji se mogu protumačiti kao neposredno poslepotopski religijski tekst.

Sledećeg dana, Dejvisu je jedan vodič pokazao jednu pukotinu u ledu u obliku potkovice i rekao: ‘Tu je Nojeva Barka’. Isprva Dejvis nije mogao ništa da vidi, a ubrzo zatim ga je ugledao. Bila je to po njegovim rečima: ‘Ogromna, pravougaona, ljudskom rukom napravljena struktura delimično pokrivena ledom i stenom, ležeći postrance. Barem 30 metara bilo je jasno vidljivo. Čak sam mogao videti i unutrašnjost, kroz deo gde je bila probijena – kroz tu rupu stršila su napolje neka debla, izukrštana i kvrgava. Ispod strukture navirala je voda’.

Niže u kanjonu, Dejvis je mogao sagledati i drugi deo Kovčega, sa jasno vidljivim spojevima greda. Rečeno mu je da se Kovčeg raspao na tri ili četiri velika dela. Unutar razvaljenog dela za koji su mu rekli da je najveći, Dejvis je video bar tri sprata.

Vodič mu je rekao da se pri vrhu nalazi prostor za stanovanje od 48 soba. Rekao mu je i da unutra ima kaveza malah kao šaka, ali i velikih dovoljno za porodicu slonova. Planirali su da se sledećeg dana spuste dole sa užadima, ali se vreme preko noći tako pogoršalo da su se morali vratiti.

SATELITSKI SNIMCI

Džordž Stefan je u vojsci obučeni specijalista, sa 30-godišnjim stažom tumačenja svih tipova satelitskih snimaka, koji kaže da ima pristup ‘svakoj kvadratnoj stopi planete Zemlje’.

On kaže: ‘Gledao sam planinu, sa visine od 3050 metara iznad vrha, koristeći PAMS sistem (posebna foto analiza spektra materijala).Sto posto sam uveren da se na uzvišenju od 3962 metara na severnoj strani planine nalaze dva ljudskom rukom pravljena objekta, jedan ispod drugog. Oba izgledaju kao da su nekad bili spojeni, jer postoji spektralni trag između njih… Zapanjuje me takva struktura na toj visini, i to da nema tragova prema njoj koji bi ukazivali da je bila napravljena na tom mestu… to definitivno nisu vojni objekti jer su pod ledom gotovo sve vreme i ne bi se mogli koristiti’
Kad je markirao lokacije anomalija koje je našao na topografskoj mapi Ararata, ispostavilo se da su to one iste koje je Robinu Simonsu označio njegov deda. Međutim, stvari se ne poklapaju sa Dejvisovom pričom – on nije spominjao prelaženje ledenih ravnica.

Zato je Simons sa svojim partnerom Džordžom Adamsom preduzeo ekspediciju u to područje, u periodu najvećeg topljenja leda i snega, unajmivši Ahmeta Arslana, azerbejdžanskog Turčina odraslog na brdima Ararata, da ode do samog cilja i za njih napravi neke fotografije. Ahmetu su date koordinate, i krenuo je iz Dogubajazita, pogranične postaje blizu Ararata, dok je Simons čekao u podnožju, održavajući sa njim radio vezu.

Ahmet mu je sa vrha uzbuđeno javio da vidi nešto zanimljivo i da će to fotografisati. Sutradan se vratio u bazni logor i ispričao da je video nešto slično ogromnom ambaru postrance zaglavljenom duboko u ledu, nešto kao krov pokriven snegom, pravougaon sa vidljivim gradama i tamnosmeđe boje. Nije mu se mogao približiti na više od 400 metara zbog nepristupačnog terena, ali je bio kategoričan da nije u pitanju stena niti bilo šta prirodno.

Sa te daljine je i napravio fotografije. Kada ih je Džordž Stefan video, izjavio je da je u pitanju zaista gornji od dva objekta koje je on video koristeći specijalni satelitski softver.

Dr Džems Ebert, ugledni arheolog i sudski veštak, ispitao je Ahmedove slike procesom visoke rezolucije, i izjavio: ‘Ovo ne izgleda kao prirodan deo pejsaža, već kao upadljivo ljudska tvorevina, sa šiljatim vrhom i vertikalnim stranama ili zidovima. Čudno je, međutim da Dejvis nije prepoznao te fotografije kao nešto nalik onome što je on video.
AVIONSKI SNIMCI

Nekoliko meseci kasnije, Simons i Adams preletali su Ararat avionom, ali im turske vlasti nisu odobrile prizemljenje. Praveći video snimke nad njim, a naročito nad Ahora klisurom, ubrzo su identifikovali traženu tačku, formaciju naliku zamrznutom talasu koja se nadnosila nad nečim uglavljenim u glečeru.

Kružeći iznad planine, Simons je pokušavao da pronađe trag i drugog, odlomljenog dela objekta za koji je Džordž Stefan odredio da se nalazi na oko 335 metara ispod, u strmijem delu glečera. I zaista, tu je uspeo da snimi sličnu, odlomljenog kraja i krovom pokrivenu strukturu, jedva vidljivu u ledenom zidu.

Kružeči i dalje iznad zastrašujuće Ahora klisure, Simons je sa visine od oko 750 metara ispitao i mesto koje je odgovaralo opisu Eda Dejvisa. I zaista, iz strmog tla virio je još jedan sličan anomalan objekt, sa nečim nalik šiljatom krovu i vertikalnim zidovima, a čiji je kraj izgledao polomljen. Ako je to takođe teo Barke, onda bi po Dejvisu ispod njega morao postojati još jedan sličan deo, zarobljen još dublje u ledu.

Sva tri objekta bila su neobično slična, i svi su u stvari mogli biti delovi Barke za koju Biblija kaže da je bila oko 150 metara dugačaka – ili čak i dvaput duža ako je mera ‘kubit’ u stvari ‘kraljevski kubit’. Je li, dakle, moguće da se ona raspala na bar četiri velika dela? Sigurnog odgovora za sada nema.

ŠTA TO AMERIKANCI KRIJU

No, priča postaje još čudnija. Prema jednom izvoru, koji je Simonsu pričao samo pod uslovom potpune anonimnosti, godine 1974. jedan američki tim za specijalne operacije bio je angažovan na snimanju ruskog radarskog sistema koji je pratio letove iz Turske u tadašnji SSSR.

Vraćajući se preko Ararata, kako bi izbegli da budu otkriveni, taj tim je zahvatila oluja, pa su potražili zaklon u jednoj pukotini u glečeru. Bukvalno su upali u jednu ogromnu strukturu za koju su isprva pomislili da je staro vizantijsko svetilište – ali su shvatili da je nadmorska visina bila previsoka za tako nešto, pa su jednodušno zaključili da se radi o – biblijskoj Barci.

Njihov izveštaj, kodiran kao ‘Crno Koplje’, stigao je i do predsednika SAD, jer je Simonsu prijatelj predsednikovog savetnika rekao da je taj savetnik video još uvek skriveni izveštaj u Ovalnom kabinetu, a koji je uključivao i specifično spominjanje onoga za šta je dotični operativni tim verovao da je očuvani, u ledu zarobljeni deo prave Nojeve Barke.

Obelodanjena je još jedna slična priča, puna detalja. Između decembra 1959. i aprila 1960. godine, jedan pilot je napravio pedesetak letova iz jedne tajne turske baze u Sovjetski Savez, kako bi odvratio pažnju Sovjeta od istovremenih američkih letova.

Vraćajući se u Tursku preko rusko-iranske granične zone, pored Ararata, sa leve strane je, kako kaže, često viđao i snimao duguljasti, pravougaoni kovčegu nalik objekat, koji je štrčao iz leda na nekih 4.500 metara visine. Sad su, po njemu, ti snimci pohranjeni sedam spratova ispod Pentagona.

Godine 1968, Dejv Dakvort, tada tinejdžer, radio je volonterski u čuvenom Smitsonijan institutu u Vašingtonu. Dakvort je Simonsu ispričao da je nekoliko dana u jesen te godine nekoliko teretnih paleta označenih sa ‘Smitsonian Institution/Nacional Geografic Ararat Expedition’ ležalo na tovarnom doku. Taj materijal, za koji je tad bio zadužen specijalist Robert Gajst, sav je završio u odeljenju za paleontologiju kičmenjaka.

Dakvort kaže da je video infracrvene fotografije napravljene iz vazduha, iz usidrenog balona, koje pokazuju jedan brodoliki objekt pod ledom. Rečeno mu je da je pronađena Nojeva barka. Video je starinske alate, grnčariju i alabasterski sarkofag koji je sadržao jedno telo. Čuo je da Gajst kaže da ima još tela, i rečeno mu je da o svemu ćuti.

Prošlo je nekoliko godina, a Dejv Dakvort je ipak poneki put otvoreno pričao o tom doživljaju. Godine 1974. – kad je došlo i do pomenute operacije ‘Crno koplje’, a dugo nakon što je Dejvova priča postala poznata – dva FBI agenta posetila su ga na mestu njegovog tadašnjeg zaposlenja i upozorila ga da je ‘bio na mestu na kojem nije trebao da bude i da je video nešto što ga se ne tiče’.

Postavlja se pitanje, zašto se sve ovo zataškava? Kome je u interesu da i Potop i Barka ostanu i dalje samo legende? Da li bi možda nalazi iz Barke zadali presudan udarac već ionako klimavoj darvinističkoj teoriji, i ko zna još kakvim važećim naučnim teorijama?

A možda bi i iz temelja uzdrmali i vladajuće političke sisteme, izazivajući revolucionarne društvene, kulturološke i duhovne procese?

Da li je možda i zato Veći Ararat danas nedostupan za istraživanja? Jer Ahora klisura je zabranjena zona za bilo kakvo penjanje i fotografisanje. Prilazi su minirani, i mesto je obezbeđeno vojnim utvrđenjima.

ISTORIJAT SVEDOČANSTAVA O BARCI

■ 275. godina pre Hrista – Berosusova Vavilonska istorija kaže da hodočasnici putuju na Ararat da bi pravili amulete od okamenjene smole koja prekriva Kovčeg.

■ 50. godina naše ere – Josif Flavije spominje hodočašća do očuvanih ostataka Nojeve barke.

■ 620. – Prema Huseinu El Makinu iz Bagdada, rimski car Heraklije posećuje ostatke Nojeve barke posle osvajanja persijskog grada Temanina.

■ 1255. – Gijom od Rijsbreka priča o pobožnom Jakovu iz takozvane Medzpinove avanture na Araratu i njegovoj uslišenoj molitvi da vidi Barku.

■ 1647. – Knjiga ‘Plovidba i putovanja ambasadora’ povezuju jermenske i persijske priče o okamenjenoj Barci.

■ 1820. – Istraživač Klaudijus Džems Rič piše da je neki Aga husein video ostatke Barke.

■ 1829. Džems Perot se prvi u modernim vremenima penje na Veći Ararat. Posećuje jedan drevni manastir, za koji se govorilo da sadrži neke artefakte iz Barke.

■ 1854. – Hadž Jearam i njegov otac odveli su tri britanska naučnika do ostataka Barke na Araratu.

■ 1876. – Vikont Džems Bris penje se na Ararat, i priča o tome u svojoj knjizi Transkavkazija i Ararat. Nalazi staro rukom obrađeno deblo na ovoj inače goloj planini.

■ 1883. – Turski zvaničnici ispituju velike lavine na Araratu i izveštavaju o sačuvanoj, ali vremenom oštećenoj strukturi Barke. Lokalno stanovništvo tvrdilo je da su ostaci bili vidljivi šest godina.

■ 1887. – Džon Džozef, princ od Nourija, arhiepiskop i veliki apostolski ambasador Malabara, Indije i Persije, tri puta pokušava uspon na Ararat, i tvrdi da je video Barku na prevoju između vrhova. Turska odbija da pošalje Barku na Svetski sajam u Čikago.

■ 1906. – Džordž Hagopjan penje se nekoliko puta sa svojim ujakom na Ararat i tvrdi da se više puta popeo na sačuvani deo Barke.

■ 1939. – Novozelanđanin Hardvitke Najt nalazi vrlo stare rukom obrađene trupce na Araratu.

■ 1948. – Farmer Šakru Arsent priča o viđenju okamenjenih ostataka brodolike figure na Araratu u toku neobično toplog leta.

■ 1950. – danas – Poslednjih godina se problematikom Barke, i zahtevima za legalizaciju istraživanja glečera Abih II bavi uglavnom grupa okupljena oko iskusnog planinara B.Dž.Korbina.

Strašna i bizarna legenda oživela je ovih dana u tajlandskoj pokrajini Čiuang Rai, gde su 12 dečaka i njihov fudbalski trener više od dve nedelje bili zatočeni u podzemnoj pećini.

Na ulazu u pećinu brojni Tajlanđani su ostavljali prilog u obliku nakita i namirnica i izgovarali tihe molitve. Činili su to kako bi odobrovoljili duha za kog veruju da boravi u pećini i koga su dečaci naljutili pa ih je progutao.

Naime, u blizini pećine nalazi se kip mlade žene odevene u tradicionalnu tuniku, a kraj njenih nogu nalaze se prilozi. To je Džao Me Non, mitska princeza čiji duh, veruju Tajlanđani, živi u pećini u kojoj su se zaglavili dečaci.
Legenda kaže kako se nekad davno Džao Me zaljubila u mladog konjušara. Kako njihova ljubav nije bila dozvoljena, zajedno su pobegli, a princeza je ubrzo zatrudnela. U begu su naišli na pećinu koja im je postala privremeni dom.

Jednog jutra, kada je mladi konjušar otišao u potragu za hranom, pronašla ga je straža princezinog oca i ubila.

Čuvši kobnu vest, Džao Me je probola stomak nožem i iskrvarila u pećini. Od tog trenutka, njen duh boravi u pećinama. Njena prolivena krv pretvorila se u vodu, a njeno telo je postala planina koja okružuje pećinu i liči na uspavanu ženu.
Neki veruju kako se nakon vekovnog sna uspavana princeza probudila i zarobila dečake, pa ih nije pustila uprkos brojnim molitvama i prilozima.
Lokalni stanovnici smatraju kako je princeza želela ljudsku žrtvu i smrću jednog od spasilaca pripadnika Foka Samana Kunana je i dobila. Tajlanđani veruju da je duh princeze želeo krv ratnika, kao što su oni koji su nekada ubili njenog voljenog, veruju Tajlanđani. Njegovom krvlju, smrt mladog konjušara je osvećena, a dečaci su uspešno spaseni, kaže ova bizarna legenda.

Izvor: La Times

Legenda kaže kako se nekad davno Džao Me zaljubila u mladog konjušara. Kako njihova ljubav nije bila dozvoljena, zajedno su pobegli, a princeza je ubrzo zatrudnela. U begu su naišli na pećinu koja im je postala privremeni dom, piše LA Times.

Mitska bića koja možda i danas postoje

Neobična stvorenja koja nalazimo u mitovima i legendama diljem svijeta oduvijek golicaju maštu. Divovi, patuljci, vampiri i ljudi s pasjim glavama samo su dio tog zanimljivog folklora.
Jedna od najčešćih legendu koja se uspješno inkorporirala u pop kulturu je i priča o šumskom čovjeku. Legende ovom snažnom, majmunolikom gorštaku susrećemo u brojim kulturama.

Znanstvenici naravno nisu pronašli nikakav dokaz njegovog postojanja niti dokaz autentičnost ovih priča, ipak diljem SAD-a mnogi tragaju za ovim mitskim biće.
Većina ekologa smatra da klima na području današnje SAD-a nikad nije bila pogodna za razvoje tako velike vrste majmuna, pogotovo ne za razvoje veće populacije istih. Ako se radi o vrsti koja se želi održati broje Bigfoota bi bio znatno veće i bilo bi im se teže pritajiti.
Postoje neke male šanse da je Bigfoot nekada i postojao te da se danas radi u vrsti pred izumiranjem, što objašnjava neka navodna viđenja ovog stvorenja.

Mnogi stručnjaci koji se bave podrijetlo mitskihm stvorenja smatraju da je legenda o velikom dlakavom humanoidu nastala jer smo nekada uistinu živjeli među njima. Moguće je da se priča o
tim stvorenjima očuvala još iz vremena kada samo naš planet dijelili s Neandertalcima.
Legende o vampirima, točnije stvorenjima koja sišu ljudsku krv potječu iz davnih vremena i nalazimo ih u svim kulturama.
Različiti narodi su različito gledali na ove krvopije, a suvremenu verziju vampira, kao besmrtnika, oštrih očnjaka i blijede putu možemo zahvaliti romanu Drakula Brama Stokera.

Prije toga vampiri su predstavljani znatno drugačije, tamne puti i bez oštrih i dugačkih očnjaka. U nekim kulturama vampiri su predstavljani kao mlade žene koje uz pomoć svoje duge kose sišu krv.
Jedini dokaza da uistinu postoje stvorenje koja sišu krv su priče o chupacabri. Riječ je o stvorenju nalik kojotu koje se susreće u pričama južne i centrale Amerike. Ovo biće ubija stoku tako da joj isiše krv do zadnje kapi.

Čest viđenje ovog neobičnog stvora, pa čak i video snimke istog, idu u prilog njegovom postojanju.

Zmajevi


Zmajevi su stvorenja koja nalazimo u svim mitologijama diljem svijeta i uvijek su predstavljani na gotovo identičan način, nalik nekoj golemoj zmiji ili kakvom drugom gmazu, s magičnim osobinama.

Srednjovjekovna vizija zmaja kakvog poznamo iz viteških legendi nastala je nakon što su na području drevne Mezopotamije pronađeni ostaci dinosaura. U antičkoj grčkoj, rimskoj i keltskoj kulturi zmajevi su bili predstavljeni na sasvim drugačiji način, sličnije kineskoj viziji ovih moćnih stvorenja, za koju su također zaslužni pronalasci ogromnih kostiju.
Ako su uistinu ti moćni gmazovi postojali, onda bi navodno čudovištu iz Loch Ness bio možda posljednji predstavnik te vrste.

Za ljude srednjovjekovne Europe i Bliskog istoka zmajevi su se nalazili posvuda i skrivali u pećinama te su bili zaslužni za mnoga zla. Mnogi znanstvenici zato vjeruju da zmajevi nisu ništa drugo doli metafora za zlo, ali to vrijedi samo za kršćanski svijet.

Na Dalekom istoku na zmajeve su gledali, i još uvijek gledaju, sasvim drugačije. Oni su mudra i produhovljena bića, povezanim s elementima vode i zraka. Po kineskoj legendi bogovi su stigli na zemlju iz trbuha letećeg zmaja, što je za neke dokaz davnog posjeta izvanzemaljaca našem planetu.

U mnogim istočnim kulturama i indijanskim plemenima zmajevi su bili štovani kao predstavnici sila prirode i svemira i povezivani su s mudrošću i dugovječnošću.
M.L.
Izvor:HOT.Hr

Јавјаук
Јаврук или у неким крајевима називан Јук, је створење физички слично Дрекавцу. Јавјаук је добио име по специфичном звуку по коме је карактеристичан. Обитава у густим шумама и мочварама, висок је око осамдесет центиметара. Пакосно је створење и веома лукаво, уме да заведе залутале путнике у непроходне делове шуме а затим их испрепада на смрт, у неким крајевима старији говоре да уме и да голица жртву до смрти. Уме кад кад и да се прикраде имањима и да краде ситну стоку. У Неготинском крају приписују му низ пакости које у некрштеним данима, од Божића до Богојављења, чини домаћинствима, почевши од лармања и прављења буке, до лупања на прозоре уснулима, уме говедима да замрси рогове, пса да уврзне у ланац, да пробуши вреће с брашном и тако даље. Необично се плаши плаве деце и људи са плавом или риђом косом. Због тога о Божићу, у неким ритуалима, ритуалном шетњом деце и младих девојака са плавом косом (некима се ставља импровизована коса од сламе) задаје се страх јавјауцима и тиме се држе подаље од кућа.
Јавјаук је најчудније биће од свих навских створења, животни век му је око 120 година. Током свог века на леђима му израста још један јавјаук, док овај који хода не остари и не скапа, онда се овај са леђа одвоји и тако у недоглед. Самотњаци су, нису социјална створења, два Јавјаука не могу делити исту шуму. Јавјаука је могуће припитомити, или на превару натерати на службу. Онај ко се прикраде Јавјауку с леђа и тапне га по рамену, тај Јавјаук мора да му служи.
Често се може видети и на гробљима, где уме да скрнави крстове и надгробне споменике, у неким крајевиима се прича да откопава тек сахрањене лешеве и краде им одећу, коју после носи.
Јавјауци су бића која обитавају на овим просторима још од времена првих сварожића, пакосни су и зли и треба их се клонити.

Ovo su vrata pakla, iza njih đavo vreba

Plamteći krater nalazi se u srcu pustinje Karakorum, a stanovništvo kaže da, kada ga vidite, odmah pomislite na svoje grehe
“Vrata pakla“, izgleda, nisu samo legenda već zaista postoje. Velika plamteća jama koja gori više od 40 godina nalazi se u Turkmenistanu. Iako izgleda zastrašujuće, turmenistanske vlasti se nadaju da će uspeti da iskoriste ovu znamenitost kao ulaznicu u svet turizma.

- Oduzima vam dah. Odmah vam dođe da se pomolite – kaže Gozel Jakulijeva(34), koja je došla da vidi ovu znamenitost.

Plamteći krater nalazi se u srcu pustinje Karakorum, jedne od najvećih na svetu. Stanovništvo kaže da, kada ga vidite, odmah pomislite na svoje grehe.

Do jame u kojoj sagoreva prirodni gas nema putokaza, ali sve koji su zainteresovani da je vide vodiči mogu da odvedu do tog mesta. Uprkos očiglednoj opasnosti, jama nije ograđena, pa ljubitelji ekstremnih uzbuđenja mogu da zavire preko same ivice. Iako je pogled očaravajući i zastrašujući istovremeno, opasno je prilaziti blizu jer se pesak na rubovima ponekad urušava.
Plamen se probija kroz bočne strane kratera, a vrelina i urlik vatrene stihije lede krv u žilama. Iako se temperature u ovom području leti penju na preko 50 stepeni Celzijusovih, a zimi padaju na -20, jama ne prestaje da gori. Sam fenomen predstavlja rezultat pogrešne računice sovjetskih naučnika.

- Sovjetski geolozi počeli su na ovom mestu da buše tražeći gas 1971. Međutim, oprema za bušenje im je iznenada propala kroz duboku provaliju koja se tu formirala. Bojeći se da bi iz kratera mogao izvirati otrovan gas, naučnici su odlučili da ga zapale, misleći da će gas brzo da sagori i da će plamen nakon toga zamreti. To se, međutim, sve do sad nije dogodilo – objašnjava turkmenistanski geolog Anatolij Bušmakin.
Turkmenistan godišnje poseti samo 12.000 do 15.000 turista iz oko 50 zemalja. Međutim, tamošnji turistički radnici se nadaju da bi Vrata pakla, koja zovu još i krater Dverze, mogla da postanu pravi mamac za strane turiste.


Izvor: dailytelegraph.com.au, telegraf.rs

Vanzemaljci postoje,NASA uskoro to potvrđuje
Hakeri iz grupe Anonimus, sigurni su da NASA uskoro planira da objavi otkriće vanzemaljskog oblika života.

Jedan od njihovih poslednjih videa objavljen na Jutjubu tvrdi upravo to. Prema njihovim navodima, tokom poslednjeg sastanka američkog državnog Komiteta za nauku, svemir i tehnologiju portparol NASA profesor Tomas Kurbuhen je izjavio sledeće:

- Naša civilizacija je na pragu otkrića vanzemaljskog života u kosmosu. Imajući u vidu različite aktivnosti i misije koja tragaju za vanzemaljskim životom, mi smo na korak od jednog od najznačajnijih otkrića u istoriji, bez presedana.

Anonimusi navode da dokazi pokazuju da se "sigurno nešto događa na nebesima iznad nas".Cela priča bi možda mogla da izgleda kao da je na dugačkom štapu, ali se dokazi koji potkrepljuju postojanje vanzemaljskog života sve više pronalaze.

Prošle nedelje NASA je objavila postojanje 219 novih planeta, od kojih su 10 "stenovite planete" kakva je i Zemlja.

Sve one se, prema izveštajima, nalaze u takozvanoj "Cirkumstelarnoj nastanjivoj zoni", delu Sunčevog sistema koji nije ni previše blizu - zbog čega nije ni previše vruć, a ni previše daleko - pa nije previše hladan.

Ljudska istorija je prepuna bizarnih fenomena koji pokazuju da je čas smrti ponekad određen u trenutku rođenja, pa se tako ne može nikako izbeći.

Tome u prilog svedoči slučaj Henrija Tomasa, čoveka koji je jednog jutra za dlaku izbegao smrt na gradilištu, da bi ga istog dana našli spaljenog u stanu.
Ovo nije jedini slučaj osobe čije se telo spontano zapalilo, a još je čudnije je to što su svi predmeti oko nesrećnika ostali potpuno netaknuti.
Misteriozne okolnosti takođe su pratile i organe pokojnika. To potvrđuje slučaj Amerikanca Sonija Grejama, koji je 1995. prilikom trasplantacije dobio srce od Terija Kola, nakon što je Kol sebi pucao u glavu.
U spletu čudnih okolnosti, Grejam se počeo družiti s Kolovom udovicom, sa kojom nikada ranije nije bio u kontaktu, a dvojac je čak stupio u ljubavnu vezu, koja je izgledala identično kao i brak Kola i njegove žene.
Na kraju je pao u depresiju, isto kao i Kol, te je i sam oduzeo život na isti način.

Još jedan misteriozni slučaj potvrđuje da je kobna sudbina zapisana, a reč je o mačku Oskaru iz staračkog doma u američkom gradu Providens.
Oskar, koji uopšte nije bio druželjubiv, mazio se samo sa osobama koje su redovno umirale u roku od četiri sata posle kontakta s njim.
Jedna zanimljiva pojava pokazuje da je smrt sa čudnim rasporedom. Naime, prema nekim podacima ljudi u bolnicama najčešće umiru tokom vikenda i praznika, a gotovo nikada ne umire samo jedna osoba već više njih.
(24sata.hr)

Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.


Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.
Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.
Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.
1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!'
Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.
Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:

■ Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima.
■ Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.
■ Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.
■ Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.
Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje' je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.

Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život.
Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu.
Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica. Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.

TAJNA KOJA JE MOGLA DA SRUŠI RUSKO CARSTVO: Misterija traje skoro dva veka!
Jedan od najvećih ruskih pisaca, osnivač ruske moderne književnosti, čovek koji pomerio granice i postavio standarde, opet uspevši u nameri da sačuva ruski duh, tradiciju i narodni govor, Aleksandar Sergejevič Puškin, ubijen je u dvoboju pre više od 180. godina.



Nikada do kraja potvrđeno ili dokazano, ali je uvek u vazduhu lebdelo pitanje- kriju li Puškinove bajke ozbiljnu satiru "obučenu" u elegantnu metaforu? Da li su u stvari kritički osvrt na rusko društvo, vlast i vrednosti koje su tada vladale uobličene u "nevine" bajke inspirisane narodnim kazivanjima?



Čuveni Rus, poznat kao pesnik britkog pera i razvijene društvene svesti, ali okovan u lance cenzure i razmirice sa vlašću, ipak je našao način da glasno ismeje nepravdu i naopake vrednosti u ruskom društvu, a ne bude kažnjen za to.

Puškinov put kritikovanja vlasti bio je posut trnjem, i nije se jednom opekao o brzinu sopstvenog jezika i slobodu govora. Interesantno je da je Puškin radio u srcu vlade, bio je službenik Ministarstva spoljnih poslova Rusije, pa je samim tim kritikovanje države i rada vlade, bilo protumačeno kao još "bezobzirnije".



Zbog političkih epigrama i spisa sa revolucionarnom porukom car Aleksandar Puškina je 1821. proterao na jug Rusije (Kavkaz, Moldavija, Krim), a od teškog izgnanstva u Sibir spasilo ga je samo urgiranje uticajnih prijatelja. Srećom, ispostavilo se da je progon za Puškino stvaralaštvo bio blagoslov, u tom periodu nastao je i roman u stihu čiji sjaj s godinama ne bledi - "Evgenije Onjegin".



Novi car Rusije, Nikolaj I, dopustio je Puškinu da se vrati iz izgnanstva 1826. godine, verujući da je ovaj napustio revolucionarne ideje i pokušavajući da ga "veže" za dvor, ali i rešen da sam "proverava" i nadgleda Puškinovu književnost.



Prva Puškinova bajka "Bajka o caru Saltanu" ("Bajka o caru Saltanu, njegovom sinu glasovitom bojarskom princu Gvidonu Saltanoviču i prelepoj princezi labudici") nastala je 1831. godine, a u nizu prelepih stihova mnogi veruju da je "ugnježden" dokaz caru Nikolaju da se poeta zaista promenio.



Puškin je ispreo priču o tri sestre među kojima car odlučuje da najmlađu izabere za suprugu (jer je isticala rođenje deteta kao najvažnije), što izaziva zavist i ljubomoru kod dve starije. One potom kuju "pakleni" plan, dok je car odsutan, i uređuju da se carica sa novoređenčetom, princem Gvidonom, zatvori u bure i potopi u more.



Srećom, carica i mali Gvidon, završavaju živi na udaljenom ostrvu, a godinama kasnije princ odlazi u lov i spašava začaranu labudicu iz kandži ptice grabljivice. Labudica mu u znak zahvalnost stvara grad u kome se Gvidon dokazuje kao uspešan vladar, a potom se i sama pretvara u princezu i udaje za Gvidona. Na kraju se on ponovo spaja sa ocem- carom od koga je silom i na prevaru odvojen.



Mnogi su ovu predivnu bajku, punu magičnih preokreta i lepih prikaza, videli kao alegoriju na Puškinovo izgnanstvo i ponovno spajanje sa domovinom i bliskost sa carem Nikolajem. Takođe, neki tvrde da Puškin ovde pomalo ismeva i to što se u tadašnjem društvu najviše cenile plodne žene, spremne na veliki porod, dok su druge vrednosti bile nipodaštavane (podsetimo, car je za ženu izabrao sestru koja je želela decu).



"Bajka o ribaru i ribici" napisana je 1833. godine i donosi nam priču o vremešnom, siromašnom ribaru kome zlatna ribica u zamenu za slobodu nudi ispunjenje bilo koje želje.



Takva neočekivana prilika kod ribareve žene izaziva jaku pohlepu; ona prvo poželi palatu, pa plemićku titulu, potom čitavo carstvo, a na kraju htela je da postane vladarka mora. U tom trenutku ona je izgubila sve.



Poznavaoci ruske knjiženosti istakli su da je ribareva supruga u stvari satiričan prikaz carice Katarine Velike, koja je vodila dva rata sa Otomanskim carstvom u želji da stekne prevlast nad Crnim morem.



Veruje se da "Bajka o popu i njegovom pomoćniku Baldi" krije naopštriju političku poruku, tačnije "baca" ružno svetlo na tadašnje verske prilike, što zapravo i dokazuje to što je tek posthumno objavljena 1840. godine, iako je napisana čitavu deceniju pre. Čak i tada, karakter sveštenika zamenjen je trgovcem, kako bi se izbegla reakcija crkve, a bajku u pravoj verziji ugledala je svetlost dana tek u sovjetskim publikacijama.



Naime, Puškin je bio ateista, što je bilo i više nego neobično za to vreme, jer je carska Rusija bila ekstremno religiozna. On je u bajci ismejao lenjog popa koji pokušava da iskoristi jeftinu radnu snagu, a kada se povuku paralele - vidimo gotovo otvorenu kritiku sveštenstva (tada je svaki napad na crkveno lice bilo bogohuljenje) i eksploatacije radnika u društvu gde je kmetstvo i dalje bilo legalno.



Poslednja Puškinova bajka u stihu "Bajka o zlatom petliću" napisana je 1834. godine, a pretpostavlja se da nije bila ni na jedan način politički inspirisana.



Značaj velikog pesnika za očuvanje ruskih tradicionalnih bajki je nemerljiv, a njegov doprinos u vidu sjajne karakterizacije likova dao je "nacionalnom blagu" sasvim novu boju, što je na koncu daleko važnije od alegorijskih prikaza i skrivene kritike.



Puškinove bajke ne prestaju da iznenađuju lepotom, jednostavnošću, čarobnim idejama, neobičnim zapletima, a osvrti na probleme u ruskom društvu jesu samo razlog više zašto su ovi stihovi večni, genijalni i štivo koje nudi daleko više od obične zabave.



Kurir.rs/Dnevno/S. Pavlović

stručnjaci i nauka nemaju odgovore na njih.



Predstavićemo vam 15 misterija koje su do dan danas ostale nedokučene i koje i dalje izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.

Vojničev rukopis

Vilfred Vojnič, koji je bio poljsko-američkog porekla, a po zanimanju bibiliotekar, pronašao je misterioznu knjigu 1912. godine. Po njemu je i ova misteriozna knjiga i dobila ime "Vojničev rukopis"

Onje oslikan biljkama i znacima zodijaka, napisan je nepoznatim pismom. Neke stranice nedostaju, a sadašnja verzija se sastoji od oko 240 listova pergamenta, od kojih je većina ilustrovana.
Dugo je vladalo uverenje da je nastao između 1450. i 1520. godine. Međutim, uzorci pergamenta na kome je dokument napisan su početkom 2011. ispitani u laboratoriji Univerziteta Arizone uz pomoć metode radioaktivnog izotopa ugljenika.

Utvrđeno je da su sve stranice nastale u relativno kratkom vremenskom periodu i da potiču s početka ili iz prve polovine XV veka, što je skoro čitav vek ranije nego što se prethodno verovalo. Pisac, pismo i jezik su i dalje nepoznati.

Zelena deca

U blizini sela Volpit, u engleskoj oblasti Safolk, radnici koji su radili u polju čuli su čuli glasan dečiji plač iz jednog jarka.

Kada su prišli, iznenađeni, ustuknuli su od neobičnog prizora - pred njima su se nalazili dečak i devojčica čija je koža bila zelena, a bili su odeveni u neobičnu odeću čudnih boja, napravljenu od nepoznatih materijala.
Deca nisu znala jezik, a odbijali su i da jedu bilo šta drugo osim graška. Dečak je preminuo posle nešto manje od godinu dana, dok je devojčica vremenom naučila engleski i u ishrani je koristila i druge namirnice, pa joj je koža izgubila zelenu boju.

Ko su bila "Zelena deca iz Vulpita" je i do danas ostala misterija, mada je bilo više pokušaja da se objasni njihovo poreklo

Škotski astronoma Dankan Lunana, tvrdio je da su deca bila vanzemaljci koji su greškom prebačeni na zemlju sa druge planete.

Rongorongo

Rongorongo (Rapa Nui jezik) su znakovi otkriveni u 19. veku na Uskršnjem ostrvu. Mnogi su pokušali da dešifruju ovo pismo ali niko nije uspeo.

Postoje brojni predmeti na kojima postoji natpis na ovom pismu. Neki su oštećeni. Krajem 19. veka su prikupljeni i prodani muzejima.
Rongorongo tekstovi napisani su u naizmeničnim pravcima. Znakovi su obrisi ljudskih, životinjskih, biljnih i geometriskih oblika.

Ko se krije iza najvećeg vampira u istoriji čovečanstva?
Rumunija je za većinu naših građana čuvena po mitu o Drakuli i njegovim transilvanijskim korenima. U čitavom svetu postoji fama oko ovog egzotičnog “grofa-vampira” i samo pominjanje njegovog imena izaziva asocijacije na “krvožednog vampira” i horor filmove kroz koje defiluje kao glavni junak.

Iako je tačno da je nekada davno postojao rumunski princ po imenu Vlad Cepeš (surovi vladar, zastrašujuća istorijska ličnost koju su zvali još i Drakula), glavni krivac za ovakvu interpretaciju jednog rumunskog vladara svakako je irski pisac Bram Stoker, koji je krajem 19. veka u britanskom Muzeju došao do dokumenta o Cepeševoj surovoj vladavini, i inspirisan njima sve je pretočio u legendu ispisanu u fantastičnom horor romanu “Dracula”. Kada su se svemu ovome dodale i “vampirske” anegdote Žila Verna, mit je dobio svima poznatu konačnu formu. Ali ko se zaista krije iza lika Drakule?

Đavo i kolac
Rumunski princ Vlad Cepeš, odmah po rođenju nazvan Drakula, potiče iz porodice vlaških vladara Basarab, iz gradića Sigišoara. Rodonačelnik dinastije vlaških vladara bio je knez Basarab I. Njegov unuk, a Drakulin deda, bio je čuveni vojvoda Mirča, koji je pobedio Turke na Rovinama u bici u kojoj je poginuo i naš narodni junak Kraljević Marko.

Vlaški vojvoda Mirča imao je četiri sina. Nakon smrti vojvode, dok su se njegovi stariji sinovi borili oko prestola, najmlađi sin, Vlad Basarab, napušta vlašku i odlazi u Transilvaniju, u grad Sigišoaru. U Transilvaniji Vlad stupa u službu ugarskog kralja Žigmonda Luksemburškog od koga za vojne zasluge dobija 1431. godine orden “Zmaja” i postaje član viteškog reda “Ordinis Dragonis”. Naziv ovog viteškog ordena preveden je na rumunski kao “dragon” (“zmaj”), ali i kao “drakul” (“đavo”). Ovaj drugi naziv prihvatio je i sam Vlad Basarab, koji se od tada naziva Vlad Drakul.

Te 1431. godine Vladu Basarabu (odnosno Drakulu) rodio se sin, kome daju očevo ime Vlad. Legenda kaže da su tek rođenom detetu proročice predskazale da će postati veliki vladar, ali da će biti veoma surov i da će sve neprijatelje ubijati nabijanjem na kolac. Zbog toga je mali Vlad dobio i ime Cepeš (na rumunskom “cepeš” znači “kolac”). [to se tiče imena Drakula, po kojem je, zapravo, ovaj vladar mnogo poznatiji (i po kojem će svima kasnije ulivati strah u kosti, od sitnih lopova i prosjaka, do samog turskog sultana)), ono je izvedeno iz viteške titule njegovog oca, dodavanjem sufiksa “a”. Već i samo tumačenje naziva rumunskog princa Vlada, koja su u potpunosti odgovarala njegovoj surovoj vladavini, bila su sasvim dovoljan razlog da ova istorijska ličnost vremenom preraste u fiktivnog junaka horor priča i filmova strave i užasa.

MONSTRUOZNI GENIJE

Istorija i rumunski narod pamte Vlada Cepeša Drakulu kao velikog borca protiv Turaka, koji je u tri navrata dolazio na vlaški presto: prvi put 1448. godine, drugi put 1456. godine (kada je vladao punih šest godina), i najzad, 1476. godine. On je bio vrsni poznavalac ratnih veština, školovan u Anadoliji i pripreman za janičara. Međutim, u istoriji će biti upamćen i kao jedan od najsurovijih i najnemilosrdnijih vladara, kako prema Turcima, tako i prema sunarodnicima, koje je i za najmnaji prekršaj nabijao na kolac, baš kako su proročice i predskazale prilikom njegovom rođenja.
Mnogobrojne legende svedoče da je Vlad Cepeš Drakula bio veoma surov i nepredvidiv, i kao diplomata, i kao vojni strateg. Njegova dela bila su genijalna, ali i monstruozna. Kao ilustrativni primer prethodne tvrdnje može da posluži i sledeći podatak o njegovoj vladavini. Drakula je, naime, imao ustaljene običaje prema glasnicima koji su ga posećivali tokom njegove vladavine. Tako je svaki od njih, bilo da ga je uputio car ili kralj, morao da bude prikladno odeven i morao je biti dostojan njegove pažnje. Zato je Drakula na razne načine proveravao svoje goste. Između ostalog, morali su da znaju odgovore na njegova lukava pitanja-zamke. U protivnom, bili bi nabijeni na pozlaćeni kolac. Drakula je to obično pravdao rečima: “Nemojte krivite mene. Ako te je tvoj gospodar poslao kod pametnog vladara ili ako si se i sam usudio da dođeš, a da nisi dovoljno inteligentan, onda za tvoju smrt nisam odgovoran ja nego tvoj gospodar ili ti sam.”

Jednom prilikom nabio je na kolac 600 saskih trgovaca samo zato što nisu odabrali pogodno vreme i mesto za trgovinu. Vlad Cepeš Drakula znao je svoje neprijatelje i da skuva u kazanu, naredivši potom ostalim podanicima da ga pojedu. Drakula je mučki ubijen u jednoj zaveri, krajem 1476. godine ili početkom 1477. godine. Pretpostavlja se da telo nesrećnog Vlada Cepeša leži ispod nadgrobnog kamena u manastiru Snagov, ali se veruje da njegov duh nije tamo, već da lebdi negde iznad Karpata…

Divovi: Tajna predistorijskog vremena
U svim krajevima sveta postoje legende i mitovi koji na sličan način opisuju divove, a verodostojnost ovih priča do sada je pokušalo da potvrdi više istraživača. Međutim najveći problem uvek je predstavljao nedostatak konkretnih materijalnih dokaza.

Osim toga, razni mitovi ne poklapaju se baš u potpunosti. Proučavajući razne izvore koji pominju postojanje divova istoričarka dr Harijet Fišer Vud došla je do zapanjujućeg otkrića.

DIVOVI: MATERIJALNI DOKAZI
Dugi niz godina dr Vud je proučavala mitove i legende vezane za divove širom zemaljske kugle, a najviše materijala sakupila je u južnoj Evropi, severnoj Africi, Americi i dalekim predelima Okeanije. U želji da nađe materijalne dokaze koji bi potvrdili da su u pradavna vremena na zemlji živeli divovi, pretražila je arhive više stotina muzeja, došavši tom prilikom do saznanja da se već stotinama godina svuda po svetu otkopavaju velike “ljudske” kosti. Najviše nalaza pronađeno je u severnoj Americi. O njima su napisani brojni članci, a većina “eksponata” može se pronaći u inventarima muzeja i uglavnom nikada nisu bili izloženi.

Na primer, 1891. godine u Arizoni su otkopali jedan ogroman kameni kovčeg iz koga je izvađen ljudski kostur dugačak 380 cm. Na žalost, starost nalaza ne može se tačno odrediti, a kostur se i dan-danas čuva u lokalnom muzeju gradića Kritenden.

PROČITAJTE I… Medeba mapa: Najstarija karta Svete zemlje

Nekoliko decenija pre ovog događaja u pustinji Nevade pronađeni su okamenjeni otisci ljudskog stopala duži od pola metra! Godine 1833. u Kaliforniji kod Lompok Ranča nekoliko vojnika otkopalo je kostur dugačak oko 380 cm. čoveka-diva “okruživalo je” ogromno oružje i ukrašene morske školjke. U lobanji je bilo dva reda zuba. 1888. godine u junu mesecu, deset kilometara južno od čatfilda u Minesoti u blizini jednog brežuljaka pronađeno je sedam ostataka “ljudi” visokih između 240 i 250 cm. Njihova čela bila su povijena unazad, a cela lobanja bila im je izdužena.
U jednoj zabačenoj kotlini u švajcarskim Alpima 1941. godine iskopan je kostur dugačak 340 cm, prekriven bronzanim oklopom.

Zbog daljeg proučavanja (a verovatno i radi dokazivanja superiornosti arijevske rase) nalaz je prebačen u Nemačku gde mu se, nažalost, tokom Drugog svetskog rata gubi svaki trag. Ipak su o pomenutom otkriću sačuvane knjige ilustrovane orginalnim fotografijama, ni najveći skeptici ne mogu da opovrgnu postojanje ovih divova. Orginalni materijal i dan-danas se nalazi u Berlinskom muzeju istorije, ali u skladištu, te je dostupan samo retkim istraživačima.



LEGENDE O DIVOVIMA
Dr. Vud u svojoj knjizi pominje nalaze kostura preko stotinu divova o čemu danas postoje samo pisani tragovi, ali ona ih smatra verodostojnim dokumentima i zaključuje da su na teritoriji Evrope, Amerike i Afrike u praisrorijskom vremenu živeli divovi.

Sledeći korak u proučavanju mitskih stvorenja svakako je upoznavanje narodnih verovanja, legendi i predanja, koja postoje u svim civilizacijama i narodima diljem naše planete. Dr. Vud je uz pomoć istoričara književnosti i etnologa legende i predanja svela na tri osnovne vrste.
Prema drevnom jevrejskom predanju zapisanom u Starom zavetu “sinovi Boga poslani su na zemlju da pod vođstvom Azazela budu čuvari i predvodioci čovečanstva”. No, ovi anđeli poprimivši ljudsko obličje ubrzo su podlegli raznim gresima i počevši da maštaju o smrtnim ženama i vodivši ljubav sa njima, zgrešili su. Greh ih je sve više vezivao za zemlju tako da su na kraju bili nemoćni da odbace svoje fizičko biće i vrate se u svoj duhovni svet.

U početku su spopadali samo mlade devojke, ali kasnije su prešli na starije žene, muškarce pa i na životinje. Iz ovih neprirodnih veza nastali su divovi, odnosno, “Nefilim” (onaj koji je pao). Počinivši stravične zločine na kraju su postali ljudožderi. Tada Bog odluči da napravi veliki potop ne bi li očistio zemlju od svakojakog “šljama”.
U mitovima koji su nastali u antičkoj Grčkoj spominju se jednooki Kiklopi, Titani i zmijoliki Gilgasi, ali njihovu anticipaciju nalazimo u asirsko-vavilonskoj književnosti, u čuvenom “Epu o Gilgamešu”. Svi oni neodoljivo podsećaju na već pomenuti biblijski spis o palim anđelima.

PROČITAJTE I… Drevni grad na dnu japanskog mora

Treća vrsta predanja odnosi se na predanje andskih Indijanaca. Legende o divovima zapisao je asteški hroničar Itlil Ksočitl. “Svi tvrdi da su prvi stanovnici ove zemlje bili divovi, stravična stvorenja koja su činila neverovatne zločine i bili su neprijatelj svakog znanog naroda. Ali, i njima je došao sudnji dan kada se priroda preobratila, mora su izašla iz svoga korita a planine se pretvoriše u goruće vulkane. Probuđeni bogovi zauvek su ih izbrisali sa lica zemlje.”

IZNENADNI NESTANAK DIVOVA
Bića ogromnog rasta i neverovatne snage svojim natprirodnim moćima pokorila su narode koji su živeli u njihovoj okolini, ukrotili su sile prirode, napravivši zastrašujuće građevine od stena. Svedočanstva o ovim grandioznim stenovitim građevinama za divove i danas se mogu videti u gradu Tiahuanako ili u drevnom gradu Maču-Pikču.

Mada nekoliko građevina bez ikakve sumnje ukazuje na arhitekturu drevnih Inka, druge građevine koje u svojoj osnovi imaju stene zatečene na mestu izgradnje, pokazuju znake ciklopsa zbog svog položaja, dok su građevine koje leže na stenovitoj osnovi sačinjene od ogromnih gromada stena ukazujući na to da je Maču-Pikču delom izgrađen veštinom nekog nepoznatog drevnog naroda. Ruševine ukazuju da je taj narod svojim megaliktičkim građevinama pokušao sebi da napravi večni spomenik. Ove građevine još jedan su dokaz o postojanju divova. Nakon svega dr Vud je ostalo samo to da ustanovi odakle su došla ova divovska stvorenja i pošto već postoje brojni dokazi o njihovom postojanju, zašto su oni odjednom nestali.

“Zadnjih decenija stvorene su teorije po kojima se nastanak divova može povezati sa postojanjem vanzemaljskih bića i njihovim seksualnim zastranjivanjima ili njihovim genetskim inžinjeringom”X, kaže profesorka i dodaje: “Zastupnici ove teorije često se pozivaju na prastare mitove koji kazuju o posetama vanzemaljskih bića zemlji. Prema najvećem broju tih mitova, došljaci sa drugog sveta dočekivani su veoma srdačno i smatrani su za bogove. Oni su stupali u polne odnose sa zemljanima te su iz tih veza stvareni nadljudi, odnosno, titani ili divovi. Ko zna, možda je neki vanzemaljski vasionski brod stvarno doživeo “brodolom”, a njegovi putnici zauvek su ostali među nama.”

Smaragdne ploče drevnih Atlantiđana

Misterija tabli koje su pronađene kod drevnih Maja povezuju se s bogom Totom i smatraju se jednim od najmoćnijih alhemijskih spisa svih vremena.

Istorija Smaragdnih tabli čudesna je i izlazi iz svih okvira shvatanja savremenog čoveka. U pitanju su jedni od najstarijih alhemijskih tekstova, a datiraju iz perioda od oko 36.000 godina pre nove ere. Napisao ih je Tot, prvosveštenik Atlantide koji je osnovao koloniju u drevnom Egiptu nakon Velikog potopa. Napravljene su od čudnovatog materijala i praktično su neuništive.

Besmrtni sveštenik
”Ja, Toth Atlantiđanin, majstor misterija, čuvar tajni, suvereni kralj, mađioničar, živ iz generacije u generaciju, koji upravo prelazim u Hol mudrosti, određujem uputstva za one koji će doći posle mene, uputstva zasnovana na drevnoj mudrosti velike Atlantide.” (Ploča 1)
Tot je bio egipatski bog, predstavljen s glavom ibisa ili psa. Egipćani su verovali da je Tot izmislio egipatsko pismo i zbog toga ga smatraju zaštitnikom pisaca. Tot je božanstvo mudrosti, znanja, astronomije, geometrije, matematike, bog meseca i umetnosti.

PROČITAJTE I… Da li sirene zaista postoje?

Bio je vladar različitih kolonija Atlantide, uključujući i one u Južnoj i Srednjoj Americi. Neki teoretičari smatraju da je Tot zapravo sagradio velike piramide u Gizi, a da su naučnici zasluge pogrešno pripisali Keopsu, ne bi li prikrili pravu starost građevina. Tot je u piramidu, prema legendama, ugradio sve svoje znanje i drevnu mudrost, a tu je takođe sakrio važne zapise i tajne drevnih Atlantiđana. U unutrašnjosti piramide i danas se mogu pronaći vrlo neobični useci i udubljenja koja sama po sebi ne znače ništa, niti imaju svrhu.
Nakon smrti, Tot se tri puta inkarnirao na ovom svetu, a poslednji put kao XHermes TrismegistosX (Hermes ”tri puta rođeni”). U ovoj inkarnaciji, on je prosledio spise tadašnjim savremenim okultistima, ali s brojnim izmenama. Zbog toga se neki zapisi ove smaragdne ploče nazivaju i Hermesovim pločama.

Velike dvorane Amentija
Kada je došlo vreme da napusti Egipat, Tot je podigao Veliku piramidu nad ulazom u Velike dvorane Amentija i smestio u njoj svoje zapise. Prema legendi, dvorane Amentija postale su podzemni svet, hale bogova, kuda su duše odlazile posle smrti na sud.
”Duboko u srcu Zemlje nalaze se Dvorane Amenti, daleko ispod ostrva potonule Atlantide, dvorane mrtvih i dvorane živih, kupajući se u vatri beskonačnog svega.” (Ploča 2)
Velike dvorane Amentija imale su u dosadašnjoj istoriji brojne interpretacije. Prema nekima, one su filter između fizičkog bića i duše čoveka. Smatraju se carstvom iluzija, dostupne onima koji dostignu potrebno znanje i mudrost.

PROČITAJTE I… Vatikan krije najveće otkriće savremenog doba?

Takozvana ”M teorija” kaže da trodimenzionalni svet u kojem živimo ima zapravo najmanje sedam dimenzija iznad. Dvorana Amentija smeštena je u višim dimenzijama i njome vlada čist energijski entitet svih religija – Bog, Jahve, odnosno Alah. Materijalni svet je, prema ovoj teoriji, projekcija više istine što stvara hologram koji nazivamo materijom. Smaragdne tablice napisane su jezikom viših dimenzija, pa zato sve što je tu napisano, može da se shvati tek kada pojedinac dostigne te više dimenzije. Ipak, ljudsko neznanje je ono što Velike dvorane čuva netaknutim i sigurnim.



Atlantiđani i drevne Maje
Pre 2.300 godina, drevni Egipat je prolazio kroz teška vremena, a mnoge delegacije sveštenika poslate su u različite delove sveta. Među njima su bili i Totovi Čuvari znanja iz Velike piramide koji su otišli u Južnu Ameriku i tamo pronašli naprednu rasu – Maje. Sveštenici su ostali na ovim prostorima i s vremenom se asimilovali s narodom koji ih je rado prihvatio. Tokom vremena, donesene smaragdne table smeštene su ispod oltara jednog od velikih hramova posvećenih bogu Sunca.

Nakon pohoda konkvistadora gradovi su napušteni, a blaga hramova ostala su ovde vekovima, naizled zaboravljena. Sveštenstvo Velike piramide zatražilo je od jednog od svojih članova da Table vrati natrag. Pre nego što je to učinio 1925. godine, uz dozvolu sveštenika, preveo ih je i napravio njihove kopije. Sedamdeset godina kasnije, dobijena je dozvola da se objave pojedini delovi.

Kako više sile komuniciraju s ljudima
One se uvek trude da nas postave na pravi put. Naše je samo da prepoznamo način na koji nam se obraćaju.

Rođeni smo da živimo u sreći i izobilju. Zvuči pomalo paradoksalno, ali za neke loše stvari u životu sami smo krivi. Naime, univerzum se uvek trudi da nam podari ono najbolje, treba samo da dopustimo da to uđe u naše živote. Ali, kako većina ljudi ne shvata tajne zakona privlačenja, privuče upravo ono o čemu najviše razmišlja, a to su uglavnom negativne stvari. Univerzum komunicira s nama putem emocija. Kada obratimo pažnju na njih, znaćemo tačno šta nam to kosmos poručuje. Predstavljamo vam neke uobičajene situacije koje mogu da vam pomognu da lakše razumete prirodni poredak.

Šta nam poručuje kosmos?
1. Dobro raspoloženje
To je naše prirodno stanje. I svaka drukčija emocija ukazuje na to da smo na pogrešnom putu. Zato je važno da slušamo sebe, svoje srce. Nažalost, savremeni čovek obuzet svakodnevnim brigama totalno ignoriše ono što mu poručuje srce. Emocije su naš orijentir. Ako duša peva, na dobrom smo putu, a ukoliko osećamo nelagodnost, anksioznost, naročito kada brinemo o nečemu na šta ne možemo da utičemo – onda smo na pogrešnom.

SAZNAJTE I… Kako da uskladite energije jina i janga u sebi

2. Mali signali
Univerzum se svakodnevno trudi da nam nešto poruči. Ništa nije slučajno i ako nam se dešavaju pehovi, to je znak da oslušnemo sebe i da se, vođeni emocijama, što pre prebacimo na pravi kolosek. Po nekom pravilu, univerzum prvo tri puta zaredom šalje suptilne signale, a nakon toga prelazi na sledeći, radikalniji korak.

3. Jezik situacija
Ako ignorišemo suptilne signale, onda slede oni radikalniji. Na primer, kada ne čujemo alarm i zakasnimo na važan sastanak ili put, saznamo da nam je draga osoba „zabila nož u leđa“, neko nas pokrade ili obmane, to su sve signali da kojima nas univerzum upozorava da smo na pogrešnom putu. Kada ih shvatimo i promenimo neke stvari u životu, isti taj univerzum nagradiće nas uspehom. Ukoliko ne obratite pažnju na njih, te sebe proglasite baksuzom ili žrtvom, tada će vam kosmos isporučiti još teži paket.

4. Jezik štete
Kada počnu da vam se dešavaju razne štete, pomislićete da je u pitanju božja kazna. Nije. Bog nema veze s tim šta ste vi odabrali, odnosno kakve vam se negativne misli vrzmaju po glavi. On nema veze s tim što umesto da se pokrenete, samo kukate i opterećujete druge ljude. Ako shvatite ovu lekciju, prestaće da vam se dešavaju „kazne božje“ i uživaćete u blagodeti.