Орао у хералдици

Орао је један од најчешћих и најраспрострањенијих мотива у хералдици. Најчешћи је мотив из света птица и представља цара над птицама, као што је лав међу животињама. У хералдици се појављује и двоглави орао, као специфичан израз достојанства и метафизичког. Врло је важан начин на који је орао представљен тј. положај у коме је приказан на грбу.

Разни положаји орла: eagle close; eagle rising, wings elevated & addorsed; Орао, крила подигнутих и повијених (eagle rising, wings addorsed & inverted); eagle rising, wings displayed & inverted; eagle displayed with wings inverted, Наполеонски орао (Napoleonic eagle)...

Орлове у свом грбу имају САД, Аустрија, Чешка, Румунија и Пољска. Двоглави орао појављује се на грбовима Русије, Србије, Црне Горе и Албаније.


Свети Георгије у хералдици

Свети Ђорђе је чест мотив у хералдици, и то најчешће приказан као коњаник који копљем пробада аждају. Овај мотив је везан за легенду о хришћанском светитељу Светом Ђорђу, који се представља као пример највише људске храбрости, пожртвованости и истрајности.

Као такав, стављен је на грб Русије и Грузије, а често је стављан и на грбове разних градова по земљама где је хришћанство било доминантна религија (нпр. Москва, Истра, Клин, итд.).

Извор: Википедија

Приписани грбови

[You must be registered and logged in to see this image.]Приписани, или додељени грбови су грбови који су приписани ликовима из предања или легенди и познатим историјским личностима које су живеле пре настанка и развоја хералдике. Почевши са 12. веком, грбови су приписани свим витезовима Округлог стола а ускоро су грбове добиле и личности које се помињу у Светом писму, грчки и римски хероји, као и краљеви и папе који никад за живота нису имали свој грб. Неки од тих грбова су се временом помало мењали али грбови важних личности остали су непромењени.

Један од значајнијих грбова који су приписани некој од личности из Светог писма јесте грб Исуса Христа, који приказује инструменте његовог страдања и штит Светог Тројства. Средњевековна литература приписује грбове и историјским личностима као што су Александар Велики, Јулије Цезар и краљ Артур. Грбове су добили многи краљеви који су живели и владали пре настанка и развоја хералдике, укључујући и Едварда Исповедника и Вилијама Првог од Енглеске. Ови грбови су понекад коришћени као део грба на грбовима њихових потомака.

Приписани или измишљени грбови се појављују у литератури средином 12. века, посебно у вези Артуријанских легенди. Временом су грбовници приказали чак 40 грбова Артурових витезова. Следећи ступањ развоја ове гране грбова настао је током 14. и 15. века када су грбовници артуријанских грбова дошли до броја од око 200 грбова.

Током истог века, грбовници су изумели и грбове неких од краљева страних земаља. Када су грбови постали модерни у племићким круговима, било је неубедљиво да неки краљ не буде носилац грба. У такво време, било је "природно мислити о томе какав би грб био најпогоднији за значајне личности прошлих времена".

Неки од приписаних грбова су стављени на грбове њихових потомака. На пример, грб породице Лојд из Стоктона је био састављен од бројних грбова поглавара велшких кланова који су живели у 9. веку или раније. На сличан начин, приписан је грб и Папи Леу Деветом, израђен на основу грбова његових потомака.

У 16. и 17. веку приписано је и мноштво грбова великом броју светаца, краљева и папа, нарочито онима из 11. и 12. века. Папа Иноћентије Четврти (1243–1254) је први папа за чији се грб поуздано зна да је историјски. До краја 17. века, употреба приписаних грбова је била боље правно уређена.

Боје и симболи који су приписани неким историјским личностима дају увид у историју симболизма.

Од 13. века, краљу Артуру су најчешће додељене три златне круне на плавом пољу. У спису из 1394. године, Артур је приказан како држи заставу на којој су приказане три златне круне. Стављано је и 11, 13, па чак и 30 круна је понекад стављано, како би указало на краљевства која је освојио.

И други ликови из артуријанских легенди су добили своје грбове. Ланселот прво добија штит чисто беле боје али касније добија три црвене косе пруге преко белог поља, које симболизују снагу три човека. Тристан је добио више грбова. Његов најстарији грб је био грб из 13. века на ком је приказан златни лав у скоку на црвеном пољу. У другим верзијама, поље је било зелено а не црвено. Готфрид вон Стразбур му је доделио сребрни штит, са црним вепром у скоку. У Италији, пак, добио је геометијску шару.

Грбове су добили и многи краљеви из пре-хералдичког доба. Међу најпознатијима су франачки краљеви, који су добили три жабе. Одатле, према неким веровањима, потичу три љиљана Француске.

Виљем Освајач, први нормански краљ Енглеске имао је грб са два лава на њему. Краљ Ричард Лавље срце је узео та два лава и ставио их на црвено поље, одакле потичу три лава на грбу Енглеске. Ипак, нема доказа да Виљемов грб није приписан њему након његове смрти.

Првим саксонским краљевима је приписан златни крст на плавом пољу али тај грб се први пут појављује тек у 13. веку. Грб светог Едварда Исповедника, плави штит са златним крстом и пет златних птица на њему, изгледа да су му доделили хералди из времена краља Хенрија Трећег, а засновали су га на новчићу који је кован у време краља Едварда. Овај грб је касније употребио краљ Ричард Други у спомен на овог свеца.

Грбови су додељени и краљевима англо-саксонске петрархије. Краљевини Есекс је, на пример, додељен црвени штит са три мача. Овај грб су користили окрузи Есекса и Мидлсекса све до 1910. године, када је Веће округа Мидлсекс тражило од Колеџа за грбове да му званично додели грб. Мидлсекс је добио црвени штит са три мача и "саксонском круном". Веће округа Есекс је добило 1932. исти грб али без круне.

Чак су и неки римски владари добили своје грбове, као нпр. Ромул, први владар Рима, који је на грбу имао вучицу.

Исусу Христу је био додељен Часни крст као симбол, и као такав су га користили и крсташи. Понекад се на Христовом грбу појављује и пасхално јагње. Ипак, до 13. века је се усталило да се за Христов грб користе инструменти његовог страдања. Ови инструменти су били описани хералдичким терминима, као нпр. на печату из око 1240. године, где су приказани крст, ексери, трнов венац и бич.

Девици Марији били су додељени срце са крилима, прободено мачем и стављено на плаво поље. Девици Марији је такође приписан и један грб са белим љиљанима.

Из жеље да се апстрактно учини видљивим, грбови су додељени и невидљивих духовима. Пошто је црква у Средњем веку човеколике приказе Светог Тројства сматрала непожељнима, штит Светог Тројства је брзо постао популаран. Често је био употребљаван не само у декорацијама цркава већ и разних богословских списа и грбовника. Један од најранијих примера је Summa Vitiorum на којем је приказан витез који се бори против седам смртних грехова, а носи штит Светог Тројства.

Свети арханђел Михаило се често појављује у хералдици. У једном случају, штит Светог Тројства се приписује арханђелу Михаилу. Много чешће, он се приказује у оклопу са црвеним крстом на белом пољу, како убија Сатану, који је приказан као змај. Овај грб, првобитно приписан арханђелу Михаилу, касније је додељен светоме Ђорђу.

Хералдика је доделила грб чак и самом Сатани, као генералу армије палих анђела, грбу по којем би био лако препознат у жару битке. Douce Apocalypse га приказује како носи црвени штит са златном водоравном пругом и три жабе, грб који је заснован на "три нечиста духа као жабе" (Откр. 16, 13).

Извор: Википедија

Dvoglavi orao je usvojen iz vizantijske kulture i ubrzo je postao simbol srpskih kraljeva kao i srpske države. Može se videti na katalonskoj mapi iz 1339. gde je prestonica cara Dušana označena dvoglavim orlom, a taj isti simbol se nalazi i u manastiru Ljeviška. Čelenka je bila omiljeni deo grba srpske vlastele i vrlo je prisutna na novcu iz tog perioda, upotrebljavala se kao grb, bez štita.

Kraljevska kuća Nemanjića je vladala Srbijom od XII veka do 1371. Stvorili su moćnu i organizovanu državu, izgradili brojne crkve i manastire neki od njih su možda i napisali najlepša književna dela svog vremena.

Stefan Nemanja je bio osnivač države i njegov drugi sin je bio prvi srpski kralj dok je sam Nemanja imao titulu velikog župana. Sin Rastko se zamonašio i uzeo ime Sava i izdejstvovao nezavisnost za srpsku crkvu (1219). Neposredno posle smrti Sv. Sava je proglašen za sveca. Turci su želeli da iskorene svaku pomisao na nezavisnost srpske države te su spalili njegove mošti u Beogradu 1594. godine što je samo još više učvrstilo veru i želju za slobodom.

Stefan Dušan je krunisan za kralja 9. septembra 1331. god. Ovaj kralj, potom car, je bio veliki osvajač i za vreme njegove vladavine Srbija je bila jedna od najuticajnih evropskih država . Godine 1336. Dušan se proglasio Carem "svih Srba i Grka". Dušanov zakonik je regulisao norme i pravila ponašanja u državi.

Zadnji kralj ove kuće je bio Uroš IV, zvani "Nejaki". Ostatak srpskog plemstva je razdelio državu i razjedinjeni su i dočekali turske osvajače.

Mnogi istoričari veruju da su bivolji rogovi jedini deo grba Lazarevića što nije tačno. U delu Hilandara koji je Lazar podigao može se videti dvoglavi orao kojeg su Lazarevići preuzeli od Nemanjića kako bi se potvrdili kao naslednici stare srpske kraljevske porodice. Despot Stefan je bio član mađarskog viteškog reda zmaja gde je bio na prvom, počasnom mestu - zbog toga je zmaj obmotan oko štita porodice Lazarević.

Lazar Hrebljanović (porodica je tek kasnije uzela prezime Lazarević) je bio najznačajnija politička figura posle odlaska Nemanjića sa srpske istorijske scene. Iako nikad nije vladao celokupnom Srbijom jer je bila podeljena između mnogobrojnih velikaških porodica, Lazar je bio najjači i najuticajniji među njima. On je i predvodio srpsku vojsku 28. juna 1389. kada su ga Turci zarobili i pogubili. Njegova tragična sudbina je stvorila "kosovski mit" a sam Lazar je u narodu postao "car Lazar" iako nikad nije imao tu titulu. Njegova žena Milica je vladala Srbijom sve dok Stefan Lazarević nije dobio titulu despota 1402.

Stefan je bio u obavezi da učestvuje u turskim ratovima a njegova sestra Olivera je postala žena turskog sultana. Despot Stefan je uvek pokušavao da izbori veću samostalnost za Srbiju a kao učen čovek posedovao je i veliku zbirku knjiga. Oprobao se kao i pisac napisavši dve pesme, Natpis na stubu i "Slovo Ljubve". Pošto nije imao poroda, despot Stefan je kao svog naslednika odredio svog rođaka Đurđa Brankovića, a ubrzo nakon te objave, od posledice srčanog udara umire u Šumadiji 1427.

Brankovići su ostavili dosta podataka o svom grbu - na novcu, pečatima i odeći. Iako ima varijacija, dva su simbola uvek predstavljena: bivolji rogovi i lav en passant (u hodu). Najverovatnije su bivolje rogove preuzeli od Lazarevića gde su hteli da naglase da su oni legalni naslednici bivše dinastije. Ovaj grb je u potpunosti preuzet sa pečata Lazara Brankovića iz 1457.

Poslednja srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala do potpunog pada države pod tursku vlast.

Vuk Branković se oženio Marom, najstarijom sestrom kneza Lazara i bio je jedan od kneževih najbližih prijatelja. Zajedno su se borili na Kosovu 1389. Kada je Vuk vodeći desno krilo srpske vojske prodreo u sam centar turskog logora Lazar je bio zarobljen što je ostavilo prazninu u rasporedu trupa. Vuk je odlučio da se povuče sa namerom da spase ono što se spasti moglo i da nastavi sa odbranom Srbije. Nasuprot istoriji, Vuk Branković je prikazan kao izdajnik u narodnim pesmama.

Vukov sin Đurađ se sukobio sa despotom Stefanom jer je želeo da prigrabi srpski presto za sebe. Pomirili su se i uspešno borili protiv Turaka 1413. Posle smrti svog rođaka, Đurađ je postao novi despot što je ozvaničeno 1429. I pored pada Smedereva 1459. što je označilo totalni kolaps države, Brankovići su i dalje bili veoma uticajna srpska porodica dok nije nestao i njihov poslednji potomak.

Jedan deo ovog grba se može videti na pečatu kralja Vukašina iz 1370. ali bez štita. Beli orao je najverovatnije prikazan jer se smatrao grbom Srbije (mada ovde nije dvoglavi) i mnogi velikaši su ga stavljali na svoje predmete i odeću. Još jedan veoma važan simbol se javlja na grbu Mrnjavčevića a to su oscila koja su kasnije postala i deo zvaničnog grba obnovljene srpske države.

Mrnjavčevći su bili prvi srpski velikaši koji su se sukobili sa Turcima - bitka na Marici 1371. je bila izgubljena i turski osvajači su nastavili sa prodorom u zemlju.

Oba brata, Uglješa i Vukašin su poginuli u tom boju a Vukašinov sin, Marko, je proglašen za novog kralja. Iako je Marko bio turski vazal, narodne pesme su ga opevale kao heroja natprirodne snage i izuzetne hrabrosti; ubijen je u turskom pohodu 1395. koji je lično predvodio sultan Bajazit I.

Posle ove pogibije Mrnjavčevići su nestali sa političke scene i nemamo puno podataka o ostalim članovima porodice. Uglješina žena Jelena je otišla u manastir gde se zamonašila pod imenom Jefimija i izvezla čuvenu Pohvalu knezu Lazaru.

Kotromanići su ostavili brojna svedočenja i predmete sa porodičnim grbom mada su ga često menjali i dorađivali. Žuti ljiljani na plavoj pozadini su simbol potčinjenosti mađarskoj kraljevskoj porodici - čak je i Stefan Lazarević sa vremena na vreme dodovao ljiljane na svoj grb kada je bio blizak sa mađarskim kraljem.

Ovi plemići su živeli i upravljali delovima Bosne sve do njenog pada kada su Turci preuzeli vlast nad tom državom. Iako su bili vladari Bosne, pošto su bili srpska porodica, Kotromanići su se proglasili i za kraljeve Srbije.

Stefan Tvrtko I je bio bosanski ban od 1353. do 1377. a od te godine se proglasio za kralja Bosne i Srbije. Posle njegove smrti 1391. usledio period nestabilnosti i borbe za presto a kao pobednik iz tog meteža je izašao Stefan Dubiša mada nije jasno u kakvom je srodstvu bio sa Kotromanićima.

Bilo kako bilo, Dubišin unuk, Stefan Tomašević, je bio poslednji vladar Bosne koji je pokušao da odbrani državu od napada Turaka. Papa Pije II ga je proglasio za "bosanskog kralja" 1461. Pošto su mu Turci obećali milost, Stefan se predao i bio je pogubljen. Tim ubistvom je okonča na i bosanska država dok su potencijalni naslednici, Stefanova deca Sigismund i Katarina, preobraćeni u islam.

Na novcu Balšića se dosledno pojavljuje vučja glava okrenuta nadesno i na štitu i na čelenci. Ovaj oblik štita i kacige se mogu videti na pečatu duke Balše iz 1385. godine dok se plašt i kruna detaljnije raspoznaju na novcu Balše III. Ima dosta sporova o izgledu samog štita, u kasnijim varijantama grba Balšića javljaju se i osmokrake srebrne ili zlatne zvezde. Rumunska porodica Bals, koja pretenduje da vodi poreklo od zetskih Balšića, takođe na svom grbu ima osmokraku zlatnu zvezdu na crvenoj podlozi. Obrenovići su koristili svoje porodične veze sa ovom rumunskom porodicom da predstave da i sami vode poreklo od Balšića, dakle i Nemanjića tako da su zbog toga legalni naslednici srpske krune.

Prvi pomen vlasteoske porodice Balšić nalazi se u povelji koju je car Uroš izdao Dubrovačkoj republici 1360. g. Ne zna se ništa pouzdano o njihovim precima a romanska osnova prezimena je navodila neke istoričare da ih traže među napuljskim i provansalskim plemstvom.

Rodonačelnik porodice, Balša I, je upravljao samo jednim selom da bi uz pomoć sinova uskoro ovladao Gornjom Zetom, Skadrom i teritorijom do Kotora, moguće je čak da su upravljali i Barom. Ratovali su i sa albanskim vlastelinom Karlom Topijem gde je Đurađ pao i zarobljeništvo da bi kasnije (1366.) bio oslobođen po uspostavljanju mira. Već 1368. Đurađ kontroliše i Ulcinj - postavši moćan vlastelin više ne priznaje Uroša za svog gospodara i dolazi u sukob sa njim. On se pominje uz kneza Lazara 1375. kao sazivač crkvenog sabora što govori o njegovom nesumnjivom uticaju i moći.

Nasleđuje ga najmlađi brat Balša II koji je potukao kralja Tvrtka i uz posredovanje Venecije sklopio mir 1385. Turci su sve više upadali na njegovu teritoriju i on gine u boju na Saurskom polju iste, 1385. g. Unuk Balše I, Đurađ se pojavljuje kao naslednik i u prvi mah im se i pridružuje da bi se okrenuo protiv njih i prešao u katoličanstvo obećavši svoje zemlje papi Bonifaciju IX ukoliko ne bi imao naslednika. Njegov sin, Balša III, je krenuo u zauzimanje starih poseda svoje porodice i uz pomoć Turaka je zauzeo Skadar. Vešto balansirajući između Venecije, Ugarske i Turaka je uspeo da održi svoje posede; umire na dvoru svog ujaka despota Stefana Lazarevića koji postaje naslednik zemalja Balšića jer Balša III nije imao muških naslednika. Venecija je brzo reagovala i osvojila sve gradove pod vlašću Balšića.

Balšić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Branković

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jugović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kosače

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kotromanić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mrnjavčević

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obilić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oblačić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Orlović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hrebeljanović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Crnojević

[You must be registered and logged in to see this image.]

Српска оцила су један од најчешће коришћених симбола на нашим грбовима и уједно један од оних о којима се најмање зна. На њима се обавезно налази крст (постоји само један изузетак у виду тренутног грба Србије). У пољима подељеним крстом се налазе четири оцила, окренута једно од другог (најчешће). Оцила су "алат" који су наши преци користили при паљењу ватре. Она су такође имала и неку врсту "магијског" значења.

У народу се често мисли да се ту ради о четири ћирилична слова С, којима се приписују разна значења - најчешће: "Само Слога Србина Спасава". Ово и није лоше гесло узевши у обзир колико је тачно. Постоји и друго веровање, да та слова С потичу од византијских слова Б: "Basileus Basileon Basileuon Basileusin", што би значило:"Краљ Краљева Краљује Краљевима", или тачније:"Краљу Краљева (Исусе), Спаси Краља" . Многи стручњаци се слажу са овим другим значењем, али постоје и они који сматрају да оцила имају сасвим друго порекло, и да нису византијски симбол.

Њима у прилог иде аргумент да је у једном периоду средњег века у целој Европи био често за грб узиман симбол који има слова између кракова крста (тако да то онда и није византијски симбол), али да су увек у питању била слова, а не предмети као што је случај са нашим оцилима. Ма колико се ово чинило као мала разлика у хералдици она ипак има већи значај.

Како ни једна ни друга страна није без доказа а истраживања још трају не може се са сигурношћу рећи ко је у праву. Постоји још једна теорија, која каже да четири "оцила" у ствари нису оцила, већ двосекле секире. Ако погледамо неки од старијих српских грбова, можемо видети те "секире".

Grb Vojinovića je poznat samo na osnovu grbova "ilirske" heraldike. Verodostojnost grba je podložna sumnji u istoj meri kao i verodostojnost ostalih grbova iz Korenića-Neorića koji se ne mogu konfrontirati sa primarnim arheoložkim, numizmatičkim i drugim izvorima za heraldiku. Na ovom mestu ne može se ulaziti u detaljno razmatranje pouzdanosti "ilirskih" grbovnika. Kritičke analize ovih grbovnika pokazuju da su se oni zasnivali dobrim delom na autentičnoj heraldičkoj građi. Ovaj grb Vojinovića je nacrtan prema grbu kod Korenića-Neorića koji se od grba u Fojničkom grbovniku razlikuje samo po detaljima barjaka u čelenci.

Na pečatima hercega Stefana, Vladislava i Vlatka Hercegovića pojavljuje se serija grbova koji omogućuju rekonstrukciju grba Kosača. Na svim pečatima se pojavljuje kompletan grb. Štit je "tarča" i na njemu su tri kose trake. Kaciga je turnirskog tipa, a iznad nje u čelenci prikazano je poprsje lava koji u šapama drži zastavu sa tri kraka. Na zastavi su dva krsta jedan iznad drugog. Plašt se razvija sa obe strane šlema i štita a na završecima se pretvara u ukrasnu vrežu. Grb je najlepše sačuvan na pečatu hercega Stefana, na jednoj priznanici njegovog sina Vlatka iz 1470. Jedan od najlepših prikaza grba Kosača se nalazi isklesan na kruni jedne kućne cisterne u Dubrovniku. Grb je isklesan u kamenu i u svim heraldičkim elementima je podudaran grbu na pečatu. Sa ova dva grba se podudara i grb Kosača u "ilirskim" grbovnicima. Može se pretpostaviti da su i boje koje se javljaju u ovim grbovnicima tačne. Štit je crven sa tri srebrne kose trake. Plašt, lav i zastava su takođe crveni a krst na zastavi srebrn.

Grb Vlatkovića, porodice iz zapadne Hercegovine je poznat samo na osnovu sfragističkih izvora. Sačuvano je pet pečata sa originalnih isprava i priznanica porodice. Na svim pečatima je isti grb. Pešački štit, tarča, sa tri kose pruge. Nad štitom je duboku šlem sa čelenkom u vidu perjanice. Plašt se na krajevima pretvara u ukrasnu vrežu. Kako je rekonstrukcija izvršena sa pečata, o bojama grba se može samo nagađati. Jedino što se može sa velikom verovatnoćom zaključiti je da je grb Vlatkovića bio shodno heraldičkim pravilima sačinjen od elemenata obojenih bojom (tamno) i metalom (svetlo). Tako da je i ova rekonstrukcija data u neutralnoj svetloj i tamnoj boji.

Zlatonosovići

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grb spada u red manje poznatih. Osim grbovnika Korenića-Neorića, Fojničkog grbovnika i drugih iz porodice "ilirskih" ne postoje drugi izvori za rekonstrukciju. Grb Zlatonosovića sa svojom dosta razrađenom heraldičkom kompozicijom u koju spadaju polumeseci, ševroni i obrnuto prikazivanje boja na jednoj i drugoj strani ose pre bi mogao da bude proizvod heraldike poznog XVI veka kada su "ilirski" grbovnici nastali, nego srednjovekovnog vremena porodice Zlatonosović.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Grb Dinjičića je poznat isključivo na osnovu "ilirske" heraldike. Porodica Dinjičić je našla mesto u grbovnicima jer je navodno bila u srodstvu sa porodicom Ohmućević. Pedro Ohmućević, član porodice Ohmućević je direktno umešan u stvaranje prvih "ilirskih" grbovnika.
Motiv tri trake bio je čest u našoj heraldici XIV i XV veka naročito u Bosni i Humu. Zmaj u čelenci je omiljen u ilirskoj heraldici ali i na nakitu XV veka. Grb Dinjičića je nacrtan prema grbu iz Fojničkog grbovnika i grbovniku Korenića-Neorića. Za grb važe iste nedoumice kao i za ostale iz "ilirskih" grbovnika koji se ne mogu porediti sa drugim sigurnijim izvorima (pečati, novac, reljefi,...).

Grb Sankovića spada u najzagonetnije u našoj heraldici. Njihov heraldički simbol je poznat na osnovi pečata a najstariji primer je iz 1369. Postoje mišljenja da je znak Sankovića stilizovana kotva, monogram reči Hum, stilizovani motiv ljudskog lica sa istaknutim očima ili da je u pitanju neki sada već zaboravljeni predmet itd. U "ilirskim" grbovnicima se grb Sankovića ne pojavljuje. Rekonstrukcija grba na slici je zasnovana na predstavi pečata iz 1391. Boje nisu pouzdano utvrđene ali se pretpostavlja da su to crvena i srebrna kao na većini grbova naše vlastele.

Pavlovići

[You must be registered and logged in to see this image.]

Porodica Pavlović, ostavila je za sobom šest pečata i svi oni kao osnovnu heraldičku sliku imaju kulu, odnosno utvrđen grad. Najstariji prikaz je sa pečata iz 1397. gde je prikazan grad sa jednom i sa tri kule. Utvrđeni grad sa pečata Pavlovića verovatno je izrađen po uzoru na dubrovačke pečate. Ovaj grad koji se javlja na pečatima verovatno je bio u upotrebi kao porodični grb. Na "ilirskim" grbovima je grb Pavlovića prikazan kao utvrđeni grad sa tri kula i na štitu i na čelenci. Na štitu crvene boje grad je zlatan, u čelenci je crven. Autor Ohmućevićevog grbovnika je na štit dodao i tri zlatna ljiljana. Rekonstrukcija na slici je data prema grbovniku Korenića-Neorića a kule su prikazane na osnovu pečata.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Nikolići


Ne postoji mnogo podataka za rekonstrukciju ovog grba. Poznata su samo dva pečata. Jedan je pečat Stanislave Nikolić iz 1393. a drugi pečat njenog unuka iz 1418. Na oba pečata je jednoglavi orao sa polurašienim krilima. Glava orla je okrenuta na heraldičku levu stranu. Grb se ne nelazi u "ilirskim" grbovnicima. Zbog toga je nesigurna rekonstrukcija boja grba ali je pretpostavka da je orao srebrni na crvenom štitu.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Grb porodice je poznat na osnovu "ilirske" heraldike. Rekonstrukcija je zasnovana na grbu kod Korenića-Neorića i u Fojničkom grbovniku. Na osnovu Fojničkog grbovnika, može se utvrditi da je u čelenci lisica. Autentičnost grba je sporna jer se ne može uporediti sa pečatima, reljefima i sl.

Crnojevići

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grb Crnojevića iz "ilirskih" grbova se podudara sa onima na spomenicima iz vremena samoh Crnojevića. Grb je prikazan u vidu zlatnog krunisanog dvoglavog orla na crvenom štitu. Plašt je crven i zlatan a u čelenci se pojavljuje crni zmaj. Zmaj je verovatno proizvoljnost autora grbovnika ali se orao pojavljuje na spomenicima. Na apsidi cetinjskog manastira se nalazi grb Crnojevića oko koga je lovorov venac. U cetinjskom oktiohu se takođe pojavljuje grb Crnojevića sa srcolikim štitom sa zašiljenim gornjim delom. Na štitu je krunisani dvoglavi orao sa monogramom Crnojevića na grudima. Ispod orlovih krila su šestokrake zvezde, njih četiri. Grb je rekonstruisan na osnovu cetinjskog oktioha a boje su preuzete iz "ilirskih" grbovnika.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Jakšići

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grb Jakšića je rekonstruisan na osnovu "ilirske" heraldike i kao takav nije baš najpouzdaniji. Čak se ne pojavljuje ni u svim ilirskim grbovnicima. Ima ga kod Korenića-Neorića a u Fojničkom ga nema. Grb Jakšića je postojao i u uništenom Beogradskom grbovniku. Prema slici u Beogradskom grbovniku je i urađena ova rekonstrukcija.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Grb Bakića je poznat na osnovu pečata Petra Bakića iz 1606. i na osnovu grba na crkvenom zidu u Bratislavi. Grbovi su istovetni u gotovo svim detaljima. Na štitu se nalazi oklopnik na propetom konju kako se bori sa lavom. Na nebu su polumesec i dve zvezde, šestokrake. Kaciga je turnirska a plašt je izuvijan sa obe strane štita. U čelenci je oklopnik sa mačem. Grb je karakterističan za ugarski heraldiku XVII veka. Na osnovu toga su i rekonstruisane boje grba.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Grb Petrovića-Njegoša je i grb Crne Gore od svoga pojavljivanja (kneževina i posle i kraljevine). Dvoglavi orao i lav se pojavljuju za vreme vladavine kneza Danila. Za vreme kneza i kralja Nikola se lav i dvoglavi orao takođe pojavljuju. Glavni crnogorski barjak "alajbarjak" takođe ima na crvenoj podlozi dvoglavog orla sa krunom iznad glava i lava u hodu na štitu crvene boje sa zelenim poljem ispod njega (štit je podeljen). Grb sa slike je rekonstukcija na osnovu grba na zastavi kralja Nikole iz 1913. Zastava je trobojka crveno-plavo-bela sa grbom na njoj. Na nekim grbovima je lav na plavom polju umesto na crvenom.

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Obrenovići su se državnim grbom Srbije služili kao ličnim. Od prvih dana vladavine Miloša Obrenovića je preuzet grb Srbije iz Stematografije Hristifora Žefarovića. Već 1819. se pojavljuju pečati sa razvijenijim grbom: ispod kneževske mantije se nalazi štit, na štitu krst sa četiri ocila. Miloš naručuje 1825. pečate u Beču na kojima grb dobija novi oblik: štit opasan vencem od dve grane se nalazi pod kneževskom mantijom sa kneževskom krunom. Grb kasnije biva unesen u Sretenjski ustav. Za vreme vladavine Milana Obrenovića, grb se razlikuje od državnog: štit je u obliku razapete kože oko koga je izuvijana zmija krunisana kako se grize za rep a preko vertikalnih krakova krsta je mač okrenut na gore. Na horiznontalnim krakovima je godina kosovske bitke i godina početka drugog srpskog ustanka. Nakon proglašenja kraljevina u grb Srbije se unosi dvoglavi orao. Dvoglavi orao se nalazio na crvenom štitu iznad koga je kraljevska kruna, ispod svake kandže orla je po jedan krinov cvet. Na prsima orla je grb kneževine Srbije: beli krst na crvenom štitu sa ocilima. Grb je ogrnut purpurnim hemerlinovim plaštom povrh koga je kruna. Novi grb Srbije nije ukinuo grb porodice Obrenović. Grb se i dalje pojavljuje na jednoj dvorskoj zastavi sa ispisanom devizom Obenovića: "VREME I MOJE PRAVO".

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele

Karađorđević

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao i Obrenovići, Karađorđevići su se služili srpskim grbom. Grb ostaje nepromenjen sve do 1918. godina do ujedinjenja nakon čega na grudi orla pored srpskog se nalaze i hrvatsko i slovenačko obeležje. Grb kraljevine postaje dvoglavi beli orao na crvenom štitu, iznad čije glave je kruna a na prsima se nalazi štit sa grbovima srpskim (beli krst sa ocilima na crvenom štitu), hrvatski (štit sa 25 naizmeničnih polja crvenih i srebrnih) i slovenački (na plavom štitu tri šestokrake zvezde, zlatne sa belim polumesecom ispod).
Karađorđevići istovremeno imaju dvorsku, porodičnu varijantu grba koja se ne razlikuje bitno od državnog. Ka održači grba se javljaju dva Karađorđeva regulaša sa trobojkama na kojima su veprova glava i lav. Deviza na ovom grbu je bila: "SPES MIHI PRIMA DEUS". Na štitu su krst i ocila nepromenjeni ali se na krstu nalazi godina početka prvog ustanka. Dvorski grb se menja 1918. oblik štita je drugačiji, regulaši nestaju kao i kraljevska mantija i deviza. Najinteresantniji detalj grba je orden sa ogrlicom oko štita kao i kruna vizantijskog tipa iznad štita. U pitanju je orden Kneza Lazara koji je ustanovio Aleksandar Obrenović 1889. Veliki krst sadrži u sredini lik Kneza Lazara oivičen lovorovim listom. Krakovi krsta su crveni ukrašeni biserima i dragim kamenjem a krst je okačen na pločicu na kojoj su godine kosovske bitke i ustanovljenja ordena. Iznad pločice su ukršteni mačevi povrh kojih je kruna. Ogrlica se sastoji od četvrtastih pločica, dve vrste naizmenično poređanih. Pločice odvajaju karike ukrašene ljiljanima. Posle ujedinjenja 1918. se menja i porodični grb u čijem štitu su sada pored srpskog i hrvatsko i slovenačko obeležje. Grb se razlikuje od državnog - u gornjem desnom delu je grb Srbije (krst sa ocilima), u levom hrvatskim sa šahovnicom, a u donjem delu štita umesto ilirskog polumeseca sa zvezdama je grb pokrajine Kranjske (plavi orao u srebrnom polju na čijim grudima je polumesec okrenut ka gore sa crveno-zlatnom šahovnicom).

Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele