Хералдика је наука о грбовима, помоћна историјска наука, настала у 11. веку.

Хералдика се, по областима којима се бави, углавном дели на:

* државна хералдика - грбови савремених, и историјских, држава
* градска хералдика - хералдика разних градова и општина
* обласна херладика - области и покрајине разних држава
* црквена хералдика - свештенство и црквена хијерархија
* академска хералдика - академске институције
* породична хералдика - грбови племићких фамилија
* грбови разних појединаца
* спортска хералдика - грбови спортских савеза, спортских клубова

Хералдика је развила велику разноврсност симбола којима се користи, и доделила специфична значења сваком од њих:

* основне боје
* животиње
* биљке
* митолошка бића
* предмети



Напомена: За више информација о самој хералдици и опширније о хералдичким правилима и грбовима, књига Драгомира Ацовића - Хералдика и Срби, или било која књига која се детаљно бави хералдиком и грбовима.

Историја

Хералдика је основа савремених графичких комуникација и примењене графике у целини, чији принципи обезбеђују природне односе: наука-естетика, идеја-естетика-функција, функција-реализација; уникат-масовне комуникације, традиција-савремено, привреда-култура-уметност итд.
Хералдика је скуп великог броја хералдичких правила, али стално треба имати на уму, да правила никада нису могла бити савршена, да су се стално мењала кроз векове и уже периоде, тако да су била различита у разним деловима западне Европе. Ова област је апсорбовала у себе „прехералдички период“ разних народа и култура и заједно са својим прехералдичким периодом (различитим културама и обичајима европских народа), дала значајан допринос култури и постала важна ризница опште културе.

Народи који нису имали своју хералдику или континуитет у овој области, као што је то случај са јужнословенским народима, морају упознати њене основе, како би брже и лакше савлађивали целину својих савремених културних потреба, без лутања, заобилажења и тражења онога што је већ давно пронађено. Аутор овог прилога има намеру да на популаран начин у неколико наврата (са што више визуелних и аутентичних примера), изнесе у најкраћем обиму главне особине хералдичких принципа.

Хералдика је помоћна историјска наука, која заједно са сфрагистиком (проучавање печата), генеалогијом (проучавање сродства), нумизматиком (проучавање новца), археологијом, дипломатиком, палеографијом и другим наукама, проучава настанак и историјски развој грбова; утврђује правилности код састављања грбова, начине ликовно-графичког обликовања грбова; утврђује начин читања и тумачи значења фигура у грбовима; истражује коме припада неки грб из прошлости итд.

Хералдика се јавила у XI веку, у време крсташких ратова (1096-1270), који су имали јаке и различите утицаје и последице на западну Европу, а у нашој теми је посебно заначајно да је источна култура нарочито утицала баш на ову област, преко усмене и писмене литературе и нове симболике: крилати лавови, змајеви, џинови, монструми, легендарне и митолошке фигуре које су се нашле у хералдици западне Европе.

Овај источни утицај је у почетку створио приличну збрку, јер се поред постојећих симбола и фигура, са одређеним хералдичким значењима, нагло појавило и много нових симбола и фигура са новим значењима или су замењивали претходне фигуре. Забележено је да је већ код другог крсташког похода (1147) француски краљ Луј VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено регулисана, негде раније а негде касније. Али, поуздано се зна да је немачки краљ Фридрих Барбароса (1152-1190), када је кренуо да осваја „света места“ (1189), имао узорно сређена хералдичка правила, што се сматра за почетак праве хералдике.

Војна организација западне Европе, нарочито у периоду крсташких ратова, највише је допринела развоју хералдике, преко многобројних знакова, фигура и симбола, које су установљавале војне јединице како би се разликовале и распознавале, нарочито у биткама, када је долазило до међусобног мешања крсташких и непријатељских војника.

Војни турнири, који су уведени између 1150. и 1160. године, а сматра се да их је увео Фридрих Барбароса (Fridrich Barbarosa), прво у Немачкој (затим су се раширили по целој западној Европи, где су витезови приказивали своја јунаштва и војне вештине) били су расадници хералдике. Учесници су били потпуно покривени оклопима, тако да се нису могли препознати, па је хералдичко обележавање имало пресудан утицај. Нарочито се огледало на штитовима, који су представљали један од најважнијих делова оружја. Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или се бори за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.

Почеци хералдике су се сводили само на описивање грбова, затим се појављује значајан текст о хералдици, који је написао Конрад фон Муре, око 1240. (Konrad von Mure), а за првог хералдичког научника сматра се Бартоло де Сасоферато, око 1350. (Bartolo de Sassoferrato). Прва хералдичка правила установио је Клемент Принсо (Clement Prinsault) у трактату од 1416. а правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Клод-Франсоа Менестрије, око 1650. (Claude-Francois Menestrier). Време до краја XV века се назива ПЕРИОД ЖИВЕ ХЕРАЛДИКЕ, са строгом применом хералдичких правила, а време од XVI до XIX века ПЕРИОД МРТВЕ ХЕРАЛДИКЕ, где се често одступа од правила или се установљавају нови принципи.

Због честе злоупотребе и фалсификовања у хералдици, а нарочито у средњем веку, она се у научном смислу дели на АУТЕНТИЧНУ и НЕАУТЕНТИЧНУ. За прву постоје тачно утврђени извори докумената, са потребним елементима, који су довољни доказ за сва правна лица, градове, области, државе и др. Већ у XIII веку појавили су се хералдички зборници (грбовници), који су описивали и приказивали грбове и добијене заслуге по хералдичким правилима. За аутентичне изворе сматрају се и: повеље за додељивање грбова и титула; штитови, шлемови, челенке и друга стара војна опрема и оружје на којима се налазе грбови. У другу групу аутентичних извора долазе: стари печати и новац, надгробне плоче и споменици, историјске зграде и други предмети од камена, дрвета и коже који приказује ликове грбова. Велики им је недостатак када немају боје, које су у хералдици веома значајне.

Неаутентични хералдички извори су, углавном, описи грбова, али је хералдичка наука заинтересована и за ове изворе.

У почетку крсташких ратова, једно кратко време, свако је „од племенитог рода“ могао да саставља свој грб са фигурама које је сам изабрао. Пошто су грбови постали наследни (преносили су се на децу и њихову децу; спајале су се породице које су имале своје грбове итд.) питање права и начина састављања грбова постајало је све сложеније. Важећа хералдичка правила бивала су, такође, сложена и право на састављање грбова добили су ХЕРОЛДИ (немачки: гласник). Они су даље утврђивали правила, најављивали турнире, водили протокол код такмичења, најављивали витезове и гласно описивали њихове грбове, звања и заслуге. Херолди су били војна лица, живели су на дворовима, бавили су се и пословима дипломатије, водили протокол на дворским свечаностима, церемонијама, посредовали у двобојима и контролисали утврђења правила.

Херолди су били толико вешти у састављању грбова, да се од њих развила врло сложена наука – хералдика, која је дуго била тајна, а њена правила су се само усмено преносила. Заслуга за тако дуго одржавање хералдике припада херолдима. Поред састављања грбова, они су водили грбовнике и тако оставили најдрогоценије документе

Од XIV века организовани су у цехове, који су имали највећи друштвени углед.

Реч знамење у нашем језику најприближнија је појму грб и хералдички обичаји у средњевековној Србији.

Данашње значење, смисао и садржај речи грб, изгледа да је у нашем службеном језику први пут забележен у Сретењском уставу Кнежевине Србије, 1835. године. Сматра се да је термин преузет из Русије (герб), који је до њих дошао преко Пољске (herb) и Чешке (erb), а ови су усвојили немачку реч erben, која значи наследити, наслеђивати или уопштено значење господство.

У западној Европи, где је хералдика настала, грб се по правилу означава истом речју као и оружје, из чега се јасно види настанак грбова и њихова изворна сврха са наглашеним војним карактером. Латински arma (armorum insignia) значи грб и оружје; немачки Wappen (грб), Waffen (оружје), француски armoiries – armes (старији и млађи облик речи); енглески arms (грб и оружје); италијански arma (грб, оружје).

Први и најбитнији елемент сваког грба је штит, штит је у средњем веку оружје, оружјем се долазило до почасти, привилегија и господства, а они су постали наследни.





Милош Ћирић, Хералдика 1, Универзитет уметности, Београд 1983.

Као и свака наука, тако и хералдика има своја правила. Иако представљена као помоћна историјска наука, хералдика је много више, она је област/тематика за себе.

У хералдици постоје стриктна правила, која се морају поштовати ако се нешто жели назвати грбом, у супротном то је ништа више до сликовне представе или лепог мотива. Хералдичких правила има много, али се могу издвојити основних осам правила:

Прво правило: грб мора бити јединствен и оригиналан; то би у ствари значило да се грбови морају разликовати међусобно макар у детаљима, ово је фундаметално,али и врло често игнорисано правило. Хералдика је у суштини облик препознавања и проблем настаје управо на том пољу, када треба препознати, тј. разликовати грбове људи истих презимена, представљало би прави проблем разлучити грбове свих породица које се презивају Петровић, ако се не би следило/поштовало ово правило.

Друго правило: једна особа, једна институција, један град, једна држава...не смеју имати у употреби више од једног грба; то значи да неко не може истовремено да истиче два или три грба, већ да се дичи једном верзијом.

Треће правило: само оно што задовољава и уклапа се у хералдичка правила је хералдички исправно; то би значило да хералдику и хералдичаре у првом моменту не занима уметнички утисак неког грба, већ исправност и примењивост правила, тек на крају се разматра питање естетике.

Четврто правило: у хералдици постоје десна и лева хералдичка страна и то са становишта онога који носи штит; то би у преводу значило да је оно што је посматрачу лево то је у хералдици десно, иначе десна хералдичка страна је нешто позитивно, то је тзв. мушка страна, и ако су елементи на грбу позиционирани или су окренути ка десној хералдичкој страни онда је то нешто позитивно

Пето правило: постоје пет основних боја, два метала и три помоћне боје, што се све назива тинктурама. Основне боје су: црвена, плава, зелена, црна и пурпурна; помоћне боје су: тамно-црвена, смеђа и боја крви. (види Значење боја у хералдици)Метали су: злато и сребро, а приказују се на грбовима као жута и бела боја. У хералдици је дозвољено да се неки елемент прикаже и у својој боји и то се онда назива природном бојом и обликом приказа. Из овога произлази правило да се боје не смеју мешати и приказивати једна преко друге на грбу, као ни метали, већ се може постићи комбинација метала и боја; а све то ради смањивања конфузије приликом истицања грба и повећавања јасноће приказа, нпр. црна фигура на зеленом штиту би била тешко разазнатљива. Наравно, одступање од правила је када се елемент прикаже у својој природној боји.

Шесто правило: косо позиционирани грбови асоцирају на велику старост порекла носиоца грба (армигера), највероватније пре 13. века.

Седмо правило: косо позиционирани елементи на грбу као што су пречке, ленте и греде, од леве на десну хералдичку страну, представљају грбове ванбрачне деце.

Осмо хералдичко правило: правило сједињавања грбова, у средишну позицију грба иде грб победника или породице која доминира, а у десну хералдичку страну иду грбови осталих према достојанству ка левој хералдичкој страни; у случају брака у којем су оба супружника армигери/носиоци грба, грб мужа иде на десну, а супруге на леву хералдичку страну.

ГРБ

Грб је посебна фигура или симболично обликовање, белег, амблем тј. наследни непромењени, постојан знак, састављен по хералдичким правилима.
Грб је један од првих знакова неких општина, привредних или друштвених организација. Одређено лице, породица, народ или држава, организације или слично, настојали су свој заједнички интерес да означавају једним општим знаком. С временом и са дужином употребе тај знак се пајавио у грбовима.
Постојаност и наследност су важне карактеристике грбова. Међутим. и постојаност и наследност су релативни, будући да су се неки стални грбови мењали, што је зависило ад освајања, женидбевих веза, од умирања и сл.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ПОДЕЛА ГРБОВА

Грбове можемо поделити на различите начине зависно од примене. Ипак најчешћи случај је да се деле по сталешкој припадиости у феудалном друштву. Тако имамо:

1. Грбове феудалног племства
2. Грбове црквеног племства
3. Грбови градског патрицијата

Грбове можемо поделити, поред осталог по томе коме припадају, тј. по општој припадности, па имамо:

1. Породичне приватне грбове
2. Грбове друштвених организација

По територијалној припадности грбове делимо на:

1. Градске грбове
2. Провинцијске или покрајинске
3. Државне грбове
4. Земаљске грбове

Постоји подела грбова по томе о чему говоре амблеми (ликови) у грбу:

1. Исказни грбови
2.Неисказни грбови

Надаље постоји подела грбова по месту на којем су постављени, као и где су постављени:

1. Нумизматички (на новцу)
2. Сфрагистички (на печатима)
3. Грбови знамења
4. Грбови у грбовницима
5. Архитектонски грбови

ДЕЛОВИ ГРБА

Потпуни грб има ове саставне делове:

1 Штит
2. Шлем (кацигу)
3. Накит или украс
4. плаштеве
5. знакове чина и достојанства

Ово су елементи који су постављени над штитом па су обавезни делови грба. Поред њих постоје и ликови који окружују грб и нису његови саставни делови:

1. Чувари грба
2. Застори
3. Редови
4. Гесла и ратни поклици
5. Заставе

Хералдичке боје и орнаменти


У хералдици је дозвољена употреба следећих боја и метала:

БОЈЕ:

1. црвена
2. плава
3. зелена
4. црна

МЕТАЛИ:

1. сребро – приказује се белом бојом
2. злато – приказује се жутом бојом

Поред њих дозвољена је употреба боје људског тела, ликови црнаца се приказују црном бојом, а животиње се боје искључиво помнутим бојама и металима.

Поред боја дозвољена је употреба орнамената, који су у 12. и 13. веку замењени конвенциајлним знаковима, а то су:

1.тзв. Хермелин
2.тзв. Веверичји трбушчић
3.тзв. Крзна

Боје у грбу који није обојен, а репродукован је у било којој врсти штампе, означавају се посебним системом линија, тако што свака боја или метал имају своје цртане знаке. Такав начин означавања боја на необојеним грбовима у хералдику је уведен у 13. веку. Све боје и метали приказују се у облику правоугаоника са следећим цртама:

ШТИТ

Штит је симбол војног порекла. Он је основни и први елемент грба. Он је у ствари део оружја на којем је било главно хералдичко обележје и феудална припадност. У почетку су штитови сачињавали потпуни грб. Били су врло једноставни, у једној боји и са мало фигура, а касније се повећавао број различитих елемената у грбу и око њега. Штитове углавном делимо на:

1.троугласти или варјашки
2.овални или италијански
3.квадратни или шпански
4.четвораугаони или француски
5.одсечени или немачки.


ФИГУРЕ У ШТИТУ

У штиту мoгу бити две основне врсте ликова (симбола) и то:

1. геометријска деоба
2.природни ликови (симболи)


Геометријске деобе штита
Водоравно раздељен штит подједнако је раздељeн водоравном линијом у два дела. Ако је деобена линија помакнута у горњем делу тада се горњи део зове глава штита. Ако је деобена линија помакнута према доњем делу тада добијамо подножје штита. Две водоравне линије каје деле штит зову се греда или појас. Ако ширином штита пролазе три водаравне линије тада добијамо трораздењен штит са четири места.

Усправно раздељен штит је ако линија која га дели пролази усправно средином штита. Тако раздељен штит зове се раскољен штит.

Косо раздељен штит је ако коса линија иде од горњег десног угла на леви доњи угао, или што је ријеђе ад горњег леевог на доњи десни.

Квадрирање или четворењем добијамо спајањем усправне и водоравне деобе у штиту.

Главни колац настаје спајањем врха штита и колца, а спајањем греде и колца настаје крст.

Рог настаје спајањем косих и левокосих греда у штиту. Ако рог досеже до половине штита зове се снижени рог. (види слику)

Природни ликови (симболи)



1. живи симболи
2. елементи и небеске појаве
3. митолошка бића
4.уметнички симболи

Живи симболи

1. људски симболи
2. четвероножне животиње
3. птице
4. рибе
5 мекушци
6. биљке

Елементи и небеске појаве
У грбовима се често појављују елементи и небеске појаве: сунце, месец, звезде, комете, тресак грома, пламен, стрела, дуга, облак, тробрег, шиљасти брег, вода, море, вулкан, река, језеро, острво и долина.

Митолошка бића

а) божанства из античке митологије (Бако, Дијана, Ескулап, Јупитер, Марс, Меркур, Мвнерва итд.)

б) митолошке животиње најбројније су у хералдици. Најчешће су: двоглави орао, Базилиск, медузина глава, Феникс, Грифон, Хидра, Сфинга, Једнорог, Лав, Пантер, Пегаз, Риба, Даждевњак, Сирена, Змај.


Уметнички симболи

У такве симболе у хералдици спадају сви предмети које је израдила људска рука. Њихов број је веома велик. Наводимо само оне које се чешће појављују као хералдички ликови у грбовима а могу се сврстати у скупине:
- кућни предмети
- одевни предмети
- оруђе
- оружје
- музика
- игре
- симболи световне и црквене власти
- грађевине
-бродови
-слова и речи
-кућни знакови

Извор: Википедија

Додатак:

Живи симболи:


лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
тигар – јунаштво и храброст у боју, неко чији ће бес бити смртоносан ако се узнемири;
медвед – немилосрдност у заштити потомства;
вук – означава храбре и тврдоглаве који на крају успеју у својим напорима, оне које је опасно изазивати;
носорог – велики бес када је изазван;
слон – храброст и снага;
леопард – дивљи и неустрашиви ратник;
пантер – као што лав означава храброг човека, тако пантер може да представља прелепу жену, која је, иако неустрашива, нежна и пуна љубави за своје потомство, и браниће их до смрти;
коњ – спремност за све врсте подвига за краља и отаџбину;
бик – јунаштво и великодушност;
вепар – страшан борац када је у потери, који престаје да се бори тек када смрт наступи, па се према томе може сматрати прикладним амблемом ратника;
коза– амблем војника који осваја победу пре применом политике него ратних вештина;
јагње – нежност и трпљење под патњом;
ован – ауторитет;
зечеви – неко ко ужива у повученом и мирном животу;
веверица – повучени живот у природи;
јеж – штедљив, опрезан човек;
лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
дабар – вредноћа и истрајност;
лисица – неко ко ће искористити до крајности своју проницљивост, оштроумност или мудрост у своју корист и одбрану;
ловачки пас (мастиф, талбот) – храброст, будност и верност;
мачка или планинска мачка (пума) – слобода, будност, проницљивост и храброст;
камила – послушност, стрпљење и неуморна упорност;
пчела – добро вођење послова;
мрав – симболизује човека вредног, мудрог и штедљивог;
лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
паук – мудрост, рад и рационалност у свим пословима;
скакавац – мудрости и племенитост;
двоглави орао и орао – означава човека од акције, преокупираног узвишеним циљевима и важним пословима, духовитог, надареног, бистрог расуђивања и разборитог у двосмисленим стварима;
соко – неко ко је упоран у остварењу својих жеља;
сова – неко ко је будан и оштрог ума;
паун – лепота и поносно држање;
пеликан – посвећеност и пожртвованост;
рода – амблем захвалног човека, детета својим родитељима;
лабуд – љубитељ поезије и хармоније;
петао – храброст, увек спреман за бој, за борбу до смрти;
голубица – љубав и мир;
гавран – неко ко је, наследивши мало од својих предака, захваљујући провиђењу постао творац своје среће или неко издржљиве природе;
делфин – милосрђе и нежна приврженост деци;
корњача – нерањивост на нападе;
једнорог – изузетна храброст;
грифон– обухвата скуп особина изузетног војника чија је великодушност такве природе да изазива многе опасности, па чак и саму смрт, само да не допадне заробљеништва;
змај – немилосрдни бранилац блага;
сфинга – свезнање и тајновитост;
пегаз – наглашена активност и енергија ума која може донети славу;
сирена – елоквенција;
кентаур – за оне који су најбољи у свом домену;
феникс – ускрснуће;
јелен – политика, мир и хармонија;
људска глава – част;
рука – вера, искреност и праведност;
нога – снага, стабилност и брзина;
лобања – смртност;
око, очи – далековидост (посебно се односи на људе у власти).


Неживи симболи:

Боје и метали


црна (sable) – постојаност, понекад и тугу, бол;
плава (azure) – верност и истину;
црвена (gules) – војничка храброст и великодушност;
зелена (vert) – нада, радост и понекад верност у љубави;
пурпурна – краљевска величанственост, сувереност и правда;
боја кестена (tenne) – амбиција;
боја крви (sanguine) – победник у боју;
злато (or) – дарежљивост;

ШЛЕМ-КАЦИГА

Кацига са накитом (украсом) је саставни део потпуног грба. Грб је хералдички потпун онда ако се на кациги-шлему налази украс или накит, а са стране шлема висе плаштеви. Најзначајнији типови шлема су:

1. "кабласти" (попут кабла)
2. турнирски
3. "шлем на копчу"



Кабласта кацига (1-4) је најстарија форма која се уноси у грбове од ХIII века. 5) У Шкотској је овај облик кациге одређивао ранг племства, а у осталим земљама се користи само за грбове који патичу из ХIII и ХIV века. Кацига (из профила) са плаштом на једну страну. 6) Кацига (полупрофил) са плаштом са обе стране је пример старагерманског племићког грба. 7) Кацига (анфас), плашт са обе стране и украси на њој. Грб немачке породице фон Бран (данас научника Wernger fon Brauna). Сва три штита су искошеnа, што показује старост грбова (шесто основно хералдичко правило).

Кабласти шлем се јавља у грбовима до половине ХIV века. Турнирски шлем је настао прилагођавањем кабластог за коњичку борбу на турнирима. Турнирски шлем је елегантнији од кабластог, јер је нижи, а његов доњи избочени део онемогућује противнику да кроз прорез забоде копље у главу на којој се налази. Употребљава се до краја ХV века. Шлема на копчу је комбинација кабластог и турнирског. Виши је од турнирског, а нижи од кабластог. Прорез за очи ратнка на њему је врло широк и има низ решетака за копчу. Употребљава се до краја 19. века.
Шлем је увек над штитом. У једном грбу може бити више шлемова (два, три) на које су стављени плаштеви.

НАКИТ ИЛИ УКРАС

Нaкит или украс је састављен од различитих природних симбoла. Тo мoгу бити симболи коjи су већ у штиту грба или сасвим други. Ако се на врху шлeма не понавља као украс симбол из штита, најчешће се као украс јављају:

- гране, односно стабла
- разноврсна пера, појединачно или у већем броју као перјанице
- шешири различитих облика (шиљасти, округли, турнирски...)
- кугле
– рогови јелена, козорога или бика
- крила
- ратнички знакови: заставе,барјаци, римски ратни знакови ...

Осим ових постоји још читав низ симбола који се јављају као украс над шлемом: људске главе, људски труп и др.

ПЛАШТЕВИ

Плаштеви су основни сукнени привесци који су витезови (посебно у крсташким ратовима) у топлим крајевима причвршћивали позади испод накита шпема да би се заштитили од врућине. У почетку су били врло кратки, али су се касније продуживали, посебно откад су се шлемови почели употребљавати у практичне сврхе (крај XV века).

Најстарији плаштеви на грбовима приказани су попут летећих врпци. Од краја XIV века плаштеви се више изрезују, а у раздобљу од ренесансе до барока добили су дефинитиван облик какав су задржали до данас. Плаштеви се боје према бојама у штиту грба. Почевши од XVI века усталили су се са сваке стране грба по две боје комбиноване са металним бојама (бела-сребро и жута-злато).

Извор: Википедија

Додатак:

Хералдичке линије раздвајања (редом са лева на десно): nebulee – вода или море; engrailed – земља или Земља; indented – ватра; dancette – вода;
ragulee – тешкоће које су савладане; embattled – ватра или зидови утврђења или града.

ДРЖАЧИ ШТИТА У ХЕРАЛДИЦИ

У хералдици, држачи штита су фигуре које обично стоје са обе стране штита и држе га усправним. Ове фигуре могу бити праве или митолошке животиње, људи и историјске личности, а понекад чак и биљке или неживи објекти.

Држачи штита су углавном објашњавали на чему носилац грба темељи свој ауторитет, па су се могли наћи најчешће разни светитељи (који истичу божанско право) и животиње (које су имале да истакну духовне или физичке квалитете носиоца грба) на које су се позивали разни владари и племићи, и темељили свој статус.


Фигуре често могу бити од чисто локалног значаја, као што је пример рибара и рудара који су додељени Већу округа Корнвол у Енглеској, или историјску везу, као на пример лав у Енглеској и једнорог у Шкотској. Слова абецеде су употребљена као држачи штита код грба града Валенсије.

Обично је по једне фигуре са обе стране штита, мада има и случаја само једне фигуре која стоји иза штита, а изузетно редак пример је грб Конгоа где фигуре излазе иза самог штита.

У Великој Британији, држачи штита су углавном знак краљевске наклоности, добијене од стране суверена. Наследни држачи штита су углавном дозвољени само наслеђујућим лордовима (члановима горњег дома у Енглеској), краљевској породици, поглаварима шкотских кланова, и шкотским феудалним баронима који су титулу барона стекли пре 1587. године. Ненаслеђујући држачи штита се доживотно даривају лордовима, витезовима и дамама Реда Гартера, Реду светог Михаела и светог Георгија, итд.

ЧЕЛЕНКА

Челенка је део хералдичког приказа грба, а тако је назван јер се налази "на челу" витешке кациге.

У челенци се углавном понављао мотив који се налази на штиту али, данас, мотив из челенке обично стоји на венцу и у основним је бојама које су на штиту. Може се срести неколико врста круна у челенци мада, у понеким случајевима, круна се може наћи и на челенци. Најчешћи пример круне у челенци јесте поједностављени приказ војводске круне, са четири листа уместо осам. Код грбова градова обично се налази бедемска круна тј. врх куле са грудобранима, стилизовани као круна.

У челенку се обично стављају разне животиње, најчешће лавови, и то често приказаног само горњег дела тела, људске фигуре, такође само од струка навише, руке које држе неко оружје, птичја крила, итд.

Мотиви у челенци се обично не појављују на грбовима жена и свештенства, зато што они не учествују у биткама и витешким турнирима и зато и не носе витешке кациге на којима би га могли носити. Ипак, изузетак чине грбови краљица Енглеске и Велике Британије, чија се композиција грба ни у чему не разликује од грба неког краља.

ВЕНАЦ (хералдички)

У хералдици, венац представља две увијене траке које се налази на врху витешке кациге како би држали плашт.

Као и плашт, парче заштитне тканине који витезу пада са кациге и преко врата, венац је приказан у две боје, основне боје грба.

Венац је често представљао знак пажње, који је нека леди дала свом витезу када је одлазио у ратове, који би он увио и закачио на своју кацигу, прикривајући место где се челенка спаја са кацигом.

ПОСТАМЕНТ

У хералдици, постамент је део грба који се налази испод штита, најчешће у виду камења, брежуљка или неке друге подлоге, на којем стоје држачи штита. Треба направити разлику између правог постамента и неког детаља на којем држачи штита просто одмарају једну ногу, или шапу. Постамент се доста касно јавља у хералдици као саставни део грба.

Обично, када грб има држаче птита, додаје се и постамент на коме су држачи штита смештени.

Треба нпр. запазити на грбу Белизеа, на којем је дрво махагонија које се надвија над штитом, за које би се могло помислити да је у челенци, заправо део постамента. Понекад се за постамент ставља део пејзажа земље која је у поседу носиоц грба.

Јединствен случај, јесте пример грба Њу Џерсија, на којем држачи штита стоје директно на натпису са мотоом. Случај где постоји постамент али не и држачи штита је практично непознат, изузев случаја грба Јужне Аустралије.

МОТО

У хералдици, мото се углавном сматра доказом неке заслуге која се приказује на грбу, углавном на траци испод штита, или изнад челенке (као у случају шкотске хералдике).

Некада је у хералдици за мото неке породице узиман борбени поклич претка чији грб носе. За мото се у хералдици могу најчешће наћи борбени покличи, цитати из Светог Писма, латинске изреке, врлине којима се носилац грба поноси, идеалима које високо поштује и којима тежи, итд.

ЗНАКОВИ ЧИНА И ДОСТОЈАНСТВА

У знакове чина (ранга) и достојанства у хералдици спадају:

1. Kруне (царске, краљевске, војводске, кнежевске, грофовске, баронске ...)

2. Шешири (надвојводски, војводски, венецијанског дужда, беретке великаша и племића, Напoлеонов и др. )

3. Црквене капе (папска тијара, митра, шешири, борд надбискупски, бискупски и нижих црквених великодостојника)

4. Остали знакови црквене власти (штапови бискупа, мач или палма, косо положени или укрштени папски кључеви, бискупски крст, архиепископски крст, папски и патријаршки крст),

5.Остали знакови световне власти (жезла и маршалски штапови, кoси или укрштени).

Сви ти знакови постављени су над потпуним грбом или некад надомешћују шлем с накитом и плаштевима и стоје над штитом грба.

Круне, грофовске и нижег ранга се састоје од златног обруча над којим је неколико шиљака који на врху имају једнак број сребрних куглица (видљивих за гледаоца).

Шешири су сукнени и врло различтог облика. Најнеобичнији међу њима је капа венецијанскаг дужда која има наставак "рог" окренут натраг. Црквене капе (тијаре и митре) имају свој карактеристичан облик, са шешира висе врпце, које се са сваке стране грбовног штита завршавају са неколико кита: црквени кардиналски шешир са 16 црквених кита са сваке стране, зелени надбискупски шешар са 10 кита са сваке стране и зелени бискупски шешир са 6 кита са сваке стране.

Љиљан у хералдици[You must be registered and logged in to see this image.]

Љиљан (фр. fleur-de-lis) је стилизовани симбол ириса или љиљана који се користи за декорацију и као симбол неког удружења, државе или династије, посебноу хералдици. Овај симбол се први пут појавио у древној Месопотамији и старом Египту.

Љиљани се традиционално повезују са француском монархијом, и са оним владарским кућама које су потекле из Француске (данас: Шпанија, Луксембург - кућа Бурбона).

У Северној Америци љиљан је симбол области које су првобитно населили Французи, као што су Квебек и Луизијана.

Љиљан је амблем италијанске провинције Фиренца, а на грбу Медичија се појавио у 16. веку. Симбол је и града Лила у Француској.

Љиљани су били симбол средњевековне босанске и српске династије Котроманић (958–1463).

Године 1888. два златна љиљана су унета на грб Краљевине Србије као симбол њеног континуитета са династијом Котроманића. Љиљани нису били на грбу Државе СХС, Краљевине Југославије, ни СФРЈ, али су се поново појавили на грбу и застави независне Србије 2006.

Двоглави орао у хералдици
[You must be registered and logged in to see this image.]
Двоглави орао је уобичајен симбол у хералдици. Првобитно је био симбол Византијског цаства, а сада се може видети на грбу неколико источноевропских држава. Представља симбол двоструке функције цара - световне и духовне и/или премоћ Римских царева над Истоком и Западом. Руски цареви су касније усвојили овај симбол представљајући себе као наследнике Византије, и такође да искажу своју премоћ над Западом (Европом) и Истоком (Азијом).

Грбови држава и територија

Двоглави орао се појављује на грбу следећих држава и територија:

* Албанија
* Русија
* Србија
* Црна Гора

Кроз историју се појављивао на још неколико грбова држава и територија:

* Византијско царство
* Свето Римско царство
* Аустроугарска
* Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
* Краљевина Југославија
* 1925-1926. Грчка
* 1934-1938. Аустрија
* Руска федерација
* СР Југославија
* Република Српска у Босни и Херцеговини
* Србија и Црна Гора

Двоглави орао се већ вековима појављује као симбол. Двоглави орао се може видети на археолошким локацијама [1] Хетитске цивилизације, из периода 20-13. века пре нове ере.

Цилиндрични печати који су пронађени у Богазку, данашња Турска, старе хетитске престонице, јасно приказују двоглавог орла раширених крила. Естетичност ове симетричне позиције делимично указује на настанак овог верског симбола. Претпоставља се да потиче из 18. века пре нове ере.
Орао се у Византији појављује од њеног настанка и представља континуитет са Римским царством чији је симбол био. Константинопољ је био наследник Рима и византијци су наставили да користе стари царски симбол 'једноглавог орла' као мотив. Иако је сасвим сигурно да је промена у двоглавог орла везана за старе приказе двоглавог орла из Мале Азије, није јасно како и зашто је до тога дошло. Представљао је Царство које је окренуто и Истоку и Западу односно и Азији и Европи. Из Византије се двоглави орао проширио на земље под њеним директним утицајем (Србија, Црна Гора, Русија...)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Први помињање двоглавог орла у западној Европи везује се за 1250. годину, у грбовнику Матеја од Париза као грб цара Фридерика II, цара Светог Римског царства. Обично је приказиван у црној боји (црни двоглави орао) на златној позадини, замењујући претходног једноглавог орла, и под утицајем овог грба су мотив двоглавог орла усвојили и многи немачки градови и немачке аристократске породице. Након распада Светог Римског царства 1806. године, двоглави орао се поново нашао на грбу Аустријског царства а такође се користио и као грб Немачке конфедерације.

Из Византије, мотив двоглавог орла је стигао и до Русије, када се Иван III оженио Зојом Палеологином. Српска династија Немањића је усвојила сребрну верзију двоглавог орла да би истакла своју самосталност и независност од Константинопоља, и чак истакла своје право које полаже на царски трон Константинопоља.

Сребрног двоглавог орла су усвојиле многе средњовековне племићке породице са наших простора, међу којима: Немањићи, Мрњавчевићи, Лазаревићи, Кастриотићи итд.

Касније, усвојиле су га и династије Обреновића, Карађорђевића и Петровић-Његоша, и остале су и до дан данас на грбу Србије и Црне Горе.

Ђурађ Кастриот Скендербег је усвојио сличну заставу током своје борбе против Отоманског царства, на којој је био представљен црни двоглави орао на црвеној позадини, који се касније поново појавио на застави Албаније.

Током наредних векова, двоглави орао је често држао мач или скиптар у једној канџи, и куглу са крстом у другој, као симболе двоструке власти - над материјалним и духовним.

Овај симбол се данас употребљава и од стране Грчке православне цркве, као декоративни елемент, која је под Отоманским царством била наследник Византијског царства и у том периоду је била популаран симбол код грчког народа. У једном кратком периоду, 1925-1926, двоглави орао се нашао и на грбу Грчке државе.

Двоглави орао је остао и важан мотив у хералдици царских владарских династија Русије (династија Романов) и Аустроугарске (династија Хабзбурга), као и краљевске владарске династије Црне Горе (династија Петровић-Његош).

Живи симболи:


лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
тигар – јунаштво и храброст у боју, неко чији ће бес бити смртоносан ако се узнемири;
медвед – немилосрдност у заштити потомства;
вук – означава храбре и тврдоглаве који на крају успеју у својим напорима, оне које је опасно изазивати;
носорог – велики бес када је изазван;
слон – храброст и снага;
леопард – дивљи и неустрашиви ратник;
пантер – као што лав означава храброг човека, тако пантер може да
представља прелепу жену, која је, иако неустрашива, нежна и пуна љубави
за своје потомство, и браниће их до смрти;
коњ – спремност за све врсте подвига за краља и отаџбину;
бик – јунаштво и великодушност;
вепар – страшан борац када је у потери, који престаје да се бори тек
када смрт наступи, па се према томе може сматрати прикладним амблемом
ратника;
коза– амблем војника који осваја победу пре применом политике него ратних вештина;
јагње – нежност и трпљење под патњом;
ован – ауторитет;
зечеви – неко ко ужива у повученом и мирном животу;
веверица – повучени живот у природи;
јеж – штедљив, опрезан човек;
лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
дабар – вредноћа и истрајност;
лисица – неко ко ће искористити до крајности своју проницљивост, оштроумност или мудрост у своју корист и одбрану;
ловачки пас (мастиф, талбот) – храброст, будност и верност;
мачка или планинска мачка (пума) – слобода, будност, проницљивост и храброст;
камила – послушност, стрпљење и неуморна упорност;
пчела – добро вођење послова;
мрав – симболизује човека вредног, мудрог и штедљивог;
лав – неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
паук – мудрост, рад и рационалност у свим пословима;
скакавац – мудрости и племенитост;
двоглави орао и орао – означава човека од акције, преокупираног
узвишеним циљевима и важним пословима, духовитог, надареног, бистрог
расуђивања и разборитог у двосмисленим стварима;
соко – неко ко је упоран у остварењу својих жеља;
сова – неко ко је будан и оштрог ума;
паун – лепота и поносно држање;
пеликан – посвећеност и пожртвованост;
рода – амблем захвалног човека, детета својим родитељима;
лабуд – љубитељ поезије и хармоније;
петао – храброст, увек спреман за бој, за борбу до смрти;
голубица – љубав и мир;
гавран – неко ко је, наследивши мало од својих предака, захваљујући
провиђењу постао творац своје среће или неко издржљиве природе;
делфин – милосрђе и нежна приврженост деци;
корњача – нерањивост на нападе;
једнорог – изузетна храброст;
грифон– обухвата скуп особина изузетног војника чија је великодушност
такве природе да изазива многе опасности, па чак и саму смрт, само да не
допадне заробљеништва;
змај – немилосрдни бранилац блага;
сфинга – свезнање и тајновитост;
пегаз – наглашена активност и енергија ума која може донети славу;
сирена – елоквенција;
кентаур – за оне који су најбољи у свом домену;
феникс – ускрснуће;
јелен – политика, мир и хармонија;
људска глава – част;
рука – вера, искреност и праведност;
нога – снага, стабилност и брзина;
лобања – смртност;
око, очи – далековидост (посебно се односи на људе у власти).

Неживи симболи:

Боје и метали


црна (sable) – постојаност, понекад и тугу, бол;
плава (azure) – верност и истину;
црвена (gules) – војничка храброст и великодушност;
зелена (vert) – нада, радост и понекад верност у љубави;
пурпурна – краљевска величанственост, сувереност и правда;
боја кестена (tenne) – амбиција;
боја крви (sanguine) – победник у боју;
злато (or) – дарежљивост;
сребро (argent) – мир и спокој.

ДРЖАЧИ ШТИТА У ХЕРАЛДИЦИ

У хералдици, држачи штита су фигуре које обично стоје са обе стране
штита и држе га усправним. Ове фигуре могу бити праве или митолошке
животиње, људи и историјске личности, а понекад чак и биљке или неживи
објекти.

Држачи штита су углавном објашњавали на чему носилац грба темељи свој
ауторитет, па су се могли наћи најчешће разни светитељи (који истичу
божанско право) и животиње (које су имале да истакну духовне или физичке
квалитете носиоца грба) на које су се позивали разни владари и племићи,
и темељили свој статус.


Фигуре често могу бити од чисто локалног значаја, као што је пример
рибара и рудара који су додељени Већу округа Корнвол у Енглеској, или
историјску везу, као на пример лав у Енглеској и једнорог у Шкотској.
Слова абецеде су употребљена као држачи штита код грба града Валенсије.

Обично је по једне фигуре са обе стране штита, мада има и случаја само
једне фигуре која стоји иза штита, а изузетно редак пример је грб Конгоа
где фигуре излазе иза самог штита.

У Великој Британији, држачи штита су углавном знак краљевске наклоности,
добијене од стране суверена. Наследни држачи штита су углавном
дозвољени само наслеђујућим лордовима (члановима горњег дома у
Енглеској), краљевској породици, поглаварима шкотских кланова, и
шкотским феудалним баронима који су титулу барона стекли пре 1587.
године. Ненаслеђујући држачи штита се доживотно даривају лордовима,
витезовима и дамама Реда Гартера, Реду светог Михаела и светог Георгија,
итд.

ЧЕЛЕНКА

Челенка је део хералдичког приказа грба, а тако је назван јер се налази "на челу" витешке кациге.

У челенци се углавном понављао мотив који се налази на штиту али, данас,
мотив из челенке обично стоји на венцу и у основним је бојама које су
на штиту. Може се срести неколико врста круна у челенци мада, у понеким
случајевима, круна се може наћи и на челенци. Најчешћи пример круне у
челенци јесте поједностављени приказ војводске круне, са четири листа
уместо осам. Код грбова градова обично се налази бедемска круна тј. врх
куле са грудобранима, стилизовани као круна.

У челенку се обично стављају разне животиње, најчешће лавови, и то често
приказаног само горњег дела тела, људске фигуре, такође само од струка
навише, руке које држе неко оружје, птичја крила, итд.

Мотиви у челенци се обично не појављују на грбовима жена и свештенства,
зато што они не учествују у биткама и витешким турнирима и зато и не
носе витешке кациге на којима би га могли носити. Ипак, изузетак чине
грбови краљица Енглеске и Велике Британије, чија се композиција грба ни у
чему не разликује од грба неког краља.

ВЕНАЦ (хералдички)

У хералдици, венац представља две увијене траке које се налази на врху витешке кациге како би држали плашт.

Као и плашт, парче заштитне тканине који витезу пада са кациге и преко врата, венац је приказан у две боје, основне боје грба.

Венац је често представљао знак пажње, који је нека леди дала свом
витезу када је одлазио у ратове, који би он увио и закачио на своју
кацигу, прикривајући место где се челенка спаја са кацигом.

Извор: Википедија

ПОСТАМЕНТ

У хералдици, постамент је део грба који се налази испод штита, најчешће у виду камења, брежуљка или неке друге подлоге, на којем стоје држачи штита. Треба направити разлику између правог постамента и неког детаља на којем држачи штита просто одмарају једну ногу, или шапу. Постамент се доста касно јавља у хералдици као саставни део грба.

Обично, када грб има држаче птита, додаје се и постамент на коме су држачи штита смештени.

Треба нпр. запазити на грбу Белизеа, на којем је дрво махагонија које се надвија над штитом, за које би се могло помислити да је у челенци, заправо део постамента. Понекад се за постамент ставља део пејзажа земље која је у поседу носиоц грба.

Јединствен случај, јесте пример грба Њу Џерсија, на којем држачи штита стоје директно на натпису са мотоом. Случај где постоји постамент али не и држачи штита је практично непознат, изузев случаја грба Јужне Аустралије.

МОТО

У хералдици, мото се углавном сматра доказом неке заслуге која се приказује на грбу, углавном на траци испод штита, или изнад челенке (као у случају шкотске хералдике).

Некада је у хералдици за мото неке породице узиман борбени поклич претка чији грб носе. За мото се у хералдици могу најчешће наћи борбени покличи, цитати из Светог Писма, латинске изреке, врлине којима се носилац грба поноси, идеалима које високо поштује и којима тежи, итд.

ЗНАКОВИ ЧИНА И ДОСТОЈАНСТВА

У знакове чина (ранга) и достојанства у хералдици спадају:

1. Kруне (царске, краљевске, војводске, кнежевске, грофовске, баронске ...)

2. Шешири (надвојводски, војводски, венецијанског дужда, беретке великаша и племића, Напoлеонов и др. )

3. Црквене капе (папска тијара, митра, шешири, борд надбискупски, бискупски и нижих црквених великодостојника)

4. Остали знакови црквене власти (штапови бискупа, мач или палма, косо
положени или укрштени папски кључеви, бискупски крст, архиепископски
крст, папски и патријаршки крст),

5.Остали знакови световне власти (жезла и маршалски штапови, кoси или укрштени).

Сви ти знакови постављени су над потпуним грбом или некад надомешћују шлем с накитом и плаштевима и стоје над штитом грба.

Круне, грофовске и нижег ранга се састоје од златног обруча над којим је
неколико шиљака који на врху имају једнак број сребрних куглица
(видљивих за гледаоца).

Љиљан (фр. fleur-de-lis) је стилизовани симбол ириса или љиљана који се
користи за декорацију и као симбол неког удружења, државе или династије,
посебноу хералдици. Овај симбол се први пут појавио у древној
Месопотамији и старом Египту.

Љиљани се традиционално повезују са француском монархијом, и са оним
владарским кућама које су потекле из Француске (данас: Шпанија,
Луксембург - кућа Бурбона).

У Северној Америци љиљан је симбол области које су првобитно населили Французи, као што су Квебек и Луизијана.

Љиљан је амблем италијанске провинције Фиренца, а на грбу Медичија се појавио у 16. веку. Симбол је и града Лила у Француској.

Љиљани су били симбол средњевековне босанске и српске династије Котроманић (958–1463).

Године 1888. два златна љиљана су унета на грб Краљевине Србије као
симбол њеног континуитета са династијом Котроманића. Љиљани нису били на
грбу Државе СХС, Краљевине Југославије, ни СФРЈ, али су се поново
појавили на грбу и застави независне Србије 2006.

Двоглави орао у хералдици


Двоглави орао је уобичајен симбол у хералдици. Првобитно је био симбол
Византијског цаства, а сада се може видети на грбу неколико
источноевропских држава. Представља симбол двоструке функције цара -
световне и духовне и/или премоћ Римских царева над Истоком и Западом.
Руски цареви су касније усвојили овај симбол представљајући себе као
наследнике Византије, и такође да искажу своју премоћ над Западом
(Европом) и Истоком (Азијом).

Грбови држава и територија

Двоглави орао се појављује на грбу следећих држава и територија:

* Албанија
* Русија
* Србија
* Црна Гора

Кроз историју се појављивао на још неколико грбова држава и територија:

* Византијско царство
* Свето Римско царство
* Аустроугарска
* Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
* Краљевина Југославија
* 1925-1926. Грчка
* 1934-1938. Аустрија
* Руска федерација
* СР Југославија
* Република Српска у Босни и Херцеговини
* Србија и Црна Гора

Двоглави орао се већ вековима појављује као симбол. Двоглави орао се
може видети на археолошким локацијама [1] Хетитске цивилизације, из
периода 20-13. века пре нове ере.

Цилиндрични печати који су пронађени у Богазку, данашња Турска, старе
хетитске престонице, јасно приказују двоглавог орла раширених крила.
Естетичност ове симетричне позиције делимично указује на настанак овог
верског симбола. Претпоставља се да потиче из 18. века пре нове ере.
Орао се у Византији појављује од њеног настанка и представља континуитет
са Римским царством чији је симбол био. Константинопољ је био наследник
Рима и византијци су наставили да користе стари царски симбол
'једноглавог орла' као мотив. Иако је сасвим сигурно да је промена у
двоглавог орла везана за старе приказе двоглавог орла из Мале Азије,
није јасно како и зашто је до тога дошло. Представљао је Царство које је
окренуто и Истоку и Западу односно и Азији и Европи. Из Византије се
двоглави орао проширио на земље под њеним директним утицајем (Србија,
Црна Гора, Русија...)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Први помињање двоглавог орла у западној Европи везује се за 1250.
годину, у грбовнику Матеја од Париза као грб цара Фридерика II, цара
Светог Римског царства. Обично је приказиван у црној боји (црни двоглави
орао) на златној позадини, замењујући претходног једноглавог орла, и
под утицајем овог грба су мотив двоглавог орла усвојили и многи немачки
градови и немачке аристократске породице. Након распада Светог Римског
царства 1806. године, двоглави орао се поново нашао на грбу Аустријског
царства а такође се користио и као грб Немачке конфедерације.

Из Византије, мотив двоглавог орла је стигао и до Русије, када се Иван
III оженио Зојом Палеологином. Српска династија Немањића је усвојила
сребрну верзију двоглавог орла да би истакла своју самосталност и
независност од Константинопоља, и чак истакла своје право које полаже на
царски трон Константинопоља.

Сребрног двоглавог орла су усвојиле многе средњовековне племићке
породице са наших простора, међу којима: Немањићи, Мрњавчевићи,
Лазаревићи, Кастриотићи итд.

Касније, усвојиле су га и династије Обреновића, Карађорђевића и
Петровић-Његоша, и остале су и до дан данас на грбу Србије и Црне Горе.

Ђурађ Кастриот Скендербег је усвојио сличну заставу током своје борбе
против Отоманског царства, на којој је био представљен црни двоглави
орао на црвеној позадини, који се касније поново појавио на застави
Албаније.

Током наредних векова, двоглави орао је често држао мач или скиптар у
једној канџи, и куглу са крстом у другој, као симболе двоструке власти -
над материјалним и духовним.

Овај симбол се данас употребљава и од стране Грчке православне цркве,
као декоративни елемент, која је под Отоманским царством била наследник
Византијског царства и у том периоду је била популаран симбол код грчког
народа. У једном кратком периоду, 1925-1926, двоглави орао се нашао и
на грбу Грчке државе.

Двоглави орао је остао и важан мотив у хералдици царских владарских
династија Русије (династија Романов) и Аустроугарске (династија
Хабзбурга), као и краљевске владарске династије Црне Горе (династија
Петровић-Његош).

Извор: Википедија

Крст у хералдици

Крст, као симбол хришћанства, је веома чест симбол у хералдици. Био је
врло чест у хералдици још у време њеног настајања услед крсташких
ратова.

Првенствено због њихове честе употребе приликом крсташких ратова,
крстови играју врло важну улогу у хералдици. Има скоро 400 различитих
облика и варијанти крста који су забележени у хералдичкој пракси. Ипак,
само око 20 варијанти се често појављује. Иако некад има чист
геометријски облик, нема сумње да крст у хералдици преставља оличење
Часног крста. Због смањивања штитова, мењао се и облик крста на штиту.
Временом се променио у једноставан крст једнаких кракова.

Појављује се јако пуно различитих крстова у хералдици. Неки од њих су:
cross couped or humetty, patriarchal cross, pointed cross, cross
clech�e, cross crosslet, cross crosslet fitched, cross flory, cross
pat�e or form�e, cross pat�e fitched, cross pat�e fitched at foot, cross
pat�e quadrate, cross tau, cross parted and fretty...

[You must be registered and logged in to see this image.]