Као и остале научне дисциплине и хералдика има свој развој. Хералдика се јавила у 11. веку у време крсташких ратова (1096-1270).
Прва грбове донoсе на својим штитовима ратници који су се вратили из првог крсташког рата 1099. године, aли се први познати грбова јављају нешто касније око 1130. годинe, скора у исто време у Немачкој, Француској и Енглеској. У рукописима се први грб јавља 1127. године, а на печатима 1131. године. Иако се грбови јављају тек од 11. века, грбовни елементи се јављају много раније, чак у преисторији. Тако се период пре краја 11. века сматра предхералдичким, а од почетка 12. века, хералдичким.

Забележено је да је непосредно пре почетка другог крсташког рата 1147. године француски краљ Лудвиг VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено ипак регулисана, негде раније, негде касније. Тако је Фридрих Барбароса имао сређена хералдичка правила када је кренуо у трећи крсташки рат, што се сматра почетком хералдичке науке.

Расадници хералдике били су прво војни турнири који су уведени после 1150. годие а увео их је Фридрих Барбароса, прво у Немачкој, а затим су се раширили по читавој Западној Европи.

Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или дa се бари за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.

Најстарије дело о грбовима је дескриптивног карактера (опис средњовековних грбова Немачке) Конрада фон Муре, објављено 1240. године. За првог хералдичког научника сматра се Bartolo de Sassoferrato (око 1350. год.), а прва универзална хералдичка правила установио је Clement Prinsault у трактату “Traite de blason” 1416. год. Правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Claude-Franciois Mensestrier око 1650. године.
Време до краја 15. века назива се период живе хералдике, када се строго поштују хералдичка правила, док се време од почетка 16. до краја 19. века сматра периодом мртве хералдике, јер се у већини случајева не поштују хералдички принципи. Након 19. века, поново почињу да се поштују установљени принципи.

Од 12. до 14. века најпре су племићи, а затим и градови, тргавишта, општине, корпорације, па и обични грађани узимали симболе за свој грб. Јачањем владареве моћи 13. веку подела грбова постаје искључива право владара. Право подела грба од стране владара озакоњено је посебном повељом којом владар уз племство додељује и грб који је у таквој повељи описан и осликан. Таква се повеља зове АРМАЛ или ГРБОВНИЦА. Најстарија пазната грбовница подељена је 1338. године, а поделио је цар Лудовик Баварац. Она има облик обичне павеље од пергамента с текстом, а у њеној средини,је насликан грб. Тај облик је грбовнвца задрждала до половине 16. века када је грб у боји из средине повеље премештен у горњи десни угао. У 17. веку грбовница се у свим европским државама мења, она поприма облик књиге са одређеним бројем страница текста. Хералдика као помоћна историјска наука добија значење тек у 19. веку.

Штит је познат, претпоставља се још Нојевим синовима, а који су имали различите штитове да би се знало који је чији. Штитови су у почетку прављени од лаког дрвета и облажани кожом ради боље заштите у борби или непогодама. Сви народи су се китили са штитовима и китили су и саме штитове са разним сликама, натписима и изрекама. Најзанимљивија је прича о Римском штиту који је пао са неба негде у 7 веку пре Христа за време куге и који је требао да спаси Римљане од те тешке болести, а и од свих непријатеља. Тадашњи владар Рима је дао израдити још 11 једнаких штитова и дао их на чување поповима, с циљем да нико не може препознати прави штит и украсти га. И други народи су поштовали своје штитове и поносили се са њима. Ти обичаји су се наставили све до данас а сигурно ће се наставити и даље вероватно до краја човечанства. Постоје многе приче и анегдоте о штитовима, а написане су и многе књиге, вероватно и на српском језику, ја их не знам али мислим да има неко на форуму ко то знаде. Штит се може делити на 32 дела и сваки део на штиту има назив свога места. У неколико случајева има и више од 32 места а то се онда поставља у средину једно по другом. Штитови су обојени разним бојама и другим украсима са разним значењима, тако да познавалац тих боја и накита као и форме штита може закључити којој и каквој породици припада и шта ти знакови и накиће значе. Због тога је хералдика и корисна у проучавању историје.

ШЛЕМ-КАЦИГА

Кацига са накитом (украсом) је саставни део потпуног грба. Грб је хералдички потпун онда ако се на кациги-шлему налази украс или накит, а са стране шлема висе плаштеви. Најзначајнији типови шлема су:
1. "кабласти" (попут кабла)
2. турнирски
3. "шлем на копчу"


[You must be registered and logged in to see this image.]

слика, објашњење - Кабласта кацига (1-4) је најстарија форма која се уноси у грбове од ХIII века. 5) у Шкотској је овај облик кациге одређивао ранг племства, а у осталим земљама се користи само за грбове који патичу из ХIII и ХIV века. Кацига (из профила) са плаштом на једну страну 6) Кацига (полупрофил) са плаштом са обе стране. Пример старагерманског племићког грба. 7) Кацига (анфас), плашт са обе стране и украси на њој. Грб немачке породице фон Бран (данас научника Wernger fon Brauna). Сва три штита су искошеnа, што показује старост грбова (шесто основно хералдичко правило).

Кабласти шлем се јавља у грбовима до половине ХIV века. Турнирски је настао прилагођавањем кабластог за коњичку борбу на турнирима. Турнирски шлем је елегантнији од кабластог, јер је нижи, а његов доњи избочени део онемогућује противнику да кроз прорез забоде копље у главу на којој се налази. Употребљава се до краја ХV века. Шлема на копчу је комбинација кабластог и турнирског. Виши је од турнирског а нижи од кабластог. Прорез за очи ратнка на њему је врло широк и има низ решетака за копчу. Употребљава се до краја 19. века.
Шлем је увек над штитом. У једном грбу може бити више шлемова (два, три) на које су стављени плаштеви.

НАКИТ ИЛИ УКРАС

Нaкиз или украс је састављен од различитих природних симбoла. Тo мoгу бити симболи к оjи су већ у штиту грба или сасвим други. Ако се на врху шлeма не понавља као украс симбол из штита, најчешће се као украс јављају:

- гране, односно стабла
- разноврсна пера, појединачно или у већем броју као перјанице
- шешири различитих облика (шиљасти, округли, турнирски...)
- кугле
– рогови јелена, козорога ила бика
- крила;
- ратнички знакови: заставе,барјаци, римски ратни знакови ...

Осим ових пастоји још читав низ симбола који се јављају као украс над шлемом: људске главе, људски труп и др.

ПЛАШТЕВИ

Плаштеви су основни сукнени привесци који су витезови (посебно у крсташким ратовима) у топлим крајевима причвршћивали позади испод накита шпема да би се заштитили од врућине. У почетку су били врло кратки, али су се касније продуживали, посебно откад су се шлемови почели употребљавати у практичне сврхе (крај XV. века).
Најстарији плаштеви на грбовима приказани су попут летећих врпци. Од краја XIV века плаштеви се више изрезују, а у раздобљу од ренесансе до барока добили су дефивитиван облик какав су задржали до данас. Плаштеви боје према бојама у штиту грба. Почевши од XVIвијека усталили су се са сваке стране грба по две боје комбиноване са металним бојама(бела-сребро и жута-злато).

ЗНАКОВИ ЧИНА И ДОСТОЈАНСТВА

У знакове чина (ранга) и достојанства у хералдици спадају:

1.круне (царске, краљевске, војводске, кнежевске, грофовске, баронске ...)

2.2. шешири (надвојводски, војводски, венецијанског дужда, беретке великаша и племића, Напалеонов и др )

3.Црквене капе (папска тијара, митра, шешири, борд надбискупски, бискупски и нижих црквених великодостојника)

4.остали знакови црквене власти (штапови бискупа, мач или палма, косо положени или укрштени папски кључеви, бискупски крст, архиепископски крст, папски и патријаршки крст),

5.Остали знакови световне власти (жезла и маршалски штапови, кoси или укрштени).

Сви ти знакови постављени су над потпуним грбом или некад надомештају шлем с накитом и плаштевима и стоје над штитом грба.


Круне, грофовске и нижег ранга се састоје од златног обручии над којим је неколико шиљака који на врху имају једнак број сребрних куглица (видљивих за гледаоца).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шешири су сукнени и врло различтог облика. Најнеобичнији међу њима је капа венецијанскаг дужда која има наставак "рог" окренут натраг. Црквене капе (тијаре и митре) имају свој карактеристичан облик, са шешира висе врпце, које се са сваке стране грбовног штита завршавају са неколико кита: црквени кардиналски шешир са 16 црквених кита са сваке стране, зелени надбискупски шешар са 10 кита са сваке стране и зелени бискупски шешир са 6 кита са сваке стране.

DEFINICIJA GRADSKIH GRBOVA: Gradski grbovi nastaju od polovine 13. veka i nemaju vojno-feudalno obelezje (slemove, plasteve i sl.) vec isticu svoja lokalna obelezja i osobine: arhitekturu (gradske tvrdjave, mostove, crkve) gradske patrone (sveca, vladara..), znacajne istorijske dogadjaje vezane za grad, svoju proizvodnju (vino, brodove, orudje, oruzje, tkanine...), gradsku mitologiju i druge specificnosti.

Po ovome, grb Pirota je heraldicki validan.

Niko ne kaze da je cilim pravo obelezje Srbije ali jeste Pirota koji je po cilimu poznat i u svetu.

Pirot se prvi put pominje u II veku n.e. pod imenom Mutatio Turres a kasnije samo kao Tures, pretpostavlja se da danasnji naziv grada Pirot vodi poreklo od transformacije sa latinskog Turres na grcki Pirgos, sto znaci kule. Na turskim kartama pored imena Pirot, javlja se i ime Šerkaj ili Šerćoj.

Jedan od principa heraldike je da se nemoze svaki put protumaciti simboliku jednog grba. Simbolika jednog grba je poznata armigeru (onaj koji je dobijo grb) i onom ko je taj grb sastavio. Nekada je neko iz ovih ostavio pricu (pismeno ili usnom tradicijom), tako da i do nas dolazi simbolika tog grba. Puno puta se desava da kros historiju ta prica dobije i mitoloske elemente ili sasvim izgubi pravu simboliku.

Trudeci se da na osnovu jednog ili drugog sistema simbola otkrijemo "pravu" simboliku jednog grba, mozemo doci do informisanog pogotka ili do logicnog no pogresnog rezultata.

Evo nekoliko primera asimetricnih stitova iz radionice velikog heraldmajstora Aleksandra Kurova.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Period mrtve heraldike traje od pocetka 16. do kraja 19. veka. Do kraja 15. veka heraldicka pravila su se strogo primenjivala, medjutim sa pocetkom 16. veka pocinje pravo rasulo, narusavaju se heraldicka pravila, cak i onih 8 osnovnih koje sam naveo negde na pocetku teme, a pored toga izmisljaju se i neka nova kvazi-pravila od kojih je jedno i to da se dozvoljava asimetricnost stita. Kada krajem 19. veka heraldika dobija na znacaju kao pomocna istorijska nauka, vracaju se pravila koja su nastala pre pocetka 16. veka i nastoji se da se koriguju vec postojeci grbovi, mada u vecini slucajeva ostali su takvi kakvi su, sto odmah ukazuje da su nastali u tom periodu mrtve heraldike.
Po sadasnjim pravilima tj. pravilima pre 16. veka, asimetricnost stita nije dozvoljena.

Poznato je da je pravo Vladara da daruje grbove,mada nije tako u svim zemljama.Tako je bilo npr. u Francuskoj i Rusiji,a Južna Afrika,Irska, ili Slovačka imaju državne i zakonom ustanovljene heraldičke autoritete,koji registruju grbove.
RSA Bureau of Heraldry; Office of the Chief Herald of Ireland и Heraldický register Slovenskej republiky,nisu "relikt"Monarhije,već institucije,čisto republikanske provenijencije.
One izradjuju i registruju grbove i za obične gradjane ( ne-plemiće).
U Engleskoj i Škotskoj recimo ,koje imaju zvanične heraldičke autoritete (The College of Arms и The Court of Lord Lion)koji samostalno obavljaju funkciju Vladar čak i ne potpisuje Grbovnice.