"Htio bih ti, znaš, još jedanput pročitati svoju pjesmu" (...) "Šta kažeš, je li lijepa?"
"Veoma je lijepa, zaista."
"Šta je u njoj lijepo?"
"Ne znam, ali baš je lijepa" (10. Snijeg i sreća)

Allah je jedan" (...) "Sve vidi i sve razumije. Pa i tvoju samoću. Da si mu vjerovao i da si znao da on gleda tvoju samoću, nikada se ne bi osjećao usamljenim."
"Upravo tako, Uzvišena Ekselencijo" (...) "Usamljen sam pa ne mogu vjerovati u Allaha, a budući da u Njega ne vjerujem, ne mogu se osloboditi usamljenosti. Šta mi je činiti." (11. Ka i šejh efendija)

"Jer, ja se stidim u snovima ali se snova ne stidim (...) I muškarcima i ženama, svima nam je
jedno zajedničko: noću u snovima griješimo s onima na koje se tokom dana ne usudimo ni pomisliti."

Bio je to najsrećniji trenutak u mom životu,
ali to nisam znao.

Orhan Pamuk

Neobjavljeni rukopisi nobelovca Orhana Pamuka

VELIKI svetski pisac i nobelovac Orhan Pamuk, čije su knjige prevedene na gotovo 60 jezika i prodate u više miliona primeraka, "Večernjim novostima" ekskluzivno je ustupio delove svojih novih, još neobjavljenih rukopisa, romana, eseja, razgovora, povodom jubileja našeg lista, 65 godina od osnivanja.

Pred čitaocima "Novosti", nedeljom, u nastavcima, naći će se fragmenti iz vrhunske proze i originalni crteži turskog pisca, iz njegovog ličnog dnevnika.

Ovu jedinstvenu svetsku ekskluzivu objavljujemo posredstvom izdavačke kuće "Nova knjiga" iz Podgorice, i njenog direktora Predraga Uljarevića, izdavača dela nobelovca Orhana Pamuka u Crnoj Gori.



U ovom broju pred nama su dve priče: "U liftu" i "Mala posekotina", kao i delovi Pamukovog predavanja, pripremljenog, ovog puta na temu njegovog čuvenog romana "Žena crvene kose". Tekstove je za "Novosti" prevela Jovana Bumber Jakovljević.

"Večernje novosti" imale su čast i da decembra prošle godine objave ekskluzivni intervju sa velikim piscem, koji je dao našem uredniku kulturne rubrike Branislavu Đorđeviću. Pamuk je tada boravio u Podgorici zbog uručenja nagrade "Književni plamen", čiji osnivači su još jedan nobelovac Mario Vargas Ljosa i izdavačka kuća "Nova knjiga".

I tada je, baš kao i sada, Pamuk odlučio da našoj kući ukaže veliko poverenje i našim čitaocima priredi veliko zadovoljstvo.

U LIFTU

JA i plastične kese u mojim rukama, stajali smo tako na ovome svetu, gledajući svoja posla. Nimalo nismo bili svesni ni sebe, ni tog sveta, kad se odjednom otvoriše vrata lifta.

Znate ono kada stojite u liftu sami sa svojim mislima, pa se iznenadite kada se on najednom otvori.

Lepa žena. Lepa žena? Čak ni u to ne možete da budete sigurni. Nejasno, poput snoviđenja, na trenutak ste iskosa opazili njeno lice i telo ili pak niste uspeli da ih opazite. Iz životnog i iz iskustva iz liftova, znate da se možda i ne radi o nekoj lepoj ženi, već da je to samo vaša uobrazilja. Lift tada zamiriše na parfem, a vas zaokupe misli o sopstvenom životu.

Da li mi jakna stoji ukrivo? Da li mi je košulja izgužvana? Da li sam dobro obrijan? Da li je sve kako treba i na svom mestu - moja kosa, držanje, kese?

Koji sprat?
Odgovarate gledajući u tablu s dugmićima, a ne u ženino lice.

Njena ruka, dospela iz nekog drugog sveta, najpre pritiska vaš sprat.

Sve te njihove ruke... svaka ima duge i negovane nokte, svaka ima vlastiti život.

POSMATRAJU vas iz tog svog života i razmišljaju o vama: neki čovek. Neki stranac.

No, već sam se navikao na to da budem "neki čovek". Ne zazirem od te tišine u liftovima koja čini da se osećate čudno. Ne dođe mi da iznenada poljubim ili ubijem osobu koja se nalazi sa mnom u liftu, kao što je bio slučaj kada sam bio gimnazijalac i student. Pokorno sam se povinovao pravilima našeg putešestvija ovim svetom, pa i pravilima vožnje liftovima. Sprat po sprat, vrata sva nalik jedna na druga, životi.

Odjednom sam se nečega dosetio. Kako mi to malopre nije palo na pamet! Pa treba da, tobože, bacim pogled na sat! Podigao sam ruku i žustrim, ali gracioznim pokretom, savio ručni zglob. Uzgred, nosim "roleks", no, to sad nema veze.

BAŠ mi fino leži ta tačka: Gospode, koliko je to sati, ja sam tako zauzet čovek! Evo, izvol'te, uverite se i sami: moram da pogledam na sat, jer ja sam prepun obaveza! Aha, to vam kažem! Pa, izvinite, lepa gospođo, ali sada uopšte ne razmišljam o vama, zaokupljen sam krupnim, svetskim pitanjima i dubokom problematikom poput one šta je smisao života. Shvatili ste, zar ne, da gledam na sat pitajući se da li ću uspeti da stignem da važne poslove obavim na vreme. Može biti da mi upravo zvoni telefon, a na vezi je premijer. Možda ste zaključili da posedujem neko izuzetno imanje sa sve konjima ili možda imate osećaj da vodim buran život pun zgoda i nezgoda. Međutim, u plastičnim kesama koje držim, nalazi se kilogram jabuka, kilogram pomorandži, pola hleba, jedna konzerva tunjevine, kao i dve nove knjige... Ne, sve to sigurno nije videla. No, najmanje što je svakako mogla da primeti jeste da ne želim da lepim ženama u liftovima buljim u lice i da se zbog mene iko oseća neprijatno.

DA JE svako obziran i pažljiv koliko i ja, život bi bio posve drukčiji.

Ali, ipak, to što sa vama, sa svima vama, tako ćutke stojim u liftu, čini život, šta znam, nekako čudnim. Zbog toga vam na kraju, na izlasku iz njega, beznadežno poručujem:

"Doviđenja."

...............

.....................

MALA POSEKOTINA

PONOVO sam se posekao dok sam se brijao. Ovoga puta, bilo je to tik ispod donje usne. Posekotina je bila duboka, jer se na pomenutom mestu odmah pojavila crvena kapljica; crveni, krvavi kružić, koji se postepeno širio pod bleštavim kupatilskim svetlom. Razmazao se kad sam ga isprao. A moje lice je uvek isto. To niko ne primećuje, međutim, to je uvek ono, jedno te isto, moje lice.

Čovek u takvim trenucima shvati da je život jedno ponavljanje i da se malo toga menja. Ne, možda je preciznije ovako reći: kada se poseče prilikom brijanja, čovek shvati da postoje mnoge stvari koje se nikada ne menjaju. I nijedna od njih nije bitna. Jedina promena je što mi krvari ispod donje usne.

Pusti to, pusti, misli na nešto drugo.

Da li da uhvatim trajekt ili dolmuš? Da li da kasnije pojedem tost sa kačkavaljem ili pileći doner? Na koži ću uskoro osetiti svežinu čiste košulje i udahnuti njen miris. Hladna voda, da, za sve je dobra hladna voda. E, pa, hladna vodo što ubrzavaš cirkulaciju, tebe pljuskam po licu. Moja košuljo, stole i stolice, gledajte samo kako ću malo kasnije sići niz stepenice. Život, pločnici, autobusi, vrata, svi oni me čekaju.

Rana ispod usta mi, međutim, i dalje krvari.
STALNO idem sa pokidanim dugmićima i zarozanim čarapama; dajem pogrešne odgovore preko telefona; nikako ne uspevam da vam se umilim; redovno se sudaram s vama iza ćoškova.

Voleo bih da sve mogu iz početka. Slavina. Lavabo. Ogledalo. Svet u punom opsegu. Bio bih pažljiviji da sam znao da će ovo da se desi.



Neka krv ostane unutra; neka unutra ostanu đavoli, divlji snovi, mračne oluje.

Gledajte me, poput kakvog preciznog i umešnog hirurga držim brijač elegantne drške i tankog, oštrog sečiva i svakog jutra na sebi izvodim ovu ozbiljnu operaciju bez kapi krvi. I kao što i sami vidite, ja sam muškarac. U džepu su mi ključevi i sitniš, na nogama otmene cipele, uz ivicu usana sasušena tačkica krvi.

Stanite da i vaše živote dovedem u red, da sredim ono što nedostaje, da očas posla rešim i vaše probleme! Nije onako, nego ovako; biće ovako, a ne tako; uradite to, dobro sam promislio; moj odgovor i držanje, kako vam se čine?

DA, ZNAM... dok sam se jutros brijao... moja blistavobela košulja s belim okovratnikom... ne, nisam to rekao... a, vi ste opazili moju usnu... kažete da nisam primetio donju usnu, kažete da sam je posekao...

Da sam neko ko obraća pažnju na takve stvari, da li bih se na njih zaista i obazirao?

.................

.................

ZAPIS O ROMANU "ŽENA CRVENE KOSE"

SMATRAM da legende, književnost, filozofija i etika na izvestan način formiraju društvo kao takvo. Moj roman ("Žena crvene kose") napisan je na osnovu starih priča, u to nema sumnje. U njemu postoji motiv bunara, motiv tajanstvene žene, postoji ljubomora, zatim žena koja obmanjuje muškarca (kao što je čest slučaj u "Pričama iz 1.001 noći"), a raspravlja se i o odnosu između oca i sina. Kroz pomenuti roman provejavaju mnogobrojne priče.

Glavne su dve, o Edipu i Rustemu, a pominje se i ona u kojoj padišah ugleda Azraila na svojoj gozbi... to sam, na primer, pročitao kod Mevlane. On je pisao i o drugim stvarima, no ja sam sve to ponovo sročio vlastitim jezikom. Koliko ta mala priča zapravo podseća na priču o Edipu!
Meni se dopadaju te sličnosti. Mislim da je to u neku ruku i moj zadatak. Ono što sam uradio u ovoj knjizi jeste da sam poznate legende i poznate stare priče doveo u vezu sa različitim civilizacijama, moralom, filozofijom, metafizikom, kao i načinom ponašanja i života, a zatim u sve to utkao pravu priču. To je ono što roman čini originalnim.



U "Ženi crvene kose" blisko sledim i misao Frojdovog učenika Junga. Kod Junga postoji nešto što se zove "arhetip". On kaže da se ljudi rađaju s nekim unapred usađenim kulturnim obrascima i da se njima vode negde u dubinama svoje duše i zabačenim kucima svesti. U pozadini naših života veliku ulogu igraju i određeni tekstovi, koliko i pojedine želje koje potiskujemo i za koje ne želimo da znamo.

JA pomalo verujem u misao da stari tekstovi formiraju podsvest čovečanstva. Čini se kao da zapravo nema potrebe sedeti u biblioteci i iščitavati sve knjige, jer, informacije svakako pronađu put do nas. Dobijamo ih posredstvom društva i okruženja, čak i ako uopšte ne čitamo... religija je takođe sa svim tim u bliskoj vezi. Monoteističke religije su toliko toga preuzele od Stare Grčke i Egipta.

Najinteresantnija su pak ona mesta gde se sve te legende međusobno prožimaju. A ja sam, spojivši tako dve priče u ovom romanu, imao za cilj da čitaoca nateram na razmišljanje.

ISTANBUL U SRCU

ORHAN Pamuk je svoj prvi roman, "Dževdet-beg i njegovi sinovi" objavio 1982. godine, a delo "Bela tvrđava" iz 1985. donelo mu je međunarodnu slavu.

Roman "Novi život", o studentima očaranim misterioznom knjigom, objavljen u Turskoj 1994, postao je jedna od najčitanijih knjiga turske literature, a ujedno je i prvi pisac iz ove zemlje koji je 2006. dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Pamuk je svoj život (izuzev tri godine u Njujorku) proveo na ulicama Istanbula, u istoj gradskoj četvrti, te i sada živi u kući u kojoj je rođen 1952. Dobio je i mnoge evropske i svetske nagrade.

novosti.rs

Svi smo mi i kao pojedinci i kao zajednica, donekle zabrinuti zbog onoga što stranci, ljudi koje ne poznajemo, misle o nama. Ako ta zabrinutost postane tolika da nam nanosi bol, remeti osjećaj za stvarnost ili nam postane važnijom od same stvarnosti, to već znači da imamo problem.

Čovjek zna vrijednost novca čak i kad nije živ.

"Bio je to najsretniji trenutak u mom životu, ali to nisam znao. Da sam znao, jesam li mogao sačuvati tu sreću, i bi li tada sve krenulo drugim tokom? Da, da sam znao da proživljavam najsretniji trenutak svoga života, ne bih tu sreću nipošto ispustio iz ruku. Taj neponovljivi, predivni trenutak, koji me cijeloga prožeo dubokim mirom, trajao je možda svega nekoliko sekunda, no činilo mi se da moja sreća traje satima i godinama. U jednome trenutku, bio je 12. svibnja 1975. godine, ponedjeljak, otprilike četvrt do tri, činilo nam se ne samo da smo oslobođeni krivnje, grijeha i kazne, nego i da su na Zemlji prestali vrijediti zakoni gravitacije i vremena."

Orhan Pamuk - "Muzej nevinosti"