Vitomir Vito Nikolić

KOD JASENOVCA PONIRE SAVA

Kod Jasenovca
ponire Sava
u ponor pomora,
u bezdanje ...
Oslušni kako se
stropoštava
niz ljudske kosti
i lobanje.
S visina života
pada rijeka
i daleko se
njen jek čuje
— širom svijeta
i širom
čovjeka
taj strašni
sunovrat
odjekuje.
Kod Jasenovca
ponire Sava
u ambis čovjekov
(O, taman li je!)
pa potom izranja
široka i plava
dozvana dušom
Slavonije.

U GRADINI GROB DO GROBA *

U Gradini grob do groba,
a u svakom po grad ljudi,
sto grobova — sto gradova
pod cvijećem uzaludnim.

Nit ga beru niti kose,
nit njeguju, niti gaze,
nit mu vjetri prah raznose,
nit ga pčele obilaze.

Samo cvjeta, samo vene,
samo vijek svoj vjekuje,
da tišinom opomene,
da tišinom odjekuje.

U Gradini grob do groba,
na dva jutra zemlje plodne
sto grobova, sto gradova
od Gradine — kud god odem.

* Na ušću Une u Savu, u ataru sela Gradina, prekoputa Jasenovca, ustaše su prošlog rata ubile maljem ili zaklale nožem preko 350 hiljada ljudi, žena i djece, uglavnom iz Potkozarja. Svi su oni pokopani u stotinak mamutskih grobnica koje se danas raspoznaju kao bolna ulegnuća na obrazu Zemlje. /

NOĆ. NOVEMBAR

Noć. Novembar. Kiša vlaži, vlaži ...
Pomrčina zgusnuta do krika.
U odžaku, ko da milost traži,
vije vjetar bolom beskućnika.

Negdje nekakva kapija pjeva,
s prizvukom tuge zaboravljenih.
U meni nešto dozrijeva,
čudno nešto noćas zri u meni.

PROLJEĆE

STARIJI ZA TAMU JESENI TMASTE
I GRUBLJI ZA GRUBOST OVE ZIME PROŠLE
JA VAM OVOG PROLJEĆA NEĆU MAHATI LASTE
I NEĆU VAM REĆI TOPLO DOBRO DOŠLE

VRAPCIMA JA MORAM NJEŽNO KAO OTAC
REĆI NEŠTO LIJEPO U ČAS OVAJ PLAVI
VRAPCIMA TOM SITNOM GRUMENJU ŽIVOTA
ŠTO JE CVRKUTALO ZIMUS NA MEĆAVI

DOK STE VI ISPOD TUĐEG NEBA
IZVODILE SVOJE IGRE VRAGOLASTE
NE VAŠ CVRKUT MI SAD ZBILJA NE TREBA
RAZMAŽENE GOSPOĐICE LASTE

ONI SU ZIMUS ZEBLI ISPOD STREHA
ONI SU LJUBILI I GOLO OVO GRANJE
MOJE POŠTOVANJE VESELA RULJO SMIJEHA
DRUGOVI VRAPCI MOJE DUBOKO POŠTOVANJE.

Stihovi preuzeti iz književnog časopisa za decu "Riznica", Broj 5 |

Razglednica iz umiranja - Vito Nikolić

Pišem vam, evo,
dragi moji,
iz ovog lijepog umiranja,
kao što je red,
kao što pristoji
da se javljamo
tako
s putovanja,
s godišnjih odmora,
sa ljetovanja,
iz tamo nekih niških banja,
iz tako nekih budvi,
nekog kranja
- pišem vam, dakle
iz ovog lijepog umiranja.
Umiranje
- to je ovdje,
na jugu,
pa možda i nešto južnije
od juga,
tu vječne rane
svu noć šume tugu,
a jutrom opet sviće
zlatna tuga.

Tuge ovamo
ko sunca na Hvaru,
pa duša za čas
bakarno preplane
(samo što ovdje
ne daju ni paru
ako ponekad tuga
ne osvane).

Ostaću ovdje dugo
dugo
pa možda čak
i nešto duže,
srodio sam se, eto,
sa ovom tugom,
sa ovim ranama
što tugom
tuže.

Još mogu poneki osmijeh da slažem
Vitomir Vito Nikolic

Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom, osim sebi.

Ne daju mi bolnice: Brezovici,
Bežanijske kose, Kasidoli…
Uzalud se vraćam nekoj dragoj slici:
ptici, nebu, lišću…boli, boli, boli...

I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
ali sve tiše, tiše, tiše...

БАЛАДА

Ми смо бескућници ал' не и убице
и зашто нас се свак гнуша и боји,
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих?

Нисмо ми с Марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд’ нисмо што би се плашила.
наших мутних очију и прљаве косе?

Ми смо људи к’о и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.

Ми смо бескућници, ал’ не и убице
и нек нас се нико не гнуша и боји,
немој ширит’ плаве очи дјевојчице
кад прођем опет крај прозора твојих.

БИЋЕ ЈЕДНО ВЕЧЕ

Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

БЕЗ СВЕГА МОГУ

Без свега могу
- без руку,
без ногу,
без главе се
чак
осјећам
много комотније,
али без срца
- без срца не могу,
тог маленог срца
својег
и свачијег.

ДАН

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

И ОПЕТ ЈЕСЕН

И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
- сам си,
Николићу.

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.

А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
- чело.

А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?

НЕ ВЈЕРУЈЕМ ОВОЈ НОЋИ

Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
Још могу понеки осмијех да слажем,
понеку срећу да одглумим,
још могу понешто лијепо да кажем
сваком осим себи
- не дају ми
болнице,
болнице,
брезовици,
бежанијске косе,
касиндоли.
Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,
небу,
лишћу...
Боли,
боли,
боли...

И кријем се тако крвав
унакажен
у завјесе своје црне
страшне кише...
Још могу понеки осмијех да слажем
али све тише,
тише,
тише...

НЕСАНИЦА

Ноћу,
У грчу несанице,
Дозријевају самоубице,
А онда тамо у освите сиве
Падају зрели међу живе.
Да ли то и ја
Дозријевам
Ноћас док вјетар жално пјева

По улицама
И под мојим челом,
Да ли то и ја дозријевам
Или сам, можда, већ презрео,
Па сада венем сам и таман
Миришући невесело.

ИНТИМЕ

Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више нич'ји,
и био пуст и презрен - нежељен ко гробар.
Ноћас бих хтио себи - дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.

КЛЕТВА

Бестрага ти глава
о али без трага
већ одавно иде
моја глава драга
из зоре
у зору
зора
а шта даље
ко нас у тај бестраг
из бестрага
шаље...

Ниси ништа ружно
рекла добра жено
све је то још давно
ружније речено
проклет сам ја
проклет
зна то ова глава
па се ево
луда
некако спасава
па ме ево некуд
очајника води
да ми пукне мрамор
у некој слободи.

МОЖДА

Можда ту љепоту
којом живим сада
у неком животу
просањах
некада
сад
и она ми стиже
у мимогреду
у овом животу
ко зна ком по реду.

Можда баш овако
и баш оволико
стајао сам давно
пред том истом сликом
не слутећи да ће
она
једног дана
изаћи да живи
изван свога рама!

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изађи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.

Соња, изађи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.

Соња, изађи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.

ПРОЉЕЋНА АСОЦИЈАЦИЈА

Зашто твој мали смијех
не може да се сије
по орањима црним;
да клија и зрије,
да зрни
попут пшенице?

Тада бих на слаповима мојих вена
саградио воденице
и постао млинар вјечито прашњав
од твога смијеха?

ПРОЉЕЋЕ

Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.

Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,

док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.

Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.

УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
Да ли си негдје свила дом,
Или још увијек, ко некад,
Луташ поноћним Београдом?

Да ли још тражиш оног чудног,
Оног из твојих снова врелих,
Кога си тражила узалудно
И оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
Он ипак једном мора доћи
Из твојих лијепих снова, драга,
У твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
Из дивних шума непознатих
Право у наше ружне несне,
У горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Fotografija sa osmrtnice

Kada li se nasmijao
covjek shto se jutros smije
sa posmrtnog svog plakata
ko da nikad umro nije.

Je li znao dobri covjek, 
je li mogo i da sluti,
da ce jednom s tim smijehom
tako crno osvanuti.

Kakva je to davna sreca
ozarila njemu lice -
da bi mu se narugala
jutros s crne osmrtnice.

DRUMOVI
Pjevaju u meni drumovi snazni,
drumovi dobri ko dlan ocin,
Moram danas otic nekud,da potrzim
malo odmora za umorne oci.

Idem bez pozdrava,bez poruka,
ovako lijepo pomucenog uma,
da trazim okuka,okuka,
i iza svake-samo parce druma.

Pustite me,pustite da odem,
bez pitanja kako i zasto i dokle,
drumovi uvijek nekud vode,
a ja sam nomadskom gladju proklet.

GIMNAZIJALKE NA SNIJEGU

...A da ih nije
onako
zimi,
njih
sto vjecno na ljeto misle,
mi bi se proveli
kao Eskimi
-kao pingvini
smrzli bi se

Da nije tih ociju
i tih lica
iz kojih
vjecno
sunce grije...

...Gimnazijalke,
danas
svakoj po petica
iz zivota,
ljepote
i poezije

UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU

Ponekad,davna,sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Gdje li si nocas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili jos uvijek,ko nekad,
lutas ponocnim Beogradom.

Da li jos trazis onog cudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si trazila uzaludno
i one noci kad smo se sreli.

Trazi,samo trazi,tragaj,
on ipak jednom mora doci
iz tvojih lijpih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noci.

Kao sto dodju ove pjesme
iz divnih suma nepoznatih
pravo u nase ruzne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.