Priča o suzama i pesmi

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa



Na Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.

Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.

Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je – kao i svake godine – rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu.

Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima.

Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća. Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je udarao u daire i pevao jednu narodnu pesmu.

"Idem da vidim šta se dešava", rekao je kralj.

Zakucao je na vrata. Muzika je prestala, a mladić prišao vratima.

"Mi smo trgovci, tražimo prenoćište. Čuli smo muziku, videli smo da ste još budni, pa smo mislili da bismo mogli da prenoćimo tu."

"Možete da nađete prenoćište u hotelu u gradu. Mi vam, avaj, ne možemo pomoći. Uprkos muzici, ova kuća je puna tuge i patnje."

"A možemo li znati zašto?"

"Sve je to zbog mene." To je progovorio starac u invalidskim kolicima. "Proveo sam život učeći sina kaligrafiji, tako da jednog dana može da se zaposli kao pisar u palati. Međutim, godine su prošle a nijedno radno mesto se nije ukazalo. I onda, prošle noći, usnio sam glupi san: došao mi je anđeo i rekao mi da kupim srebrni pehar jer će, kako je anđeo rekao, sam kralj doći kod mene u posetu. Piće iz tog pehara i daće mom sinu posao.

Anđeo je bio tako ubedljiv, da sam odlučio da ga poslušam. Kako nismo imali para, moja snaha je otišla na pijacu jutros i prodala kosu, pa smo mogli da kupimo taj pehar tamo. Njih dvoje sad daju sve od sebe da me oraspolože za Božić, pevaju i igraju, ali nema to svrhe."Kralj ugleda srebrni pehar i zatraži da mu daju malo vode da utoli žeđ. A onda, pred odlazak, reče porodici:

"A znate li, danas smo baš imali razgovor sa predsednikom vlade i on nam je rekao da će se sledeće nedelje objaviti oglas za posao pisara u palati."

Starac klimnu glavom, ne verujući baš u to što čuje i pozdravi se nemoćno sa strancima.
Međutim, sutradan ujutru, kroz sve gradske ulice začula se kraljevska objava: "Palata traži novog pisara". Na dan prijema, soba u palati bila je puna ljudi spremnih da se takmiče za to traženo mesto. Predsednik vlade je ušao i rekao svima da pripreme papir i olovku.

"Tema vašeg rada je: Zašto jedan starac plače, žena obrijane glave pleše, a tužni mladić peva?"
Kroz sobu se začuo žamor neverice. Niko nije umeo da napiše rad s takvom temom osim jednog mladića u pohabanoj odeći koji je sedeo u uglu. On se široko osmehnuo i počeo da piše.

Prevela: Kristina Ivanović

Tabla za igranje gebete

Jednom davno neki čovek u gradu Nebri napravio je sinu divnu tablu za igranje gebete (gebeta ili mankala je najstarija igra na tabli, afričkog porekla; odvija se na tabli sa poljim i rupama u koja se ubacuju razne semenke i dr). Izrezao ju je od maslinovog drveta, a kada je bila gotova, naučio je sina kako će da igra tu igru. Dečak je bio presrećan što je dobio tako divnu stvarčicu, i ujutru, kad je poveo stoku u dolinu na pašu, poneo je i svoju novu tablu. Nije više hteo da je ispušta iz ruku.

Terajući tako stado, naiđe na grupu Somalaca lutalica, koji se sa svojim kamilama behu okupili oko vatrice zapaljene u isušenom koritu neke rečice.

- Gde se u ovoj vašoj zemlji može naći malo drveta? -- upitaše ga Somalci.

- Evo vam drveta - odgovori dečak i dade im svoju lepu drvenu tablu, a oni je baciše u vatru. Kad je tabla planula, dečak se zaplaka.

- Jao, gde je moja divna tabla što mi je otac izrezao od drveta!

- Ne diži dreku! - rekoše Somalci i dadoše mu umesto table nov, divan nož.

Dečak uze nož i potera stado dalje. Idući tako naiđe kraj reke na jednog čoveka koji je kopao bunar da napoji koze.

- Tle je užasno tvrdo - reče taj čovek dečaku. - Pozajmi mi svoj nož da njim iskopam rupu.

Dečak mu dade nož, a čovek tako navali da kopa da se nož prelomi.

- Jao, šta se to desilo sa mojim nožem! - zakuka dečak.

- Smiri se - reče mu čovek. - Uzmi umesto noža ovo koplje.
Pa dade dečaku divno koplje ukrašeno srebrom i bakrom.

Dečak produži put sa stadom, noseći koplje u ruci, i ubrzo srete grupu lovaca. Kad su ga lovci spazili, jedan od njih mu reče:

- Pozajmi mi to koplje da ubijem lava, jurimo ga celo jutro.

Dečak mu dade koplje i lovci njim ubiše lava, ali se pri tome koplje slomi.

- Eto šta ste uradili sa mojim kopljem! - povika dečak.

- Ne uzrujavaj se - odgovori mu lovac. - Evo ti konja u zamenu.

I dade dečaku konja sa divnom kožnom opremom. Dečak krenu natrag u selo i na putu naiđe na radnike koji su opravljali glavni drum. Dok su kopali, zemlja poče da se odronjava i grumenje i parčići stena srušiše se niz padinu uz užasan tresak. Konj se uplaši i pobeže.

- Gde je moj konj! - povika dečak. -- Oterali ste ga!

- Ne žalosti se - reče na to jedan radnik. - Evo ti umesto njega sekire.
Pa dade dečaku običnu gvozdenu sekiru.

Dečak uze sekiru i nastavi put. Ubrzo srete jednog drvoseču, i ovaj ga zamoli:

- Pozajmi mi tu veliku sekiru da oborim ovo drvo. Moja je sekira suviše slaba.

Dečak mu pruži sekiru, a drvoseča udari njom po drvetu i slomi je. Pošto mališan udari u plač, drvoseča mu reče:

- Ne mari ništa, evo ti u zamenu jedne grane.

Dečak natovari granu na leđa, a kad se već bio sasvim približio selu, neka žena ga srete i reće mu:

- Gde si našao to drvo? Potrebno mi je da naložim vatru.

Dečak joj dade granu, a ona je gurnu u vatru. Kad se grana razgorela, on upita žalosnim glasom:

- Gde je sad moja grana?

- Slušaj - reče žena - evo ti jedne lepe table za gebetu.

Dečak uze tablu pod mišku pa se sa stokom vrati kući. Kad je ušao, otac mu se osmehnu i reče:

- Kad pošalješ dete od kuće sa tablom za gebetu, ne moraš se brinuti da će napraviti neku glupost.


(afrička narodna priča)

PREKRASNA PRIČA, ISTINITO SVJEDOČANSTVO

Follereau je posjetio bolnicu za gubavce na jednom otoku na Pacifiku. Mjesto nepodnošljivih strahota. Živi mrtvaci, očaj, zapomaganje, rane, osakaćeni ljudi.

Pa ipak, u cijeloj toj pustoši, neki bolesni starac uspio je sačuvati žarki sjaj u očima i osmijeh na licu. Trpio je u tijelu kao i svi ostali njegovi supatnici, ali je pokazivao izuzetnu živost i ljubazno se ophodio prema drugima. Znatiželjan zbog tako čudesnog ponašanja među jadnim očajnicima, Follereau je tragao za objašnjenjem pitajući se: što je tom čovjeku davalo izuzetnu snagu, te je živio vedro unatoč svemu što ga je snašlo? Pratio ga je potajno i otkrio da svako jutro, u ranu zoru, starac odlazi na isto mjesto uz rub žičane ograde koja je opasivala bolnicu.

Tamo bi sjeo i čekao. Nije promatrao izlazak sunca, niti divote zore na Pacifiku. Čekao bi sve dok se s druge strane ograde ne bi pojavila starija žena s finim borama na licu i s očima u kojima se zrcalila blagost. Žena nije govorila. Kao da je donijela samo taj svoj tihi i neupadljivi osmijeh. Starac, ozaren tim osmijehom, također se blago smiješio.

Sporazumijevanje šutnjom trajalo je nekoliko minuta, a nakon toga starac bi se digao i vratio u kolibu. Ponavljao je to svakog jutra. Bilo je to nešto poput njegove svakodnevne pričesti. Gubavac je, okrijepljen i ohrabren smiješkom one žene, mogao podnijeti dan koji je bio pred njim. Tako iz dana u dan.

Kad ga je Follereau upitao tko je ta žena, gubavac mu je odgovorio:

»To je moja supruga!« Zatim je nakon kratke šutnje dodao: »Prije nego sam došao ovamo, ona me je kriomice liječila svime što je sama pronalazila. Vrač joj je bio dao neku mast kojom bi mi mazala cijelo lice osim djelića koji bi nježno poljubila… Ali eto, sve je bilo uzalud. Uhvatili su me i doveli ovamo. Ona je došla za mnom. Svakog je dana mogu vidjeti i po tome znam da sam živ. Zbog nje mi je život još uvijek drag.«

Bruno Ferrero.

Заљубљен човек


Питали су једном једног заљубљеног човека:

- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?

- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?

- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?

- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?

- Зашто...

Човек их прекида одговарајући :

- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.

Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид?
Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.

Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.

Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.

За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.

Мојим сновима само Она има приступ.

Краљ класова


Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.

Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.

Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:

- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.

- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.

- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.

Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:

- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.

Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.

Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.

Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.

Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.

И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.

Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.

Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:

- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.

Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.

А врабац настави:

- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.

Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.

И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.



Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)

Муве и пауци


Некакав млад краљевић запита једнога дана:

- Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад бих имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.

Саговорник му рече:

- Сва су Божја створења велико дело руку његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки, ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.

- Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.

Неколико година после овога разговора, мораде онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.

Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао, покидао би паучину на улазу.

Кад опасност прође, краљевић викну узбуђено:

- O, велики Боже, како је неизмерна доброта твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку твојих!



Не презири ситну муву,

паука ни мрава,

јер деси се понекад,

да миш спасе лава.



Кристоф фон Шмит

"Starac je sjedio u šumi pored puta. Činilo se, kao i uvijek, da gleda u daljinu. Sjeo sam pokraj njega bez riječi. I on je šutio.
Neka je ptica proletjela glasno pjevajući. Starac se okrenuo za njom i kad je više nije čuo, rekao je:
- Tužna je...
- Da, tužna je.... - kažem ja isto što i on.
- A zašto je tužna? - upita on mene.
- Ne znam, možda nešto ne može naći? - pogađam ja.
A starac šuti. Ne dugo.
- Ne, dječače, tužna je zato jer si i ti tužan.
Kad je čovjek tužan, tada njemu i sve oko njega izgleda tužno. Da si ti danas veseo, cvrkut ove ptice bio bi isto takav. Ali, tebi se nešto dogodilo...
Nije pitao što mi se dogodilo jer je znao da ću ja sam sve ispričati. I to sam naučio od starca, da ponekad ne treba postavljati pitanja. Ponekad čovjek sam hoće reći, a da ga nitko i ne pita."
Bijeli klaun, D. Miloš

Koliko je teška tvoja vreća?
Pitao jednom učenik učitelja:“Tako si mudar, uvijek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš. Pomozi mi da i ja postanem takav.”
Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krumpir i jednu vreću.
“Kada se na nekoga naljutiš i uvrijediš se”, reče učitelj, “uzmi jedan krumpir pa na njemu napiši ime čovjeka s kojim si se posvađao, a onda stavi krumpir u vreću.”
“I to je sve?”, upita učenik iznenađeno.
“Ne”, odgovori učitelj, “potrebno je da uvijek sa sobom nosiš tu vreću i svaki put kada se osjetiš uvrijeđeno stavi u nju krumpir.”
Učenik je pristao. Prošlo je neko vrijeme. Vreća se punila krumpirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno ju nositi sa sobom. Uz to, krumpiri su se počeli kvariti. Neki su istrulili i širili neprijatan miris.
Učenik je došao kod učitelja i rekao:
“Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Vreća je preteška, a krumpir se pokvario.”
Učitelj je odgovorio:
“To isto se događa i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrijediš, u tvojoj duši se stvara težak teret iako ga odmah ne primjećuješ. Zatim teret postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, a navike u karakter koji rađa poroke koji zaudaraju. I lako bi zaboravili na taj teret da ne postane suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da sa strane promatraš cijeli taj proces. Svaki put kada se odlučiš posvađati, uvrijediti ili nekome nanijeti uvredu razmisli je li ti taj teret potreban.”

Hrast i Trska razgovarali su o mudrosti. “Besmisleno je što si tako slaba i tanka. Pogledaj mene: krase me mudrost i snaga”, reče ponosno stoljetni hrast. “Moja mudrost me je dovela do toga da shvatim da je sve u snazi. Ona mi pomaže da se svemu oduprem.”
Čuvši to, vjetar odluči ispitati istinitost tih riječi. Započe duvati svom snagom prema hrastu i trsci. Hrast se odupirao svim silama, ali ni vjetar nije popuštao. Napokon hrast više nije mogao izdržati nalete vjetra i njegovo se stablo uz veliki prasak slomi.
Ali kada je vjetar pokušao zahvatiti trsku i polomiti je, ona se je uvijek iznova savijala i izmicala i svi udari vjetra, ma koliko snažni bili, bili su uzaludni.
Tu vjetar odustade i zaključi: “Doista nije sva mudrost samo u snazi. Trska mi se svojom elastičnošću i savitljivošću mudrije odupirala nego hrast koji se je pouzdavao samo u svoju snagu!”

Poučna priča - Ogrlica
Drаguljаr je sjedio zа stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine posmаtrаo prolаznike. Nekа se djevojčicа odjednom približilа trgovini i prislonilа nosić uz staklo izloga. Kаo nebo plаve oči rаdosno zаsijаše kаd ugledа jedаn od izloženih predmetа. Ušlа je odlučno i prstom pokаzаlа tirkiznu ogrlicu.
“To je zа moju sestru. Možete li mi je zаpаkovаti kаo poklon?”
Trgovаc s nevjericom pogledа djevojčicu i upitа:
“A koliko novcа imаš?”
Onа se podiže nа prste, stаvi nа pult limenu kutiju, otvori je i isprаzni. Bilo je tu nekoliko mаnjih novčаnicа, šаkа sitnišа, nekoliko školjki i figuricа.
“Hoće li biti dovoljno?” upitа ponosno.
“Željelа bih stаrijoj sestri kupiti poklon. Otkаdа nemаmo mаme, onа obаvljа sve poslove i nemа ni trenutkа vremenа zа sebe. Dаnаs joj je rođendаn. Mislim dа će je poklon veomа obrаdovаti. Njene su oči iste boje kаo tаj dragi kamen.”
Trgovаc je otišаo u prostoriju iza pulta i u zlаtno-crveni pаpir zаpаkovаo kutijicu.
“Uzmi je i pazi na nju”, reče djevojčici.
Onа uze pаketić kаo pobjednički pehаr i ponosno izаđe iz trgovine. Sаt vremenа kаsnije u trgovinu uđe prekrаsnа djevojkа s kosom boje medа i divnim tirkiznim očimа. Stаvi nа sto kutijicu koju je trgovаc nedavno zаpаkovаo i upitа:
“Je li ova ogrlicа kupljenа u vаšoj trgovini?”
“Dа, gospođice.”
“Koliko je koštаlа?”
“U mojoj trgovini cijene su stvаr povjerenjа, tiču se sаmo mene i mojih kupаcа.”
“Mojа sestrа je imаlа samo nešto sitnišа, sigurno nije moglа plаtiti ovаko vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.
Trgovаc zаtvori kutiju, složi omot i vrаti je djevojci.
“Vаšа je sestrа plаtilа nаjvišu cijenu: dаlа je sve što je imаlа”.

Priča o malom Lazaru


U nekom malom mestu živeo je dečak koji se zvao Lazar. Lazar je svakoga dana jutrom dolazio u crkvu, uvek tačno u isto vreme u 7 sati.
Pre nego bi se vrata i otvorila, on je bio tu i čekao. Čim bi se vrata otvorila on bi trčao do oltara i bio tamo prvi. Sklopio bi ruke molitveno, ali nije dugo ostajao. Isto tako trčeći odlazio bi u školu, koja je počinjala nešto kasnije.

Dečak je tako radio godinama. Sveštenik je to primetio i odlučio pitati Lazara zašto tako kratko moli i kako moli.
„Dobro jutro Isuse, došao sam Te videti“. To je bila njegova molitva.
„I to je sve? „- pitao je dalje sveštenik .
„Sve“, rekao je kratko Lazar žurno odlazeći u školu.
Dečak je i dalje na isti način dolazio u crkvu, stajao pred Isusom kratko i potom žurno odlazio.
A onda ga jednog dana nije bilo, pa drugog… i tako danima. Sveštenik se zabrinuo za njega i odlučio da ode u Lazarevu školu i potraži ga. Tamo su mu rekli da je Lazara na ulici udario kamion i da je u bolnici. Povreda je bila ozbiljna. Lazar je prebačen na urgentno odeljenje. Sveštenik se odmah uputio tamo.

Već na vratima bolnice dežurna sestra je znala koga traži. Izvinila se, ali je mislila da mu mora reći jednu neobičnost u vezi sa tim dečakom. Iako ozbiljno povređen i trpi jake bolove, Lazar je veseo i uveseljava celo odelenje, gde inače leže takvi teški slučajevi. Kada je sveštenik tamo stigao, bio je začuđen , koliko radosti ima u toj sobi uprkos bolu koga su svi morali osećati. Lazar se radosno nasmejao i pozdravio zbunjenog sveštenika. Na kraju ga je sveštenik pitao, kako može biti radostan i pored bola zbog povreda koje je zadobio u saobraćajnoj nesreći.

„Čemu se Lazare raduješ? “ pitao je.
„Isusu“ odgovorio je Lazar.
“ Kako, pa ti više ne dolaziš u crkvu, ne moliš se pred Isusom? “ pitao je dalje sveštenik.
“ Da ,- odgovorio je smešeći se dečak,- ali Isus svakog jutra dođe meni i kaže:
“ DOBRO JUTRO, LAZARE, DOŠAO SAM TE VIDETI. “
Svešteniku je , kada je to čuo sve bilo jasno, i ništa nije više pitao. Radovao se sa Lazarom.



Izvor: manastir-lepavina.org

Čaša mleka


Siromašni dečak je prodavao robu od vrata do vrata kako bi se školovao. Jednog dana pošto nije imao novaca a beše puno gladan, odluči da zatraži obrok u prvoj kući na koju naiđe.

Ali kada je mlada žena otvorila vrata, on se samo usudio da pita za čašu vode. Ona ga pogleda i shvati, da je dečak verovatno gladan. Ubrzo, mu je donela veliku čašu mleka. Brzo je popio mleko, i upitao devojku, koliko treba da plati . Ona je odgovorila : „Ne duguješ ništa . Majka nas je naučila da nikad ne prihvatamo novac za dobrotu koju učinimo“. „Onda vam hvala od sveg srca „, – rekao je on i osetio da je sada jači, ne samo fizički, već i mentalno, osetio je spremnost da se suoči sa svim teškoćama koje život nosi.

Prošle su godine. Jednog dana ta žena je postala ozbiljno bolesna . Lokalni doktori nisu mogli da joj pomognu , zato su je poslali u veći grad, kod specijaliste. Jedan mladi doktor pozvan je na konsultacije. Kada je ušao u bolničku sobu, odmah je prepoznao ženu, to je bila ona ista koja je mu je pomogla kada je bio siromašan, ista ona koja mu je u čašu mleka ulila svu svoju snagu i dobrotu, baš kada mu je to bilo najpotrebnije. Doktor je bio odlučan da uradi sve i pomogne ženi da se oporavi od te teške bolesti .

Lečenje je dugo trajalo, ali zajedno su uspeli da prevaziđu bolest . Posle nekog vremena žena je dobila račun za njen tretman . Bila je zabrinuta da će račun biti toliki, da će joj trebati ostatak svog života kako bi ga izmirila. Konačno , kada je žena pogledala račun, umesto iznosa stajale su reči: „Plaćeno u potpunosti sa čašom mleka“.

Pre tri hiljade godina, jedan čovek sasvim sličan meni i vama, živeo je u
blizini grada okruženog planinama. Taj čovek je proučavao medicinu i želeo je da stekne znanja svojih predaka, ali se nije u potpunosti slagao sa svim onim što je učio. U svome srcu osećao je da tu nešto nedostaje.
Jednoga dana, dok je spavao u jednoj pećini, sanjao je da vidi sopstveno
usnulo telo. Izašao je iz pećine u noć mladog meseca. Nebo beše vedro i on
ugleda milione zvezda. A zatim se u njemu dogodi nešto što je zauvek izmenilo njegov život. Posmatrao je svoje ruke, osećao svoje telo, i čuo svoj glas kako govori: „ Ja sam stvoren od svetlosti; stvoren sam od zvezda.“

On ponovo pogleda zvezde i shvati da zvezde ne stvaraju svetlost, već da,
zapravo, zvezde nastaju od svetlosti. „Sve je sačinjeno od svetlosti“, reče on ,
„a ono između nije samo prazan prostor.“ I znao je da je sve što postoji jedno živo biće, i da je ta svetlost vesnik života, jer je i sama živa i u sebi sadrži sva znanja.
Tada je shvatio da, iako je sačinjen od svetlosti, on nije isto što i zvezde.
„Ja sam međuprostor između zvezda“, mislio je. I tako je zvezde nazvao tonal a svetlost između zvezda nagual, i znao je da je ono što stvara harmoniju i prostor između to dvoje Život ili Namera.
Bez Života, tonal i nagualne bi mogli da postoje. Život je apsolutna sila, božanstvo, Tvorac koji stvara sve.

Evo šta je otkrio: Sve što postoji je manifestacija jednog živog bića koje
nazivamo Bogom. I on shvati da ljudska percepcija nije ništa drugo do svetlost koja opaža svetlost. Takođe je uvideo da je materija ogledalo -sve što odražava svetlost i stvara slike od te svetlosti jeste ogledalo – i da je svet iluzije, San, samo dim koji nas sprečava da vidimo šta mi zaista jesmo.

„Naše istinsko biće je čista
ljubav, čista svetlost“, reče on.

Ovo mu je saznanje promenilo život. Kada je jednom shvatio šta je
zapravo on, pogledao je druge ljude i prirodu, i bio je zapanjen onim što je video.
Video je sebe u svemu – u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. I video je da Život spaja tonal i nagualna različite načine da bi time stvorio milijarde manifestacija Života.

U tih nekoliko trenutaka shvatio je sve. Bio je veoma uzbuđen, ali srce mu
beše spokojno. Jedva je čekao da kaže svojim ljudima šta je otkrio. Ali nije
mogao da pronađe reči kojima bi to objasnio. Pokušao je da kaže drugima, ali ga nisu razumeli. Videli su da se on izmenio, da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa. Primetili su da on više nikoga i ništa ne osuđuje. On više nije bio kao drugi.
Mogao je sve odlično da razume, ali njega niko nije razumeo. Verovali su
da je on inkarnacija Boga, a kada je to čuo on se nasmeši i reče: „To je istina. Ja jesam Bog, ali i vi ste Bog. Mi smo isti, vi i ja. Mi smo slike svetlosti. Mi smo Bog.“

Ali ljudi ga i dalje nisu razumeli.
Shvatio je da je on ogledalo drugih ljudi, ogledalo u kome je mogao ,da
vidi sebe. „Svako od nas je ogledalo“, reče on. Video je sebe u svima, ali oni u njemu nisu videli sebe. I on shvati da svi oni sanjaju, ali ne znajući, ne shvatajući šta oni zapravo jesu. Oni nisu mogli da vide njega kao sebe jer je između ogledala postojao zid od magle ili dima. A taj zid magle bio je sačinjen od tumačenja svetlosnih slika – Sna ljudskih bića.

Tada je znao da će uskoro zaboraviti sve što je naučio. Želeo je da
zapamti sve svoje vizije, i tako je odlučio da sebe nazove Zamagljenim
Ogledalom da bi zauvek znao da je materija ogledalo i da je magla u
međuprostoru ono što nas sprečava da saznamo šta smo. Rekao je:„Ja sam
Zamagljeno Ogledalo, jer vidim sebe u svima vama, ali mi ne prepoznajemo jedni druge zbog magle koja se nalazi između nas. Ta magla je San, a ogledalo ste vi, onaj koji sanja.“

‘Lako je živeti zatvorenih očiju, ne shvatajući ono što vidiš…’ Džon Lenon

Iz knjige Don Miguel Ruiz „Četiri sporazuma“

Kad sam bio garav


U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

 

• -          Mislim da ću pozvati deratizacijsku službu. Ovo je nesnosno. Ubij se negdje drugdje ako želiš umrijeti, ja ne idem s tobom.
  
• -          Naravno, tvoj smisao života sastoji se u traženju cipela na popust, i kad bi ukinuli popuste, onda bi se objesila.
  
• -          Ne znam na čemu bi ovdje mogla visjeti, i da želim. Može me ubiti samo luster ako budem dovoljno dugo stajala ispod njega. K vragu Mladen, zaboravi prokletu izložbu. Propalo je i nije kraj svijeta, znaš da danas nikog ne zanimaju slike, pogotovo ovdje na Balkanu, gdje se prodaju samo cajke i golotinja. Ti si profulao vrijeme , stari.
  
• -          Zato ćeš se ti savršeno uklopiti sa svojim stilom života, samo trebaš stati na određeni ugao i ući u jedan od onih BMW-a koji se parkiraju ispred klubova u koje ulaziš, ti i tvoje sponzorske prijateljice.
  

 
 

• -          Obriši prašinu za početak, nađi smisao. Ja imam noćno dežurstvo večeras, nemoj da zateknem kaos kad se vratim.
  

 
 
 
 
 

• -          Kad bi naplaćivala svoje usluge, možda bi stan bio bolje uređen..zašto se nisi spetljala sa vlasnikom neke galerije, lakše bi prodali slike – rekao je Mladen jedne večeri, gledajući je kako oblači svoju uniformu medicinske sestre i promatra se u ogledalu.
  
• -          Ti  bi bio loš svodnik, za to trebaš imati agresivnu crtu, a tvoja agresija se više ne vidi ni u gaćama..
  
• Bila je istina, tjednima nisu vodili ljubav, udaljavali su se iz dana u dan, a ova je primjedba samo pojačala jaz mržnje i netrpeljivosti.
  

 
 

• -          Zašto ne razgovaraš s njim, Dijana? Nije li to zajednička stvar? – kasnije ju je zabrinuto pitao njen kolega i prijatelj, dr. Majer, dok su sjedili u kantini ispijajući čaj , prije noćne smjene.
  
• -          On je umjetnik, Leo. A umjetnici od šume ne vide drvo..barem katkad je tako..otkad je propala ta izložba on ne misli na ništa drugo, samo čistim boce i opuške za njim.
  

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

• -          Trebao sam joj donijeti nalaz. Kamo je otišla?
  
• -          Kakav nalaz? – Mladen ga je pogledao prijeteći, no zbunjeno, kao da je zalutao u krivi film.
  
• -          Nije vam rekla? Ima zakazan pregled u klinici za umjetnu oplodnju. Danas je primila vijesti od ginekologa. Dijana ima mogućnosti zanijeti putem umjetne oplodnje, uspjeli smo joj naći termin, čekala je tjednima.
  
• -          Dakle zato se ona s vama sastajala? O moj Bože.
  

 
 
 
 

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je uvek tako luda, predložila: `Hajde da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.` 
    INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je ne mogavši prećutati upitala:`Skrivalice, kakva je to igra?` `To je jedna igra, započela je objašnjavajući LUDOST, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronađem, taj je pobednik`. 
    ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE.  SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. 
    Ali, nisu se svi hteli igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala, ionako uvek na kraju, svi propadnu.
    PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije taj koji se setio i predložio igru. 
    OPREZ nije hteo da reskira. 
    'Jedan...dva...tri....', počela je brojati LUDOST. 
    Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu.
    VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. 
    VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. 
   LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. 
    DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. 
    SEBIČNOST je pronašla skrovište,ali samo za sebe! 
    LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. 
    ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. 
    Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. 
    'Milion'! - povikala je LUDOST i započela potragu. 
    Prvo je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha.  Slučajno su se tu našle i ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo jos lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu. Tako je LUDOST, malo-pomalo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. 
     Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se čuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči, LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa.
     Plakala je LUDOST i molila LJUBAV da joj oprosti. Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže. Tako je LJUBAV ostala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST, je prati gde god ide.

Postoje neukrotive zveri. Provlače se među prstima i iščezavaju u pogledu. Hitre su, neumorne i jake. Jedna od njih je vreme. Milovala su ga srca otvorena za život – uzalud. Gazilo je pred sobom kopitama neizbežnosti. Umori se čovek, utišaju se otkucaji srca, ali vreme i dalje galopira, ostavljajući senke za sobom. Sve dok nas te senke ne preplave i zavlada mrak.
Kroz spektar koraka vremena, upamtimo mnoštvo cipela, kako starih, tako novih, pocepanih ili visokih. Imale su svoj put, obasut prirodom života. Bogatstvo prirode daruje nam simbole. Pronalazimo njihova značenja u svojim i tuđim očima. Prelivaju se nijansama koje nose godišnja doba, osećanjima koje nosi život i ulivaju u more smrti. Tajanstveno, nemo i jednolično. Dok reka teče, vrvi i žubori, život se raduje, šapuće, glasno govori. Obale ga grle sa obe strane, nepomično i bez sumnje, kao da nema mane. Nikada ga neće napustiti i drugim putem poći. Usmeravaće ga i hrliti u zagrljaj poput deteta koje stremi prvim radostima. Plavetne kapi, prozirnih pogleda, sa sobom nosi trenutak našeg života, obuzetog kolotečinom.
Prve note ljubavi, mile i lepršave, rode se u cvetu mladosti, života, kroz njega žive, opijaju melodijom, u njemu ili sa njim utihnu. Prolaznost je najveća bolest čovečanstva, od koje boluje svako biće, bez izuzetka. Setite se svakog pretka, ako je to moguće. U tom pokušaju, zamagliće vam oči, pomutiće se um i ponestati dah. Na nekoj od tih maglovitih stanica, ostaće i nama svojstven trag, sve dok bude postojao neko kome naš život je drag. Ljubav se opire tim nemuštim nitima, dok utopljena životom, poprima njegove konture. Sa prvom zorom se rađa, sa poslednjom mesečinom umire.
Čarolijom pokreta koje sa sobom ljubav nosi, ona teče, kroz svaku kap krvi, kroz život, kroz vreme. Dan će se gasiti, goreće jutra, ljubav će ih obasjati, kako danas, tako i sutra. Tom vatrom vladaće rečne kapi, kotrljajući se kroz vreme. Najglasnije su tišine dok život žubori. Na udicu zakačiš po neku istinu i hraniš se plenom dok postojiš. Radost poprimi nevina, bela krila, koja zatrepere i ubrzaju vreme. Nade tinjaju i vezuju se za vatre vremena, koje razbuktavaju sudbine.
Kada ljubav potekne strmim tokovima i brzlepleto zaluta u zaborav, nada počinje da peče i boli svakoga ko i malo zna da voli. Izneverena, po ko zna koji put, skupi se pored kamina i pokušava da se zadovolji onim što trenutno ima. Dok prave ljubavi puštaju korene poput najstarijih stabala i prepliću ih kroz tragove vere i čekanja. Novorođena klice, zadirkuju osmehe i unose sjaj u naše oči. Koraci posuti čekanjem, tek su po neka žrtva, položena beskrajnoj sreći. Harmonija setne noći ne opija trezne, već one koji su već po malo opijeni ljubavlju. Nestrpljenje, iščekivanje, vremenske distance koje gube svaku meru, podižu vrednost ljubavi. Možda će neki drugi životi teći će sa rekama, ali pesnik će i dalje čekati da korito njegovog srca ispune reke ljubavi. Prvim osećanjima ispuniće kapi koje život znače, jer za ljubav i njih daće. Kroz vrtloge postojanja, koji snažno na dno vuku, ljubav će uvek biti ta koja pružiće nam ruku.
U carstvu prolaznosti, nahranimo vreme uspomenama koje zavrednuju naše postojanje. Svaka kopita neka ostavi trag na obalama, skupljajući potkovice. Žeđ za prolažnošću, ugasimo rekom ljubavi, mnoštvom kapi koje će preplaviti vremensko biće. Neukrotivoj zveri, neumornog galopa, postavimo zamke ukroćenog srca. Sa poslednjim listom koji u poznu jesen na površinu reke sleti, život neka vas toplinom na ljubav podseti. Zajedno činiće večnost, makar to bila samo slika uramljena prolaznošću.

Olivera Drazic ,Galop prolaznosti

Olivera Dražić, rođena 1991. godine, u Loznici, Republika Srbija.
U rodnom gradu pohađala je O.Š. „Jovan Cvijić“, kao i srednju školu „Sveti Sava“, gde je stekla zvanje: tehničar za industrijsku farmaceutsku tehnologiju. U Loznici je trenirala karate, išla na časove plesa i bila član školskog hora. Nakon završene srednje škole, studirala je na Pedagoškom fakultetu, u Bijeljini, gde je stekla zvanje: profesor razredne nastave. Trenutno pohađa master studije na istom fakultetu. Svoj doprinos daje „Vitez“-u, sa kojim nastupa na festivalima za decu. Pored poezije i proze kojoj je posvećena, akviziter je jedne izdavačke kuće i aktivna na polju edukacije dece i studenata.
Njena poezija je zastupljena u zborniku poezije „Almanah“, koji je promovisan na 58. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 2013. godine. Pesma „U raskoraku uzdaha“ proglašena je za pesmu meseca marta, uz priznanje „Marama ZŽ“ kulturološkog projekta Juhorsko oko, 2014. godine, na Poetskoj pozornici, u Ćupriji. Pesma „Zvezdana prašina“ nalazi se u zborniku poezije „Kapi slobode“, povodom istoimenog međunarodnog konkursa književnog kluba „Slovoslovlje“ iz Beča, 2014. godine.

Fedor Lucic,Pesnik i pesma

„… i ona slete, kao ptica.“ – usne mu se sklope u crtu, i njegov pogled skliznu sa lista papira ka strpljivim posmatračima posađenim po drvenim klupama pred njim. Promenu fokusa njegovih očiju dokrajči lak treptaj – sada je jasno mogao da razazna začuđena lica što ga nemo posmatraju kao da je učinio neko neverovatno zlodelo, nešto strašno, prosto nepojmljivo za ljudsko shvatanje. No, nakon kraćeg trenutka publika se već pribirala, kao da je došla policija da načini uviđaj, i njeni članovi počeše da se osmehuju i ćaskaju kao kakvi blebetavi ljubitelji nasilja, a njemu se obrati nastavnik:
– „Zaista nešto posebno. Mnogo mi se sviđa.“
I dobio je peticu iz srpskog. Kasnije, dok su mu patike mazale prašinu po vrelom, sivom letnjem asfaltu, izvadio je upaljač, i pre nego što je sebi pripalio cigaru u ustima, spalio je pesmu, gledajući pažljivo kako je nagriza plamen, držeći je uštipnutu za ivicu sve dok ga vrhovi prstiju nisu pekli, potom je pusti da odleprša i da izgori u nepostojeće. Pripalio je cigaru i duvajući gust dim, pomisli na nastavnika. Dao mu je pet. Mrzeo je srpski. Zašto je dobio pet? Šta su značili oni pogledi i grimase upereni iz publike? Da li mu je nastavnik poklonio pet iz sažaljenja? Imao je u vidu da ga ostala deca ne podnose zbog njegove večite ćutljivosti i otuđujuće, nespretne i po zdrave međuljudske odnose kobne osobenosti. Nije voleo da ih sledi u njihovim šablonskim glupostima, on se tako pravdao, premda nije bio siguran da li je između njega i njih stajala mržnja, ili prosto obostrani nedostatak želje za komunikacijom. Ponekad bi pomišljao da je to zapravo strah (njihov, naravno) i da ga se oni zapravo boje. Gordost ga je ispunjavala pri toj zamisli, i on, prisetivši je se, povuče jedan ponosan dim koji mu u potpunosti ispuni pluća.
Gotovo je bio ubeđen da je i u nastavnikovim očima nazirao strahopoštovanje, i čuo to neobično savijanje glasa nastavnikovog kada ga je ovaj obasipao rečima (možda lažne?) hvale.
A on je sada spalio tu pesmu koja je ulila jezu u njihove kosti! Kako se samo osećao moćnim! Dim postade neprijatno topao i on baci cigaru. Stigao je kući.
„Možeš misliti! Sletela je kao ptica!“, trudeći se da usne održi stisnutim, samo ih blago iskrivi i ne osmehne se u potpunosti mislima što izruguju spoljni svet i njegove ljude, uđe u dvorište i bacivši školsku torbu na stranu, leže u prljavu travu, i stade posmatrati isečke plavog neba kroz listove oraha koji su mu milovali pogled, drmusani nežnim letnjim vetrom. Položi dlan na mekanu nabreklinu između nogu i stade blago pritiskati. Vrela, nagonska žudnja stade da ga obuzima, da ga mami da nastavi. Međutim, morao je da prestane, čuo je korake kako trzaju travu i približavaju mu se.

* * *

Volim da ga posmatram tako samog kad sedi po strani i nalakćen podupire glavu, kao da pridržava neke teške misli koje nisu namenjene ostalima, već samo njemu, njihovom krojaču, što ih, nakon što ih iskroji, priveže sa po jednim tananim koncem za ružičaste, mesnate zidove svoje lobanje i ne pušta ih da se otrgnu. Čini mi se da je on prepun takvih misli, da mu je glava sita, da one divljaju i tegle njegovo tkivo, kao male ribice što uporno, u grču da prežive, streme da se oslobode iz ribareve mreže, u kojoj su se zatekle posle dugotrajnog lutanja slobodnim morem. On ih nije puštao, i one su tako bivale osuđene da se u njemu kovitlaju, grickaju jedna drugu i glođu mrežu u koju su se uplele; mislim da je to isto glodanje bilo uzrok njegovih neobičnim i burnih reakcija, koje su nastupale kada god bi on primetio moju nameru da mu se približim.
Uverena sam da je pametan, pametniji čak i od mene same, i stoga je mogao da pretpostavi da ne dolazim da mu otmem ono što je u njegovom vlasništvu, već samo želim da upoznam ribara i razmenim par reči sa njim. Ali, ribar bi odlučno održao svoj uporan stakleni pogled na svemu što je bilo izvan njegovog unutarnjeg mora, kao da ga uopšte nije briga za ono što se zbiva pred tim njim.
Te oči bi me gledale i njegova usta bi se otvarala i razgovarala sa mnom, slagala se sa mojim izjavama i ponekad bi mi se čak i nasmejala, ali ja i sada mislim da onaj što mi govori i što me gleda zapravo nije on… Moja komunikacija se odvija sa tromom fasadom, fasadom zastupljenom da zadrži bilo kakve pokušaje okoline od preskakanja ograde i gnjurenja po moru tajanstvenog ribara. Pravi on se krio negde iza – bojažljiv dečak čije telašce drhti povijeno uz sam luk svoje umne kolevke, bojeći se da spozna spoljašnjost kroz prozore očiju. A oči krupne, kao glomazni, bistri prozori, sačinjeni od strane nekoga ko ih potom ostavio tamo, da nevinom dečaku uvode sunčev sjaj i obasjaju mu njegovo igralište. Igralište puno klackalica na kojima se vagaju potajne želje. On se, međutim, ustručavao da pogleda napolje, strahujući možda od kojekakvih utvara i čupavih, narogušenih čudovišta koja vode poreklo iz davnih priča slitih niz njegovu ušnu školjku. Ja verujem da je tako, on je sasvim mali dečačić što čuči tamo negde u unutrašnjosti, i mene začuđuje moja iskrenost kada vam priznajem da sam zaljubljena baš u tog dečaka. Biološki gledano, verovatno je posredi instinkt majke. No, ja izbegavam da sebe smatram racionalnom osobom. To bi povlačilo za sobom previše odgovornosti i zahteva za suvišnu ozbiljnost i objektivnost, i to se meni sve, iskreno rečeno, gadi. Muka mi je od toga. Oduvek sam volela da se zanosim putevima mašte, kao što se i sami već verovatno primetili čitajući ove moje redove.
Jednu drugu misaonu igračku mi predstavlja slika Dušana kao odraslog čoveka, njegova beskrajno ozbiljna i moćna pojava i meke senke, što mu se tope sa preplanule muške kože i oivičavaju razvijena prsa njegovog priviđenja koje mi se javlja u polumraku moje sobe. U toj slici on dolazi po mene, dečak odrasta i postaje moj otac. Uloge se prevrću i dete sad postaje čuvar drugog deteta – mene. Obavija široke ruke oko mene i dopušta mi da se u njemu sakrijem. Niko me ne vidi, pa čak ni on sam, premda svestan mog prisustva, mog stapanja sa njegovom kožom, mog miljenja ispod nje. Ja sam slatka buba što jede bolest i leči organizam u koji je dospela, na taj skroman način se zahvaljujući svom preplašenom domaćinu… Melem za njegovu sivu bolest, za njegov tumor kojeg krije od svetlosti obdanice kao kakva nakaza. A ipak – takva buba ne postoji, i ja je samo tvrdoglavo izmišljam. Kao i sve drugo, ja i to izmišljam, i prosto mogu satima da ležim na krevetu i da se, kroz velike prozore dnevne sobe, divim orahovom drvetu u bašti moga komšije. Ono je tako raskošno i zdravo, sočno, njegove grane prosto pucaju od neke unutarnje snage koja ih izvija u vis. Drvo, ukočen vrisak umirućeg semena upućen ka modrom svodu.

* * *

– Halo?
– Dušane, ti si? Ovde tvoj nastavnik srpskog, Jovan Helebman.
– Izvolite?
– Pošto je sada raspust… sećaš se one tvoje pesme koju si napisao?
– Koje? A da…
– Dobra je. Nego slušaj… sviđaš se mojoj ćerci, i možda bi mogao da svratiš jednog dana do naše kuće da malo…
Tresnu telefonom, pričeka malo, potom ga ponovo podiže:
– Da, izvolite?
– Ćao Dušane, ovde Jovan Helebman, tvoj nastavnik srpskog.
– O, kako ste nastavniče? Kako vam je ćerka?
– Ja sam odlično. Ali ćerka baš i nije…
– O, nemojte? Kako…
– Ali srećan sam što imam tako darovitog učenika kao što si ti. Mislim da bi ti i ona mogli dobro da…
Zveknu slušalicu, ponovo. Pre nego što bi samom sebi izgovorio najslađe reči, prekinuo bi razgovor i započeo novi. Na taj način, fantazija je zauvek ostajala nedirnuta i čarobna, u gustoj Pre nego što je samome sebi izgovorio najslađe reči, prekinuo bi razgovor i započeo novi. Na taj način, fantazija je zauvek ostajala nedirnuta i čarobna, u dubokoj izmaglici sopstvene neizražene mašte. Šta je to nastavnik hteo od njega? Slatko bi obletao tu misao i lickao joj šećernu koru.

* * *

Orah leži uglavljen u crno blato između teških vlati mokre trave. Juče ga je jedna hrabra kap kiše otkinula i povela u let, prigrlivši ga čvrsto tokom veličanstvenog sunovrata, sve dok ih tlo zajedno nije zaustavilo.
Njihov sokove od tada pije crna zemlja, i pod njom se, sa isceđevinama parova iste sudbine, svi ti sokovi slivaju u jedno.

Milica Tasic,Upliv u nepoznato

Noć pada kao po umrlima. Pada svetlost, jedino je misao njena brža. Oseća da gubi sebe i izneverivši razum uplivava lagano ka nepoznatom. Oseća snagu u sebi, nerazumljivu njenom biću, kao da može leteti, odjednom je toliko moći u njoj. Oko njeno pogleda u bezdan. Izađe iz sebe a neko govori mesto nje reči pobrkane. Nepoznata neka sila je obuzima. Želi da promeni stazu života, da učini presek, naglo, kao da munja preseca ceo njen život dotadašnji, bedni, monotoni. Hoće novinu, hoće da promeni sve, da krene putem kud ne ide svako! Pruži snažno korak ka nepoznatom…
Prepušta se… Golotinja pred Novim životom. Nova. Dobrodošla!
Svest joj se pomuti i nesvesno izbi iz pora. Tu je, u stanu, a nije. Ne postoji. Na javi, a kao u samom snu. Izbijaju, nepoznate njoj nekadašnjoj, reči zaumne. Hoće da izmeni svoju javu! Želi da koncipira novi život, sama, bez ikoga i prohoda novim putevima. On će biti Taj. Njen čovek. Oseća Ga. „Nemoguće je da ne oseća da ga prizivam“ – reče u sebi najtiše. Pada sneg, pašće i po njegovom prozoru. Javiće mu da misli o Njemu. Drži kompas u ruci, gledajući vrata izlaza. Đavo izleti iz boce njenog tela. Duša kriknu! Pakuje osnovne stvari za daleki životni joj put. Ne zna kuda polazi, ali ako ne izađe postaće nula. Ne želi da bude Nula, besmrtni Krug. Hoće da porazbije sve linije kružnice i uhvati se mišlju za tačku koja će biti kraj i izlaz…
„Konačno“ – pomisli. Hoda po snegu blatnjavom od suza i trčećim hodom provlači se kroz njegove dubine. Korak ne oseća, ni brzinu trčanja do prve raskrsnice života. Savija noge ispod stola u kafani, grči joj se telo dok pali sedmu cigaretu. Dim je ophrli kao senku. Šareni stoljnjak i ciganska muzika joj paraju uši. Očekuje Ga. Mora doći. Budnih, a priviđenjem pokrivenih očiju gleda oko sebe ne bi li ugledala Njega, zbog koga ostavi nepovratne tragove u snegu. Zima je šiba dok izlazi iz trule kafane, poluodevena, sa krpicama na sebi, gledajući u prazninu noći. Pored nje prolaze senke ljudi koje polubudnim okom promašuje. S paučinom preko očiju poziva taksi, ne znajući gde se tačno nalazi. Mračno je, bez zvezda u očima. Traži prvu osobu koja joj je poznata. Seti se jedino sestre. Drhtavim, promrzlim rukama ukucava njen broj. Zvoni joj u ušima.
„Gde si, seko?“ Pozva konobara da joj kaže naziv kafane, zapamti na tren samo, kod Plavog mosta, ta i ta, izusti preko telefona. Ne seća se više. Poluhodom treperi u noći dok kolena ne slušaju. Oštar vetar šiba joj bledo lice, i ne oseća ni sebe, ni svoje drhtanje. Ulazi u prljav taksi, govori sestrinu adresu. Masni čovek je krajičkom oka gleda, misleći da je propala kurva. Kao u snu, a budna, vadi poslednje pare iz novčanika. Ne seti se ni za „doviđenja“

* * *

Zagrli seku jako. U njenom naručju strah je obuzme, dok s ubeđenjem govori nepoznate joj reči. Sestra sa suzama u očima govori:
„Ej, to nije stvarno! Nije! Lezi! Probaj da spavaš!“
Čuje užurbani hod njen i glas roditelja iz daljine:
„Odmah se pakujemo i dolazimo, smiri je!“
Oseća da je nema. Kao da je u nepoznatom prostoru i u vremenu izvan vremena. Sluša kuckanje umornog sata na starom zidu. Kroz srce bije svaki sekund.
„Ne, ja sam dobro! Odlično sam! Nije mi ništa! Veruj mi, seko! Ne buncam! Doći će po mene, vezaće mi crveni povez preko očiju i odvešće me u šumu na Zvezdari! Znam! Oprosti, seko! Volim te! Samo što nisu zakucali na vrata, doći će, sakrij se! Veruj mi! Doći će i On po nas da nas spasi! Isus i Veliki Inkvizitor će doći! Oni su antipodi! Ali, doći će po mene i On koga čekah željno u kafani da me odbrani od obojice u meni. Samo što nije!“ Govori i srce će joj iskočiti od straha…
Seka je pokriva teškim jorganom…
„Bićeš dobro, obećavam, smiri se… Tu sam!“ Govori joj smirenim, savladanim od jeze, glasom. „Tu sam, ne brini… Doći će nam mama i tata uskoro.“
Leže… Ne seća se šta se govorilo kad je zaspala, izmorena duhom. Stizala je Nova godina i pokloni suza. Kroz san samo začu uznemirene glasove i zabrinute krikove.
„Biće dobro kad se probudi! Biće…“

O SPISATELjICI

Milica Tasić

Rođena je 1. septembra 1989. godine u Vranju gde je završila osnovnu i srednju školu. Poeziju je pisala u ranoj mladosti da bi joj se ponovo vratila od nedavno. Apsolvent je na Odseku za Srpski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu.
Ipak, svojim najvećim uspehom smatra to što je majka četvorogodišnjem Nikoli.
Objavljivala je tek odnedavno na pojedinim portalima.
Živi u Beogradu.