Misli drugačije




Čovjek je na ulici ugledao siromašnog dječaka kako zadivljeno gleda u njegovo novo skupocjeno auto; ponudio mu je da ga provoza u autu.

Nakon vožnje dječak je rekao čovjeku:”Vaše auto je prelijepo, mora da je jako skupo. Koliko košta?”
“Ne znam”, rekao je čovjek. “Dobio sam ga na poklon od mog starijeg brata.”
“Uaaau, pa to je tako lijepo od njega.”, bio je iznenađen dječak.
“Znam o čemu sada razmišljaš. I ti isto želiš da IMAŠ brata kao što je moj. Zar ne?” – upita ga čovjek.

“Ne.”, odgovori dječak. “Ja želim da BUDEM brat kao što je tvoj.”

GUŠTER U ZIDU



Prilikom renoviranja jedne japanske kuće, jedan građevinski radnik trebao je da popravi oronuli zid.
Kuće u Japanu obično imaju zidove koji su izrađeni od drveta, a između vanjskog i unutrašnjeg zida postoje uglavnom šupljine, prazan prostor. Kod jednog zida koji se potpuno srušio, radnik je primjetio malog guštera zaglavljenog u tom praznom prostoru. Gušter je bio živ, međutim jedan ekser mu je prošao kroz nogu i on je tu tako visio nepomičan.
Bilo mu je žao guštera, ali istovremeno je bio i radoznao. Raspitao se za taj ekser i saznao da on tu stoji već punih 10 godina, još od vremena kada je kuća sagrađena!
“Kako se ovo moglo desiti?” – pitao se. “Kako je jedan mali gušter zarobljen u zidu već punih 10 godina mogao živjeti u ovakvim uslovima? U mraku 10
godina, bez pomjeranja, bez hrane, to je nešto potpuno nevjerovatno i nema nikakvog smisla.”
Vođen znatiželjom odmah je prestao sa radom i počeo pažljivo posmatrati tog nesretnog guštera. Htio je da se sam uvjeri u to šta on radi i kako preživljava.
I onda, iznenada, niotkuda se pojavi neki drugi gušter koji je na njegovo čudo nosio hranu u ustima.
Čovjek je ostao potpuno zatečen onim što je vidio. Ispostavilo se da je taj drugi gušter sve vrijeme brinuo o ovom svom zaglavljenom gušteru i to čitavih 10 godina. To je za radnika bio savršen primjer ljubavi u prirodi.

“Ovo je čudo.” – pomislio je.

NERAD



Sjedi vrana na drvetu, i cijele dane ne radi ama baš ništa.

Kada je mali zeko ugledao vranu, upita je:
“Mogu li i ja sjediti kao i ti i cijeli dan ne raditi ništa ?”

Vrana odgovori: “Naravno, zašto da ne.”

I tako zeko sjede na zemlju ispod vrane odmarati se, a da ništa ne radi.

Nakon nekog vremena, iznenada, pojavi se lisica, skoči na zeca… i pojede ga.

***

‘Da bi sjedio i ne radio ništa…Moraš sjediti jako, jako visoko.’

Ко?



Била једном четворица по имену Свако, Неко, Билоко и Нико.

Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.

Билоко је то могао учинити, а Нико није хтео.

Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.

Свако је опет мислио да би га Билоко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.

На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није учинио оно што је могао направити Билоко.

Љубав



Ожени се син једне жене и дође до сусрета снаје и свекрве. Од првог дана снаха показа мржњу према свекрви тако да живот у кући поста неподношљив. На крају младожења упита супругу шта да учини да се стање промени? Она рече да мира у кући неће бити док јој не донесе срце своје мајке на тањиру.

Дуго се младић борио, надајући се да ће се ствари променити, али када више није могао да издржи између чекића и наковња он испуни женину жељу и уби мајку, стави мајчино срце на тањир и пође у кућу да га преда жени, али се успут саплете и паде. Тањир му испаде из руке, а срце које паде на земљу проговори:

- Сине, јеси ли се ударио?

Прича о два брата



Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.

С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би:

- Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?

Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога.

Време



Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до последњих испита.

Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати кући.

Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази седмично.

Да би спознао вредност једног сата, питај о томе заљубљене који чекају сат времена да би се видели.

Да би спознао вредност једног минута, питај о томе некога ко је закаснио на воз, авион или аутобус.

Да би спознао вредност једне секунде, питај о томе некога ко је доживео несрећу.

Да би спознао вредност једне милисекунде, питај о томе некога ко је на Олимпијским ирама добио сребрну медаљу.



Време никога не чека. Зато добро чувај сваки тренутак који ти је дат – јер он је тако драгоцен!

Uže za vezanje slonova

Jednom prilikom, dok je prolazio pored slonova, čovek zastade i začuđeno se zapita kako to da ova velika stvorenja bivaju zadržana samo malim užetom koje im se veže za prednju nogu.

Nikakvi lanci, nikakvi kavezi, samo uže za koje je bilo očito da ga ovi slonovi mogu pokidati bilo kada, samo kada bi pokušali da pobegnu. Iz nekog razloga oni to nikada ne čine i čovek bijaše jako zbunjen tom činjenicom.

U tom trenutku je primetio trenera u blizini, te ga upita zašto te velike životinje samo stoje tu i ne pokušavaju pobeći. Trener mu odgovori: “Znate, kada su slonovi mladi i mnogo manji nego sada, mi smo koristili uže iste veličine kako bismo ih vezali i oni ga nisu mogli prekinuti jer su bili mali. Kako su odrastali sve više su se navikavali na činjenicu da ne mogu pobeći. Verovali su da ih uže još uvek može zadržati i zato i ne pokušavaju više pobeći.”

Čovek je bio zapanjen. Ovi veliki slonovi se mogu u svakom trenutku osloboditi tih užadi, ali zbog njihovog uverenja da ne mogu, ostaju tu zaglavljeni i zatvoreni.

Koliko nas, poput ovih slonova, ide kroz život držeći se za uverenje da ne možemo nešto učiniti, jer smo nekada nešto pokušali uraditi i nismo uspeli u tome?

Neuspeh je deo učenja; nikada ne smemo odustati od borbe u životu!

Bepo, čistač ulica – Priča o istrajnosti

Bepo, čistač ulica, radio je svoj posao temeljino i sa uživanjem. Znao je da je njegov rad potreban.

Kad bi čistio ulice činio je to polako i konstantno: kod svakog koraka jedan udah, i kod svakog izdaha jedan zamah metlom.

Korak – disanje – zamah metlom; korak – disanje – zamah metlom; korak – disanje – zamah metlom… Ponekad bi malo zastao i razmišljao gledajući ispred sebe.

Zatim bi nastavio: korak – disanje – zamah metlom; korak disanje – zamah metlom…

Dok bi se Bepo tako pomicao i pred sobom posmatrao neočišćenu ulicu, a iza sebe očišćenu, dolazile bi mu često velike misli. Ali bile su to misli koje su se vrlo teško mogle drugima saopštiti. Nešto kao neki određeni miris kojeg se jedva još sećamo ili kao neka boja o kojoj smo sanjali.

Nakon posla sedeo bi Bepo kod devojčice Momo i pričao joj svoje velike misli. Ona ga je na poseban način slušala. Zato bi se njemu razvezao jezik i pronalazio bi prave reči: “Vidiš Momo”, govorio bi on,” ponekad imaš pred sobom vrlo dugu ulicu, i misliš: strašno je duga, nemoguće ju je očistiti; znaš, tako misliš.”

Pogledao bi ćuteći preda se pa bi nastavio: “I, tada se počneš žuriti i žuriš se sve više i više. A ipak svaki put kad digneš pogled, vidiš da ulica pred tobom nije nimalo kraća. Počneš se još više napinjati pa te onda uhvati strah, i na kraju izgubiš dah i ne možeš dalje. A ulica je još uvek tu. Tako se ne sme raditi.”

Bepo bi kratko vreme razmišljao pa nastavljao: “Ne sme se nikad misliti na celu ulicu odjednom, razumeš li? Mora se misliti samo na sedeći korak, na sedeće disanje, na sedeći zamah metlom. I uvek iznova samo na sedeći”.

Ponovo bi zastao i razmislio pre nego što doda: “Takav rad donosi radost. To je jako važno. Tada se posao i uradi dobro. Tako to treba raditi.”

Nakon dugog predaha nastavio bi: “Onda najednom vidiš da je cela ulica očišćena – korak po korak. Uopšte ne znaš kako, a pri tom ne izgubiš dah.”

I klimajući glavom, Bepo bi još jednom ponovio na kraju: to je jako važno!

Rasizam u avionu

Jedna žena, belkinja, stara oko pedeset godina, dobila je mesto pored jednog crnca. Vidno uznemirena pozove stjuardesu.

Stjuardesa : – U čemu je problem, gospođo?
Bela žena: – Zar ne vidite? Smestili ste me pored crnca!! Nezamislivo mi je sediti pored jednog od tih… tih groznih ljudi.
Dajte mi drugo mesto, molim vas!!
Stjuardesa: – Čini mi se da su sva mesta zauzeta. Molim Vas dozvolite mi da proverim da li ima ipak neko prazno.

Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta:
- Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mesta. Imamo još jedno jedino mesto u prvoj klasi.

Pre nego je gospođa uspela izustiti i jednu jedinu reč, stjuardesa nastavi:
Znate, u našoj aviokompaniji je gotovo nedopustivo da putnik iz ekonomske klase sedi u prvoj klasi. Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sedi pored osobe koja je ispod svih nivoa.

Zatim se okrene crncu i reče:
Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoj ručni prtljagu i premestite se u prvu klasu.

Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli pljeskati.

Meksički ribar

Mali brod se zaustavio uz obalu jednog malog meksičkog sela.
Američki turista je rekao jednom meksičkom ribaru da je riba jako kvalitetna i pitao ga koliko mu dugo treba da je ulovi.
«Ne dugo», rekao je Meksikanac.
«Ali onda zašto ne ostaneš duže i uloviš više?!»

Ribar mu je objasnio da mu je to što ulovi sasvim dovoljno da podmiri potrebe svoje porodice.
Amerikanac ga na to upita:»Šta onda radiš sa ostatkom svog slobodnog vremena?»
«Puno spavam, malo pecam, igram se sa svojom decom, pričam sa ženom. Naveče idem u selo da vidim prijatelje, popijem par tekila, sviram gitaru i pevam. Vrijeme mi je ispunjeno.», odvrati meksički ribar.

Amerikanac mu na to reče:»Ja imam diplomu sa Harvarda i mogu ti pomoći…Trebao bi duže pecati svaki dan. Tada bi mogao ribu i prodavati. Sa zarađenim novcem mogao bi kupiti novi čamac. Posle toga bi po istom principu mogao kupiti i drugi čamac, pa treći itd. i imao bi celu flotu ribarskih čamaca. Onda bi mogao umesto da prodaješ nekom ribu, napraviti svoju fabriku da ljudi dolaze od tebe da kupuju. I mogao bi se iz ovog malog sela preseliti u npr. Meskiko siti, Los Anđeles ili čak Njujork. Od tamo bi mogao voditi svoje poslove.

«Koliko bi to dugo trajalo?», upita ga Meksikanac.
«Oko 20-25 godina.», odgovori Amerikanac.

«I šta posle toga?», znatiželjno ga upita Meksikanac.

«Posle toga bi postalo jako interesantno. Kada bi tvoj biznis postao vrlo velik, mogao bi početi prodavati akcije i praviti milione.»

«Dobro, i šta posle toga?!»

«Pa posle toga bi se mogao povući u neko malo selo, spavati do kasno, igrati se sa decom, pecati ribu, pričati sa ženom, a naveče piti tekilu, svirati i pevati sa svojim prijateljima. Prosto uživati u ispunjenom vremenu…»
++

Svoju budućnost stvarate onim što radite danas, a ne sutra.”- Robert Kiyosaki.

Nepotreban teret

„Pitao je učenik učitelja:
Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”

Мали дечак




Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак. А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.

Онда је погледао свој цвет.

Више му се свиђао његов цвет.

Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин. Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика и величина.

Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.

А онда је погледао своју.

Његова му се више допадала.

Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине, и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица. А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.

И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:
- Зар не желиш да нацрташ неку слику?
- Желим - одговорио је мали дечак. Шта да цртамо?
- Не знам док не нацрташ - рекла је учитељица.
- Како ћу то да нацртам? - запитао је мали дечак.
- Како год желиш - рекла је учитељица.
- А којом бојом - питао је мали дечак.
- Било којом - рекла је учитељица. Ако сви цртају исто и користе исте боје, како бих знала ко је који цртеж нацртао, и чији је који?”
- Не знам - рекао је мали дечак.
И почео је да црта ружичасто, наранџасто и плаво цвеће.
Волео је своју нову школу иако она није имала дворишна врата која су водила до његове учионице!

Drvo i cvet



U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je stablo.
- Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu.
- Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori stablo.
- Kakva je razlika između Stabla i Cveta? - Upita Cvijet.
- Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, cvetovi, prehladite se i od najblažeg vetra.
- To je sve? - Ponovno upita Cvet.
- Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati.
A s nama stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti.
I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani.
- Zar smo mi cvetovi na putu?
- Ne, uglavnom niste. Ali vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni.
- Što se dogodi kada netko pogazi Cvet?
- To se uvijek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove.
- Onda si ti - reče mu cvijet - izuzetak među stablima, jer tebe voli jedan mali cvet.
Kada je oko podneva pripeklo sunce, stablo je svojom senkom zaštitilo Cvetić.

Жени треба соли
(народна прича)

Дошао син у посету своме старом оцу с намером да га обавести о скорој женидби. Старац, премда обрадован вешћу, не допусти себи да га понесе слављенички занос, већ, уздржавши се, примети смерно:

- У реду, сине. А знаш ли ти да жени треба соли?

Дочекавши ове очеве речи као знак охрабрења, младић, сав усхићен, одговори:

- Ако, тата... Купићу јој соли!

Међутим, отац као да пречу његове речи, те понови исто:

- Добро је то, дете моје. Само,... жени треба соли.

Син помисли како га овај, може – бити, није добро чуо, или разумео, па и сам почне да се понавља; овог пута нешто јачим тоном.

- Нека, тата! Купићу јој соли!

Но старац и по трећи пут пређе преко синовљевих изјава и још једном, спремно, понови наглас своје мисли.

- Да, синко... Али, ипак, жени треба соли...

Видно узбуђен, али и забринут, младић свој немир исцеди кроз зубе:

- Зар не чујеш?!? Рекао сам да ћу јој купити соли!!!

- Знам ја то, дете – понављао је човек неумољиво. Но жени, ипак, треба соли!

Не могавши више да се уздржи од толиког старчевог инсистирања на једној тако неважној ствари, син се, крајње дрско, обрати оцу:

- Побогу, тата! Шта си толико навалио са том соли, када сам ти већ толико пута рекао да ћу јој купити?!...

Док је са напором слушао где га овај љутито прозива, отац му приђе, и уз благи прекор на лицу и нежно тапшање по рамену, стаде га с љубављу корити:

- Е, мој сине! Ти си се због соли овако наљутио, а да знаш само шта све жени треба у животу...

7 светских чуда



У једној школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, учитељ је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:

1. Велике Египатске пирамиде

2. Таџ Махал у Индији

3. Велики кањон у Аризони

4. Панамски канал

5. Зграда Емпајер Стејт

6. Базилика Светог Петра

7. Кинески зид

Док је пребројавао гласове, учитељ је приметио једну девојчицу која још није предала свој папир са списком. Због тога ју је упитао да ли има проблема са састављањем.

Девојчица је тихо одговорила:

- Да, мало... Не могу баш да се одлучим јер има пуно светских чуда.

Учитељ је рекао:

- Реци нам шта си написала, можда можемо да ти помогнемо.

Девојчица је застала оклевајући, а онда прочитала:

- Ја мислим да су седам светских чуда:

1. додирнути

2. окусити

3. видети

4. чути

5. осетити

6. смејати се

7. и волети.

Учионица је постала тако тиха, да се могла чути игла да пада....

Можда ће ова прича да буде благи подсетник свима нама, да ствари које нам се чине једноставне и обичне, често су чуда – и не морамо због њих никуда путовати да бисмо их доживели.

Прича о лептиру



Човек је седео и посматрао рађање лептира и то у тренутку када се на његовој чаури појавио малени отвор. Гледао је како се лептир сатима мучи да би извукао своје слабашно тело.

Онда је лептир стао а човек је одлучио да му помогне, те је узео маказе и разрезао чауру.

Лептир је с лакоћом изашао.

Наставио је да га посматра, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га.

Међутим, ништа се није догодило.

Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима и никада није полетео.

Упркос својој добронамерности, човек није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чауре, биле потребне да би крв из тела лептира лагано дотекла у све делове крила, како би по изласку из чауре био спреман да полети.

Песма из срца



Некада давно живео је велики човек који се оженио женом својих снова. Из њихове љубави рођена је једна мала девојчица. Била је бистра и весела и велики човек је много волео своју девојчицу.

Док је била сасвим мала, он би је узео у наручје, певушио јој неку мелодију и играо с њом по соби, говорећи јој: «Волим те, мала девојчице!».

Девојчица је расла, а велики човек би је грлио и говорио јој: »Волим те, мала девојчице!». Мала девојчица би се дурила и говорила: »Више нисам мала девојчица!». Човек би се тада насмејао и рекао: »Али за мене ћеш заувек остати моја мала девојчица».

Мала девојчица, која то више није била, напустила је кућу и отишла у свет. Када је упознала себе, тада је боље разумела човека. Увидела је да је он био велик и јак; тек сад је открила његове снаге. Једна од њих била је његова способност да искаже љубав према породици. Ма где се налазила у свету, тај човек би је дозивао говорећи јој: »Волим те, мала девојчице!».

Дошао је дан кад је та мала девојчица, која то више није била, примила један телефонски позив. Велики човек се разболео.

Доживео је мождани удар. Девојци су објаснили да је изгубио говор. Није могао да говори, али нису баш били сасвим сигурни да ли чује речи које му се упућују. Више није могао да се смешка, смеје, хода, грли, игра, нити да малој девојчици, која то више није била, каже да је воли.

Желела је да му помогне. Када је ушла у собу, видела је да је ситан и потпуно слаб. Гледао је у њу и покушавао да проговори, али није успевао. »Мала дјевојчица» учинила је једину ствар коју је умела. Попела се на кревет и легла поред великог човека. Док су јој се сливале сузе, својим рукама обгрлила је опуштена очева рамена.

Држећи главу на његовим грудима, размишљала је о многим стварима. Сећала се предивних тренутака које су заједно провели. Одувек је осећала да је тај велики човек штити и пази. Било јој је тешко због губитка који ће морати да претрпи. Жалила је што више неће чути речи љубави које су јој толико пријале.

А онда је чула откуцаје срца великог човека. Његово срце било је музика и речи које је увек слушала. Срце куца равномерно као да се не обазире на то што је остали део тела оштећен. И док је тако смирено држала главу на његовим грудима, догодило се чудо. Чула је оно што јој је било потребно. Његово срце откуцавало је речи које уста више нису могла да изговоре...

Волим те! Волим те! Волим те!

Мала девојчице! Мала девојчице! Мала девојчице!

И нашла је утеху.

Рат речи



Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».

По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».

Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.



Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:

- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?

- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?

- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.

Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.

Њему нисам добра учинио



У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.

- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.



"Веронаука живота"

Лекција о даривању



Млади студент на једном универзитету је пошао у шетњу са својим професором. Док су шетали и разговарали угледаше поред пута пар старих ципела које су, по свему судећи, припадале сиромашном сељаку, који је у близини радио у пољу и који је приводио крају свој посао. Студент рече професору:

- Хајде да се нашалимо са сељаком: сакрићемо му ципеле, а затим ћемо се склонити иза грмља и посматрати његове реакције док их буде тражио.

Професор му одговори:

- Младићу, никада се немој шалити на рачун туђе невоље и беде. Будући да си богат, можеш себи приуштити веће задовољство од овог сиромаха. Стави златни новчић у сваку његову ципелу, а тада ћемо се сакрити и посматрати његову реакцију.

Студент то и учини и обојица се склонише иза неког грма у близини. Сељак је завршио свој посао и убрзо дошао преко поља до места уз пут где је оставио свој капут и ципеле. Док је облачио капут, гурнуо је ногу у једну ципелу и открио да му је нешто у ципели. Прво је помислио да је каменчић, али убрзо схвати да је то златни новчић.

Сав у чуду погледа у новчић, осврну се око себе, те поче посматрати новчић неко време. Поново се осврнуо на све стране, али није видео никога. Ставио је новчић у свој џеп, те наставио обувати другу ципелу. Али његово изненађење је било још веће када је и у њој пронашао новчић. Одједном су га савладале емоције. Бацио се на колена, подигао главу према небу и гласно почео изговарати молитву у знак захвалности. У њој је говорио о својој болесној и беспомоћној жени и својој деци која су без хлеба, а захваљујући невидљивој руци која му је послала новац, они ће бити спасени.

Студент је остао дубоко ганут, са сузама у очима. Професор га упита:

- Да ли би био срећнији да си се нашалио са овим сељаком него што си сада?

Младић му одговори:

- Научили сте ме лекцији коју никада нећу заборавити. Сада стварно разумем ове речи које пре нисам разумео: «Више је благословен онај који дарује, него онај који прима!»

Tri puta Bog pomaže


Selo potopljeno, svi izbegli, samo jedan čovek na krovu, moli se Bogu.

Prilazi mu čamac da ga spasi.
- A ne, meni će Bog da pomogne!

Posle nekog vremena dolazi drugi čamac.
- A ne, meni će Bog da pomogne!

Posle nekog vemena dolazi i treći čamac.
- A ne, meni će Bog da pomogne!


Selo potone do kraja, čovek se udavi, dolazi do Svetog Petra:

- Šta je ovo Sveti Petre? Svi se spasli samo se ja udavio.
Na to će Sveti Petar:
- Šta hoćeš? Tri puta sam ti slao čamac, ti nisi hteo da udješ.

Budi dobar i vratiće ti se

Ime mu je bilo Fleming, bio je siromašan škotski seljak. Jednog dana, dok je tegobno radio za preživljavanje porodice, čuo je iz obližnje močvare povik u pomoć. Odbacio je alat i potekao u močvaru.
Tamo je, zaglibljen do pasa u crnom blatu, prestrašeni dečak vikao i borio se, da bi se izvukao iz močvare. Seljak Fleming spasio je dečaka iz sigurne smrti.

Sledećeg dana u seljakovo se dvorište dovezla bogata kočija. Elegantno obučeni plemić izašao je iz kočije i predstavio se je kao otac dečaka, kojeg je seljak spasio.

"Želim Vam platiti ", rekao je plemić. "Spasili ste život mojem sinu!"
"Ne, ne mogu primiti platu za to što sam uradio", rekao je škotski seljak i odbio ponudu.

Tada je kroz vrata naišao seljakov sin. "Dali je to Vaš sin?" upitao je plemić. "Da!" ponosno je odgovorio seljak.

"Napravimo dogovor. Dozvolite mi, da mu omogućim najbolje obrazovanje, kakvo ima i moj vlastiti sin. Ako je momak imalo sličan ocu, bez sumnje će stasati u čoveka, na kojeg ćemo obojica biti ponosni."

Tako je i bilo. Sin seljaka Fleminga pohađao je najbolje škole i za čas je završio Bolničku medicinsku školu sv. Marije u Londonu i postao je poznat u celom svetu kao Sir Alexander Fleming, pronalazač penicilina.

Nakon par godina plemićev sin, koji je bio spašen iz močvare, razboleo se od tuberkuloze. I šta ga je tada spasilo? Penicilin!

A kako je bilo ime plemiću?
Lord Randolph Churchill.
A ime njegovog sina?
Sir Winston Churchill.

Osam krava


Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.

Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.

Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devojku sa ostrva. To sto zeli Mahanu jednostavno nije imalo smisla.

Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto smesnije.

Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu."
Svi su ostali bez daha.

Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu od ostalih.

Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za Mahanu koji je Dzoni narucio.

Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na kraljicu.

Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao toliko. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" - nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava, tek tada on to moze i biti."

Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.