Grčka mitologija

Tezej

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tezej je u grčkoj mitologiji legendarni atenski kralj. Majka mu je bila trezenskakraljica Etra. Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstavaodmah uz Herakla. Proslavio se mnoštvom sličnih djela, bio mu je ravan hrabrošću i junaštvom i njegov vjerni prijatelj. Često je ratovao na njegovoj strani protiv zajedničkogneprijatelja. Kao Jonjanin, svojim prijateljstvom s Doraninom Heraklom simbolizirao je jedinstvo Grka, i grčki su umjetnici to rado napominjali svojim zemljacima, posebnopolitičarima iz gradova-država koje su postale jedne drugima neprijatelji. Od brojnihprimjera dovoljno je spomenuti samo Fidijin reljef s prizorima iz Tezejeve i Heraklovezajedničke borbe protiv Amazonki, koji je krasio prijestolje Zeusova kipa u Olimpiji,četvrtog od sedam svjetskih čuda.Egej, jedan od prvih atenskih kraljeva, oženio se Etrom. Za vrijeme njihove prvebračne noći, Etra je pobjegla morem do otoka gdje je prema nekim izvorima bila sPosejdonom. Mješavina Egejeva i Posejdonova gena dala je Tezeju božanske i smrtnekarakteristike. Kad je Etra zatrudnjela, Egej se odlučio vratiti u Atenu. Ali prije nego što jeotišao, zakopao je svoje sandale i mač ispod velika kamena. Etri je rekao da bi jednogdana njihov sin trebao sam pomaknuti kamen, a ako bi bio velik junak, uzeo bi oružje zasebe, kao dokaz svoga kraljevskoga roda. U Ateni je Egej bio s Medejom koja je pobjeglaiz Korinta nakon što je ubila Jazonovu i svoju djecu zbog ljubomore. Tezej je bio odgojen umajčinu rodnome kraju. Nakon šesnaest godina Tezej se razvio u snažna mladića koji jesvojom snagom, odvažnošću, ljepotom i kraljevskim držanjem nadmašio svoje vršnjake.Kad je odrastao, pomaknuo je kamen i otkrio oružje. Majka mu je rekla istinu o identitetunjegova oca te da mora odnijeti oružje svome ocu i tražiti svoje pravo. Prema zakonutrebao je postati nasljednikom kraljevske krune u Ateni.Da bi stigao do Atene, Tezej jemogao ići morem, sigurnijim putem, ili pak kopnom, opasnijim putem. Također htio je imalo razgledati svijet, a po mogućnosti i pokušati izvesti neko slavno djelo da zadivi oca. Tezej je odlučio ići kopnenim putem. Na njemu je postojao opasan put do Saronskogzaljeva gdje je susreo niz od šest ulaza u podzemni svijet, a sve su ulaze čuvali opasni razbojnici.

U Epidauru, Apolonovu i Asklepijevu svetištu, Tezej je naišao na Perifeta,Hefestova sina. Perifet je bio hrom poput svoga oca, imao je moćne ruke iogromno tijelo. Bio je grozan, svakog je putnika ubio svojom željeznom palicom. Tezej ga je lako pobijedio, a kao znak te pobjede uzeo je sa sobom njegovu palicu.

Kod Istmanskog zaljeva Tezej se našao u šumi posvećenoj bogu Posejdonu. Ondje je susreo Sinisa,savijača borova. On bi putnike podvrgao mukama - savio bi dvabora da im se vrhovi dodiruju, privezao putnika za borove i pustio ih. Borovi bi sevelikom silom ispravili i rastrgali putnikovo tijelo. Tezej je dohvatio oba borarukama, privezao Sinisa za njih i ubio ga na isti način kao što je i on svoje žrtve. Utom je kraju Tezej ustanovio istamske igre kao znak svoje pobjede.

Tezej je stigao u Kromion gdje je, na molbu seljaka, ubio divovsku sivu svinju Feju, Tifonova i Ehidnina potomka. Tezej je sustigao svinju i probo je svojim mačem.

Na granici s Megarom, Tezej se susreo s razbojnikom Skironom. On bi putnikenatjerao da mu operu noge ispod stijene nadvijene nad more. Kad bi se tkogodsagnuo da to učini, Skiron bi ga udario nogom i zbacio sa stijene u more gdje bi seputnici ubili o oštrome stijenju ili bi ih pojela čudovišna kornjača. Kad ga je Skironhtio gurnuti, Tezej je njega uhvatio za nogu i bacio ga u more.

Kod Eleuzine Tezej se morao boriti s Kerkionom. On bi putnike izazvao na hrvanje,a potom bi ih ubio. Tezej ga je uhvatio rukama i stegnuo te ga tako ubio, a ujednoi oslobodio njegovu kćer Alopu, a vlast predao Alopinu i Posejdonovu sinuHipotontu.

Tezej je zatim u samoj Atici, kod rijeke Kefisa susreo do razbojnika Damasta kojegsu nazivali Prokrust ("Rastezač"). On je imao krevet na koji bi polegao svoju žrtvu.Ako bi krevet bio prevelik, Prokrust bi putnika rastezao sve dok mu noge ne bidotakle rub, a ako je bio prekratak, odrezao bi mu noge. Tezej ga je svladao ipolegao na krevet. Budući da je bio div, ležaj mu je bio prekratak te ga je Tezejubio onako kako je on ubijao svoje žrtve. Tezejev običaj kažnjavanja zločinaca na isti način na koji su oni činili zlodjela, postao jezastrašujućom prijetnjom. Stoga je put između Peloponeza i Atike bio od njegova vremena ne samo slobodan nego i siguran put putnicima i trgovcima. Nakon tih podviga, Tezej nije htio ući u Atenu okaljan krvlju svojih žrtava. Molio je Filatide da ga očiste naZeusovu oltaru. Filatide su mu ispunile molbu i očistile ga od prolivene krvi te je krenuo uAtenu svome ocu Egeju. Kad je Tezej stigao u Atenu, nije se odmah razotkrio. Dočekao ga je Egej zajedno sa svojom ženom Medejom koja ga je odmah prepoznala. Medeja je bilačarobnica koja je stekla Egejevu naklonost obećanjem da će mu, ako se njome oženi,svojim čarolijama vratiti mladost. Brinula zbog mogućnosti da Tezej umjesto njezina sinaMeda preuzme prijestolje. Medeja je nagovorila Egeja, koji nije prepoznao Tezeja, da gaotruje. Za vrijeme gozbe Egej je slučajno bacio pogled na Tezejev mač prepoznavši unjemu svoj dar, a kad je uočio i njegove sandale, prevrnuo je čašu s otrovanim vinom.Zagrlivši Tezeja, predstavio ga je narodu kao svog nasljednika, a Medeju je prokleo iprognao. Na putu za Maraton, Tezej se sklonio od oluje u kolibu starice zvane Hekala. Onase zavjetovala Zeusu da će prinijeti žrtvu ako uspije uhvatiti bika. Tezej je to i učinio, alikad se vratio u kolibu, ona je već bila umrla. U njezinu je čast osnovao provinciju koja jenosila njezino ime. Kad se pobjedonosno vratio u Atenu da žrtvuje bika, Medeja ga jepokušala otrovati davši mu pehar otrovanog vina. No, u posljednjem je trenutku Egejprepoznao svoje sandale, štit i oružje te mu je izmaknuo pehar iz ruku. Otac i sin tako suponovno sretno združeni.Androgeja, Minosova sina, ubili su Atenjani, ljubomorni na njegove pobjede naPanatenskom festivalu, Egejovim igrama, gdje je svaki put pobijedio. Druga inačica mitagovori da ga je ubio kretski bik na Maratonu, na Egejovu zapovijed. Da bi osvetio sinovusmrt, Minos je zaratio s Atenom. Zahtijevao je da se sedam atenskih djevojaka i mladića(izabranih izvlačenjem slamki) žrtvuje Minotauru svakih devet godina (ili prema nekimizvorima svake godine; prema kretskoj astronomiji, pun je Mjesec bio u ekvinociju svakihosam godina). Kad se treće žrtvovanje bližilo, Tezej se dobrovoljno javio da će ubitičudovište. Obećao je svome ocu Egeju da će postaviti bijela jedra ako pohod budeuspješan.Arijadna, Minosova kći, zaljubila se u Tezeja i pomogla mu da izađe iz Labirintadavši mu klupko vune kojim je slijedio vlastiti trag. Tezej je ubio Minotaura magičnimmačem koji mu je dala Arijadna te je pustio ostale Atenjane iz labirinta. No, Tezej jezaboravio promijeniti crna jedra tugovanja na brodu s bijelima, te je njegov otac Egejshrvan počinio samoubojstvo. Naime, danima je gledao na pučinu, i kad je vidio crna jedna, od tuge se bacio u more koje je po njemu nazvano Egejsko more. Minos je bio ljutšto je Tezej uspio pobjeći te je zatvorio Dedala i njegova sina Ikara u Labirint ili, premanekim izvorima, u toranj. Uspjeli su pobjeći tako što su napravili krila. No, Ikar je letioprevisoko te se vosak na krilima otopio, a on je pao u more.Ono što je slijedilo odigralo se u nekoliko trenutaka. Tezej je naredio da njegovalađa zaplovi. Izvan luke dao je podići jedra. Kad su Krećani otkrili njihov bijeg, Tezejeva jelađa već bila na moru, a kad su uspjeli popraviti svoje lađe i krenuti u potjeru, nestala jeiza modrog horizonta. Zaustavio se samo kod otoka Naksa da dopuni zalihe vode i da seokrijepi kratkim snom. U zoru je nastavio plovidbu, ali – bez Arijadne. Njoj se, naime, usnu javio bog Dioniz i naredio joj da ostane na otoku jer je kani oženiti. Prema drugojverziji, Tezej ju je u žurbi zaboravio. Prema trećoj verziji, htio se osloboditi Arijadne kakose ne bi morao oženiti njome, a i zbog toga što mu se svidjela njezina sestra Fedra, kojamu, doduše, nije pomogla, ali je bila nekoliko godina mlađa. Bilo ovako ili onako, Arijadna je zaista postala žena boga Dioniza, a Tezej se oženio Fedrom. Kad je otplovio s Naksa, Tezej je usmjerio lađu ravno na sjever, prema Ateni. U neprekidnoj žurbi i strahu odkretskih brodova zaboravio je zamijeniti crna jedra na jarbolu svoje lađe bijelima. Kad jekralj Egej s visoke stjenovite obale ugledao lađu, pomislio je da je Tezej poginuo i uočajanju bacio se s visoke litice u more, koje je po njemu dobilo ime Egejsko. NakonEgejeve smrti Tezej je postao atenski kralj. Vladao je mudro i pravedno, ali nije živiozadovoljno i spokojno. Čeznuo je za novim pustolovinama i junačkim djelima i nijepropustio ni jednu priliku da se odlikuje. S junakom Jazonom krenuo je tražiti zlatno runou Kolhidu (prema nekim autorima, u tom je pohodu sudjelovao puno prije), s junakomMeleagrom sudjelovao je u lovu na opasnog kalidonskog vepra, a s Heraklom u ratu protivAmazonki. Sa svih pohoda vratio se ovjenčan slavom, a s posljednjeg i sa ženom. Oženiose Antiopom, krasnom i hrabrom predvodnicom Amazonki, koju je dobio od Heraklaprigodom podjele plijena. Antiopa se zaljubila u njega i kad su njezine bivše ratnice uratnom pohodu došle pod Atenu da je oslobode, stala je na Tezejevu stranu i poginula uborbi. Tugu zbog ženine smrti Tezej je nastojao prevladati radom: ojačao je Atenubedemima, ukrasio je novim građevinama, dao atenskom narodu zakone u njegovuvlastitu interesu i vodio ga do toga da uzmogne sam sobom vladati. Nastojao je svome gradu sačuvati mir i nije htio sudjelovati u osvajačkim ratovima. Tezejev je najboljiprijatelj bio Pirit, lapitski princ. On je čuo priče o Tezejovoj hrabrosti, ali je želio dokaz,stoga je sjurio Tezejovu stoku s Maratona, a Tezej se zaputio u potjeru. Potom su sesusreli i borili jedan s drugim. Na posljetku su bili zadivljeni borbenim umijećem onogdrugog te su se zavjetovali na prijateljstvo. Fedra, Tezejeva druga žena, rodila mu je dvasina - Demofona i Akama. Dok su oni još bili djeca, Fedra se zaljubila u Hipolita, Tezejevasina kojeg je imao s Hipolitom. Hipolit je ismijao Afroditu te je ona za kaznu natjeralaFedru da se zaljubi u nj. Druga, Euripidova inačica mita govori da je Fedrina dadilja reklaHipolitu da se Fedra zaljubila u nj, ali da on ne smije odati tko mu je to rekao. Kako bi seosigurala da će dostojanstveno umrijeti, Fedra je pisala Tezeju da ju je Hipolit silovao prijenego što se objesio. Tezej joj je povjerovao te je iskoristio jednu od svoje tri želje koje jedobio od Posejdona. Kletva je uzrokovala da se Hipolitovi konji uplaše morskog čudovišta ida odvedu svog jahača u smrt. Artemida je poslije Tezeju rekla istinu. Treća inačica mita govori da je Fedra rekla Tezeju da ju je Hipolit silovao, a Tezej ga jepotom ubio. Fedra je zatim počinila samoubojstvo zbog grižnje savjesti jer nije htjela daHipolit umre. U posljednjoj inačici, Fedra je rekla Tezeju da ju je Hipolit silovao, ali se nijeubila, Dioniz je poslao divljeg bika koji je preplašio Hipolitove konje.
Tezeju je kocka bila sklona, dobio je i odveo Helenu u Atenu. Piritoj ga je na tozamolio da mu pomogne dobiti za ženu Perzefonu, ženu vladara podzemnog svijeta –Hada. Uzalud ga je Tezej odvraćao od drska nauma. Piritoj je ustrajao pri svome i tako je Tezej krenuo s njim po Perzefonu. Bog Had ih je, začudo, primio ljubazno, a kad je Piritojiznio svoju molbu, odgovorio je da će o tome razmisliti. Rekao im je da u međuvremenusjednu na sjedala u predvorju i pričekaju njegovu odluku. Čim su Piritoj i Tezej sjeli nakamene klupe, ukočili su se i ostali uz njih prikovani kao da su za njih prirasli. Piritoj sasvog kamenog prijestolja nikad više nije ni ustao, a Tezeja je nakon mnogih godinaoslobodio Heraklo. Kad je Heraklo došao u Had da obavi posljednji zadatak, oslobodio je Tezeja, ali kad je pokušao osloboditi Pirita, zatresla se zemlja te je on morao vječno ostatiu Hadu. Mit govori da je Tezej, nakon što ga je Heraklo oslobodio, okrznuo bedro što jeobjašnjavalo takozvana slaba bedra Atenjana. Helenu su u međuvremenu iz Atene odvelanjezina braća Kastor i Polideuk. I ne samo to: za kaznu su srušili atenske bedeme, avladavinu nad gradom predali Tezejevu najljućem neprijatelju, Menesteju. Vrativši se izpodzemnog svijeta, najveći atenski junak postao je ubogi prognanik. Budući da se nijesmio vratiti u Atenu, otišao je na otok Eubeju gdje je imao posjed. Nadao se da će tamonaći svoje sinove Demofonta i Akamanta i da će uz njihovu pomoć opet doći na atenskoprijestolje. Prijašnja mu sreća, nakon uvrede nanesene bratu najvišeg boga Zeusa, nijeviše bila sklona. Ništa mu nije koristila ni njegova hrabrost, a ni snaga. Ostalo mu je jedino da se rastane od svijeta. Poginuo je neslavno: skirski kralj Likomed počeo jepolagati pravo na Tezejeve posjede na Eubeji i pozvao je Tezeja na Skir da riješe spor. Tamo ga je poveo u šetnju na visoku stijenu i u trenutku Tezejeve nepažnje bacio ga umore. Tako je Tezej usmrćen u morskim va1ovima. Ipak, ostao je živ u mitovima, ali ne samo umitovima: živ je i u sjećanju Grka, od najstarijih vremena do danas, a živi i u umjetničkimdjelima staroga i novoga vijeka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svrgavanje Krona

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kron se oženio svojom sestrom Reom, kojoj je posvećen hrast. Ali Kronu je Majka Zemlja prorekla da će ga jedan od njegovih sinova smaknuti s vlasti, a to mu je potvrdio i otac Uran na samrti. Zbog toga je on svake godine proždirao decu koju mu je Rea rađala: najpre Hestiju, zatim Demetru, potom Hada i najzad Posejdona.
Rea je bila ogorčena. Ona je rodila trećeg sina, Zeusa, u mrkloj noći, na planini Likaj, u Arkadiji, na mestu gde ni senka žive duše nije pala. Pošto ga je okupala u reci Nedi, poverila ga je Majci Zemlji, koja ga je odnela u Likt na Kretu i sakrila u pećinu planine Dikte. Majka Zemlja je Zeusa ostavila nimfi jasenovog kulta, po imenu Adrasteji, i njenoj sestri Iji da ga neguju. One su bile kćeri Meliseja i kozje nimfe Amalteje. Zeus se hranio medom i pio Amaltejino mleko zajedno sa kozjim Panom, svojim bratom po usvojenju. Bio je zahvalan nimfama što su ga negovale i kada je postao gospodar sveta, postavio je lik Amalteje među zvezde kao sazvežđe Jarac. Zeus je od Amalteje pozajmio jedan od njenih rogova koji je podsećao na kravlji, i dao ga Melisejevim kćerima; taj rog je postao čuvena Kornukopija, ili rog obilja, uvek pun hrane i pića po želji svojih vlasnica.
Oko Zeusove zlatne kolevke, koja je bila okačena o drvo (tako da Kron nije mogao da je pronađe ni na nebu, ni na zemlji, ni na moru), stajali su naoružani Kureti. Oni su udarali kopljima o štitove i galamili da bi prigušili njegov detinji plač, kako ga Kron ne bi čuo izdaleka. Jer, Rea je u pelene uvila kamen i dala ga Kronu na gori Taumasija u Arkadiji; on ga je progutao, misleći da je to mali Zeus. Ipak, Kron je naslutio šta se zbilo i tragao je za Zeusom, koji je sebe pretvorio u zmiju a svoje dadilje u mečke, odatle sazvežđa Zmija i Medved.
Zeus je živeo među pastirima u planini Ida u jednoj pećini sve do svoje zrelosti, a tada je počeo da se udvara titanki Metidi, koja je živela pored pritoke Okeana. Po njenom savetu, on je pohodio majku Reu i zatražio da postane Kronov sluga, čija je dužnost da mu dodaje pehare. Rea je bila spremna da pomogne Zeusu u osveti; ona mu je nabavila sredstvo za povraćanje, a Metida mu je pokazala kako da ga promeša sa Kronovom medovinom. Pošto se dobro napio, Kron poče da povraća, najpre kamen, a potom Zeusovu stariju braću i sestre. Oni izleteše nepovređeni, a iz zahvalnosti zamoliše Zeusa da ih povede u borbu protiv Titana, koji izabraše za vođu džinovskog Atlanta, jer je Kron već bio prešao vrhunac svoje moći.
Rat se vodio deset godina. Majka Zemlja najzad proreče svom unuku Zeusu pobedu ako stupi u savez sa onima koje je Kron zatvorio u Tartar; zato Zeus, najpre u tajnosti, ode do Kampe, stare ključarke Tartara, i ubije je. Našavši ključeve od Tartara, on oslobodi Kiklope i Storuke, pa ih onda osnaži božanskom hranom i pićem. Zauzvrat Kiklopi Zeusu dadoše munju kao oružje za napad, Hadu dadoše nevidljivi šlem, a Posejdonu trozubac. Trojica braće održaše ratni savet. Posle toga Had se, nevidljiv, približi Kronu i ukrade mu oružje, a dok mu je Posejdon, preteći trozupcem, odvraćao pažnju, Zeus pogodi Krona gromom. Sad trojica Storukih potegoše stene i počeše da ih bacaju na preostale Titane, koje iznenadna dreka kozjeg Pana ispuni strahom (Panov iznenadni vrisak kojim je zaplašio Titane postao je uzrečica i od nje je u engleskom jeziku nastala reč " panika "). Bogovi sad navališe da ih gone i tako Krona i sve potučene Titane, osim Atlanta, prognaše na britansko ostrvo na dalekom zapadu (a drugi pričaju da su ih zatvorili u Tartar, gde su ih dobro čuvali Storuki) te nikada više nisu uznemoravali Heladu. Atlant je, kao ratni vođa, primerno kažnjen time što mu je naređeno da drži nebo na svojim plećima; Titanke su, međutim, bile pošteđene zbog Metide i Ree.
Sam Zeus je u Delfima postavio kamen koji je Kron izbljuvao. Tamo ga stalno natapaju uljem i prinose na žrtvu povesma neopredene vune.

Kastriranje Urana

[You must be registered and logged in to see this image.]

Uran je izrodio Titane sa Majkom Zemljom, pošto je svoje buntovne sinove Kiklope strpao u Tartar, u sumorni podzemni svet, koji je toliko udaljen od zemlje koliko je zemlja udaljena od neba. Nakovnju bi bilo potrebno da pada devet dana da bi stigao na dno.
Da bi se osvetila, Majka Zemlja je nagovorila Titane da udare na oca, a oni su to i učinili. Predvodio ih je Kron, koji je bio najmlađi od njih sedmorice i koga je majka naoružala kremenim srpom. Oni su iznenadili Urana na spavanju i nemilosrdni Kron ga je kremenim srpom kastrirao, zgrabio njegove genitalije levom rukom (od tada se leva ruka uvek smatrala kao rđav predznak) i bacio ih u more pored rta Drepanum. Ali kapi krvi iz rane padoše na Majku Zemlju, i ona rodi tri Erinije, furije koje osvećuju zločine roditeljoubistva i krivokletstva; one su se zvale Alekta, Tisifona i Megajra. Nimfe jasenovog drveta, nazvane Melije, takođe su rođene iz ove krvi.
Titani su tada pustili Kiklope iz Tartara i poverili svu vlast Kronu. Ali čim je postao vrhovni gospodar, Kron ponovo strpa sve Kiklope u Tartar zajedno sa Storukima i, uzevši svoju sestru Reu za ženu, zavlada Elidom.

Grčka mitologija u par kratkih crtica

[You must be registered and logged in to see this image.]

U početku bi samo Haos, pramaterija u neograničenom prostoru. I bi mrak, čak ni bogova ne beše. Bogovi su bili nalik ljudima, sa njihovim vrlinama i manama. Imali su samo jednu prednost, bili su besmrtni i uvek mladi i lepi. Prva se pojavila boginja Gea i stvori Zemlju. Nasta more i nad njim nebo. Pošto je i dalje bilo dosadno, na scenu stupi bog Eros, koji je oličavao ljubav i životnu snagu, a kao protivteža njenu pojavi se bog smrti Tanatos. Zemljom su se kretala ogromna stvorenja sa jednom okom, Kiklopi. Vrhovni bog je Zevs, sin Gee, stoluje sa Olimpa, a morskim dubinama vlada Posejdon, držeći u ruci moćni trozubac. Preko neba u zlatnim kočijama jezdio je Helios, bog zlatne kose od sunčevih zraka, a naveče bi odlazio na počinak, do narednog dana. Nebeski svod na svojim moćnim plećima držao je Atlas. Isar, prastari naziv za reku Dunav, bio je bog reka. Ulaz u podzemni svet čuva Kerber, troglavi pas.

Atina

[You must be registered and logged in to see this image.]

Boginju Atinu iznedrila je Zevsova glava. Ona je ljudima podarila život i to snagu lava, lukavost lisice, sujetu pauna i plašljivost zeca. Takođe im je darival drvo masline, biljke čija korisna svojsve tek otkrivamo. Afroditu, boginju lepote muž je uhvatio u prevari, isplevši skoro nevidljivu mrežu u koju ju je ulovio, dok je bila u strasnom zagrljaju sa jednim od ljubavnika. Iz njene veze sa Hermom rodio se Hermafrodit, spoj muškog i ženskog principa. Njeni naslednici su i Romil i Rem, osnivači Rima. Meduza potiče iz roda gorgona i ulivala je strah svima svojom pojavom. Ko bi se usudio da je pogleda, okamenio bi se. Glave joj je došao Persej. Slična je i Hidra, čudovište sa zmijsim telom i devet glava, od kojih je jedna besmrtna. Živi u močvarama Peloponeza, a njen otrovan dah uništava živi svet. Muze su štitile umetnike i njiihova dela. Pandora je prva žena sačinjena od ilovače, koju su bogovi ulepšali i udahnuli joj život. Njen muž, Epimetej, zabranio joj je da otvara kutuju, koja se nalazila u kući. Radoznalost joj nije dala mira, otvorila ju je, a iz nje su pokuljala, oslobođena, sva zla sveta. Poslednja je izašla lažljiva Elpida (Nada), koja ljudima pomaže da prežive nesreće i patnje. Zevs je izazvao poplavu, a ljudski rod je spas našao u barci. Kasnije je ova legenda ugrađena u Bibliju, u vidu Nojeve barke.

Pošto je Zevs, u početku, vladao tiranski, Prometej, bog iz porodice Titana, koji je voleo i obučavao ljude, suprostavio mu se. Igrajući na Zevsovu pohlepost, uspeo je da ga prevari i pomogne ljudima i vrati im plamen. Zbog toga je razapet i okovan na liticama Kavaza, muče da žega i studen, a orao mu neprekitno kljuca jetru. Zevs mu je nudio nagodbu, plašeći se i tada njegove snage. Međutim Prometej se žrtvovao za čovečanstvo i kao takav je preteča Isusa Hrista.

Dionis


[You must be registered and logged in to see this image.]

Dionis, Zevsov sin, na svet je došao posle dosta problema i sticajem srećnih okolnosti. Na mestima gde mu je majka stradala, podizao je vinograde, pa je postao bog vina. Uvek je okružen veselom svitom, zabavlja se i putuje, ali organizuje i bahanalije. Oslobađa ljude briga i uči ih životnoj radosti. Na Dionisovim žarkama, redovni posetilac bio je Pan, Zevsov brat, pohotno biće, sa rogovima, repom i kozijim nogama. Kažu da se njegova majka uplašila kada ga je na rođenju videla. Živeo je u šumama Arkadije. Bio je lenj, ali je pomagao ljudima.

Agenor


[You must be registered and logged in to see this image.]

U Evropu, prelepu ćerku kralja Agenora zaljubio se niko drugo do Zevs. Da bi je zaveo pretvorio se u prelepog bika, oteo ju je i odveo na Krit. Kralja Agenor, očajan, posla svojih pet sinova da je traže. Jedan od njih, po imenu Tas, stiže i do ostrva, čijom lepotom, ali i izdašnim rudnicima zlata biva zaveden, pa tu i osta. Radilo se o ostvu Tasos.

Minotaur

[You must be registered and logged in to see this image.]

Minotaur, mitsko biće sa ljudskim telom i glavom bika bilo je smešteno u lavirint, kako ne bi plašilo ljude. Da bi pomogao kralju Egeju, Tezej je krenuo da ubije Minotaura. Kako bi se orjentisao u lavirintu poneo je klupko kanapa. Zadatak je uspešno završio, ali je pri povratku zaboravio da crna jedra (koja su označavala loš ishod) zameni belim. Kralj se, razočaran baca u more, koje od tada nosi njegovo ime.

Dedal i Ikar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dedal i Ikar uz pomoć dva para krila, sačinjenih od perja i voska, pokušali su da lete. Jedino je bilo bitno da ne lete previše visoko, kako toplota sunčevih zraka ne bi istopila vosak. Ikara su visine ponele, pa odatle i ona naša izreka “Ko visoko leti, nisko pada!”

Edip



Edip je usvojen kako bi se onemogućilo stravično proročanstvo, po kome bi on ubio sopstvenog oca Laja. Odrastavši, kreće na put, usput ubija svog biološkog oca i ženi se svojom majkom. Saznavši to, njegova majka Jokasta se obesila, a Edip se oslepio. Froid je sve ovo vešto iskoristio.

Edip je uspeo da nadmudri Sfingu i odgovori na njeno pitanje:

“Koje biće ujutru ima četiri, u podne dve, a uveče tri noge?”

Odgovorio je čovek. Kao beba ide na četiri, posle na dve noge, a u starosti se potpomaže štapom. Ne mogavši to da podnese, Sfinga je momentalno izvršila samoubistvo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Eros i Psiha vodili su ljubav u raskošnoj palati. Jedini uslov bio je da Psiha ne vidi prelepo lice svog ljubavnika. Kao plod njihove strasti rodila se Hedona (Slast).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stvari sasvim drugačije stoje sa Narcisom. On je sam sebi bio dovoljan. Naime, nagnavši se nad mirnom površinom vode, ugledao je svoj lik i zaljubio se u njega. Ni takva ljubav nije, nažalost srećna, pa je on spas pronašao udavivši se!

Herakle, čuveni junak, Zevsov sin spasao je Hesionu, ćerku kralja Laomedonta. Nakon tri dana borbe sa nemani, junak je uspeo da spase nagu lepoticu. Drugi Zevsov sin, Tantal, neprestalno je vređao bogove i na kraju je zatočen u podzemni svet. Sve mu je poput hrane, nadohvat ruke, ali kad pokuša da je dohvati, ona se izmakne. Kao da to nije dovoljno, nad glavom mu visi ogromna stena. Tako, da pojam, Tantalove muke, simboliše vrhunac patnje. U podzemni svet, Zevs je smestio i Sizifa. On međutim lukavstvom uspeva da prevari i boga Tanatosa. Kažnjen je da neprekidno obavlja uzaludnan posao, da gura kamen uz brdo, a on se na vrhu skotrlja u podnožje. I tako nanovo. Setite se ovoga kada, svakodnevno, odlazite na posao!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Paris, sin trojanskog kralja imao je težak zadatak. Trebalo je da presudi koja od boginja je najlepša: Hera, Atina ili Afrodita. Svaki odgovor, automatski je nosio gnev i osvetu poraženih lepotica. Nešto poput današnjih izbora za Mis sveta. Korupcija je i tada bila na delu. Hera mu je nudila moć, Atina mudrost, a Afrodita sebe. Ni danas ne znamo zbog čega, ali opredelio se za treću. Očigledno je telesna požuda bila jaka. O tome svedoči i njegovo kasnije ponašanje. Zaveden lepotom jedne žene oteo ju je i odveo u Troju. Tako je počeo čuveni rat.

I kada bolje pogledamo grčku mitologiju i bogove, videćemo da je nebo preslikalo sve ono što je karakteristično u ljudskom životu. Ili je bilo obrnuto?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lidski kralj Krez upitao je čuvenu proročicu Pitiju iz Delfija kako će proteći njegov ratni pohod.

“Ako pređeš reku, propašće jedno kraljevstvo”, odgovori mu ona. Osokoljen, kralj krene u rat. Proročanstvo se ostvarilo. Ali, propalo je kraljevstvo kralja Kreza!

Proročice su se osvetili poznatom basnopiscu Ezopu, koji je u Grčku, kao rob, stigao iz Egipta. Bačen je sa visoke stene u ponor, kada su mu pronašli relikviju, koje su mu proročice podmetnule.

Egejsko more dobilo je naziv prema starogrčkom kralju Egeju. Prema antičkoj legendi, u Atini je vladao stari kralj Egej koji je svake osme godine morao da šalje lađom sedam atinskih devojaka i sedam mladića na Krit kao danak svirepom kralju Minosu. Minos je u svojoj palati od hiljadu soba međusobno povezanih u nepregledni lavirint držao čudovište Minotaura, pola čoveka, a pola bika, koji je proždirao mlade Grke. Egejev sin Tezej odlučio je da ubije Minotaura i tada saopšti ocu da će ako pobedi, po povratku kući na brodu istaći belo, a ako pogine, njegova posada će istaći crno jedro. Kada je doplovio na Krit, Minosova kći Arijadna pomogla je Tezeju da se snađe u palati sa lavirintom i ubije Minotaura. Nakon ubistva Minotaura, Tezej je otplovio lađom i poveo Arijadnu, ali mu ju je oduzeo Dionis na ostrvu Naksosu uz koje je njegova lađa pristala. U gorkoj tuzi za devojkom Tezej je zaboravio na obećanje dato ocu i isplovio je sa razvijenim crnim jedrom. Stari kralj Egej ugledao je sa visoke litice da se izdaleka približava Tezejev brod sa crnim jedrom i u očaju se bacio u more. Od tada se, po legendi, ono zove Egejsko more.

SCYLLA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Scylla belongs to the Greek Mythology. It is said to be a monster that lived on one side of a certain water channel. On the other side would be Charybdis. This particular sea monster is said to have four huge eyes, with six necks with heads. These heads would have three rows of sharp teeth. She had twelve legs and a cat’s tail. If that’s not enough to freak you out get this; she had around four to six dog heads at her waist. In most places she is mentioned as one of the children of Phorcys and Ceto while there are documents that cite her parents as Triton and Lamia. You can choose to believe whichever, after all, it is mythology.

CYCLOPS

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cyclops belongs to the Greek Mythology and later Roman. It is a member of the race of giants. They are said to have just one eye in the center of their forehead. It is said that the name itself means ‘circle-eyed’ though that we are not certain of.

CHIMERA

[You must be registered and logged in to see this image.]

This creature belongs to the Greek Mythology. It is a female creature and it is composed of parts from three different animals. These animals include a lion, a serpent and a goat. She breathes fire by the way. It has been depicted as a lion most commonly, with the head of the goat protruding from its back and a tail with the serpent’s head on the end. This particular female was one of the children of Typhon and Echidna. She is a sibling to Cerberus (discussed below) and Lernaean Hydra (also discussed below). In modern times, any creature with body parts from different animals is referred to as a Chimera.

HYDRA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Originally it is known as the Lernaean Hydra. It belongs to the Greek Mythology. It is said to be a water beast with many long necks ending with a head of course. It has poisonous breath and even her tracks are deadly. The Hydra is said to be one of the children of Typhon and Echidna. I don’t understand exactly how that actually made sense to the Greeks but one thing is for sure, mythology really is something absolutely awesome.

Mit o Orfeju


(Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada samo čoveku koji druge nadmaši u boju, nego i istaknutom umetniku. Uostalom, sebi ravnim smatrali su ga i ostali junaci. Tako su ga, na primer, Argonauti pozvali da im se pridruži u pohodu za zlatnim runom u Kolhidu. Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti: kad bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže - vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet - u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir.

Kao svojom umetnošću, Orfej se proslavio i ljubavlju prema svojoj mladoj ženi Euridiki. Ali sudbina mu nije namenila da s njom poživi život u sreći: berući cveće, Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu, a kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odluku da preduzme nešto za šta do tada nije skupio snagu ni jedan smrtnik: odlučio je da pođe u podzemni svet i zatraži od njegovog vladara da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svoje muzike Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svom čamcu prevezao preko Stiksa, reke podzemnog sveta. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Persefonu. Zapevavši pred njima pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, zamolio ih je da mu je vrate u ime svoje vlastite ljubavi. Od njih on zapravo ne traži nikakav dar, nego jednostavno posudbu: ionako će je ponovo dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. A ako mu je ne daju, moli za drugu milost: neka njega uzmu u svoje carstvo gde će živeti pored njene sene. Orfejeva pesma je ganula ceo podzemni svet: Tantal je zaboravio na svoju zeđ i glad, Sizif je prestao da gura svoj kamen, Iksionov točak se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had video da se rasplakala i njegova žena Persefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu pod jednim uslovom: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog carstva nazad, poći će za njim strmim i tegobnim stazama i neće se okretati za Euridikom koja će ga pratiti sve dok se ne vrate u gornji svet.

Orfej je oduševljeno pristao na Hadov uslov i savladavao se uspešno tokom tog dugog i mukotrpnog puta. Pre samog ulaska u tenersku provaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfeja je izdalo strpljenje. Okrenuo se da vidi nije li Euridika zalutala i klonula od umora: ali tada je opazio samo senu kako nestaje u daljini. Tako je sam bio kriv za njenu drugu smrt. Uzalud je Orfej po drugi put pokušao da uđe u carstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije više hteo da ga preveze na drugu obalu Stiksa. Sedam dana i sedam noći je sedeo Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao. Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim obalama reke Hebra u rodnoj Trakiji.

Sa Euridikom se susreo za četiri godine kada je bio primoran da se oprosti od svog mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su ga optužile kao neprijatelja ljudskog roda zato što izbegava žene. Jednom prilikom, za vreme bahovih svečanosti, spazile su ga na proplanku ispod Rodopskih stena i omamljene pićem počele da bacaju kamenje na njega. U besu što se kamenje, ganuto Orfejevom pesmom, zaustavljalo u letu, bacile su se na njega kao jato ptica grabljivica, rastrgle ga, a njegovu glavu i liru bacile u talase Hebra. Cela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su i stene proplakale a od njihovih suza su nabujale reke. I kad se bliži godišnjica Orfejeve smrti, priroda zapada u tugu. Najviše plaču Rodopske stene i njihove suze i dan-danas izlivaju reku Hebar, iako je ime promenila u Marica.

Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesrećnim završetkom. Prema njima, on se spasio i završio svoj život negde u zemlji Hiperborejaca, nad kojom sunce nikad ne zalazi. Prema drugima, talasi su njegovu glavu i liru odneli na ostrvo Lezbos, gde zatim opet javilo lirsko pevanje.

Mit o Tezeju


(Grč Theseus, lat. Theseus - sin atinskog kralja Egeja, ili boga mora Posejdona, i trezenske princeze Atre, atinski junak i kralj) Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstava odmah uz Herkula. Proslavio se mnoštvom sličnih dela, bio mu je ravan hrabrošću i junaštvom i njegov verni prijatelj. Često je ratovao na njegovoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. Kao Jonjanin svojim prijateljstvom s Doraninom Herkulom simbolizovao je jedinstvo Grka, i grčki umetnici su to rado napominjali svojim zemljacima, posebno političarima iz gradova-država koje su postale jedne drugima neprijatelji. Od brojnih primera dovoljno je pomenuti samo Fidijin reljef s prizorima iz Tezejeve i Herkulove zajedničke borbe protiv Amazonki, koji je krasio presto Zevsovog kipa u Olimpiji, četvrtog od sedam čuda sveta.

Tezejevim ocem smatrao se atinski kralj Egej, potomak Kekropa, utemeljitelja Atine. Manje zvanično, ali češće, smatran mu je ocem i bog mora Posejdon. Njegova majka Etra bila je, prema nekim autorima, Egejeva žena, a prema drugim samo njegova ljubavnica. Po ocu, trezenskom kralju Piteju poticala je od osvajača Peloponeza Pelopa. Nije, dakle, imao tako uzvišeno poreklo kao Herkul, koji je bio smatran Zevsovim sinom, ali za njegovu, unapred određenu, istaknutu ulogu u svetu mitova i to je bilo dovoljno.

Rodio se u Trezenu, na severozapadnoj obali Argolide, gde je proveo i mladost. Egej mu je, pre svog povratka u Atinu, gde su ga zvale vladarske dužnosti, ostavio samo mač i sandale, na koje je navalio ogroman kamen, jer Tezej će, kad odraste, morati da ima dovoljno snage da taj kamen sam ukloni. Tako se i dogodilo. Nakon šesnaest godina Tezej se razvio u snažnog mladića koji je sve svoje vršnjake nadmašivao snagom, odvažnošću, lepotom i kraljevskim držanjem.

Prvo putovanje mladog Tezeja je bilo u Atinu. Trebalo je da po zakonu postane u budućnosti tamo kralj. Iako je morem bilo jedva pola dana plovidbe, odabrao je duži i opasniji put kopnom. Hteo je da malo razgleda svet, a da po mogućnosti učini i neko junačko delo da Egeju ne dođe bez slave. Prilika da se istakne pružila mu se odmah na granici Trezena i Epidaura. Tu je živeo hromi div Perifet, koji je putnike ubijao gvozdenom batinom. Tezej mu je tu zabavu prekratio. Vešto mu je izbio batinu iz ruku i tako ga njom udario da Perifet više nije ustao. Na Istmu je Tezej naišao na razbojnika Sinisa, koji je hvatao putnike i vezivao ih za vrhove dvaju borova, a njih bi prethodno savio do zemlje. Kad bi borove oslobodio, snažnim bi se trzajem ispravili i rastrgnuli privezanog nesrećnika. Nakon teške borbe Tezej je savladao Sinisa i učinio s njim isto što je on radio s putnicima. U spomen na ovu pobedu osnovao je Istmijske igre. U Kromionu je ubio, na molbu seljaka, divovsku sivu svinju koja je unistavala letinu. Bila je to više neman nego svinja jer joj je otac bio stoglavi div Tifon, a majka čudovišna Ehidna. Zatim je Tezej oslobodio megarski kraj od razbojnika Skirona, koji je vrebao na putnike ispod stene nadvijene nad more, prisiljavao ih da odlože svoje stvari i da mu operu noge u potoku na steni. Kad bi to učinili, Skiron bi ih snažnim udarcem noge bacao u more. Tezej je spremno udovoljio razbojniku, a kad mu je Skiron pružio noge, čvrsto ga je za njih zgrabio i u velikom luku bacio razbojnika u more. Kod Eleuzine, gde je stigao posle toga, Tezej je morao da se upusti u dvoboj sličan onom koji je Herkul vodio s divom Antejem. U tom kraju je živeo razbojnik Kerkion, koji je svakog ko bi došao u njegovu blizinu prisiljavao da se s njim bori na život i smrt. Tezej je prihvatio izazov i Kerkion više nikad nije imao prilike da ga ponovi: dvoboj s Tezejem nije preživeo.

Sva ta dela bila su dovoljna da šesnaestogodišnji mladić stekne zahvalnost svih žitelja oslobođenih kraljeva i glas junaka. Tezej je zatim s radošću pohitao u Atinu. Ali u samoj Atici, kod reke Kefisa, put mu je preprečio razbojnik Damast, poznatiji pod imenom Prokrust ili Rastezač. To ime dobio je zbog toga što je pozivao putnike u svoju kuću i tamo ih prisiljavao da legnu u njegov krevet. Ali ne zato da se odmore: kad bi im noge bile duže, Prokrust bi ih odsecao, a kad su bile kraće, rastezao bi ih tako dugo dok udove nesrećnika ne bi rastegnuo do ruba postelje. Tezej, međutim, nije legao na taj ležaj nego je na njega pustio Prokrusta. Budući da je razbojnik bio za glavu duži od kreveta, Tezej mu je bez oklevanja odsekao glavu. Tezejev običaj kažnjavanja zločinaca na isti način na koji su oni činili zlodela odjeknuo je nadaleko i postao zastrašujući primer za sve razbojnike. Od tog vremena put između Peloponeza i Atike bio je ne samo slobodan nego i ugodan putnicima i trgovcima.

Tezej je posle toga bez prepreka stigao u Atinu i potražio Egejevu palatu. Stari kralj ga u prvi čas nije prepoznao. Ali prepoznala ga je čarobnica Medeja, koja je stekla Egejevu naklonost obećanjem da će mu, ako se njom oženi, svojim čarolijama vratiti mladost. Medeja je odmah naslutila da bi mogla da izgubi svoj položaj, pa je nagovorila Egeja da otruje Tezeja. Ali tokom gozbe Egej je slučajno bacio pogled na Tezejev mač prepoznavši u njemu svoj dar, a kad je uočio i njegove sandale odmah je prevrnuo čašu s otrovanim vinom. Zagrlivši Tezeja, predstavio ga je narodu kao svog naslednika, a Medeju prokleo i prognao.

Radost u Egejevoj palati nije dugo trajala. Pod zidine grada došli su sinovi Egejevog brata Palanta, kojima je Tezej dolaskom u Atinu pokvario planove da posle Egejeve smrti zavladaju gradom. Bilo ih je pedeset, a pratila ih je velika vojska. Tezej je odlučno stao na čelo odreda branitelja, uočio raspored neprijateljskih snaga i snažnim noćnim napadom uništio uporišta neprijatelja. Gotovo polovina Palantida je poginula, a ostali su se dali u beg. Kad je svojom pobedom osigurao Atini vladavinu zakonitog kralja, Tezej je krenuo za novim junačkim delima, za dobro svog naroda i za svoju slavu. Atika je tada trpela zbog ogromnog bika koji je ubijao ljude i uništavao žetvu. Doveo ga je Herkul s Krita jer mu je tako naredio mikenski kralj Euristej, kojeg je, po odluci bogova, Herkul morao da sluša u svemu. Euristej je hteo da zadrži tog bika, ali kad je video jarost životinje, pustio je bika na slobodu na užas cele Grčke. Tezej je pošao bikovim tragom i u ravnici kod Maratona stao mu na put. Nakon duge i teške borbe uspeo je da ubije bika. Radosno se vratio u Atinu, ali ga niko nije dočekao niti pozdravio. Grad je bio u dubokoj žalosti.

Po treci put doplovili su u Atinu izaslanici kritskoga kralja Minosa po strašan danak koji je Egej morao da plaća svake devete godine zato što je ubio Minosovog sina Androgeja. Nije, naime, mogao da podnese to što je Androgej na Atinskim igrama porazio sve domaće učesnike. Taj danak u krvi činilo je sedam mladića i sedam djevojaka, koje je Minos bacao nemani Minotauru, čoveku s glavom bika, kojeg je držao zatvorenog u knososkom Lavirintu. Bilo je opšte poznato da je od tog sramnog danka Atinu je mogla da oslobodi sarno Minotaurova smrt. Tezej se nije dugo kolebao. Svestan svoje dužnosti odlučio je da ubije čudoviste. Dobrovoljno se javio među mladiće koje je trebalo žrtvovati. Kralj Egej nije hteo da mu to dopusti, ali je Tezej ostao pri svome. Na odlasku se s Egejem dogovorio da će se vratiti odmah posle pobede, ako uspe da pobedi, i da će na povratku cma žalosna jedra svoje lađe zameniti belim, kako bi već izdaleka najavio srećan ishod svog pohoda.

Kad je lađa pristala na Kritu, kralj Minos je među mladićima uočio Tezeja i zapitao ga ko mu je otac. Tezej je odgovorio da je upravo onako kao što je Minos sin olimpskog Zevsa on sin Zevsovog brata Posejdona. Na to je Minos skinuo svoj zlatni prsten i bacio ga u more. Ako je istina to što Tezej govori, neka ga uz Posejdonovu pomoć pronađe i vrati mu ga. Tezej je položio ispit. Posejdonova zena Amfitrita vratila mu je prsten i Minos ga je, na svoje čuđenje, opet dobio.Taj je ispit bilo beznačajan prema zadatku koji je očekivao Tezeja, ali uskoro se potvrdilo da je sreća sklona hrabrima. Tezej je dobio neočekivanu pomoć. U njega se na prvi pogled zaljubila Minosova kći Arijadna i potajno mu donela dva dara: mač za borbu s Minotaurom i klupko konca, koje je po ulasku u Lavirint morao da odmotava kako bi mogao da se vrati.

Kad su Tezeja, s ostalim atinskim mladićima i djevojkama, doveli u Lavirint, naredio im je da se sakriju kod ulaza, a sam je kroz brojne i spletene hodnike Lavirinta krenuo u samo središte građevine, u kojoj je živeo Minotaur. Čim ga je neman ugledala, bacila se na njega da ga probode ogromnim rogovima. Tezej je spretno odskočio u stranu i nasrnuo na Minotaura mačem. Razvila se divovska borba. Minotaur je rikao i udarao kopitima da se tresla zemlja. Tezej je svojom spretnošću i oštroumnošću nadvladao njegovu sirovu snagu. Na kraju je iskoristio trenutak kad je mogao da uhvati bika za rogove (baš onako kao što se danas kaže u poslovici) i svom snagom zabio mu mač u grudi. Kad se uverio da je Minotaur zaista mrtav, vratio se, prateći odmotanu nit, i iz Lavirinta izveo mladiće i devojke. Na izlazu ga je čekala Arijadna. Požurili su u luku što su brže mogli.

Ono što je sledilo odigralo se u nekoliko trenutaka. Tezej je naredio da se njegova lađa porine u more, dok su njegovi drugovi postavljali vesla, probio je dna kritskih lađa usidrenih u luci, skočio zatim na palubu svoje lađe i naredio da se isplovi. Izvan luke naredio je da se podignu jedra. Kad su Krićani otkrili njihov beg, Tezejeva je lađa već bila na širokom moru, a kad su uspeli da poprave svoje lađe i krenu u poteru, tamo je već s Arijadnom i sa spasenim Atinjanima nestao iza modrog horizonta. Nakon uspešnog bega Tezej je punim jedrima zaplovio na sever. Zaustavio se samo kod ostrva Naksa da dopuni zalihe vode i da se okrepi kratkim snom. U zoru je nastavio plovidbu, ali bez Arijadne. Njoj se, naime, u snu javio bog Dionis i naredio joj da ostane na ostrvu jer namerava da je uzme za ženu. Prema drugoj verziji, Tezej je nju u žurbi zaboravio. (Prema idućoj verziji, hteo je da se oslobodi Arijadne kako ne bi morao da se njome oženi, a i zbog toga što mu se svidela njena sestra Fedra, koja mu, doduše, nije pomogla, ali je bila nekoliko godina mlađa. Bilo kako bilo, Arijadna je zaista postala žena boga Dionisa, a Tezej se oženio Fedrom.) Kad je otplovio s Naksa, Tezej je usmerio lađu pravo na sever, prema Atini. U neprekidnoj žurbi i strahu od kritskih brodova (prema nekim autorima i zbog toga što ga je mučila savest zbog Arijadne) zaboravio je da zameni crna jedra na jarbolu svoje lađe belim. Kad je kralj Egej s visoke stenovite obale ugledao lađu, pomislio je da je Tezej poginuo i u očajanju bacio se s visoke litice u more, koje je po njemu dobilo ime Egejsko.

Nakon Egejeve smrti Tezej je postao atinski kralj. Vladao je mudro i pravedno, ali nije živeo zadovoljno i spokojno. Čeznuo je za novim pustolovinama i junačkim delima i nije propustio ni jednu priliku da se odlikuje. S junakom Jasonom pošao je da traži zlatno runo u Kolhidu (prema nekim autorima, u tom je pohodu učestvovao mnogo pre), s junakom Meleagrom učestvovao je u lovu na opasnog kalidonskog vepra, a s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Sa svih pohoda vratio se ovenčan slavom, a s poslednjeg i sa ženom. Oženio se Antiopom, lepom i hrabrom predvodnicom Amazonki, koju je dobio od Herkula prilikom podele plena. Antiopa se u njega zaljubila i kad su njene bivše drugarice u ratnom pohodu došle pod Atinu da je oslobode, stavila se na Tezejevu stranu i u borbi poginula. Tugu zbog ženine smrti Tezej je nastojao da prevlada radom: ojačao je Atinu bedemima, ukrasio je novim građevinama, dao atinskom narodu zakone u njegovom vlastitom interesu i vodio ga do toga da može sam sobom vladati. Nastojao je da svom gradu sačuva mir i nije želeo da učestvuje u osvajačkim ratovima. Kad je lapitski kralj Piritoj namerno isprovocirao sukob, bez kolebanja mu se suprotstavio i izazvao ga na dvoboj. Shvativši da su podjednako jaki, predložio mu je da obojica povuku svoje vojske, zaključe mir i sklope ugovor o prijateljstvu. Tako se i zbilo jer ravnoteža snaga ne vodi ratu, nego osigurava mir. Za Atinu taj je ugovor bio povoljan, ali Tezej je, kako se posle pokazalo, skupo platio prijateljstvo s Piritojem.

Nedugo nakon zaključenja ugovora s Tezejem, Piritoj se oženio Hipodamijom, kćerkom kralja Buta, i na svadbu pozvao sve slavne junake Grčke. Među njima i Herkula, a svakako i Tezeja. Da bi svečanost bila zanimljivija, pozvao je i susede kentaure, pola ljude - pola konje. Bila je to velika greška. Čovek treba da zove uljudne ljude u goste, a ne poluživotinje. Za vreme gozbe kentauri su se opili i kad je svečanost bila na vrhuncu, vođa kentaura, Eurition, napao je Hipodamiju. Ostali su se poveli za njegovim primerom i bacili se na Lapićanke da ih otmu. Piritoj, Herkul i Tezej, na čelu ostalih Grka, skočili su u odbranu lapitskih žena. Rasplamsala se nemilosrdna borba i to u okolnostima nepovoljnim za Grke: u gostinsku dvoranu nisu poneli oružje. Zato su na kentaure bacali teške pehare, udarali ih nogama razbijenih stolova i tukli se s njima golim rukama. Kentauri su se branili oružjem i kopitima, ali su na kraju podlegli i većina ih je izginula.

Vrativši se u Atinu, Tezej je odlučio da se opet oženi i izabrao je za ženu Arijadninu sestru Fedru. Nije sigumo da li je do tog braka došlo prekasno, ali izvori se slažu u jednom: njihov brak nije bio srećan. Fedra se zaljubila u Tezejevog i Antiopinog sina Hipolita. Sve to se završilo Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom. U to vreme postao je udovac i Piritoj. Posjetio je Tezeja i predložio mu da zajedno potraže žene. Obojica su poželeli lepu Helenu iz Sparte (istu onu zbog koje je posle izbio trojanski rat) i oteli je. Budući da se pravi prijatelji ne svađaju zbog žene, sporazumeli su se da za nju bace kocku i onaj kome Helena pripadne pomoći će drugome da nađe sebi ženu koju poželi.

Tezeju je kocka bila sklona, dobio je i odveo Helenu u Atinu. Piritoj ga je na to zamolio da mu pomogne da za ženu dobije Persefonu, ženu vladara podzemnog sveta, Hada. Uzalud ga je Tezej odvraćao od drske namere. Piritoj je ostao pri svome i tako je Tezej zbog datog obećanja pošao s njim po Persefonu. Bog Had ih je, začudo, primio ljubazno, a kad je Piritoj izneo svoju molbu, odgovorio je da će razmisliti o tome, a da oni u međuvremenu sednu na kamene klupe u predvorju i pričekaju na njegovu odluku. Čim su Piritoj i Tezej seli klupe, ukočili su se i ostali uz njih prikovani kao da su za njih prirasli. Piritoj sa svog kamenog prestola nikad više nije ni ustao, a Tezeja je posle mnogo godina oslobodio Herkul. Helenu su u međuvremenu iz Atine odvela njena braća Kastor i Polideuk. I ne sarno to: za kaznu srušili su atinske bedeme, a vladavinu nad gradom predali Tezejevom najljućem neprijatelju, Menesteju.

Vrativši se iz podzemnog sveta, najveći atinski junak postao je ubogi prognanik. Budući da nije smeo da se vrati u Atinu, otišao je na ostvo Eubeju gde je imao imanje. Nadao se da će tamo naći svoje sinove Demofonta i Akamanta i da će uz njihovu pomoć opet doći na atinski presto. Sreća mu, posle uvrede nanesene bratu najvišeg boga Zevsa, nije više bila sklona. Ništa mu nije koristila ni njegova hrabrost, a ni snaga. Ostalo mu je jedino da se rastane od sveta.

Poginuo je neslavno: skirski kralj Likomed počeo je da polaže pravo na Tezejeva imanja na Eubeji i pozvao je Tezeja na Skir da reše spor. Tamo ga je poveo u šetnju na visoku stenu i u času Tezejeve nepažnje survao ga u more. Tako je Tezej našao smrt u morskim talasima i ništa mu nije pomoglo što je bio sin boga mora.

Mit o Tantalu


Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.
Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju.

Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo.

Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.

Mit o Sizifu


(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

Mit o Odiseju


(Grč. Odysseus, lat. Ulixes - sin junaka Laerta i njegove žene Antiklije, itački kralj)
Odisej je uz Herkula i Tezeja (a sigurno i Ikara) jedan od najpoznatijih junaka grčkih mitova. "Odiseja" je još uvek smislom najbogatiji naziv za dugotrajna i mukotrpna putovanja. Najveću zaslugu za Odisejevu slavu ima Homer, koji ga je uzdigao do naslovnog junaka svoje Odiseje. Kao junak bez straha, iako ne uvek bez mane, Odisej je živeo u bezbrojnim delima grčkih i rimskih i u radovima umetnika novog veka, a u njima živi i danas. Dok su ga kod Grka njegove ljudske greške i slabosti spasile od toga da postane papirnati junak, kod Rimljana su ga pretvorile u sasvim negativan lik. Rimljani, koji su sebe smatralli potomcima Trojanaca, na taj način su mu se osvetili jer je od svih ahejskih vođa imao najviše zasluga za propast Troje.

Svoje poreklo po ocu Odisej je vukao od samog Zevsa, a po majci od boga Hermesa. Njegov otac Laert bio je, doduše, kraljevskog porekla, ali nije vladao na Itaci (niti igde drugde). Svoje kraljevstvo Odisej je dobio oženivši Penelopu, ćerku akarnanskog kralja Ikarija i njegove žene Peribeje. Njegovo kraljevstvo se sastojalo od ostrva Itake, Kefalenije i Zakinta i od obližnjeg kopna. Mudar koliko i lukav, vladao je pravedno, u saglasnosti sa odlukama skupštine i voljom naroda, a sa susednim kraljevima je živeo u miru.

Imao je zasluga za mir i u oblasti cele Helade, čime se proslavio jednako kao i u ratu protiv Troje. Kad je postao kralj pretila je opasnost da će izbiti otvoren sukob među ahejskim kraljevima, čiji su se sinovi posvađali oko ruke lepe Helene, pastorke spartanskog kralja Tindareja. Da bi sprečio najgore, Odisej se uputio u Spartu i savetovao Tindareju nešto nečuveno: neka jednostavno ne haje za dinastičke obzire i dopusti Heleni da izabere muža po sopstvenoj volji. Helenine prosce naveo je na to da se svečano obavežu da će njen izbor prihvatiti bez pogovora, a njenom odabraniku pružiti svaku pomoć. Helena je za muža izabrala hrabrog Menelaja, brata budućeg mikenskog kralja Agamemnona, za kojeg se udala njena sestra Klitemnestra - i sve je bilo u redu. Ali ne zadugo: samo do onog trenutka kada je Helenu oteo sin trojanskog kralja Prijama, lepi slatkorečivi Paris.

Otmica kraljeve žene u herojsko doba se smatrala neospornim i neopozivim razlogom za objavu rata. Menelaju je, osim toga, nestala i riznica, a ni preko toga se nije moglo lako preći. Budući da je rat uvek manje poželjna alternativa rešavanja sporova, Odisej je pokušao sve kako bi sprečio njegovo izbijanje. Na Agamemnonov savet uputio se s Menelajem u Troju da mu pomogne da spor reši na miran način. Ali Paris je ostao neumoljiv. Pristao je da vrati riznicu, ali je odlučno odbio zahtev da se Helena vrati Menelaju. Kralj Prijam ga je podržao u tome. Kad se ispostavilo da su svi napori da se spor reši mirnim putem uzaludni, Agamemnon je pozvao sve ahejske kraljeve da pomognu Menelaju da vrati ženu i čast, a sam je počeo da se priprema za pohod protiv Troje.

Odisej se na taj poziv jednostavno oglušio. Mislio je da je za Menelaja već dovoljno učinio, i umesto da se bori za ženu drugog kralja, nameravao je da mirno proživi uz svoju. Agamemnon je na to poslao junaka Palameda da ga uveri kako je Parisov zločin u stvari uvreda naneta svim ahejskim kraljevima, a i u to da ratni pohod, na čije se čelo stavio moćni mikenski kralj, obećava veliku slavu i bogat plen. Međutim Odiseja je bilo teško uveriti. Glumio je ludilo, što je u tom slučaju bio nesumnjiv dokaz bistrine i lukavosti, a da bi svoje ludilo potkrepio delom, izašao je u polje, počeo da ga ore, zatim da seje so. Za Palameda je to bio providan trik. Uzeo je Odisejevog sina Telemaha, umotanog u pelene, i položio ga ispred konjske zaprege koja je vukla plug. Odisej je, svakako, zaustavio konje. Time je odao da mu je u glavi sve u najboljem redu - a bilo je u redu i tokom celog rata, u koji se na kraju ipak zaputio. Postao je najbolji savetnik vrhovnog zapovednika, a istakao se, kako na bojnom polju, tako i u izviđanjima u pozadini neprijateljskih redova i u diplomatskim misijama. Njegova zamisao je bio i čuveni "trojanski konj".

Prvu veliku uslugu ahejskoj vojsci je učinio još pre nego što su brodovi isplovili put Troje. Armijski vrač Kalhant objavio je da će Ahejci osvojiti Troju jedino ako se pohodu pridruži junak Ahil. Ahilova majka, morska boginja Tetida, znala je, međutim, za drugo proročanstvo: ako njen sin ode u rat, pod zidinama Troje će steći besmrtnu slavu, ali će u ratu izgubiti život. A kako je za majku život deteta uvek dragoceniji nego njegova slava, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru gde je, preodeven u ženu morao da živi među kćerima kralja Likomeda. Kada je Agamemnon otkrio Ahilovo skrovište, poslao je Odiseja da ga dovede po bilo koju cenu. Kao pratioca dodelio mu je argejskog kralja Diomeda. Kako je varka obično uspešnija od nasilja, oba kralja su se prerušila u trgovce i bez teškoća stigla do Likomedove palate. Među zlato, nakit i skupocene tkanine koje su položili i rasprostrli pred kraljevim kćerima, kao slučajno su stavili i mač. Kad su zatim njihovi pratioci na dogovoreni znak zazveketali ispred palate oružjem, i kad je odjeknuo njihov bojni poklič, devojke su se se prestravljene razbežale. Jedino Ahil nije uspeo da se obuzda. Zbacio je ruho koje ga je prerušavalo i njegova ruka je prihvatila mač. Nakon toga Odisej nije morao dugo da ga nagovara. Uskoro se sa svojim prijateljem Patroklom i vojskom svog oca priključio združenim armijama ahejskih kraljeva i otplovio s njima u rat protiv Troje.

Odiseju takođe pripada i glavna zasluga za uspeh operacije iskrcavanja. Problem nije bio u tome da je Agamemnon loše manevrisao brodovima, niti su njegovi vojnici bili kukavice. U pitanju je bilo nešto drugo. Znalo se, naime, za proročanstvo da će prvi ratnik koji stupi na trojansko tlo, prvi i poginuti. Ahejski ratnici su oklevali: niko nije želeo da pođe u susret sigurnoj smrti. Kada je Odisej video da odugovlačenje omogućava Trojancima da formiraju bojne redove, odlučio se na akciju: bacio je na obalu svoj štit i spretno skočio na njega. Mladi Protesilaj, koji je najviše od svih čeznuo za junačkim delima, ugledao je Odiseja na obali i skočio za njim. Dotakao se zemlje i u istom trenutku bio proboden kopljem. Zatim je na trojansko tlo stupio i Odisej i svojim primerom povukao celu vojsku, koja je u krvavom boju potisnula Trojance iza bedema njihovog grada.

Tokom deset dugih godina, koliko je trajala opsada Troje, Odisej je izveo mnoga junačka dela. Borio se hrabro i kad je trebalo nije oklevao da izloži opasnosti sopstveni život kako bi spasio drugove u smrtnoj opsnosti. Još više nego u bojnim redovima isticao se u izvršavanju posebno teških i zamršenih zadataka. S kraljem Diomedom javio se u opasno noćno izviđanje trojanskog tabora. Pri tom je zarobio Trojanca Dolona i od njega dobio niz važnih informacija koje su Diomedu omogućile da uništi tabor trojanskog saveznika, trakijskog kralja Resa. Preduzeo je i vrlo opasan poduhvat - pošlo mu je za rukom da prodre u samo središte neprijateljskog grada, a to je bilo presudno za ahejsku pobedu. Da ga Trojanci ne bi prepoznali, unakazio je lice bičem i s Diomedom, koji je glumio prosjaka s odvratnom bolešću, dospeo čak do glavnog hrama u trojanskom gradu, i odneo iz njega paladijum, pozlaćeni kip palade Atene. Kip je, po obećanju Zevsa, štitio Troju od osvajanja. Ni u najtežim okolnostima Odisej nije očajavao. Kad je poginuo najveći ahejski junak Ahil, bio je jedan od prvih koji je uspeo da savlada šok zbog njegove smrti i zajedno s velikim Ajantom spasio njegovo telo da ne padne u ruke Trojancima.

Iako je licem u lice s neprijateljem dokazao da je odvažan i snažan, bilo je ahejskih boraca koji su mu u tome bili ravni, čak su ga i nadmašivali, ali niko nije mogao da ga prevaziđe u oštroumnosti kojom je znao da reši i najzamršeniji problem, i u snalažljivosti u najtežim situacijama. Kad su početkom desete godine rata Agamemnon i Ahil došli u sukob koji je lako mogao da rezultira propašću cele ahejske vojske, Odisej se na čelu mirovnog poslanstva zaputio Ahilu. Istini za volju, njegova misija nije uspela zbog Ahilove tvrdoglave upornosti, ali na Odisejevom mestu niko drugi ne bi postigao bolji rezultat. Ipak, uspeo je da umiri Apolonovog sveštenika Hrisa koji je iz osvete što ga je Agamemnon uvredio prizvao kugu na ahejsku vojsku. Odisej je takođe pod bedeme grada kralja Prijama doveo Ahilovog sina Neoptolema, njemu je sudbina namenila da osvoji kraljevsku palatu Troje. Pošlo mu je za rukom da dovede u ahejski tabor i lukonošu Filokteta, nakon što je u potaji (čuvši proročanstvo trojanskog vrača Helena) doznao da bez Filokteta Troja ne može pasti i, napokon, upravo je Odisej došao na zamisao čije je sprovođenje u delo odlučilo o padu Troje.

Kad je grad kralja Prijama već deset godina odolevao svim ahejskim napadima, palo je Odiseju na um da bi možda bilo moguće potplatiti neki odred trojanskih saveznika, koji su ratovali isključivo za novac, da s leđa udari na branitelje grada i Ahejcima otvori gradska vrata. Nakon dugog premišljanja došao je na ideju kako bi bilo bolje da se u Troju potajno uvuče odabrani ahejski odred. Nakon što je ratni savet odobrio taj plan, Odisej je dao da se sagradi ogroman drveni konj u čijoj su se unutrašnjosti zatim sakrili najbolji ahejski ratnici. U prvom redu on sam, zatim Ahilov sin Neoptolem, spartanski kralj Menelaj, argejski kralj Diomed, kopljonoša Ajant, lukonoša Filoktet, a uz njih i Epej, graditelj konja. Vrhovni zapovednik Agamemnon je zatim naredio da se zapali ahejski tabor, ukrcao vojsku na brodove i otplovio. Ali nije otplovio kući, kako su mislili Trojanci. Na pučini je okrenuo brodove i sakrio ih iza ostrva Teneda. Onde je pričekao sumrak i vratio se na trojanske obale.

Cela operacija je protekla tačno prema Odisejevom planu. Čim su Trojanci videli da su Ahejci napustili svoj tabor, dotrčali su na obalu obuzeti neopisivim veseljem. Poverovali su da je Agamemnon napustio opsadu. Iza ruševina i zgarišta ahejskog tabora ugledali su ogromnog konja i počeli da se savetuju šta da urade s njim. Većina je bila za to da se konj odvuče u grad. Tada im se pridružio Apolonov sveštenik Laokoont i savetovao ih da konja unište. Pre nego što su stigli da razmisle o njegovom savetu, pažnju im je privuklo glasno naricanje nekog vezanog čoveka, kojeg su doveli pred kralja Prijama. Kralju je ispričao da se zove Sinon i da se čudom spasio iz ahejskog tabora gde su ga izabrali kao žrtvu za srećan povratak vojske u otadžbinu. Prijam mu je podario slobodu i upitao zbog čega su Ahejci sagradili tako velikog konja. Na to pitanje Sinon je nestrpljivo i čekao. Odgovorio je rečima kojima ga je naučio Odisej: konja su sagradili na savet vrača Kalhanta kako bi time iskupili Odisejevu i Diomedovu krađu paladijuma, posvećenog kipa Palade Atene, iz glavnog trojanskog hrama. Konj je tako velikih razmera da Trojanci ne bi mogli da ga odvuku u grad, a njega bi konj branio umesto ukradenog Ateninog kipa. Trojanci su poverovali njegovim rečima, ali Laokoont nije. Dohvatio je koplje i zabio ga konju u bok. U taj čas Ahejcima je pritekla u pomoć boginja Atena, a ona je već dugo priželjkivala uništenje Troje: poslala je iz mora dve zmije, koje su se bacile na Laokoonta i njegova dva sina i začas ih svu trojicu usmrtile. Za Laokoontovu smrt Trojanci su našli samo jedno objašnjenje: osvetu bogova zbog oskvrnuća konja. Budući da konj nije mogao da prođe kroz glavna vrata, srušili su deo bedema i kroz nastali otvor odvukli ga u grad. Oduševljeni i srećni zbog pobedničkog završetka rata, priredili su veliko slavlje i savladani jelom i pićem pali na postelje, ne sluteći da je to njihova poslednja noć u rodnom gradu.

Kad je nad Trojom zavladala tišina, Sinon je izvukao rezu na trbuhu konja i pustio skrivene ratnike. Zatim je otrčao na bedem i buktinjom označio mesto na kom su ga Trojanci razrušili. Kad je Agamemnon uočio Sinonov znak, naredio je vojsci da se iskrca iz lađa i provalio je u grad. Započelo je strašno klanje, koje se pretvorilo u bitku onda kad pobeda Ahejaca više nije bila u pitanju. Kao da su se trgli iz strašnog sna, Trojanci su počeli da pružaju otpor i time samo ubrzali svoju propast. Izginuli su svi trojanski ratnici, a poginuo je i stari kralj Prijam sa svim svojim sinovima, zetovima i unucima. Spasila se samo nekolicina muškaraca i žena koji su s dardanskim vođom Enejom uspeli da umaknu iz zapaljene Troje. A žene i deca koji nisu poginuli ili su se spasili bekstvom, postali su ahejsko roblje. Ujutro je samo zadimljena gomila pepela iznad ruševina podsećala na mesto gde je stajala slavna Troja.

Nakon osvajanja Troje među ahejskim kraljevima izbili su sporovi, uobičajeni među saveznicima koji dobiju rat. Njihove lađe, krcate plenom: zlatom, srebrom a najviše robinjama, otplovile su u otadžbinu razdvojene u male, zavađene skupine. Malo junaka je imalo tu sreću da s posadama, bez većih nezgoda, stignu kući. Mnogi su neslavno poginuli u morskim olujama i na stenovitim obalama, drugi odmah nakon iskrcavanja na tlo otadžbine, a ostalima je sudbina namenila duge godine lutanja nepoznatim morima i dalekim zemljama. Nijedan ahejski junak nije morao da poduzme tako dugotrajno putovanje i savlada tako velike nevolje kao Odisej.

Uzrok svim njegovim mukama bio je gnev boga mora Posejdona ili, bolje rečeno, događaj kojim je Odisej na sebe navukao bes bogova. Nije to bila kazna za počinjeni zločin, nego posledica čina koji se s Odisejevog gledišta može sasvim opravdati. U mitovima stvari često teku kao i u životu: za Palamedovu smrt, za koju je, navodno, bio kriv Odisej, koji se Palamedu osvetio zato što ga je primorao da ode u rat protiv svoje volje, nije ga stigla nikakva kazna bogova, a bezrazložni napad i osvajanje grada Ismara, nakon isplovljavanja iz Troje, platio je Odisej samo uobičajenim dankom u krvi. Ali za delo bez sumnje počinjeno u samoodbrani i u interesu svojih drugova Odisej je morao da ispašta.

Dogodilo se to za vreme plovidbe sa ostrva Lotofaga, u Trakiji, na kome se Odisej zaustavio nakon prepada Ismara. Vetar je njegove lađe odneo prema nepoznatim obalama. Odisej je pristao uz obalu da vidi kakvi ljudi žive tamo. Nakon iskustva stečenog za vreme boravka kod Lotofaga, gde je neke od njegovih vojnika toliko privukao slatki ukus lotosovih plodova da više nisu hteli da se vrate na lađu i nastave putovanje, pripremio se za svaku moguću opasnost. Stvarnost je, međutim, nadmašila njegove najveće strepnje. Iskrcali su se na ostrvu kiklopa, strašnih jednookih divova, koji nisu poznavali zakone i nisu poštovali sveti običaj gostoprimstva. Prvi kojeg je Odisej posetio, Polifem, zarobio ga je u svojoj pećini nameravajući da se pogosti njime i njegovim drugovima. Šestoricu ljudi mu je kiklop ubio i pojeo jednog za drugim, a tada ga je Odisej opio vinom i dok je kiklop spavao, probo mu je oko užarenim kolcem. Oslepljen Plifem je počeo da divlja po pećini dozivajući u pomoć. Kad su njegovi suplemenici iz susednih pećina pohitali da vide šta se dešava i kad su ga pitali ko ga je ranio, Polifem je odgovorio da je to bio Niko, kako mu se Odisej pre toga bio predstavio. Ujutro je Odisej s preostalim drugovima pobegao iz pećina kroz uzan otvor kroz koji je div puštao svoje ovce na pašu. Međutim to baš i nije bilo tako jednostavno jer je Polifem opipavao leđa svake životinje da se nijedan zarobljenik ne bi provukao. Odisej je svoje drugove privezao pod trbuhe snažnih ovnova, a na kraju se i sam uhvatio za runo ispod trbuha najvećeg. A kad je najzad dospeo na lađu, nije odoleo iskušenju da ismeva Polifema. Pobesneli kiklop je na to odvalio vrh najbližeg brda i strovalio ga u more odakle je dopirao Odisejev glas. Kad mu nije pošlo za rukom da pogodi lađu, pozvao je svog oca Posejdona da se osveti Odiseju. Bog mora uslišio je sinovljevu molbu, a Odisej je mogao da zahvali bogovima što su ljudima uskratili da unapred znaju svoju sudbinu.

Posejdon je najpre ostavio Odiseju nadu u srećan povratak kući, a zatim ga sunovratio na samo dno očajanja. Dozvolio mu je da doplovi do ostrva Eola, gospodara vetrova, koji ga je primio gostoljubivo i dao mu za put vrlo koristan dar. Bila je to mešina od volujske kože u kojoj su bili zatvoreni svi vetrovi, osim Zefira, a ovaj je trebalo da Odisejeve lađe odnese prema obalama Itake. Kad je Odisej najzad dospeo nadomak rodnog ostrva, dvojica muškaraca iz njegove posade krišom su razvezali mešinu, misleći da se tu nalazi zlato i srebro koje bi im kao plen i te kako dobro došlo. U taj čas iz mešine su izleteli vetrovi i, radujući se svom oslobađanju, podigli strahovitu oluju, a zatim se poslušno vratili na ostrvo svog gospodara. To samo po sebi ne bi bilo strašno da sa sobom nisu povukli i Odisejeve lađe.

Uzalud se nesrećni Odisej izvinjavao Eolu što nije bolje čuvao njegov dar, uzalud je ponovo pokušavao da stekne njegovu naklonost. Eol je izjavio da onaj ko ume da protiv sebe okrene prijateljev dar sigurno nije bogovima drag i oterao je Odiseja bez nade u povoljan vetar.

Na putu s Eolovog ostrva Odisej je zalutao u nepoznata morska prostranstva i najzad doplovio do ostrva na kom su živeli Lestrigonci. Kao što se ubrzo uverio, bili su to divovi slični kiklopima, takođe ljudožderi. Odisejeve lađe su, bez ikakvog prethodnog upozorenja, zasuli kamenjem i stenama i sve ih uništili osim jedne, koju je Odisej usidrio pored ostrva, podalje od obale. Na njoj je zatim sa nekolicinom drugova umakao sudbini ostalih, od kojih su Lestrigonci priredili sebi ljudoždersku gozbu.


Posle duge plovidbe vetrovi su Odisejev brod zaneli prema obalama ostrva Eeje, na kom je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Odisej je pristao na ostrvu, ne sluteći da mu je tu suđeno da proživi godinu dana. Ljude koje je Odisej poslao u izviđanje Kirka je zamahom svog čarobnog pruta pretvorila u svinje: dobili su svinjske glave i tela, roktali su i rili zemlju, samo im je razum ostao ljudski. Ali Odisej ih nije prepustio sudbini i zaputio se Kirki da ih oslobodi. Njegova odvažnost svidela se bogu Hermesu, koji mu je dao biljku koja je suzbijala Kirkine čarolije i savetovao ga da je golim mačem i pretnjom da će je ubiti prisili na obećanje da će njegovim drugovima vratiti ljudski lik. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da ostane na ostrvu godinu dana i pravi joj društvo u njenoj osami. Nemajući izbora, Odisej je na to pristao. Kod Kirke mu nije bilo loše i s njom se više nego sprijateljio. Uprkos tome, zaista se radovao kad je došao očekivani dan i on je mogao da zatraži od čarobnice da ga pusti kući.

Kirka je ispunila obećanje i prijateljski ispratila Odiseja i njegove drugove. Osim darova dala mu je i savet da se na putu kući zaustavi na pragu podzemnog sveta i prizove duh tebanskog vrača Tirezije, koji će mu reći šta ga očekuje i šta sve treba da preduzme kako bi se srećno vratio kući. Bio je to težak zadatak, ali Odisej nije oklevao. Uputio se na daleki sever u zemlju Kimerana, gde se nalazio ulaz u podzemni svet. Na mestu gde se s visoke stene vode ruše u Aheront, reku podzemnog sveta, Odisej je prineo žrtvu senama mrtvih i prizvao Tireziju. Od njega je saznao da mu je umrla majka, ali da njegova žena Penelopa, sin Telemah i stari otac Laert očekuju dan njegovog povratka, sa svim drugovima koji su s njim, jedino ako neko od njih ne uvredi boga sunca Heliosa. Obradovan što može da napusti sumorno Hadovo carstvo. Odisej se opet vratio na Kirkino ostrvo. Uzdrhtao je od jeze kad mu je rekla kakav ga put očekuje.

Prvo je morao da prođe pored ostrva sirena, čijim čarobnim glasovima čovek nije mogao da odoli, a kad bi stupio na obalu, bacile bi se na njega i isisale mu krv. Zbog toga je Odisej svojim drugovima voskom začepio uši da ne čuju njihovu pesmu. Naredio je da ga privežu uz jarbol i da ga, ako bude zahtevao i molio da ga oslobode konopaca koji ga sputavaju, još čvršće pritegnu. Kad su srećno prošli pored ostrva prepunog kostiju namamljenih pomoraca, spazili su jako udaranje mora i čuli strahovitu grmljavinu. Našli su se pred morskim tesnacem gde je na jednoj strani vrebala neman Skila, a na drugoj strašni vir Haribda. Odisej nije mogao da kaže svojim drugovima kuda da plove - već iz poslovice bilo im je poznato da onaj koji želi da umakne Haribdi padne kao žrtva Skile. Zato im je naredio da se ne obaziru ni levo ni desno, nego da svim silama veslaju napred. Poslušali su ga, ali šestorica su uprkos tome poginula: dok se trudio da izbegne Haribdu, nije obratio pažnju na Skilu koja mu je s krme otrgla šestoricu ljudi i progutala ih. Uzalud se Odisej nadao da je najzad umakao svom zlu ovog sveta. Na horizontu se pokazalo predivno ostrvo. Zvalo se Trinakija, a pripadalo je bogu sunca Heliosu. Kirka ga je bila ozbiljno upozorila da se ne zaustavlja na ostrvu. Iznureni drugovi prisilili su Odiseja da na njega pristane kako bi se odmorili. Čim su se iskrcali, spazio ih bog Posejdon i razmahao strahovitu oluju tako da nisu mogli da isplove. Nakon nekoliko dana nisu više mogli da izdrže glad koja ih je morila. Ali Odisej ih je primorao da se zakunu da neće dirati stoku koja živi na ostrvu jer pripadaju bogu Heliosu. Ljudi su pričekali da Odisej zaspi, a zatim su bez obzira na zabranu zaklali nekoliko goveda. Kad je to video bog Helios sa svojih sunčanih kola, silno se razljutio. Dok je vozio nebeskim svodom svoja sunčana kola nije mogao da siđe na zemlju, pa je od Zevsa zatražio da ga osveti. Najviši bog je udovoljio njegovoj želji: kad je Odisejeva lađa isplovila na pučinu, podigao je strašnu oluju i ošinuo brod munjom. Svi su se udavili u visokim zapenjenim talasima, jedino se Odisej, koji nije uvredio Heliosa, spasio uhvativši se za otkinuti komad katarke.

Morao je ponovo da prođe pored Scile i Haribde: uspeo je uz nadljudsko naprezanje svih svojih sila i volje. Nakon devetodnevnog plutanja bez hrane i vode, talasi su ga izbacili na obalu. Ali svoje spasenje je skupo platio: bilo je to ostrvo Ogigija, sedište moćne nimfe Kalipse, koja mu nije dozvolila da ode sa ostrva punih sedam godina. Iako ga je okružila svim slastima ovog sveta, na čemu su mogli da mu pozavide i bogovi, Odisej je u dubini duše bio nesrećan: čeznuo je za povratkom u rodnu zemlju.

U to vreme stvari na Itaci stajale su vrlo loše. Tamo su dolazili ljudi iz mnogih zemalja da nagovore Odisejevu ženu Penelopu da se ponovo uda jer je već sigurno udovica. Nijedan se nije zadovoljio odlučnim odbijanjem i nijedan nije otišao. S vremenom ih se skupilo stotinu i osmorica. Ma koliko su ti Penelopini prosci bili različiti mišlju i delom, u jednom su se savršeno slagali: svojom spremnošću da vreme čekanja na Penelopinu odluku prekrate gozbama i pijankama na Odisejev račun. Najzad, prisilili su Penelopu da pristane na udaju. Uspela je jedino da izbori sebi rok: doneće odluku kad završi tkanje pogrebnog ruha za Odisejevog starog oca Laerta. Ali ono što bi danju tkala, Penelopa bi noću parala. Tri godine joj je polazilo za rukom da time obmanjuje svoje napasnike i dobijala je na vremenu. Međutim, prosci su saznali za varku. To im je odala jedna Penelopina služavka i nakon toga prisilili su Penelopu da dovrši pogrebno ruho.

Telemah još nije imao snage da odbrani majku od nasrtljivih napasnika pa je zbog toga sazvao skupštinu koja je trebalo da ih pozove da odustanu od prošnje i odu. Prosci su, međutim, rasterali skupštinu, a neki su izjavili da će Odiseja, ako se slučajno vrati - ubiti. Nakon toga Telemah je odlučio da ode u svet i traži oca. Kod spartanskog kralja Menelaja saznao je da mu je otac živ i da je zarobljen na ostvu nimfe Kalipse koja mu ne dozvoljava da se vrati kući. Telemah se odmah uputio majci s tom vešću, ali ga je boginja Atena upozorila da ne ide pravo kući jer i na njega vrebaju prosci da ga ubiju. Telemah se zato iskrcao na prvom itačkom rtu kome se primakla njegova lađa i zaputio se pastiru Eumeju, vernom sluzi, da u njegovoj kući potraži utočište. Tu je sreo nepoznatog starca. Kako se pokazalo, taj starac nije bio niko drugi nego Odisej glavom.

Bogovi su se najzad smilovali Odiseju i nakon sedam godina prisilili nimfu Kalipsu da ga pusti kući. Odisej je sagradio splav i otisnuo se na more. Plovio je dok ga nije spazio Posejdon i uništio mu splav iz stare mržnje i neprijateljstva. Neuzdrman tim novim udarcem sudbine plivao je Odisej puna dva dana prema udaljenom kopnu, sve dok nije dospeo do ušća tihe rečice gde je izašao na obalu i iscrpljen pao u dubok san. Kad se probuio, video je pored sebe lepu devojku koja je tu došla sa služavkama da pere rublje. Bila je to Nausikaja, kći kraljice Arete i njenog muža Alkinoja, kralja zemlje Faečana. Nausikaja je odvela Odiseja u dom svog oca, koji ga je uljudno primio i u njegovu čast priredio gozbu i sportska ndmetanja sa sličnim disciplinama kao na Olimpijadama. Zatim je bogato darivao Odiseja i dao mu lađu koja ga je iskrcala na obalu u blizini Eumejeve kuće. Da ga prosci ne bi prepoznali pre vremena i ubili, Atena mu je dala lik starog prosjaka. U tom liku se Odisej sreo sa svojim sinom.

Vratio se na Itaku u poslednji čas: Penelopa je bila iscrpla sva sredstva kojima je odlagala svoju odluku. Zato je, na pritisak prosaca, objavila nadmetanje za svoju ruku i ono je trebalo da se održi već idućeg dana. Naredila je da se donese teški Odisejev luk i dvanaest sekira: onaj ko strelom prostreli drške svih sekira, zabodenih u jednom redu u zemlju, postaće njen muž.

U predvečerje nadmetanja Telemah je doveo Odiseja u kraljevsku palatu. Niko ga nije prepoznao osim starog psa Arga, koji više nije mogao da ustane sa mesta na kom je ležao. Moleći milostinju, Odisej je detaljno proučio sve prisutne prosce od kojih je isprosio samo uvrede. Za njega se zauzela jedino Penelopa, koja u svojoj plemenitosti nije dopuštala da u njenoj kući vređaju čak ni prosjaka. Naredila je služavki Eurikleji da mu opere noge i pripremi postelju kako dolikuje gostu. Eurikeja, stara Odisejeva dadilja, prepoznala ga je po ožiljku na nozi, ali ništa nije odala jer joj je Odisej to zabranio. Neprepoznat od prosaca i sopstvene žene, Odisej je, po prvi put posle dvadeset godina, proveo noć u svojoj kući - i dobro je iskoristio za pripremanje plana za idući dan.

Ujutro su prosci s divljenjem razgledali Odisejev luk i dali ga najpre Telemahu da ga zapne. Kad to njemu nije pošlo za rukom, pokušali su svaki pojedinačno, ali im je nedostajalo snage. Odlučili su da se okrepe jelom i krenuli u dvoranu. Tada ih je Odisej zamoio da mu dozvole da i on okuša sreću. Umesto odgovora prosci su ga ismejali. Na kraju su mu ipak dali luk na Penelopinu molbu. Odisej je bez napora zapeo luk, seo na prag ulaznih vrata, odapeo stralu i prostrelio drške svih dvanaest sekira.

Zatim je ustao, zbacio sa sebe prosjačke krpe i stao pred prosce u svom pravom obličju koje mu je Atena u tom času vratila. Posegnuo je za novom strelom u tobolcu, napeo luk, naciljao na Antinoja, nezadovoljnog prosca, i prostrelio mu grlo. Odmah zatim ubio je i drugog. Kad je naciljao i treći put, užasnuti prosci su se bacili prema zidu gde je visilo njihovo oružje, ali Odisej je ranije naredio da se ono krišom odnese. Za odbranu su im ostali samo kratki mačevi i nameštaj u dvorani, ali uprkos tome nisu se predavali. Razvila se žestoka bitka, ali njen ishod nije izmenio ni to što je izdajnički Odisejev rob Melantej proscima doneo njihovo oružje. Odisej ih je, uz Telemahovu pomoć poubijao do poslednjeg, a nije poštedeo nijednog njihovog pomagača - osim glasonoše Medonta i pevača Femija, koji su im služili protiv svoje volje.

Nakon te pobede Odisej, "divni stradalac", morao je da položi još jedan ispit. Penelopa, u kojoj se tokom dugih godina njegove odsutnosti učvrstilo duboko nepoverenje prema muškarcima, nije verovala da pred sobom ima svog muža. Kad je zatražio da mu prostre postelju, naredila je služavkama da mu kraljev krevet pripreme u velikoj dvorani. Tada je Odisej upitao ko je premestio njegov krevet koji je on sam napravio, opisavši kako ga je sačinio od drveta masline. Penelopa je na to radosno kliknula da se ne ljuti na nju, jer je godinama strahovala da se on neće vratiti, ali je sada bila sigurna da je to on.Odiseju više ništa nije stajalo na putu da preuzme vladavinu u svom domu i celom kraljevstvu. A da bi sve opet bilo kao nekad, najviši bog Zevs, na molbu svoje kćeri Atene, iz svesti svih ljudi izbrisao je želju za osvetom zbog onoga što im je Odisej ikada učinio nažao, presudivši ovako: "Neka se verom tvrdom zakunu, i Odisej nek u njih ostane kraljem, a mi učinimo krv da sinova i braće svoje oni zaborave; neka se ljube kao i pre, te mira i blaga nek međ njima bude".

Da li su se Zevsove reči ispunile nije poznato. Od Homera ne saznajemo ništa o novim Odisejevim doživljajima. Bilo mu je, navodno, suđeno da krene u još jedno dugo putovanje kroz grčke krajeve, i to s veslom na ramenu. To hodočašće je trebalo da se završi kad Odisej sretne čoveka koji će ga pitati kakvu to čudnovatu lopatu nosi - ali da li bi se u grčkim zemljama, usred širokog mora, našao čovek koji ne bi znao za veslo? Prema pesničkim delima iz novijih vremena Odisej je, navodno, nakon mnogih godina poginuo od ruke svog drugog sina, Telegona, koga je rodila čarobnica Kirka posle njegovog odlaska sa ostrva Eeje. Telegon se sukobio sa Odisejem u dvoboju do kojeg je došlo kad je, tražeći oca, dospeo na Itaku gde su njegovi drugovi izazvali tuču. Ne sluteći da se suprostavio svom ocu, Telegon ga je probo mačem. Zatim je, kažu, preneo njegovo telo na ostrvo čarobnice Kirke, svoje majke, i tamo mu priredio veličanstven pogreb.


astrodream.

Mit o Edipu


(Grč. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova i grčke književnosti)Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do trećeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suđeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je dečaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "otečenih stopala") i odgojio uz pomoć svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahodom. Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zaključio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna istinu. Međutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reč, ali mu je zato prorekla budućnost: ubiće svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odlučio je da preduzme sve da ga onemogući. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znači, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li čovek odabrati put drukčiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozač se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajući da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starčevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjačao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proročište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešću o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajući šta da izgubi osim svog čemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, začudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne na dve, a uveče na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jači nego kad ide četvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Čovek! U zoru svog života nespretno puzi četvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao trećom nogom!"

Sfinga je na to očajnički zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati čovek koji će grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteći da se u njoj rodio, i venčao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajući da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proročište proreklo: dobio je dve kćeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije sprečavalo da bude potpuno srećan - i da se ispuni njegova sudbiona.Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odlučio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba će biti spašena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve građane da mu pomognu da pronađe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vrača Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vrač došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vrač je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Učinio si to ne znajući, kao što si ne znajući postao muž svoje majke!"

Vračeve reči su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumači drukčije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja ćeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vrač i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vrač. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će razbiti sve sumnje.

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji srećni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva, prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin već nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnički kriknuvši, otrčala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da dođe sebi od iznenadnog udarca, a već ga je pogodio sledeći. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorođenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u očajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suđeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlađa kći Ismena s vešću da je među njenom braćom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proročanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siđe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivališta, koje će Atinu braniti bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

Kentaur



Kentauri (grč. Κένταυροι, Kéntauroi) bića su iz grčke mitologije. Kentaur je polukonj i polučovek koji šeće šumama i voli samoću. Često ih prikazuju kao raskalašena i nagla bića. Izvrsni su ratnici, a hrane se sirovim mesom.
Pesnik Pindar iznosi da je Kentaurima otac bio Kentaur, sin lapitskog kralja Iksiona i kraljice Nefele. Posle je mlađi naraštaj Kentaura izgubio svoju surovost te su se pridružili Dionisovoj pratnji - Safima.

Moguće je da su isprva Kentaurima smatrani Tesalci koji su stalno jahali konje, a kasnije se ta metafora pretvorila u mit. Homer Kentaure naziva više zverima nego ljudima.Najpoznatiji Kentauri bili su Nes, Hiron, Fol i Eurition koji su bili likovi u pričama o Heraklu.Najpoznatiji je bio Hiron koji se razlikovao od ostalih kentaura.

Kentauri su bili zloglasni kao nasilni i nekulturni pijanice. Za razliku od njih, Hiron je bio pravi kontrast, inteligentan, civiliziran i ljubazan. Bio je stručnjak za umetnost, lov i medicinu, a takođe i proricanje. Odgajao je i poučavao brojne grčke junake i bogove; imao je dar kojim je omogućio svojim učenicima da otkriju svoje najveće potencijale.